0 0
Read Time:4 Minute, 59 Second

Већ смо навикли да сваки излазак новог романа Мишела Уелбека представља прворазредни културни, па и политички догађај, како у свету тако и код нас. Овај славни и контроверзни француски писац током три деценије књижевног рада стекао је репутацију најпоузданијег дијагностичара западне пропасти и литерарног пророка без премца, јер је у својим романима „предосетио“ терористичке нападе 11. септембра, колапс мултикултурне и мултирасне Француске и бурне социјалне протесте у организацији Жутих прслука.

На дан изласка Уелбековог романа „Покоравање“, који говори о паду Француске под муслиманску власт и шеријатске законе, у јануару 2015, француски сатирични левичарски магазин „Шарли Ебдо“ планирао је насловну страницу која исмева Уелбека, када је у њихову редакцију упала група исламских џихадиста са калашњиковима и направила стравичан покољ који је увео Француску у серију сличних терористичких напада.

Та ескалација страха и насиља кулминирала је 13. новембра исте године у рок клубу Батаклан, када су исламски фундаменталисти отворили ватру на посетиоце концерта једне америчке хеви метал групе и убили 90 људи. Ванредно стање, које је проглашено исте ноћи, трајало је пуне две године током којих се Уелбек све време налазио под полицијском заштитом због анти-исламских ставова које је износио у својим делима.

Већ тада се гласно говорило о Уелбеку као о гласноговорнику гневне „беле“, идентитетске Француске и својеврсном „Нострадамусу“ европске књижевности, а поједини аналитичари су сматрали да аутор несумњиво има тесне везе са обавештајним службама које му унапред достављају податке о потенцијалним кризама и опасностима које вребају Француску.   

У свом претходном роману „Серотонин“ који је објављен 2019. описао је радикализацију и насилну борбу француских пољопривредника против отуђене и бирократизоване бриселске администрације која својим апсурдним тржишним интервенцијама и економским мерама угрожава преживљавање француских сељака и њихових породица.

Управо ових дана, док бесне протести европских пољопривредника а трактори блокирају путеве и саобраћајнице широм Европе, можемо се уверити у далековидост и тачност Уелбекових прекогнитивних визија и анализа.

Коинциденција је да је српско издање најновијег Уелбековог романа „Поништено“ изашло баш у тренутку када се остварују предвиђања из ауторове претходне књиге. Занимљиво је да је српских превод каснио скоро годину дана, због промене преводиоца, али то није утицало на огромно интересовање које Уелбек изазива на домаћем књижевном тржишту. 

Издавачка кућа „Бука“ саопштила је да се за само првих десет дана продало преко 1000 примерака књиге, што је, у српским оквирима, прилично импресивна цифра. Чини се да српски читаоци нарочито цене Уелбека, нису му чак замерили ни то што је у последњи час отказао заказану посету Београду 2019, а разлоге за ту љубав и инстант препознавање треба тражити у изразитој политичкој некоректности и антилибералном ставу који су обележили дела и каријеру овог писца.

Још од деведесетих и „Проширења подручја борбе“ и „Елементарних честица“, Уелбек је доследно разбијао наше илузије о западном, медомлечном благостању и постпетооктобарским евроунијатским обећањима да ће нам само степеном пораста стандарда и уклапања у западне обрасце живљења пропорционално расти шансе за срећан и испуњен живот.

У ауторовој поетици такође је присутан и врло мрачан смисао за хумор и један генерално иронично-фаталистички поглед на живот, врло близак Србима. Они који су читали „Државне непријатеље“, епистоларну есејистичку књигу преписке између Мишела Уелбека и Бернар Анри Левија могли су да се увере да Уелбек, за разлику од Левија, гаји највеће могуће симпатије за Русе, Србе и Словене генерално, као и да у њима види једину шансу европског препорода, јер још увек нису изгубили радост живљења и осећај за дубоки смисао овоземаљске егзистенције који су на Западу одавно нестали. 

Као и многи други неконформистички настројени аутори пре њега, Уелбек је, због своје готово патолошке искрености и недостатка длака на језику, које је испољавао како у својим делима тако и у ретким интервјуима, дуго био изопштен и проказан у западним медијима главног тока и у европским елитним уметничким круговима, а то је позиција коју Срби, као народ аутсајдера, итекако добро препознају и разумеју.

У међувремену, француска академска јавност и француски политички естаблишмент пронашли су начин да пригрле и интегришу свог убедљиво најпопуларнијег и најтиражнијег књижевника, Уелбек је 2010. добио најпрестижнију француску књижевну награду „Гонкур“ за свој, слободно се може рећи, најслабији роман „Карта и територија“, а председник Емануел Макрон доделио му је 2019. уз велику помпу и фанфаре, највише француско признање „Легију части“ на пријему у Јелисејској палати.

Након читања „Поништеног“, стиче се утисак да сва та признања, награде и тапшања по рамену нису нимало припитомили и омекшали старог циника и скандал-мајстора. Приповедајући о Француској уочи председничких избора 2027. Уелбек нас упознаје са Полом Резоном, блиским сарадником министра економије и потенцијалног будућег потпредседника, који добија задатак да се информише о бизарним снимцима терористичких напада без жртава који се шире интернетом. Напади су тако осмишљени да прецизно ударају у саме темеље глобалне, неолибералне економије и информатичког друштва. 

Пол је типичан уелбековски лик, високообразовани технократа и усамљеник без деце, који живи у бестрасном браку и који одржава врло лабаве везе са породицом. Он нимало не верује у трули и корумпирани политички систем коме, по инерцији, чиновнички служи, а једина спона која га истински везује за режим на власти јесте његово пријатељство са министром Бруном Жижом.

Након што његов отац доживи мождани удар, Пол постаје свестан потребе да се поново повеже са својом сестром и млађим братом, али и да оживи свој брак са супругом Приденс за који је одавно мислио да је пропао. Док се у позадини захуктава предизборна кампања, а терористички напади добијају на леталитету, Пол сазнаје лоше вести у вези сопственог здравља које могу довести у питање крхку личну срећу коју је успео поново да изгради са Приденс.

Користећи се терористичким нападима као филмским мекгафином, Уелбек у „Поништеном“ исписује на преко 600 страница дирљив породични роман о другим шансама у животу, о могућности да кроз љубав, праштање и покајање заслужимо, у овом хаотичном и бесмисленом свету, барем малчице топлине и радости, пре него што неминовно падне велика завеса.

Ако је веровати Уелбеку, пропаст Француске и Запада већ је готова и незаустављива ствар, а спасење из вртлога нихилизма и јалове саможивости је једино могућа за ретке појединце кроз индивидуалне чинове нежности, солидарности и хришћанског милосрђа.  

Извор: РТ

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Утеривање кривице филмом

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *