0 
0 Као што је још пре више од 30 година констатовао Армин Молер (Armin Mohler) – један од најмаркантнијих представника немачког послератног конзервативизма – десничар је данас стварно сметало у друштву. „Левичар се још може, уз извесне напоре, уврстити у либерални координатни систем – коначно он још некако верује у доброг човека.” Међутим, десничар је ипак апсолутни кваритељ игре.
Левичарима се „греси из младости”, односно стаљинистичка, маоистичка и уопште екстремистичка прошлост лако опраштају и правдају добрим намерама. Њихови циљеви су, напослетку, били хумани, чак и ако је њихово остваривање подразумевало средства као што су терор, концентрациони логори или масовна погубљења. У случају десничара такво извињење не важи.
Медијски стражари
Данас доминира схватање по коме је екстремни левичар тек пали анђео, док је десничар сам ђаво и то од самог почетка. У медијима су левичари представљени као „активисти”, или једноставно „млади људи”, док се за десничаре употребљавају фразе попут „хулигани” или „екстремисти”. Свима позната фраза да онај ко није био левичар у младости нема срца, не говори само о наводном идеализму левице, већ прећутно указује и на ускогрудост деснице, иако спремност на саможртвовање за своја убеђења никада није била мања на десници него на левици.
Из оваквог базичног става следе даље последице. Једна од њих је да се са десничарима – а то ће рећи екстремистима – не разговара. Може се једино говори о десници, наравно из противниче перспективе, али никако са десничарима. У данашње време се то оправдава тиме да се десници не сме давати платформа и могућност да утиче на јавно мњење. Наивни грађани би могли да се преваре и поверују у реторику деснице. Стога је потребно увек бити на опрезу, а улога вечито будног чувара припада медијима који пазе да нека проблематична идеја случајно не доспе у јавни простор. На овом месту се поново вреди вратити Молеру – који је пре више од 30 година уочио да је левица, и то пре свега једна нарочита врста левог либерализма, себи већ осигурала важне позиције моћи у медијима, штампи, радију и, још важније, на телевизији. Та у медијима ушанчена левица јавности пласира слику деснице, при чему је десници одузето право гласа.
Уколико се поред медијских стражара нешто провуче ту су у другом реду дежурни аналитичари, експерти и активисти из цивилног сектора. У њихове дужности спада и то да неуким масама протумаче стварност. По томе су они нешто као унапређена верзија сеоских врачева. Експертска армија је ту да упозори на пошасти „популизма”, на заводљивост „лаких решења”, скрену пажњу на „структурни расизам”, те да објасни ко су руски ботови на друштвеним мрежама. Својим ауторитетом стручњака, та буџетским новцем субвенционисана војска експерата за десницу објашњава какве су стварне намере деснице, односно шта десничари заправо мисле када нешто кажу. Није, дакле, важно оно што се каже, већ оно што, наводно, иза тога стоји, а аналитичари су ту да одгонетну „скривене намере” десничарских партибрејкера. Само по себи се разуме да би без деснице, десничара као вечних непријатеља сва та силна маса аналитичара и антифашистичких активиста остала без извора прихода. Зато их, поред идеолошке правоверности, гони и голи материјални интерес да на свим странама проналазе десничаре, популисте, фашисте, расисте и остале неподобне. Поред тога, и њихова тумачења „спорних изјава” морају бити све креативнија.
Наравно, и у оквиру слоја експерата постоје разлике, па док део њих води своју борбу против десних странака, други своје мишиће показују на маргиналним групицама. Ипак, најделикатнији међу њима држе се подаље од отворене пропаганде. Њихов приступ је суптилнији. На нишану нису у првом реду декларисани десничари, већ је циљ дисциплиновати оне потенцијално колебљиве који би могли одустати од леволибералне догме. То значи да у жижи нису толико десничари и њихове странке, већ наводно тихи утицај десних идеја. Зато њихово омиљено упозорење гласи да под притиском десног популизма читаво друштво полагано клизи удесно. Другим речима, десничари и не морају да преузму власт на изборима, јер ће, на крају, њихову политику спроводити странке главног тока – а то је оно што се мора спречити. Довољно је да власт макар и најави само један потез који није у складу са лево-либералним светоназором или да тек начини неку ситну корекцију у својој политици и већ ће се наћи експерти који ће у томе видети попуштање пред десницом. Од тога се, затим, гради катастрофична визија будућности.
Позив на мобилизацију
То је био случај, на пример, када је у децембру месецу прошле године у Француској изгласан нови закон о имиграцији. Одмах су се чуле изјаве да то није ништа друго до „скретање удесно” (ОВДЕ). Наводно „Национално окупљање” више не мора да се брине око освајања власти, јер су њихове идеје већ прихваћене и није од пресудне важности ко ће их спроводити. Није тешко утврдити да такви коментари служе замагљивању стварности и скретању теме, јер се расправа по питању имиграције и последица неконтролисаног прилива становништва из страног културног круга помера на идеолошко поље и причу о тријумфу „крајње” деснице. Закон се не разматра и не критикује због његових мана – већ зато што је наводно десничарски, па самим тим и нехуман. Више уопште није битно постоји ли или не проблем са високом стопом имиграције и са њом повезаним исламским екстремизмом и растом криминала, већ се фокус враћа на десницу и наводне уступке који јој се чине. Тако уместо расправе о последицама имиграције тема постаје наводна „идеолошка победа деснице”, а то се не сме дозволити. Тиме се расправа поново враћа на придику о културном расизам у земљама у које мигранти долазе и неспремност домаћег становништва да прихвати лепоте мултикултурализма.
Истовремено, такви коментари представљају позив на мобилизацију. Јер ако друштво неприметно клизи удесно и ако ризик од „нагињања земље ка популистичком национализму никада није био већи”, онда нема хитнијег задатка до окупљања свих снага под антифашистичком заставом. Тада, поново, постоји само једна страна која је апсолутно добра, и друга на којој станује сам ђаво. Разуме се само по себи да то представља позив на укидање политике, јер преостаје само једно дозвољено мишљење. Поред медија и експерата, у борби против деснице на последњој линији одбране стоји држава. Ако новинари и експерти нису довољно добро обавили свој посао – ту су државне власти које увек располажу могућношћу забране десног сметала. Чак и ако до забране не дође, већ само помињање такве могућности представља врсту притиска на десницу и њене симпатизере. Чланство у организацији којој прети забрана може представљати оптерећење, а разумљива је жеља да се избегну дуги и исцрпљујући судски процеси. Уколико би се такав поступак чак и окончао победом – углед измрцварене и финансијски осиромашене десне организације свакако не би порастао.
Шта то значи може се најбоље видети у Немачкој, где су омладинске групе већ од стране државе класификоване као екстремистичке, укључујући ту и омладинску организацију Алтернативе за Немачку (АфД). Наиме, Савезна служба за заштиту устава је прошле године „Младу алтернативу” (ЈА) означила као екстремистичку организацију. Није тешко уочити да оваква мера представља покушај уношења подела у редове АфД, будући да се све више говори о евентуалном покушају забране ове странке. Речју, истовремени напад на страначку омладину и претња забраном имају за циљ да доведу до подела тако што би се странка навела да се дистанцира од сопствене омладине како би се барем за неко време избавила из неугодног положаја. Штавише, на мети није само страначка омладина, већ и поједини политичари попут Бјерна Хекеа. У јавности се већ чују гласови који говоре о томе да би овом популарном шефу Алтернативе у Тирингији требало забранити да се бави политиком.
Случај „Академија кристијана”
Немачка није једина земља у којој се на све стране маше забранама. Исте тенденције опажају се и у Француској, дакле баш оној земљи за коју експерти кажу да се „помера удесно”. Децембра 2023, када је донет закон о имиграцији, француски министар унутрашњих послова Жерар Дарманин објавио је своју намеру да распусти омладинску, католичку и традиционалистичку организацију „Академија Kристијана” (Academia Christiana). Реч је о групи која се не бави политиком, већ образовањем омладине у традиционалистичком духу. Према речима њиховог оснивача и директора, Виктора Обера, један од циљева организације био је да у доба искорењености омладини понуди укорењеност – а то, између осталог, значи и „политичко образовање у хришћанском оквиру”. Са друге стране, мотивација министра остаје загонетка, будући да су разлози које је наводио у интервјуима благо речено нејасни. Тако он помиње наводно планирање „оружаног отпора држави или групама људи”, „идеализацију Вишија”, као и „позивања на дискриминацију појединих група људи”.
У чланку који је објавио у немачком часопису Тагеспост, проф. Давид Енгелс такве оптужбе назива апсурдним. Према његовим речима, „Академија” је образовна организација која упознаје младе људе са традиционалним католичким вредностима као што су вера и породица, охрабрује их да се поносе колективним достигнућима прошлих генерација и помаже им да стекну јасан поглед на тренутни морал и политику ситуацију у Француској. Такође, она подстиче успостављање контаката са истомишљеницима и у том контексту ставља велики нагласак на елементе као што су здрава исхрана, неговање традиционалних француских народних игара, свест о регионалним коренима, посећивање латинске мисе, као и спортска активност.
То што полазници „Академије”, поред трчања на дуге стазе и одбојке, имају и вишечасовне уводне лекције из бокса, тешко да се може сматрати симптомом припреме за грађански рат, као што је пуко изражавање забринутости због неизбежности овог guerre civile могла би се сматрати неком врстом посебног обележја „Академије”, будући да је та тема већ одавно присутна и у десним и у левим круговима у Француској. Енгелс такође наглашава да у случају „Академије” нема ни говора о надовезивању на вишијевско наслеђе. Свакако, Виши се реторички позивао на одређене вредности које негује и „Академија” – рад, породица, отаџбина – али то још увек не говори ништа о идеолошкој блискости. Напослетку, у раду, породици и отаџбини нема, или барем не би требало да буде ничег спорног, уколико не постоји намера да се породице и отаџбине укину.
Приврженост сопственом
Коначно, позивање на дискриминацију је, сматра Енгелс, потпуно апсурдно. Ако је министар под тим мислио на ксенофобију или исламофобију, онда он избегава да призна очигледно, а то су огромни проблеми које Француска има са исламом, односно са криминалом међу имигрантима. Уосталом, када „Академија” на то указује – она, опет, само констатује очигледно. Исто тако, чињеница да је француска традиционална католичка омладинска организација уверена у истинитост своје вере и богатство сопствене западне културе, и да им из верских и патриотских разлога даје предност у односу на друга веровања и цивилизације, не би требало да резултира било каквим кривичним санкцијама. Приврженост сопственом би у сваком друштву требало да буде природна ствар – а не разлог за забрану. У том контексту може се поставити питање и шта се и Француској догодило са правном државом, односно са слободом говора? Изгледа да се у овом случају прети забраном једној омладинској организацији на основу прилично танких оптужби, односно да овде није у питању ништа друго до покушај ућуткивања неистомишљеника.
У свом чланку Енгелс покушава да открије праве мотиве који покрећу министра. По његовом мишљењу, „Академија” није формално, већ емотивно повукла своју подршку секуларној републици, постајући све више место заједништва младих људи који су – наочиглед исламских паралелних друштава и криминалних кланова, као и свеприсутног левичарског радикализма, неспособности париског централизма и безнадежно дискредитованог политичког система – већ изгубили сваку наду да ће француска држава моћи да се органски реформише изнутра, и даље апелујући на празне фразе као што су „република”, „секуларизам” или „суживот”. Стога се, наставља Енгелс, наде омладине коју представља „Академија кристијана” све више померају из политичке у културну сферу, а стварањем трајних породица, оснивањем школа и интеграцијом традиционалног католичког начина живота, тежи се стварању сопственог паралелног друштва, по угледу на прве хришћане како би се попунила празнина коју је оставила Пета република која се више не може испунити никаквим смислом. Баш то можда може постати права морална и културна алтернатива модерности и дефинисати сопствено поље деловања у суочавању са изазовима нашег времена.
Енглесово објашњење се поклапа са оним што говори Обер, који у данашње време види лажне богове (здравље, клима, конзумеризам), а у медијима препознаје ново свештенство. У тим околностима он првенствено има у виду културну борбу, што подразумева преношење традиције новим генерацијама у смислу како то предлаже амерички конзервативни аутор Род Дреер (Rod Dreher) у књизи The Benedict Option, односно поменути Енгелс у својој књижици Was tun? Чак и ако ова конзервативна ниша услед доминације левичарских медија тешко да може рачунати на приступ широким масама, она је ипак запала за око властима. И то даје разлог за забринутост, јер испада да се „Академија” не санкционише због онога што чини, већ због онога што мисли, као да је већ и сама критика благодати модерног друштва постала разлог за забрану.
Случај „Академије кристијана” пружа још један пример у којој мери је све што је десно, традиционалистичко и традиционално жигосано као непријатељ. Десница се више не мора бавити политиком – као што је случај са овом француском групом – већ је довољно да само жели да сачува и пренесе сопствене вредности да би се нашла пред опасношћу да буде распуштена. Истовремено, прогањање деснице ниједног тренутка не смета политичарима и новинарима када јавност и даље плаше бауком „популистичког национализма” који само што се није домогао власти, нити има икакав утицај на јадиковање експерата како су, ето, идеје „крајње деснице” нашле свој пут до главног тока политике делују. Иницијатива да се забрани „Академија кристијана” на најбољи начин оповргава све халуцинације о тријумфу идеја „крајње деснице”, јер је очигледно да власти показују све мање толеранције према конзервативним уверењима. Случај „Академије” такође потврђује не само постојање снажног непријатељства према десници, већ и хроничну одвојеност од стварности која влада међу новинарима и експертима.
Извор Нови Стандард
