0 
0 Шпански конзервативац Донозо Кортес је буржоазију видео као класу која дискутује, чија је религија слобода говора и штампе, и чија се идеологија заснива на принципима дискусије и конкуренције. За Шпанца у томе није било ничег похвалног. Логично, класа која дискутује захтева и форму владавине помоћу дискусије. Зато је за Карла Шмита парламентаризам представљао такву врсту владавине – government by discussion. Према Шмиту, парламентаризам и демократија нису исто. „Јер парламентарни систем није извођење, нити примена демократског принципа идентитета, већ припада модерном грађанско-правнодржавном уставу, као његов јединствени систем владавине.”
Немачки правник није много држао до дискусије, па ни до владавине дискусијом. Заправо, веровао је да се епоха дискусије ближи крају. Међутим, то не значи да није одлично познавао оно што је критиковао. „Ratio парламента лежи, према згодној ознаци Рудолфа Сменда, у ономе што је ̕динамичко-дијалектичко̕ тј. у процесу разјашњавања супротности и мњења из којег, као резултат, произилази исправна државна воља.” Владавина дискусијом захтева партнере у дискусији, односно постојање институционалне опозиције која би једнога дана могла прећи на позиције власти.
Разговор између власти и опозиције не завршава се унутар парламента већ њихови аргументи морају постати доступни читавом друштву. Тако се дискусија не ограничава на парламент, него се протеже на читаво друштво и цео народ се укључује у велики разговор. Тиме у парламентаризму читав народ постаје један огроман дебатни клуб, са надом да ће из те дебате на основу снаге бољих аргумената на крају гласањем произаћи истина. Као што је речено, Кортесу је све то изгледало неодрживо и политички штетно. Он је у владавини дискусијом видео метод да се заобиђе одговорност и начин да се избегне доношење одлуке. И други противници парламентаризма су умели да препознају кључну тачку када су на парламент гледали као на брбљаоницу.
Парламентаризам је слобода
Важно је нагласити да је Шмит разликовао дискусију од преговарања. У дискусији је циљ да се путем отворене размене аргумената дође до истине, док код преговарања у првом плану није истина, већ стране настоје да максимализују свој добитак. Дискутанти, дакле, принципијелно прихватају могућност да су њихови ставови погрешни и начелно су спремни да прихвате мишљење друге стране уколико се оно покаже као исправно. Без ове спремности нема дискусије, па ни парламентаризма. Како примећује Шмит, све парламентарне установе су подешене да би се осигурао принцип слободне дискусије. То важи не само за слободу мишљења и штампе, већ и за институцију слободног мандата. Реч је о томе да посланик не представља само странку или само оне који су га изабрали, већ читав народ. Слободан мандат служи да омогући слободну размену аргумената, а не да оправдава прелетање.
Да ли је вера да се политички конфликти могу трансформисати у ствар мишљења, те да ће на крају тријумфовати бољи аргументи безнадежно наивна представља посебно питање. Одлучујуће је да тамо где нема слободне расправе нема ни парламентаризма (у ширем смислу речи). Скупштинске зграде могу остати где су и биле, и није нужно да у њих упадну револуционари. Посланици могу наставити да уредно долазе на посао и да послушно дижу руке када се зачује звонце. Међутим, ако нема могућности за слободну размену аргумената, не може бити ни говора о владавини дискусијом.
Шмит је пре нешто више од 100 година запазио да је парламентаризам запао у дубоку кризу. О дубини те кризе сведочи и српски случај. О слободној дискусији и о спремности да се барем саслушају аргументи друге стране у српској скупштини не може бити говора. Заправо, може се рећи да посланици власти већ дуго систематски раде на онемогућавању сваког смисленог разговора. Поврх тога, свакоме је јасно да политичке одлуке не настају кроз процес размене аргумената, односно да се ни не доносе у скупштини. Није без значаја ни то што се овде све чешће говори о преговорима између власти и опозиције. То што тим преговорима сада присуствује и страни амбасадор доста говори како о стању нашег парламентаризма, такође и о положају земље.
Ипак, Србија не представља једини пример растакања парламентаризма. Широм Европе се све мање пажње полаже на стручну размену аргумената између политичких противника, а све више на моћ пропаганде и убеђивања. Тако је постало сасвим уобичајено говорити о томе да се десничарима не сме давати простор у медијима, да им се мора одузети платформа, односно да се њихови аргументи не смеју узимати у обзир. Када се са десном опозицијом не разговара, остаје само могућност да се говори о десници и то, наравно, из негативне перспективе. Само по себи се разуме да у атмосфери бојкота опозиције и свесног пренебрегавања њених законом гарантованих права не може бити говора о парламентаризму, ма колико се они који такву атмосферу креирају правдали одбраном демократије и правне државе. Ако је парламентаризам у опасности – то није због опозиције, већ напротив, због оних који се представљају као његови браниоци.
Непожељна дебата
О кризи парламентаризма говори и то што су дебата и сучељавање мишљења уместо да буду правило постали инцидент, нешто ретко и неочекивано. Згодан пример пружа и недавни телевизијски дуел између Марија Фоигта (ЦДУ) и Бјерна Хекеа (АфД). Већ то што је дебата организована представља неочекиван искорак. Ипак, дуел није организовала нека од државних телевизија, већ Велт ТВ, што показује да медији финансирани из буџета настављају да игноришу десну опозицију и у термину предвиђеном за политичке емисије радије приказују разговоре међу истомишљеницима. Да је политичка дебата у Немачкој постала непожељна показују и то што је Социјалдемократска партија поручила грађанима да би боље било да гледају нешто друго него емисију са Хекеом. „Боље Вук са Волстрита, него вук у јагњећој кожи”, гласила је парола.
Дебата је организована пре избора за европски парламент и пре земаљских избора у Тирингији који су заказани за септембар, а на којима ће Хеке и Фоигт предводити своје странке. Ако је судити према анкетама, реч је о две водеће партије у овој покрајни. За сада АфД може рачунати на око 30% гласова, а ЦДУ на око 20%. За њима следи Левица са 17%, и Савез Саре Вагенкнехт са 14%, те СПД са око седам одсто. Зелени у Тирингији уживају пет одсто подршке, што значи да се налазе на ивици и могло би се догодити да остану испод цензуса, као и ФДП који могу рачунати на тек два одсто, односно Унија вредности која се одвојила од ЦДУ. Другим речима, у односу на ситуацију из 2019. све странке су у опадању изузев АфД, која бележи раст од преко шест одсто, и новоформираног Савеза Саре Вагенкнехт који је највише оштетио Левицу.
Међутим, поставља се питање због чега су ови избори толико битни. Разлога је више. Колико год да је АфД на мети критичара, толико је то случај и са шефом странке у Тирингији. За велике медије, Хеке је „десни екстремиста” и, према томе, отелотворење свега најгорег. Међутим, Алтернатива, под вођством Хекеа, у Тирингији заузима према анкетама прво место. Штавише, странка је у овој покрајни у односу на прошле изборе додатно ојачала. Тако је Хеке означен као представник десног крила странке, али је истовремено и један од најуспешнијих регионалних шефова. Та чињеница ставља ЦДУ у посебно тежак положај.
Наиме, демохришћани ће морати много тога да објашњавају својим бирачима. Пре четири године, АфД је такође остварила добар резултат и постигнут је договор да ова странка подржи мањинску коалицију између либерала (ФДП) и ЦДУ. То је учињено са жељом да се левичарски блок – предвођен бившим непокајаним комунистима (Левица) покрајинског премијера Рамелоа – коначно смени са власти. Договор је постигнут, а за председника владе изгласан је Томас Кемерих (ФДП). Међутим, тада је дошло до занимљивог обрта. Екстремна левица је мобилисала своје присталице и уследила је серија претњи и напада на ФДП. Да је ситуација озбиљна видело се и по томе што су Кемерихова деца у школу ишла под полицијском пратњом.
Договор између три странке није, међутим, разјарио само левичарске насилнике, који у немачком друштву уживају привилегован статус. За реч се јавила и Ангела Меркел, која је из иностранства кратко поручила да се коалиција мора раскинути. Критичарима није промакло да је Меркел том изјавом прекршила устав, јер као савезни канцелар нема права да се меша у коалиције не нивоу федералних јединица. Њеној жељи је ипак удовољено, па је коалиција Левице, социјалдемократа и Зелених наставила да влада, иако је већина грађана Тирингије гласала против такве опције. То што је влада формирана помоћу насиља и кршења устава коалиционим партнерима није сметало.
Коалиција АфД и ЦДУ?
ЦДУ се после пет година налази у процепу, односно пред избором да ли да формира коалицију са АфД или да и сама уђе у некакав аранжман са Левицом, која је наследник владајуће странке источнонемачких комуниста (СЕД). Бирачи ЦДУ су можда до сада морали да прихвате много тога, али би оваква коалиција представљала истински скандал, посебно што би то практично значило уједињење свих у један фронт против појединачно најјаче АфД. ЦДУ, истина, понавља да жели да смени Рамелоа и његову мањинску левичарску владу, али је у стварности то немогуће без договора са Алтернативом.
Са своје стране АфД има друге проблеме, јер против себе има не само све старе партије, већ и медије, Антифа групе, левичарско цивилно друштво, па напослетку и Службу за заштиту устава. Наиме, странка у Тирингији важи за партију „десног екстремизма”, а Хеке се отворено назива фашистом. У друштву у коме је антифашизам уздигнут на ниво владајуће идеологије таква оптужба представља позив на прогон. И заиста, Бјерн Хеке већ годинама живи под константним притиском због свог политичког ангажмана. Сада је, међутим, после више година, Хеке позван у дебату.
Једноставно, са подршком од око 30% шеф АфД-а из Тирингије се више није могао игнорисати. Фоигт је на дуел дошао у намери да раскринка Хекеа, односно са жељом да покаже да он и АфД немају никакве аргументе. Међутим, ту се долази до још једне занимљивости ове дебате. Наиме, овде нису разговарали власт и опозиција, већ две опозиционе странке. С једне стране, то говори да Бодо Рамело не држи много до парламентаризма и да би се са десном опозицијом обрачунао у старом, стаљинистичком маниру само када би му се за то указала прилика. Са друге стране, изгледа да је циљ унутаропозиционе дебате био да се барем мало поправи положај ЦДУ као „пожељне” или „лојалне опозиције”. Као повод за дуел изабрана је једна реченица Бјерна Хекеа: „Ова ЕУ мора умрети да би права Европа живела”. Фоигт је то схватио као прилику да се профилише као добар бранилац ЕУ.
Дебата између Фоигта и Хекеа не само што представља инцидент, него тешко и да је личила на размену аргумената какву су замишљали рани заговорници парламентаризма. Може се рећи да је Хеке ставове своје странке износио самоуверено и да је умео да их брани. Показао се способним да означи проблем и да понуди решење. То се односи на питања ЕУ, економије, миграција, политике сећања, те рата у Украјини. У почетку је показао иницијативу и подсећао Фоигта на све катастрофалне грешке политике Ангеле Меркел. За ЕУ је казао да је „плод глобализације”, односно чедо бирократа и великих концерна, те да то није Европа коју АфД хоће. Нагласио је и да АфД жели европски савез који ће омогућити војну аутономију, како би Европа постала нови пол у будућем мултиполарном свету.
Бранио је тезу да је фискално растерећење грађана могуће спровести тако што би се уштедело на другој страни, односно тако што би се, на пример, престало са финансирањем џендер (gender) пројекта у Африци. Успео је да објасни шта његова странка подразумева под појмом реемиграције, и зашто захтева позитивну политику сећања. По питању Украјинe, говорио је о потреби брзог окончања рата и супротставио се испорукама оружја. Када је покушао да пружи диференциранију слику рата, водитељка га је прекинула и инсистирала да се прича о следећој теми. Једно је, међутим, сигурно, овим дуелом Хеке је свакако ојачао сопствене позиције унутар странке, и полако се креће ка водећој позицији. Нико из АфД до сада није у оволикој мери скренуо пажњу на себе.
Насупрот томе Фоигт је често деловао неуверљив, његови аргументи звучали су као да их је управо прочитао из неке бриселске брошуре, што се посебно односи на питање ЕУ. Тако је за њега ЕУ синоним за благостање, мир и стабилност, па ко год се усуди да нешто критикује испада носилац смутњи и немира. Стога, ако Хеке прижељкује смрт овакве уније – он жели крај стабилности, благостања и мира. Истина, и Фоигт признаје да ЕУ није савршена, али ствари су у суштини добре и потребна су тек мања побољшања. То је био став који је заступао током читаве дебате. Фоигт је показао да његова странка нема ништа боље да понуди осим политике да све иде по старом. Након пар пригодних фраза, враћао се на почетну позицију да садашње стање и није тако лоше и да би свака темељна промена политике донела тешке последице. Илегалне миграције су недопустиве, али су миграције неопходне, смањење пореза је потребно, али без великих резова, патриотизам је прихватљив, али ако је „модеран”.
На крају крајева, за лоше стање крив је увек неко други. Најбизарнија ствар која се могла чути је да за мигранстку кризу 2015. и отварање граница није крива ни Ангела Меркел, ни левичарска „култура добродошлице” већ Владимир Путин. Фоигтова стратегија састојала се у томе да плаши бираче катастрофом која би уследила ако би АфД спроводила своју политику. Чудна је ствар да је Фоигт више наступао као представник власти него опозиције и показао да се међу старим странкама идеолошке разлике морају тражити лупом. Такође, демонстрирао је неразумевање за идентитетска питања данашњице и то како у случају ЕУ, тако и по питању реемиграције, односно политике сећања. Поред тога Фоигт је настојао да дискредитује Хекеа познатим провокацијама. Већ на почетку индиректно га је назвао фашистом, да би доцније АфД оптужио за расизам. Насупрот томе, настојао је да сопствену странку прикаже као разумну и грађанску опцију.
На основу дебате је јасно да је коалиција између АфД-а и ЦДУ-а тешко могућа. То уосталом није скривао ни Фоигт. Иако је казао да не жели коалицију са АфД, али да жели да смени левичарску владу, остало је нејасно како то мисли да учини, осим уколико ЦДУ не буде водећа снага неког општег фронта против деснице, што би довело до даљег губитка идентитета ЦДУ. Унутар опозициона дебата показала је да једна опозициона странка може да заговара исту политику као и странке на власти, а да себе ипак сматра опозицијом. Имајући у виду фразерство и безидејност који се компенују спремношћу да се противник морално дискредитује, може бити да је Шмит био у праву и да се епоха дискусије заиста ближи крају.
Извор Нови Стандард
