0 0
Read Time:48 Minute, 52 Second

Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице.

Славизам, узет у целини, још увек је сфинга, загонетка. Апстрактна идеја византизма је крајње јасна и разумљива. Та општа идеја је настала од више посебних идеја – религиозних, државних, моралних, филозофских и уметничких.

Ништа слично не постоји у словенству. Када у мислима настојимо да изазовемо представу о свеславизму, ми добијамо само једну аморфну, стихијску, расплинуту представу, нешто налик на велике облаке у даљини, од којих, са њиховим приближавањем, могу настати најразличитији облици.

Кад у мислима стварамо слику о византизму, ми, напротив, видимо пред собом строг и јасан план огромног и пространог здања. Ми знамо, на пример, да византизам у држави значи самодржавље. У религији он значи хришћанство, са његовим посебним обележјима, који га разликују од западних цркава, од јереси и раскола.

Знамо да у свету морала византијски идеал не садржи оно високо и, често, претерано схватање о земаљској личности човека, које је у историју унео германски феудализам; знамо да византијски морални идеал подвргава сумњи све земаљско, срећу, постојаност наше личне чистоте, нашу способност за потпуним моралним савршенством овде, на земљи. Знамо да византизам (као и хришћанство уопште) одбације сваку наду у свеопште благостање народа; он је потпуна антитеза идеје о свечовечанству у смислу земаљске свеједнакости, земаљске свеслободе, земаљског свесавршенства и свезадовољства.

Византизам такође значи сасвим јасну представу и у области уметности или, уопште, естетике: мода, обичаји, укуси, одевање, градитељство, покућство – све то лако можемо замислити као мање или више византијско. 

Византијска култура заменила је грчко-римску и претходила романо-германској култури. Проглашење Константина за цара може се сматрати почетком потпуног тријумфа византизма (IV век после Христовог рођења). Проглашење Карла Великог за цара (IX век), његово крунисање за императора – које је било дело папства – може се сматрати првим покушајем романо-германске Европе да своју културу јасно одвоји од општевизантијске, која је до тада потчињавала себи, макар и само духовно, и све западне земље…

Управо се после распада вештачке Карлове империје све више и више испољавају оне црте које ће, у својој свеукупности, дати слику одвојене, европске културе, те, за своје време, нове светске цивилизације.

Јасније почињу да се назиру будуће границе каснијих западних држава и посебних култура Италије, Француске и Немачке, ближе се крсташки походи, цватућа епоха витештва и германског феудализма, који ће положити основе претераном самопоштовању личности (самопоштовању, које је, пошто је, прво, захваљујући зависти и опонашању, пустило корене у буржоазији, довело до демократске револуције и свих ових садашњих фраза о безграничним правима личности, а затим освојило и ниже слојеве западног друштва, учинивши од сваког надничара и обућара биће, деформисано нервозним осећањем личног достојанства). Убрзо након овога одјекнуће и први звуци романтичарске поезије. Затим ће доћи на ред готска архитектура, па католичка поема Дантеа итд. Папска власт почиње да јача.

Дакле, проглашење Карла Великог за цара (IX век) је приближна граница одвајања, после које на Западу све више долази до изражаја сопствена култура и државност. Византијска цивилизација губи од овог тренутка из свог круга све велике и насељене земље Запада, али зато додаје свом генију на североистоку Југо-Словене, а касније и Русију.

XV, XVI и XVII век су столећа пуног процвата европске цивилизације и време потпуног пада византијске државе и то управо на оном тлу нa коме је она настала и развила се. Тај исти XV век – са којим почиње просперитет Европе – је век када први пут јача Русија, када она прогони Татаре и почиње још више него раније да негује византијску културу, путем јачања самодржавља и прихватања дворских обичаја, моде, укуса итд.

То је време Ивана, пада Казања, освајања Сибира, изградње храма Василија Блаженог у Москви, чудне грађевине са пуно недостатака, али крајње оригиналне, руске, која је јасније од пређашњих указала на наш властити стил у архитектури, заправо на индијску бројност купола, додату византијским начелима. Међутим, из много разлога, о којима овде не могу говорити, Русија није тада доживела период цватуће сложености и разноврсног хармоничног стваралаштва, као савремена јој Европа препорода. Рећи ћу само најкраће.

Остаци византизма – које је турска олуја расејала по Западу и Северу – пали су на два различита тла. На Западу је све оно сопствено, романо-германско, било и без тога у пуном процвату, све је већ било развијено, све је било раскошно, припремљено; ново повезивање са Византијом, а преко ње – са античким светом, одмах је Европу довело до оног блиставог периода који обично називамо препородом, а који би било најбоље назвати периодом сложеног процвата Запада; јер такав период, сличан препороду – период вишеструког и дубоког развоја – развоја обједињеног у вишем духовном и државном јединству свега (или делова) имале су све државе и све културе.

Такву епоху имали су Мидо-Персијанци када су дошли у контакт са халдејским и египатским светом, који је доживљавао свој распад, тј. епоху Кира, Камбиза и посебно Дарија Хистаспа, Хелени у време и после првих персијских ратова, Римљани након пунских ратова и за време првих ћесара, Византија у време династије Теодосија и Јустинијана и, уопште, у време борбе против јереси и варвара, ми, Руси, у време Петра Великог. 

Повезујући се са Русијом у XV веку и касније, византизам је наилазио на сивило и простоту, на сиромаштво и неприпремљеност. Зато се он и није могао тако дубоко препородити код нас, као на Западу, он је код нас прихватан у његовим општим цртама и у много чистијем виду, на непосреднији начин. Нашу епоху препорода, наш XV век, почетак нашег сложенијег и органичнијег процвата, наше, да тако кажемо, јединство у разноликости, треба тражити у XVII веку, у време Петра Великог, а његове прве наговештаје можда за живота његовог оца.

Европски утицаји (пољски, холандски, шведски, немачко-француски) у XVII веку играли су исту улогу (иако су деловали много дубље) какву су играли Византија и древни хеленизам у XV и XVI веку на Западу. У Западној Европи, стари, првобитни, претежно религиозни византизам морао је прво да доживи дубоку трансформацију у складу са јаким, локалним начелима германизма: витештвом, романтизмом, готизмом (не искључујући ни арапски утицај), а онда су ти исти, стари, византијски утицаји, појачани, после дугог неразумевања и, чак, заборава, пошто су доспели на исто, сада већ врло сложено, европско тле XV и XVI века, изазвали потпуни процват свега што се дотле крило у недрима романо-германског света.

Приметићемо да византизам, падајући на западно тле, овог пута није деловао толико својом религиозном страном (чисто византијском, да тако кажемо), јер је на Западу и без њега властита религиозна компонента била већ врло развијена и необично моћна, већ посредно, својом хеленско-уметничком и римско-јуристичком страном, остацима класичне древности, које је сачувао, а не својим чисто византијским начелима. У то време, свуда на Западу, више или мање јача монархистичка власт, донекле на штету природног германског феудализма, војска свуда настоји да добије државни карактер (више римски, диктаторијални, монархистички, а не локално аристократски, како је било раније), мисао и уметност доживљавају невиђени препород. Градитељство, надахњујући се античким и византијским обрасцима, ствара нове спојеве необичне лепоте итд.

Код нас се, међутим, све то од времена Петра Великог прихвата у једном виду, коме је Европа до те мере дала свој печат да Русија, како се чини, врло брзо губи свој византијски лик. Па ипак, то није баш сасвим тако. Основе нашег, како државног, тако и свакидашњег, живота и даље остају тесно повезане са византизмом. Могли бисмо, када би нам то место и време дозволили, да докажемо да је и читаво наше уметничко стваралаштво у својим најбољим манифестацијама дубоко прожето византизмом.

Али, пошто је овде реч готово искључиво о државним питањима, дозволићу себи да само напоменем да је наш московски дворац, иако у много чему неуспешан, по намери далеко оригиналнији од Зимског дворца, а био би и лепши од њега да је обојен живљим бојама а не белом бојом, какав је био у почетку, или бојом песка, какав је сада, јер шаренило и оригиналност византијске Москве у већој мери (од Петербурга) очарава и све странце. 

Сиприен Роберт (Cyprien Robert) радосно узвикује да је Москва једини словенски град који је он видео на свету; Ch. de Mazade, напротив, с бесом каже да Москва има азијатски изглед, туђ муниципално-феудалној слици Запада итд. Ко је од њих двојице у праву? Ја мислим обојица – и то је добро. Напоменућу још и то да наши предмети од сребра, наше иконе, наши мозаици, дела нашег византизма, све до данас представљају готово једину утеху нашем естетском самољубљу на изложбама, са којих бисмо, без тог византизма, морали бежати од стида.

Рећи ћу узгред да су и наши најбољи песници и романтичари: Пушкин, Љермонтов, Гогољ, Кољцов, оба грофа Толстоја (и Лав, и Алексеј), платили богат данак том византизму, овој или оној његовој страни, државној или црквеној, хладној или топлој…

       Али гори свећа
       Сељанина
       Пред иконом
       Мајке Божје. 
[1]

То је такође руски византизам, као и Пушкинов усклик:

       Или је немоћна реч руског Цара?
       Или је за нас новина да се споримо с Европом?
       Ил’ нас је мало?

Породица? Шта је то породица без религије? Шта је то руска породица без хришћанства? Шта је, на крају, хришћанство у Русији без византијских основа и без византијских форми?

Ја ћу се уздржати и више ништа нећу рећи ни о естетском стваралаштву Руса, ни о нашем породичном животу. Говорићу нешто детаљније само о нашој државној организацији, о нашој државној дисциплини.

Рекао сам да смо ми прихватили за време Петра Великог много тога цивилизујућег, што је Европа, на свој начин, толико изменила да је Русија као држава готово сасвим била изгубила не само лик византизма, него и најбитније црте његовог духа. Рекао сам, међутим, да то и није сасвим тако. Наравно, кад погледамо нашу гарду (La guarde) како у мундирима маршира (marchieren) по Марсовом пољу (Champ de Mars) у Санкт Петербургу, нећемо истога часа помислити на византијске легионаре.

Кад погледамо наше флигел-ађутанте и камерхере, нећемо у њима наћи много сличности са крштеним преторијанцима, палатинима [2] и евнусима Теодосија или Јована Цимискије. Па ипак, та војска, ти дворски чиновници (који при том заузимају све политичке и административне дужности) покоравају се и служе једној идеји царизма, која је код нас ојачала од времена Ивана, под византијским утицајем.

Руски царизам је, уз то, имао много јачу потпору од византијског ћесаризма и то из следећих разлога:

  • Византијски ћесаризам је по свом пореклу имао диктаторијални, муниципални, изборни карактер.
  • Цинцинат, Фабије Максим и Јулије Цезар су постепено и потпуно законито прешли прво у Августа, Трајана и Диоклецијана, а затим у Константина, Јустинијана и Јована Цимискија.
  • У почетку је диктатура у паганском Риму имала значај законите, али привремене мере свемоћи, коју свети град дарује једној личности; затим је, помоћу исте законске јуристичке фикције, свети град пренео своја опуномоћена права, када су то захтевале околности, на живог диктатора-императора.
  • У IV веку хришћанство се послужило том готовом влашћу, на коју је народ био навикао, нашао у њој заштиту и ослонац и миропомазао на православан начин за новог цара тог живог римског диктатора.

Природност ове диктаторијалне власти и навикнутост народа на њу биле су толико јаке да је под влашћу ових крштених и миропомазаних диктатора од стране цркве, Византија надживела западни пагански Рим за 1100 година, тј. за готово најдужи период у државном животу народа (Више од 1200 година, колико се зна из историје, није живео ниједан државни систем: многе државе су биле знатно краћег века).

Под утицајем хришћанства закони су се изменили у многим појединостима; нова римска држава, која је још пре Константина изгубила готово све битне карактеристике свог ранијег конституционо-аристократског карактера [3], претворила се, да се послужимо савременим језиком, у бирократску државу (не у смислу демократије – народовластијавећ у смислу једнакости); боље би било рећи у егалитарну.

Већ је Диоклецијан, претходник Константина, последњи од паганских императора, који се упорно борио против надирања хришћанства, био приморан да – у циљу јачања државне дисциплине – систематски ради на стварању новог чиновништва, нове лествице власти, која се базира на власти императора (код Гизоа у Histoire de la Civilization може се наћи таблица са детаљном поделом тих власти, које су градативно служиле новом поретку).

Са доласком хришћанских императора на престо, тим новим чиновничким властима додато је још једно, много сигурније средство за успостављање друштвене дисциплине – власт цркве, власт и привилегије епископа. То оруђе стари Рим није имао; он није имао тако јак, привилегован свештенички сталеж. То ново и веома ефикасно оруђе дисциплине појавило се у хришћанској Византији. 

Дакле, понављам: византијски ћесаризам је имао у себи, као што је познато, много виталности и природности, која је била у складу са приликама и потребама времена. Он се ослањао на две снаге: на нову религију, коју чак и већи део нехришћана (тј. атеиста и деиста) у наше време признаје за најбољу од свих до сада постојећих религија [4], и на старо државно право, које је било тако добро формулисано као ниједно пре тога (колико је нама познато, ни египатско, ни персијско, ни атинско, ни спартанско).

Овај сретни спој древног, уобичајеног (тј. римске диктатуре и муниципалности) с нечим врло новим и привлачним (тј. са хришћанством) је и омогућио првој хришћанској држави да се тако дуго одржи на пољуљаном и полуоштећеном тлу, у изузетно неповољним условима. Ћесаре су протеривали, мењали и убијали, али светињу ћесаризма нико није дирао. Људе су мењали, али никоме није падало на памет да мења организацију у њеној основи.

Кад је реч о византијској историји, треба напоменути следеће. Наша образована публика има о Византији сасвим погрешне, или, боље рећи, неосноване, једностране или површне представе. Наша историјска наука је све донедавно била незрела и лишена самосвојности. Западни писци су готово без изузетка (понекад и несвесно) нагињали или републици, или феудализму, или католичанству и протестантизму, и зато их православна и самодржавна, а не феудална Византија није могла ничим да привуче.

Постоји код људи, захваљујући одређеној усмерености школског програма, начину површног читања и т.сл. навика да, не размишљајући много, са благонаклоношћу прихвате неке историјске појаве, а друге одбаце готово са одвратношћу. Тако су нас, на пример, и школа и поезија, и мноштво чланака и романа научили да од малих ногу са крајњим узбуђењем читамо о Маратону, Саламини и Платеји, те да, поклањајући све своје симпатије нашим хеленским републиканцима, на Персијанце гледамо са мржњом и презиром.

Сећам се како сам ја сам, када сам случајно прочитао (и то код кога – код Херцена!) да су се персијски великодостојници сами бацали у море како би смањили терет бродова и тако спасли Ксеркса, како су по реду прилазили цару и клањали му се, пре него што ће се бацити преко ограде… био замислио и рекао себи први пут (а колико сам пута од детињства до зрелих година имао прилике да се сетим класичног грчко-персијског рата!): „Херцен има право кад то назива персијанским Термопилима. Али то је страшније и узвишеније од Термопила! То говори о снази идеје, снази уверења, већој него код самих Леонидиних присталица; јер, много је лакше положити своју главу у ватри борбе, него се смишљено и хладно, без икакве принуде, одлучити на самоубиство, следећи религиозно-државну идеју!”

Од тог тренутка, признајем, почео сам да гледам на Персију другачијим очима, не онако како су ме 40 и 50 година учили школа, поезија и већина историјских дела, која су ми долазила до руку. Верујем да и многи други имају сличне успомене. Ја мислим да је главни разлог томе био у чињеници да нам Персија није оставила тако вредна књижевна дела као Хелада. Грци су умели све да прикажу много реалније и упечатљивије, „топлије”, да тако кажем, од својих других суседа и савременика, и због тога их и познајемо боље, без обзира на њихове слабости и грешке.

Ћутање није увек знак бесадржајности. Жорж Санд је с правом назвала неке људе, обдарене памећу и духом, а лишене способности да изразе своја унутрања осећања, les grands muets [5]; у такве људе она је убрајала и познатог научника Ж. Сент-Илера, који је, по свему судећи, више знао и дубље предвиђао од свог пријатеља и ривала Кивијеа, али никада није могао да му парира у дискусији.

Наука је, међутим, касније, у много чему дала за право Сент-Илеру. Можда је и Персија – у поређењу са Грчком – била такође Grand Muet. Има примера који су нам ближи. Ако анализирамо живот Русије од времена Петра I па све до наших дана, зар он, по сложености својих појава, није драматичнији, поетичнији и богатији, ако ни од чега другог, а оно од историје једнообразно-променљиве Француске XIX века? Али, Француска XIX века говори о себи без престанка, док Русија још није научила да о себи каже нешто лепо и паметно и још увек напада чиновнике или брине бригу о свеопштој „користи”.

Рим, европски средњи век – а нарочито Европа новијег, нама ближег времена – такође су нам оставили толико богату литературу, која се ширила по свету безбројним путевима, да су нам осећања, патње, укуси, подвизи, па чак и пороци Римљана, витезова, људи Ренесансе, реформе, људи из времена пудера и кринолина, људи револуције итд. постали блиски, као, мање-више, наши властити.

Од времена Пизистрата или, чак, од тројанског рата, па до времена Бизмарка и Седанског ропства, пред нама дефилује велики број личности, привлачних и антипатичних, срећних и несрећних, порочних и чедних, али, у сваком случају, живих и нама блиских личности. Неки од нас саосећају са једном личношћу, други – са другом; једни дају предност аристократском карактеру нације, другима се свиђа демагогија; једни више воле историју Енглеске из времена Елизабете, други – Рим у епоси тријумфа, трећи – Атину Перикла, четврти – Француску Луја XIV или Француску Конвента, али, у сваком случају, за већину из образованог слоја, живот свих тих друштава је – стварни, прави живот – који је, и кад се не разуме, увек близак срцу.

Византијском друштву је, напротив, како сам већ рекао, била нанета штета равнодушношћу и неблагонаклоношћу западних писаца, као и неспремношћу и дуготрајном незрелошћу руске науке. Византија је остављала утисак нечега, да кажемо то обичним језиком, хладног, поповског, досадног, и не само досадног, него чак јадног и подлог. Између палог паганског Рима и епохе препорода обично је стајала мрачна провалија варварства. Наравно, историјска литература већ има неколико вредних радова, који су мало-помало населили тај мртви бездан живим сенкама и ликовима (Такве су, на пример, књиге Амедеја Терија).

Гизоова Историја цивилизације одавно је написана и објављена. У њој има мало приповедачког, свакидашњег; међутим, развој идеја, развој унутрашњег нерва живота приказан је генијално и снажно. Гизо је имао у виду пре свега Запад, али, када је говорио о хришћанској цркви, он је и нехотице морао да се непрестано враћа на оне идеје, она интересовања, да се сећа оних људи и догађаја који су имали значај како за западни, тако и за источни хришћански свет. Јер, варварства – у смислу потпуне подивљалости, примитивности и несвесности – није уопште ни било у то време, већ је, како сам рекао, постојала општа византијска култура, која је прелазила границе византијске државе, исто онако како је некада хеленска култура прелазила границе Хеладе, или како сада европска прекорачује своје политичке границе.

Постоје и друге научне књиге које нам могу помоћи, ако желимо да задобијемо и обогатимо оне представе, које нама, као нестручним људима, недостају када је реч о Византији. Али није довољно тражити љубитеље, све док се међу Русима, на пример, не нађу људи са истим талентом за уметност, као што су браћа Тери, Маколи или Грановски, људи који би свој таленат посветили византизму – праве, истинске користи неће бити.

Када би неко, на пример, прерадио или бар само коректно превео на савремени језик Житија светаца, стари Четји-Минеј Димитрија Ростовског, који сви знамо, а ипак не читамо, и то би било довољно да се уверимо, колико је у византизму било искрености, лепоте, топлине, херојства и поезије. 

Византија није Персија Зороастра; извори који о њој говоре постоје, и они су нам врло блиски, али још нема вештих људи који би нашу машту и срце везали за ликове тога света, који је, с једне стране, тако утонуо у прошлост, а са друге је потпуно савремен и органски повезан са нашим духовним и државним животом.

У предговору једне књиге Амедеја Терија [„Derniers Temps de l’Empire d’ Occident” (Последње епохе Западне империје)] наилазимо на жаљење, изражено на веома леп начин, због ниподаштавања византијске историје од стране западних писаца. Писац, између осталог, придаје приличан значај речи Bas-Empire (Доња империја, нижа, презрена империја) и назива летописца, који је први поделио римску историју на историју горње (италијанске) и доње (грчке) империје, неуспелим летописцем, невештим и несрећним (malencontreux) [6].

„Не треба заборавити”, каже Тери, „да је управо Византија дала човечанству најсавршенији у свету религијски закон – хришћанство. Византија је проширила хришћанство; она му је дала јединство и снагу”. „И међу грађанима византијске империје”, каже он даље, „било је људи, којима би могле да се поносе све епохе, свако друштво!”

Византизам у Русији

Рекао сам већ да је римски ћесаризам – коме је хришћанство удахнуло живот – омогућио новом Риму (Византији) да надживи стари италијански Рим за читав један нормалан живот државе, за читавих хиљаду година. Услови под којима је настао руски православни царизам били су још погоднији.

Пренесен на руско тле, византизам није наишао на оно што је затекао на обалама Средоземног мора, на племена уморна од дуготрајне цивилизације, на земље стиснуте уз море, незаштићене од свакојаких непријатељских упада… Не! Он је нашао земљу дивљу, нову, једва доступну, земљу огромних простора, наишао је на народ прост, свеж, који још ништа није искусио, на народ простодушан и искрен у својим веровањима.

Уместо доживотног диктатора који се бира али и мења, византизам је код нас наишао на великог московског кнеза, који је патријархално, по праву наслеђа, управљао Русијом. У византизму је постојала само апстрактна јуристичка идеја: у Русији је та идеја добила тело и крв у царским породицама, династијама, које су биле свете за народ. Родовно монархистичко осећање, тај велики руски легитимизам прво је био окренут роду Рјурика, а касније роду Романових. 

Родовно осећање, које је на Западу било толико јако изражено у аристократском слоју друштва, а код нас, у том слоју, много слабије, нашло је свој главни израз у монархизму. Пошто је у почетку имала баштински (родовни) карактер, наша држава се самим тим касније развијала тако да је родовно осећање друштва попримало државно усмерење. Држава је код нас увек била јача, темељнија, изграђенија, и то не само од аристократије, већ и од саме породице. 

Ја, признајем, не разумем оне који говоре о привржености нашег народа породици. Имао сам срећу да упознам многе народе на свету, а и читао сам, наравно, као што и други читају. На Криму, у Малорусији, у Турској, у Аустрији, у Немачкој – свуда сам видео исто. Закључио сам да су готово сви други народи, не само Немци и Енглези (што је већ добро познато), него и Малоруси, Грци, Бугари, Срби, а, вероватно (ако се може веровати многим књигама и причама), и Французи – како они на селу тако и у провинцији – па чак и Турци, много приврженији породици од нас, Великоруса.

Обично се мисли да турска породица није породица. То је лако рећи и умирити себе. Друга је ствар рећи да је хришћански идеал породице виши од муслиманског идеала. То је, наравно, тако и код оних хришћанских народа код којих постоји урођени, или кроз историју стечени, дубоки фамилизам, као, на пример, код германских народа, где се он испољио тако снажно, лепо и узвишено, како се нигде и никада раније није испољио.

Да се у то очигледније уверимо, довољно је да се, с једне стране, сетимо оне, ни са чим упоредиве, лепоте породичних слика код Дикенса или Валтера Скота и оних које су са нешто мање генијалне снаге приказане у делима готово свих енглеских писаца. Са друге стране – да се сетимо немачке етичке филозофије, која је прва строго развила идеју о породичном дугу ради дуга, и то независно од религиозне заповести. Можемо ли да замислимо великог руског писца, који би се пре Немца досетио да изнесе такво гледиште и да то изложи на занимљив, оригиналан начин? Не! Будимо искрени и признајмо да је то, можда, жалосна истина, али истина.

Што се тиче уметничких остварења, нека неко само упореди наше најдаровитије писце са енглеским, па ће се одмах уверити колико сам у праву. Зар се могу поредити породичне слике грофа Л. Н. Толстоја са сликама Валтера Скота и, посебно, Дикенса? Зар се топлина Детињства и дечаштва може упоредити са топлином и оним страсним етичким лиризмом Коперфилда? А породични живот Рата и мира, породичне идиличне сцене, иначе доста ретке у делима Тургењева и Гончарова, могу ли се оне изједначавати по богатству и снази идиличне лепоте са сликама породице у енглеској литератури? Можемо ли уопште замислити великог руског песника који би написао Шилерово Звоно? Јесу ли стварно јака породична осећања (у поређењу са немачким, наравно) код Пушкина, Љермонтова, па и самог полумужика Кољцова?

Зар Бјелински нимало није био у праву кад је за епиграф свом предговору, посвећеном поезији Кољцова, узео стихове Апол. Григорјева:

       Руски живот
       Авај – уопште није такав,
       Иако нам о његовој породичности
       Словенофили одавно говоре.
       Можда и грешим,
       Али ја у њему не видим ништа
       породично.

Зашто су „Питершћик” Писемског и мрачни, породично несрећни „Бирјук” Тургењева у своје време свима изгледали природније и истинитије од свих a la G.Sand сеоских идила Григоровича? Григорович је добро познавао језик сељака, верно је приказивао многе типове, имао је несумњив таленат, међутим, пошао је погрешним путем превише лепог и темељног фамилизма, путем који, авај, једном Великорусу није био суђен!

Ја знам да многи високоморални и племенити људи не воле да чују сличне ствари; знам да није лако прихватити овакву истину… И мени самом је то болно. Али, зар ћемо отклонити зло ако га скривамо од себе и од других? Ако је то зло (и, наравно, велико зло), онда је боље да непрестано на њега указујемо – како бисмо га спречили – наравно, колико је то у нашој моћи; а да уверавамо себе да смо ми породични људи само зато што и код нас, ту и тамо, постоје сложне, по убеђењу строго моралне породице, било би исто као кад бисмо тврдили: „Ми смо исто тако феудални у својој друштвеној организацији, јер и ми имамо кнежевске и бојарске родове старе више векова, јер смо и ми имали и још увек имамо доста богато и лепо васпитано племство, које је донекле било привилеговано, у поређењу са другим класама народа”.

То је тако. Али, да бисмо дали тачну оцену друштвеног организма, морамо га упоредити са истим таквим организмима, а ето, ту, поред нас, германски народи су у току свог историјског живота развили тако високе обрасце аристократичности, с једне стране, и фамилизма, с друге, да нам остаје само да признамо: и у једном и у другом погледу, ми смо далеко иза њих! Ако и нађемо стару чисто великоруску породицу (тј. у којој ни отац, ни мајка нису ни немачке, ни грчке, па ни пољске или малоруске крви), сложну и моралну, видећемо да се она, прво, пре држи на православљу, цркви, религији, византизму, заповести и учењу о греху, него на етичком осећању, принципу апстрактног дуга, који стоје ван религије, једном речју, осећању које не признаје грех и заповест, с једне стране, али не допушта ни либерални или естетски еудемонизам, с друге, не допушта ону споразумну толеранцију, коју је тако волело племство у романским земљама у XVII и XVIII веку.

То осећање је код нас покушао да пропагира Чернишевски у свом роману Шта да се ради? Овај роман, врло слаб у уметничком погледу, имао је, поред свега, и нешто позитивно: он је први пут показао шта заправо желе људи те врсте. У тим људима је дошао до изражаја, у извесном степену, великорусизам, само са негативне стране, са његовим рушилачким закључцима. 

Сваки принцип, које је једностраном доследношћу доведен до неких екстремних закључака, може да постане не само убилачки, него и самоубилачки. Тако, на пример, ако бисмо идеју личне слободе довели до њених крајњих консеквенци, она би могла, посредством крајње анархије, да доведе до потпуно деспотског комунизма, до сталног јуристичког насиља свих над сваким, или, с друге стране, до личног ропства. Дајте право људима да свуда продају или дају себе у доживотни најам како би себи обезбедили мир, храну или да би се спасли дугова и т.сл., па ћете видети колико ће се у наше време наћи крепосних робова или полуробова, који су то својевољно постали.

Недовољна везаност великорусизма за породицу дошла је до пуног изражаја у делима наших нихилиста. Нихилисти су настојали да нашкоде и држави, али су у одбрану државе са свих страна устале многобројне и разнородне снаге; у одбрану породичности, међутим, пре су одјекнули они даровитији и поштенији гласови, него што су устале реалне, фактичке снаге… Ја само предлажем да се пажљиво и храбро осврнемо на наш живот и нашу уметничку литературу. [7]

Ако су, на пример, неки познати словенофили имали срећу да одрасту у здравим великоруским породицама, те породице су прво, биле изразито православне, а друго, логички гледано, имамо ли право да увек верујемо у оно што нам се допада, што сами волимо, да код других налазимо оно што је нама блиско и драго? У овом смислу, ја сам – као прави Великорус – у прошлом поглављу поставио питање: Шта је породица без религије? Шта је религија без хришћанства? Шта је хришћанство у Русији без православних форми, правила и обичаја, тј. без византизма? Ко жели да ојача нашу породицу – тај мора да поштује све оно што се односи на нашу цркву!

Дај Боже да нисам био у праву када сам тврдио да је наше породично начело слабо развијено! Ја ћу бити врло срећан, ако ми нека тачна статистика докаже да сам погрешио, да сам био претерани песимиста кад је у питању наш фамилизам. Али све док ми се то не докаже, ја ћу се држати своје тврдње: да је не само код германских народа и оних представника романских – код којих је случајно било више германизма – већ и код Малоруса, Грка, Југо-Словена и, чак, Турака, породично начело дубље и снажније изражено него код нас.

Кажем, код Турака. Идеал муслиманске породице је мање узвишен од хришћанског; међутим, или је лични темперамент Турака допринео, или су услови њиховог друштвеног развоја утицали да они веома воле своју породицу, своју родбину, свој род уопште. Они су врло склони породичном идеализму. Дакле, родовно осећање се код нас, поновићу још једном, испољило много слабије него код других; са аристократским начелом десило се исто, сву снагу нашег родовног осећања историја је пренела на државну власт, на монархизам, царизам.

Кад употребљавам израз „аристократско начело”, треба знати да то чиним у најопштијем значењу. Ја врло добро разумем шта желе да кажу они који тврде да код нас никада није било аристократије, али сматрам да та синтагма није сасвим оправдана да, она не обухвата појаву у целини. Аристократско начело је код нас постојало (и чак постоји), као и свуда [8], али је његов родовни и лични карактер био и раније (и сада) слабије изражен него у осталим западним феудалним аристократијама, слабије него само родовни у муниципалној аристократији староримских патриција и оптимата.

Привилеговане личности, лична власт, породица, разне асоцијације, општине – све то постоји свуда, све су то реалне снаге, неизбежне компоненте свих друштвених организама. Али оне нису на исти начин повезане и нису подједнако јаке и видљиве код разних народа и у разно време.

Мислим да нећу погрешити ако кажем да је аристократско начело – ма какво оно било – увек најјаче изражено на самом почетку развоја државе. У средњем периоду живота државе појављује се тежња ка личној власти (барем у виду јаког лидерства, привремене диктатуре, личне демагогије или тираније, као код старих Хелена у периоду њиховог процвата), а у старости, на крају живота, ступа на сцену демократско, егалитарно и либерално начело. У зависности од тога која ће нијанса, која реална снага превладати у једном или другом народу, и све друго ће попримити исту боју и прожети се њеним елементима.

Код нас је родовни, наследни царизам био толико јак да је аристократско начело добило службени, полуродовни, слабородовни, много више државни него лично феудални, а већ нимало муниципални карактер. Познато је да је месничество [9] имало изразито службени, државни, чиновнички карактер. Бојари су се поносили царском службом својих очева и дедова, а не старошћу самог рода, не својом личношћу, градом или, чак, поседом, са којима су били повезани њихова власт и род.

Напори царева из династије Романових и најрадикалније реформе Петра I изменили су само појединости, суштина, пак, није могла бити измењена. Рангови, које је увео Петар Велики, чини се да су у принципу демократизовали племство. Сваки слободан човек могао је да стекне чин, служећи цару (тј. држави). Међутим, у стварности је испало другачије, племство се тиме још више одвојило од народа, оно се фактички аристократизовало, нарочито у својим вишим слојевима. 

Пре Петра Великог је било више једнообразности у социјалној и свакодневној слици нашег живота, више сличности у деловима; са Петром је почело дубље, изразитије раслојавање нашег друштва, појавила се разноликост, без које нема стваралаштва у народу. Петар Велики је, као што је познато, још више учврстио кметство. Наше племство, стављено између активног утицаја царизма и пасивног утицаја подређених сеоских општина (асоцијација), почело је да напредује у погледу мишљења и власти, независно од потчињености царизму.

Довољно је било да се појави Катарина II, па да дођу до изражаја и доколица, и укуси, и интелектуално стваралаштво, и савршенија, изванреднија осећања у друштвеном животу. Деспотизам Петра Великог је био прогресиван и аристократски, у смислу напред поменутог раслојавања друштва. Либерализам Катарине је имао апсолутно исти карактер. Она је дала Русији елиту, повела је у правцу стваралаштва и напретка. Она је појачавала неједнакост. У томе је њена заслуга. Она је штитила крепосно право (целовитост сеоске, земљишне општине [10]), настојала да се то право прошири и на Малорусију, а, с друге стране, давала је олакшице племству, сузбијала у њему смисао за обављање службе и тиме подстицала његове чисто аристократске одлике – род и личност; од њеног времена племство је постало нешто независније од државе, али је, као и раније, доминирало и господарило над другим класама нације. Оно се још више одвојило, диференцирало, индивидуализовало и ступило у онај период из којег су постепено изашли Державин, Карамазин, Жуковски, Баћушков, Пушкин, Гогољ и други.

Луј XIV и Петар I били су у неку руку савременици. Међутим, самодржавље Луја XIV знатно је уједначило Француску: оно је избрисало последње трагове раније, феудалне независности. Француска је у наредном веку кренула у правцу демократизације и политичких промена. Самодржавље Петра I је, напротив, још више раслојило Русију и утрло пут много аристократскијим, много богатијим по садржају епохама Катарине и Александра I. Временом је наше крхко, за свој род слабо везано племство, које је било одживало свој природни век, изгубило свој повлашћени положај, који је, да се којим случајем сачувао, могао да доведе до неког насилног обрачуна одозго. Аристократска улога племства завршила се не толико губљењем сопствених права и привилегија, колико давањем права и повластица другима. До изједначавања је ипак неизбежно дошло, захваљујући природном току развоја.

Мирни карактер тог изједначавања опет је био условљен снагом и стабилношћу нашег родовног наследног царизма, оним, да тако кажемо, прекрасним историјским васпитањем, које нам је он дао; јер су се у његовом стварању сјединила три моћна начела: римски ћесаризам, хришћанска дисциплина (учење о покоравању властима) и наше родовно начело, које је сву своју снагу усредсредило на царски род, а остало релативно слабо и у породици, и у нашем племству, и, можда, и у самој нашој општини. [11]

Од самог почетка наше историје, ми видимо чудне комбинације реалних друштвених снага, које уопште не личе ни на римско-хеленске, ни на византијске, ни на европске. Наш феудални систем одговара, с једне стране (ако гледамо аналогно на почетке свих држава познатих у историји), оној првобитној, аристократији, обичној по начину живота и схватањима, али различитој од народа, а коју затичемо при настајању свих држава, одговара грубим патрицијима старог Рима (и, вероватно, нечему сличном и код других италијанских народа) и првим германским витезовима итд. Слобода кад је у питању место, неслобода и чврстина кад је у питању род, превага родовног начела и над личним, и над изборно-муниципалним. Ово последње је било представљено народним већем градова.

Такав је био наш феудални систем, ако га посматрамо као првобитну аристократију. Међутим, он је крио у себи дубока монархистичка својства, и то, вероватно, због тога што изван самог рода Рјурика, који се изненада толико размножио, није било неке друге јаке и организоване аристократије. Устави наших већа били су, по свему судећи, до те мере егалитарни по свом духу да њихов отпор централизујућој власти није могао бити јак, поготову кад је бојарство јасно и једном заувек ставило до знања да оно није ни феудално (није превише лично), а није ни муниципално по свом карактеру, већ је службено и у потпуности државно. Наша аристократија је, на крају, добила чиновнички карактер, а чиновништво, са своје стране – родовни, наследни.

Служба је давала наследна права. Начело рода, које је историја протерала из племства, „разлило се” по различитим другим саставним деловима друштва, продрло у трговачки сталеж [12], а свештенству додало наследни левитизам, који у Византији није постојао. Под утицајем спољашњих непријатеља и под утицајем пријатељског византизма, крвна феудална аристократија је изгубила своју моћ и прешла, заједно са новим родовима, у обично војно племство. У свим тим померањима и преокретима, Русија се мењала и развијала; јачао је централни царизам, јачао је неговани византизам, Русија је напредовала и стицала своју мудрост.

Дакле, код нас су увек слабије него код других била изражена муниципална, родовна, наследно-аристократска и, чак, породична начела, како сам то покушао да покажем. Јаке и моћне код нас су биле три ствари: византијско православље, наше родовно и безгранично самодржавље и, можда, наша сеоска земљишна општина (тако, бар, мисле многи о нашој општини; тако мисле наши чувари православља и самодржавља, словенофили. Тако мисли и шпански социјалиста Емил Кастелар, чија су уверења, иначе, супротна словенофилима. О општини ја овде нећу говорити; мој циљ је друкчији). Желим да кажем да је наш царизам, плодотворан и спасоносан за нас, ојачао под утицајем православља, под утицајем византијских идеја и византијске културе. 

Византијске идеје и осећања чврсто су сјединиле у једно тело полудивљу Русију. Византизам нам је дао снагу да издржимо татарски погром и дуготрајно плаћање данка. Византијски лик Спаса на великокнежевкој застави штитио је Димитријеву верујућу војску на ратном пољу, на коме је Московска Русија први пут показала Татарима да више није она ранија, раздробљена и расцепкана Русија!

Византизам нам је дао снагу у борби са Пољском, са Швеђанима, са Француском и Турском. Под његовим окриљем, ако му останемо верни, имаћемо снаге да издржимо и притисак целе интернационалне Европе, ако би она некад покушала, пошто код себе уништи све узвишено и лепо, да и нама наметне трулеж и смрад својих нових закона о малој земаљској свесрећи, о земаљској радикалној светривијалности!

Господин Костоморов је, несумњиво, талентовани Малорус, али ко мисли да је он посебно пристрасан кад је у питању великорусизам? Довољно је да отворимо његову Историју смутног времена (нисам сигуран да баш овако гласи наслов књиге), па да се уверимо какав је значај имао за нас византизам са његовим двојним карактером цркве и родовног самодржавља, са каквим се учврстио у Русији. Пољаци су били у Москви; цара или уопште није било, или су се на разним местима, један за другим, појављивали разни самозванци. Војска је на свим фронтовима била разбијена. Бојари су постајали издајице, колебали се или били беспомоћни и ћутали: у сеоским општинама владао је потпуни раздор. Међутим, довољно је било да Пољак са капом уђе у цркву или да покаже најмање непоштовање према православљу, па да се одмах распали руски патриотизам. Само је православље уједињавало тада Русе, каже г. Костомаров.

Религиозно осећање и покорност властима (византијска обученост) спасли су нас и 1812. године. Познато је да су многи сељаци (наравно, не сви, већ они које је изненадио напад) показали у првом тренутку да им није много стало до чисто националног осећања. Они су пљачкали спахијске куће, нападали племиће, отимали од Француза новац. Свештенство, племство и трговачки сталеж понашали су се другачије. Али чим је народ видео да Французи уништавају иконе и у цркве уводе коње, он се ражестио и све је кренуло другим током.

И локална власт је тада била друкчија. Она је умела, без размишљања, да обузда неразумне пориве. А чему је служила та власт, ако не оном истом полувизантијском царизму? Шта је ту нижу власт васпитало и одржало, ако не дуготрајна хијерархијска дисциплина те полувизантијске Русије? Шта нас је, ако не православље, спојило са Малорусијом? Све остало је код Малоруса, у предањима, у историјском васпитању било сасвим другачије, нимало налик на оно у Московској Русији.

Шта нам је, ако не очување од стране народа Беле и Јужне Русије источно-византијске варијанте у хришћанству, дало ону физичку снагу и оно унутарње осећање права, захваљујући којима је коначно решена судбина пољског питања? Зар није византизам одредио нашу улогу у великим, по свом планетарном значају, источним питањима?

Чак и наш великоруски раскол носи на себи печат дубоког византизма. Због тобожњег изневеравања византијског православља, део народа се побунио против цркве и владе, оптужујући их за новине и прогрес. Наши расколници су сматрали себе већим византијцима од чланова владајуће цркве. Па и поред тога (како нам говори искуство људи који су озбиљно проучавали наш раскол), расколници нису признавали себи право на политички бунт; они који добро познају стару црквено-византијску књижевност, свуда у њој могу наћи учење о строгом покоравању онима који држе власт. О томе је најуспешније, најупечатљивије писао В. Кељсијев. Пошто сам, као и он, живео на Дунаву, уверио сам се да је он одлично разумео овај проблем.

Ако из редова наших разнородних секташа издвојимо молокане и духоборце, код којих готово ништа није остало од византизма, онда ће главне гране несторовског раскола представљати мистици: хлисти и скопци. Међутим, ни они не раскидају потпуно са православљем. Они га чак у већем делу прихватају, сматрајући себе само напредним људима вере, илуминатима, надахнутима. Они никако нису протестанти. (Дервиши се слично односе према мухамеданству; они нису у потпуности секташи – отпадници, они су нека средина између наших мистика – Христових и Божјих људи – наших православних аскета.)

Византијски дух, византијска начела и утицаји, као сложено ткиво нервног система, у потпуности су прожели читав великоруски државни организам. 

Све наше велике побуне, готово без изузетка, никада нису имале протестантски, ни либерално-демократски карактер, већ су носиле својеврсни печат привидног легитимизма, тј. оног истог родовног и религиозног монархистичког начела, које је ударило темељ нашој државној величини.

Побуна Стењке Разина је била прекинута чим су се његови људи уверили да се цар не слаже са њиховим атаманом. Осим тога, сам Разин је стално настојао да покаже да се он не бори против царског рода, већ само против бојара и свештенства, које је на њиховој страни.Пугачов је био мудрији кад је требало да уђе у рат са владом Катарине Велике, чија је снага била неупоредиво већа од снаге допетровске Русије; он је обмануо народ, послуживши се оним великоруским легитимизмом о коме сам говорио.

Нешто слично су желели да ураде и наши млади европски јакобинци 20-их година. Многи тврде да се на сличним монархистичким неспоразумима и данас још држе политичка схватања неких припадника секти.

Шта сам овим желео да кажем? Монархистичко начело представља код нас једино организујуће начело, једино оруђе дисциплине, и, у исто време, то исто начело служи као барјак побуњеницима! Да! Апсолутно служи. То је тако, и то још није највећа несрећа. Без великих побуна не може поживети свој век ниједан велики народ. Али, постоје разне побуне. Постоје побуне правовремене, ране, и постоје побуне неправовремене, касне. Ране доприносе напретку, касне убрзавају пропаст народа и државе. После побуна плебејаца Рим је ушао у свој херојски период; после преторијанских немира и после слободног кретања хришћана Рим је пао.

Протестантска рана револуција у Енглеској довела је земљу до њеног тријумфа и учврстила њен аристократски устав. Француска јакобинска касна револуција постала је за Французе залог њиховог пада. После 30-годишњих верских сукоба, у Немачкој су се појавили Фридрих II, Гете, Шилер, Хумболт итд, а после безначајне и смешне борбе 1848. године Бихнери, Бихнери и само Бихнери! (Зар то није пад?)

Што се тиче генијалног Бизмарка, још се не зна шта је он био за Немачку, истински реформатор, или једна од оних бучних и маркантних фигура какве се обично појављују у народима уочи њиховог пада, које треба да скупе и истроше једном за свагда и оне последње резервне снаге друштва. Мени се чини да спорна може бити само нека четвртина века, тј. могли бисмо поставити питање: шта је Бизмаркова епоха? Епоха Наполеона I или Наполеона III? Ово последње је, мислим, исправније. Немачка није млађа од Француске ни по годинама, ни по духу, ни по уређењу; ако је, међутим, Пруска била млађа, где је онда сада та Пруска?

До сада су све наше побуне долазиле у право време и са њима смо управо због тога излазили на крај што су у душама побуњеника била дубока конзервативна начела, што су све наше побуне имале више или мање самозвани и привидно легитимни карактер. То је једно. А друго, ту и није било нечег неприродног. Ако је неко начело тако јако, као што је то код нас монархистичко, ако то начело тако дубоко прожима читав национални живот, онда је разумљиво да оно мора да се, да тако кажем, савија, извија на различите начине, па чак и изокреће под утицајем различитих, променљивих услова.

Руске самозване побуне само доказују необичну животност и снагу нашег родовног царизма, који је тако чврсто повезан са византијским православљем. Ја ћу се чак, без имало колебања, усудити да кажем да никакав пољски устанак и никаква пугачовштина не могу нанети Русији толику штету колико би то могао један миран, законом донет, демократски устав. О демократским уставима говорићу касније нешто детаљније; овде ћу нешто рећи о муслиманима.

Интересантно је да откако су се муслимани у Турској ближе упознали и са Западом, и са нама, ми, Руси, им се, и поред толиких ратова и нашег старог антагонизма према Турској, више допадамо од западних Европљана и то како због нашег личног, тако и због државног карактера. Црквени карактер наше империје њима улива поштовање; они у тој црти налазе много сличности са религиозним карактером свог сопственог народа. Наша дисциплинованост, уљудност и послушност их освајају, они кажу да је то наша снага, завиде нам и указују једни другима на нас као на добар пример.

Када би турска влада којим поводом напустила Босфор, а сви Турци са Балканског полуострва, не би кренули за њом они који би остали свакако би гледали на нас као на браниоце од неизбежних прогона и понижења, којима би били подвргнути од својих дојучерашњих робова, Југо-Словена и Грка, сурових и грубих, иначе, у приличној мери. Турци и сада, по сопственом укусу, више воле нас него Бугаре, Србе и Грке. Турцима се више свиђају наши чиновници на Истоку, атонски монаси и дунавски расколници, него Западни Европљани, него Словени и Грци, које су покорили.

Споменућу овде и један занимљив разговор о Русији са једним пашом, који је добро познавао руски народ. Прочитавши Гогоља у француском преводу, паша је, уз смех, изјавио да је код свих тих Гогољевих јунака једно добро и врло важно. То је њихово поштовање према онима који имају виши чин и звање, према властима. „Ваша држава је врло јака”, додао је он, „ако је Чичиков такав, какви морају бити паметни и добри људи?” „Добри људи”, одговорио сам, „често су гори од лоших. То се понекад дешава. Лично поштење, потпуно слободна самоодрађујућа моралност могу се лично и допасти, и улити поштовање, али у тим несигурним стварима нема ничег политичког, организујућег. И ретко добри људи понекад наносе велику штету држави, ако је њихово политичко васпитање погрешно, а Чичикови, и Гогољеви градоначелници су често много кориснији од њих за заједницу („pour l’ ensemble politique” [13] – рекао сам)”.

Паша се сложио. Рекао ми је још много лепих и поучних ствари о Русима, расколницима и Малорусима, које је назвао Хохлима: „Ти Хохли су добри. Ја их добро познајем. Али руски Липовани су бољи. Они ми се више свиђају. Они су одлични грађани, много бољи од Грка и Бугара; и Малоруси, и ваши Липовани само мисле на своју веру. А Грцима и Бугарима је само једно на уму: политичко мајмунисање, устав и сл. будалаштине. Верујте ми – Русија ће дотле бити снажна док не буде имала устав. Ја се плашим Русије, не кријем то од вас, са становишта мог турског патриотизма, ја од свег срца желим да добијете устав. Али страхујем, људи који код вас воде државу увек су врло мудри. По свему судећи, ви и нећете никад добити устав, а то је за нас, Турке, врло опасно!” 

Пашином мишљењу ћемо додати и мишљење оштроумног Карлајла о руском народу: „Што се мене тиче (писао је Херцену), ја признајем да никада нисам веровао, а сада још мање верујем, да (све)опште право гласа у свим његовим варијантама може донети било шта добро. Ако и може, онда је то као запаљење код неких болести, које се и иначе завршавају смрћу. Ја много већу предност дајем самом царизму или чак великом туркизму, него чистој анархији (а таквом је, на жалост, сматрам), до које су довели парламентарна красноречивост, слобода штампе и обрачунавање гласова. На вашу огромну домовину (тј. Русију) ја сам увек гледао са љубављу, као на неко велико, неразумно, загонетно дете Провиђења, чији унутарњи смисао још није откривен, реализован. Она има способност, са којом предњачи и која јој даје моћ, већу но што је имају друге земље, способност која је неопходна свим нацијама и свим бићима, која се беспоштедно тражи од свих под претњом казне – способност покоравања, која је на другим местима изашла из моде, нарочито данас”.

И не само покорност, и друга висока и лепа осећања развио је наш народ, захваљујући дуготрајној дисциплини, под којом је живео.

Недавно сам, случајно, у једном православном часопису наишао на следеће запажање: „При потпуном одсуству сваке слободе и самосвојности у грађанском друштвеном животу, нашем обичном човеку је, природно, једино остало да покуша да награди себе самосвојношћу у духовном животу, самоактивношћу у области мисли и осећања”. (Хришћанска лектира, „О руском простонародном мистицизму”, И. И. Барсова)

Истина, то је довело до раскола и јереси, али и до поетског стваралаштва, с једне стране, и до равнодушности у унутрашњим политичким питањима, до слабо израженог демагошког духа, заправо до онога чему је одувек тежило хришћанство: „Царство моје није од овога света”, с друге.

Оваква усмереност подједнако је корисна и за практичну мудрост народа у политици, и за развој поетских склоности. Практична мудрост народа своди се управо на то да не захтева за себе политичку власт, да се што је могуће мање меша у општедржавне послове. Што је ограниченији круг људи који учествују у политици, та политика је стабилнија, разумнија, а и сами људи су, чак, пријатнији и паметнији.

Једном речју, ма са које стране оцењивали великоруски живот и државу, видећемо да је византизам (односно црква и цар) директно или индиректно, али, у сваком случају, дубоко продро у само срце нашег државног организма.

Снага наша, дисциплина, историја културе, поезија – једном речју, све живо што постоји органски је повезано са нашом родовном монархијом, освећеном православљем, чији смо ми природни наследници и представници у свету. Византизам нас је организовао, систем византијских идеја створио је нашу величину, повезујући се са нашим патријархалним, простим начелима, са нашим, древним и у почетку сировим, словенским материјалом. 

Изневеравајући, чак у својим тајним помислима, тај византизам, ми ћемо уништити Русију. Јер, потајне мисли могу, раније или касније, да нађу прилику за своје практично остварење. Ако се будемо заносили час хладном и варљивом сенком досадне и презира достојне свечовечанске среће, час само једностраним племенским осећањима, ми ћемо превремено и неповратно оштетити организам нашег царства, моћан, а ипак слободан, као што је све на свету, изазвавши болест и његово, можда, не тако брзо, пропадање.

Идеја свечовечанске среће, религија свеопште користи је најхладнија, најпрозаичнија и уз то најневероватнија, најнеоснованија од свих религија. У свим позитивним религијама, поред неизмерне поетске дубине у њима, поред њихове необичне организујуће снаге, постоји још и нешто реално, опипљиво. У идеји о свеопштој срећи нема ничег реалног. У свим мистичким религијама људи се слажу бар у основном принципу: „Христос, Син Божји, је Спаситељ”; „Рим је вечни свети град Марса”; „Папа је непогрешив ex cathedra”; „Један је Бог и Мухамед је његов Пророк” итд.

А општа срећа, ако уопште почнемо о њој да размишљамо (што, обично, не чинимо данас кад говоримо о срећи и користи), шта је у њој реално, могуће? То је чиста апстракција, која не води ничему добром, чак ничему стварном, и ништа више. Једни мисле да је општа срећа рад и наизменичан одмор, а затим молитва упућена Богу, други верују да је општа срећа кад се мало ради, мало ужива, али никад не верује ни у шта идеално; трећи, опет, да је то само уживање итд. Како то помирити да свима буде добро, да за све буде корисно (тј. пријатно-корисно, а не принудно-корисно)?

Ако космополитизам и свеопшта корист нису ништа друго до фраза, која данас већ почиње да изазива досаду и презир, за племенско осећање се то не може рећи. Једнообразно усклађено и срећно човечанство је привид, и то нимало привлачан привид, док је племе, разуме се – сасвим реална појава. Зато нам се племенска осећања и расположења увек чине нечим сасвим природним и разумљивим. Међутим, и ту има много непромишљености, помодног сујеверја и празних фраза.

Шта је племе без система религиозних и државних идеја? Због чега га треба волети? Због крви?! Ако нико није чисте крви, и Бог зна какву крв понекад волимо, верујући да волимо своју, блиску. И шта је то чиста крв? Духовна јаловост! Све велике нације одликује потпуно измешана крв.

Језик? А шта је језик? Он нам је драг посебно као израз блиских, сродних идеја и осећања. Антиевропске генијалне досетке Херцена, када се читају на француском језику, делују више руски него чланци у часопису Глас, написани на руском. Волети племе ради племена је извештаченост и лаж. Друга је ствар ако се племе, сопствено племе, бар у нечему слаже са нашим властитим идејама, са нашим основним осећањима.

Идеја нације у оном виду у коме ју је увео у политику Наполеон III, у њеном садашњем, модерном виду, није ништа друго до исти либерални демократизам, који се већ одавно труди да уништи велике светове западне културе. Једнакост људи, једнакост сталежа, једнакост (тј. једнообразност) провинција, једнакост нација – све је то исти процес; заправо, исто свеопште јединство, свеопшта слобода, свеопшта пријатна корист, свеопшта срећа, свеопшта анархија или свеопшта светска чама.

Идеја о чисто племенској нацији у оном виду у каквом се она појавила у XIX веку, у ствари, потпуно је космополитска; она носи у себи велику рушилачку снагу, а ништа не ствара; она не дели нације по култури, која није ништа друго до посебност (14); а посебност данас готово свуда највише страда од политичке слободе. Индивидуализам убија индивидуалност људи, области и нација.

Француска је себе коначно уништила овим принципом. Причекајмо још мало, па ћемо видети шта ће бити са Немачком! Њене касне цркве су још зелене, а ораганизам једва да је млађи од француског.

Ко је загрижени радикал, тј. рушитељ, тај нека се држи идеје о чистој племенској нацији; јер она је само посебна варијанта космополитске, рушилачке идеје. А онај ко није радикал, нека бар мало промисли о овоме што сам рекао.

______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Кољцов.

[2] Primicerius sacri cubiculi, castrensis итд. – они који воде рачуна о светој ложници, дворска послуга (лат.)

[3] Ја намерно, ради веће јасноће, називам ствари онако како је то данас прихваћено.

[4] Шопенхауер претпоставља будизам хришћанству, а познати компилатор Бихнер га у томе подржава. Међутим, интересантно је да се будизам, који не признаје личнога Бога, према речима самих његових заштитника, у многим другим стварима, више него била која друга религија, приближава хришћанству. На пример, учењем о смирености, милосрђу према другима и строгости (аскетизму) према себи. Хришћанство садржи у себи оно здраво и лепо што постоји у другим религијама.

[5] Велики неми (фр.).

[6] Тачнији превод би био злослутан, злосрећан (прим. аутора).

[7] Архаични и антитеистички, али строго породични прудонизам имао је мало успеха код наше омладине; њој су се више допадале утопије сладострашћа, фуријеизам, слободни скупови у кристалним дворцима, него атеистичка радничка Прудонова породица. Прудон је био Француз који је добио немачко образовање, био је хегелијанац.

Сетимо се наших припадника секти, сетимо шта је код њих било на првом месту: породичност или припадност заједници (тј. нешто налик на припадност држави)? На чисто сексуалном плану, њихово понашање варирало је од крајњег аскетизма (кастрирање) до потпуне развратности.

Да ли је могуће да се у Русији појави социјалиста који би био сличан тихом Немцу Струвеу (види код Херцена „Прошлост и размишљања”), коме је толико било стало до верности и чедности своје будуће супруге да је уз помоћ френологије бирао своју животну сапутницу? И још један пример. Једном сам у некаквим новинама прочитао да је једна млада Енглескиња или Американка изјавила: „Ако жена добије једнака права и ја будем имала власт, ја ћу одмах наредити да се затворе све коцкарнице и кафане, једном речју, све институције које одвлаче мушкарце од куће”. Руска дама или госпођица би, напротив, када би којим случајем добила иста права с мушкарцима, прво помислила како да сама тамо стигне.

[8] Оно је постојало чак и у Америци у лицу јужних робовласника и великопоседника-демократа.

[9] Рус. „местничество” – месничество – ист. систем напредовања у служби и награђивања зависно од знатности рода у Русији XV-XVII века.

[10] Власт спахија је представљала гаранцију за очување интегритета општине. Уз унутрашњу организацију, ишао је и спољашњи притисак. Постојала је опасност да стабилност сеоске општине буде угрожена, ако буде препуштена само свом унутрашњем деспотизму. У северним губернијама, где спахија није било, то се, кажу, и догодило.

[11] Југо-Словенске сеоске задруге имале су много више породични карактер од наших општина; у југо-словенским задругама присутнији је родовни принцип, у нашим општинама – државни, општински.

Уопше, код Југо-Словена и код Грка, два начела, породично-патријархално и јуристичко-муниципално, више падају у очи него код нас. Ја ћу поменути још нешто: на каквим идеалима, на чисто породичним или на религиозним, почива песничко стваралаштво нашег простог народа? Малоруси, Грци, Срби и Бугари немају мистичну поезију, међутим, код обичних Великоруса (расколника) можемо наћи велики број мистичних песама.

[12] Закони о звањима; син почасног грађанина и т.сл.

[13] „За политички систем” (фр.).

[14] Кинез и Турчин су, према томе, културнији од једног Белгијанца и Швајцарца!

 

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

 

Превод: Марија Марковић и Бранислав Марковић

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Никола Танасић: Улога Тејлор Свифт у америчкој револуцији

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *