0 0
Read Time:9 Minute, 48 Second

Када је пре пар недеља Билд је изашао са новим „открићем”, прича је одмах изазвала пажњу у различитим круговима. Позивајући се на документа, лист је писао да је деда немачке министарке спољних послова Аналене Бербок био официр Вермахта и нациста. Ово „откриће” одмах је покренуло расправе.

Министарка Бербок је нашла времена да се огласи и објасни да о ратној прошлости свога деде није ништа знала. Другима је то представљао још један повод за отварање старе ране немачке прошлости и за нови талас „превладавања историје” и „суочавања са прошлошћу”.

Нашли су се и они који су овим „открићем” покушали да поједностављено објасне садашњу немачку спољну политику, а посебно политику према Русији. У преводу, деда је био нациста, и борио се против Руса, па сада унука наставља његово завештање, јуриша на Русију и наоружава нацистичке Украјинце. Према таквом тумачењу испало би да је „феминистичка спољна политика” коју је најавила Аналена Бербок заправо нацизам. Иако је агресивно држање Бербокове и њених колега према Русији више него очигледно – питање мотива захтева нешто подробнију анализу и тумачења која се не завршавају са претресањем породичне прошлости.

Колико год оваква објашњења на прву лопту деловала привлачно потребно је чувати их се, јер нема ничег опаснијег од погрешних дијагноза. Када је дијагноза постављена погрешно нема наде да ће се болест успешно излечити. Указивање на породичну историју овде неће решити проблем – јер се на тип људи коме припада немачка министарка не може вршити притисак позивањем на њихове претке.

Погрешан приступ

Заправо, инсистирање на антифашистичком приступу и држање Немаца под сталном сумњом за повратак нацизма дугорочно блокира могућности немачке аутономне спољне политике – базиране на заштити националних интереса – чиме се место ове државе у трансатланском блоку додатно цементира.

Али шта је све погрешно у читавој причи? Ствари лоше стоје већ са сензационалним „открићем”, јер чињеница да је неком Немцу деда, баба или неки други рођак служио у Вермахту и није неко посебно откриће. У Другим светском рату у редовима Вермахта и СС-а служило је 18.2 милиона Немаца. На тој страни се борило и више од милион грађана СССР-а, од чега преко 700.000 оних словенског порекла. У задњим месецима рата на фронт су слати чак и дечаци из Хитлерове омладине, па и времешни старци.

До краја рата националсоцијалистичка партија имала је око 8,5 милиона чланова. Као и у сваком тоталитарном систему, међу њима је било и оних који се нису много бринули за идеологију и који су на чланство у странци гледали као на начин да побољшају свој друштвени положај. Познато је да су многи Немци пожурили да стекну партијску књижицу након јануара 1933, када је НСДАП већ дошла на власт.

Узме ли су у обзир да је око 80% омладине било организовано у националсоцијалистичке организације, односно да је чланство у Хитлерјугенду било обавезно чак и ако су се родитељи томе противили (као уосталом и чланство у Брозовој пионирској организацији), не треба много напора да се неком Немцу у породици пронађе некакав нацистички рођак. Тоталитарна друштва – без обзира на идеологију коју спроводе – се тако називају, између осталог, баш зато што идеолошки апарат никога не остављају на миру. Њима не смета само онај ко се отворено буни – већ и онај ко не учествује и жели да гледа своја посла.

Али, да ли је министаркин деда био више од обичног официра? У Билду се наводи документ да је Валдемар Бербок прочитао Хитлерову књигу Моја борба. Међутим, ни тај моменат не доказује превише. За Адолфа Хитлера се не може рећи да је представљао оличење скромности. Имао је толико високо мишљење о себи и о својој књизи да је сматрао да сви Немци морају да је прочитају. Са позиција власти дао је све од себе да тако и буде, а партија је радила на томе да вођину књигу сваком Немцу гурне у руке. 

Од доласка НСДАП на власт продаја књиге је експлодирала, па је само 1933. продато преко милион примерака, наравно по више него повољним ценама. Али властима ни то није било довољно, па су млади брачни парови уместо Библије од државе на поклон добијали свој примерак Моје борбе. Поред тога, књига се користила у школама као наставни материјал. Са или без читања Хитлерове књиге се у оно време идеолошкој индоктринацији није могло умаћи. Тако ни лектира Валдемара Бербока не говори ништа посебно о њему и његовим убеђењима, нити о томе шта је од тога он истински прихватио, поготово у послератном периоду. „Откривена” документа још мање могу објаснити политичка убеђења његове унуке.

Непосредно после рата, међу политичарима СР Немачке или Аустрије било је и оних који су и сами били припадници Вермахта и доста оних који су за своју службу у рату добили висока одликовања. Ако је – како пише Билд – Валдемар Бербок у рату одликован крстом за ратне заслуге то само значи да је био добар војник. Примера ради, Хелмут Шмит, бивши немачки канцелар из редова Социјалдемократске партије (СДП), кога свакако нико не би могао оптужити за нацизам, био је за своје држање у рату одликован Гвозденим крстом друге класе, док је његов ратни друг и Председник СР Немачке из редова ЦДУ, Рихард фон Вајцсекер, заслужио Гвоздени крст првог реда. Исто одликовање носио је и Валтер Шел, који ће касније обављати функцију вицеканцелара у Брантовој социјално-либералној влади.

При томе су неки од носилаца овог одликовања умели да праве разлику између служења земљи и служења режиму. Либерални политачар Ерих Менде у јавности је са поносом носио своје одликовање, пошто је претходно са њега одстрањен кукасти крст. У Луфтвафеу је служио и Егон Бар, такође социјалдемократа и творац немачке политике попуштања према СССР-у. Другим речима, служба у Вермахту не говори ништа о нечијем односу према Русији. Ни у Немачкој Демократској Републици ствари нису биле много другачије. И тамо је под совјетском контролом у структурама власти било много оних који су пре чланства у стаљинистичкој социјалистичкој странци поседовали чланску карту националсоцијалистичке партије. То је био случај са чланом СА и студентским вођом Зигфридом Далманом, који је од 1950. до 1952. обављао дужност министра финансија Бранденбурга.

Странка источнонемачких комуниста (СЕД) је још од 1947. покушавала да придобије „мале нацисте”. Почетком 1950-их година од 5.833 функционера СЕД који су радили у министарствима ДДР – њих 940 је раније припадало НСДАП. С обзиром на број Немаца који су били део структура Трећег рајха другачије и није могло бити. У сваком случају поново се долази до закључка да политички ангажман и уверења Валдемара Бербока мало значе, а још мање могу бити повезани са политиком владе у којој седи његова унука.

Културолошка самомржња

Заправо, Зелени су странка оних који су оптерећени кривицом због ангажмана сопствених очева и странка оних који су желели да превладавају прошлост, и то не само ону из периода од 1933-1945. него и дубљу немачку историју. То је странка оних који су рођени после рата у заветрини историје и који су за себе тражили морално право да суде сопственим очевима и свим генерацијама својих предака. Са перверзним поносом политичари Зелених говорили су о злочинама својих родитеља, да би у сопственим очима изгледали боље и моралније. Управо су Зелени она странка која је била претходница и заговорник свих мера које служе поткопавању националног поноса.

Стога када се говори о нацистичкој прошлости породице Аналене Бербок – било да је та прошлост стварна, преувеличана или сасвим измишљена – тиме се неће утицати на то да се њена политика промени. Напротив. Она и њени камаради ће то видети као још један подстицај да се докажу и демонстрирају колико су се удаљили од сопствених деда, баба, рођака, па и сопствене нације и историје. Њихова политика резултат је културолошке самомржње која је укорењена међу припадницима политичко-медијске класе. Тај феномен описао је Франк Лисон у својој пажње вредној књизи Презирање сопственог. Лисон препознаје да политика превладавања прошлости води ка жељи да се изгуби у магловитој и нејасној заједници грађана света, где нико више неће приметити да су ти људи некада били Немци, јер су ево, постали грађани света, те се више не разликују од других, који су се такође одрекли свог идентитета. 

„Човек који је испуњен ̕самомржњом културе̕ не мрзи себе лично, већ само мрзи културу средине у којој се родио и где живи, мрзи своје порекло и своје корене, јер му његово порекло удара печат кривице, он се осећа као да је наследио кривицу свога народа. Пошто је он ову кривицу преузео од својих предака, односно, сазнање да је он наследник злочинаца, он у себи води борбу са том традицијом – јер је она оптерећена осећањем кривице. Он настоји да се ослободи тог терета и то тако што претерано, хистерично признаје све грехе свога народа. Тиме такав појединац верује да је морално изнад већине чланова свог народа, односно да се излечио од осећаја кривице.”

Иако је Лисон ове редове написао пре него што је Аналена Бербог постала министар овај опис јој прилично добро пристаје. Сасвим логично, онај ко се први ослободио предака, историје, културе, идентитета, а последично и националног суверенитета има моралну обавезу да и другима помогне у томе како на унутрашњем, тако и на спољашњем плану. Отуда потиче мисионарска свест код Зелених, који себе виде као борце против свих облика национализма. На српском би се то рекло да Аналена Бербок и њене страначке колеге припадају „другој Немачкој”. Зелена странка је од оснивања била блиска интелектуалним круговима у којима се тврдило да Немце који умишљају да су поносни на своје порекло треба држати под контролом.

Агресивни антифашизам

Све то, наравно, са собом носи и последице по спољнополитичку оријентацију. Само онај ко има јасну свест о сопственом идентитету је у стању да формулише и заступа националне интересе, као и да води суверену спољну политику. Насупрот томе, онај ко жели да превлада прошлост и да се ослободи предачке кривице мора водити политику базирану не на интересима, већ на некаквој хиперморалистичкој идеологији. Зато ни не треба да чуди да су Зелени своју агресивну спољну политику до сада правдали сопственим антифашизмом. Када је Јошка Фишер – зелени министар спољних послова у влади социјалдемократе Герхарда Шредера – позивао на агресију против СР Југославије образлагао је то паролом: „Никада више Аушвиц”.

Левица у Немачкој из сопствене прошлости изводи потребу за националним преваспитавањем – што значи још снажније слепо везивање за трансатланске структуре. Другачије речено: што се више проблематизује сопствена прошлост – тим је јача прозападна оријентација. Проблематични очеви, бабе и деде ту служе за даљу борбу против патриотизма и деснице, како у унутрашњој тако и у спољној политици. Суме које немачка држава троши на борбу против деснице, као и нови план социјалдемократске министарке унутрашњих послова Ненси Фезер, пружају јасне доказе у том смеру. 

Јавно мњење и политичари – који су због прошлости оперисани од сваког патриотског осећаја – остају неспособни да уоче и формулишу сопствене националне интересе. Вођени својом хиперморалистичком идеологијом они су чак спремни и да раде супротно интересима своје државе и народа. Заправо, из те перспективе је и сама идеја нације и националног интереса дубоко проблематична. Тако Лисон с правом говори о табуу који се односи на историју национализма. „Функција табуа овде има за циљ да уништи све мостове које немачки народ могу повезати са историјом, како не би имао приступ сопственим коренима и култури”.

Одатле следи закључак да Зелени и не желе да воде немачку спољну политику, већ спољну политику некакве замишљене „заједнице вредности грађана света”. Свеједно да ли је реч о енергетској политици или о све снажнијем конфронтирању са Русијом – за такав тип људи је преваспитавањем усађена идеологија увек рангирана изнад јасних националних интереса.

Они који ово не разумеју лако могу упасти у клопку да се боре у старим биткама и против непријатеља који више не постоји. Истовремено се излажу опасности да се њихова политика претвори у надметање у антифашизму – а у таквом надметању су Аналена Бербок и њене колеге ненадмашни. Да се у таквом надметању политика лишава своје суштине јасно је само по себи, као што би требале бити јасне и катастрофалне последице тог чина.

Извор Нови Стандард

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Константин Леонтјев: Древни византизам и византизам у Русији

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *