Енергопројект и кафански неолиберализам

Како се вишегодишњи процес потпуне приватизације „Енергопројекта“ (ЕП) приводи крају, ту и тамо су се појављивали текстови и коментари који су се носталгично освртали на судбину некада моћног система који је у свом саставу имао готово све врсте грађевинских делатности, готово све пројектантске делатности и моћан део који се бавио информационим технологијама (из кога сам и ја поникао). С таквом врстом носталгичног сећања и социјалистичке митологије обрачунава се господин Миша Бркић у својој колумни у дневнику Данас (овде).

За оне који идеализују ЕП, г. Бркић нуди сурово отрежњење и каже: „Прећуткује се, или је намерно заборављена, чињеница да је највећи део тих грандиозних послова за Енергопројект уговарао у директној погодби и без тендера председник Југославије са својим пријатељима председницима афричких, азијских и латиноамеричких држава из Покрета несврстаних.“

Претпостављам да се овим хтело рећи да ЕП није добијао послове квалитетом и конкурентношћу на тржишту, већ захваљујући политичкој позицији несврстане Југославије. У том контексту сазнајемо и да је Тито био главни преговарач и, вероватно, експерт за међународне уговоре. У оваквој класичној кафанској интерпретацији постоји неколико проблема.

Међународне погодбе

Титова политичка звезда се угасила већ почетком седамдесетих година прошлог века, знатно пре његове смрти . Упркос томе, ЕП је наставио да уговара и добија послове. Послови су добијани чак и у условима санкција деведесетих година прошлог века. Узгред, ако је политички утицај био пресудан, како то да ниједан други сличан привредни систем бивше Југославије није забележио успехе какве је забележио ЕП?

Господин Бркић не познаје делатност о којој тако ауторитативно и грубо пише. Да познаје, знао би да се огроман број инвестиционих послова које у земљама Трећег света добијају „узорне“ западне компаније обезбеђују или директном погодбом или намештеним тендерима који су резултат картелисане поделе тржишта.

Западне компаније добијају послове директном погодбом онда када њихове владе или банке финансирају инвестиционе радове по моделу по коме кинеске компаније раде у Србији нпр. Некада се послови добијају и грубим политичким притисцима или корупцијом.

Међународни тендери се и намештају тако што су велике компаније поделиле тржишта. Оне не само да не угрожавају једна другу, већ се међусобно помажу тзв. услужним понудама којима се симулира тржишна утакмица у корист познатог извођача. Понегде, када међународне финансијске институције кредитирају пројекте, постоје и коректни тендери и ЕП је и на њима добијао послове. Али, како год да сте посао добили, морате га завршити квалитетно, у року и под условима под којима сте послове уговорили. Само то омогућава да се на тржишту опстане.

Овде нећу елаборирати колико је тешко предузећима из финансијски нејаких држава да се носе са моћном светском конкуренцијом која иза себе има огромну финансијску и политичку подршку и која у тој борби користи све трикове, укључујући и најпрљавије.

Господин Бркић даље пише: „У тој плачљиво носталгичарској атмосфери има смисла запитати се шта ће држави грађевинска фирма. Да шири јавашлук и корупцију? Да заобилази јавне набавке? Да плаћа највишу цену за најлошији квалитет изведених радова?“

Господин Бркић се овде збунио. Корупција је у правилу везана за мито које приватне компаније (стране и домаће) дају локалним политичарима. Дешава се и да државне компаније подмићују своје политичаре, али је то било ређе.

Господин Бркић би се изненадио бројем успешних државних предузећа која функционишу и на Западу и на Истоку. Велики је број предузећа и у грађевинском и пројектантском сектору која су или под државном контролом или под делимичном државном контролом (кроз државне банке и државне фондове). Нажалост, то нису информације које се рутински деле по кафанама.

Проблеми приватизације

На линији претходних општих места и импровизација без аргументације је и ова: „Доказано је да од монопола државе (државне фирме) нема горег монопола. Кад државно предузеће учествује на државним тендерима и победи то је увек најскупља варијанта за пореске обвезнике, односно даје лош однос потрошеног новца и испорученог квалитета.“

Колико је мени познато, нико и нигде није доказао то што господин Бркић тврди, осим ако се Фридманове тезе о „злим“ државним монополима не узимају као доказ. Сасвим супротно. Постоје изузетно лоша искуства са приватним монополима и Уједињено Краљевство, на пример, је ту сјајан пример – водовод који опслужује ширу зону Лондона, британске железнице, очајно лоша искуства са јавно-приватним партнерством итд. Могуће је, наравно, да постоје неке емпиријске анализе на бази којих је господин Бркић изнео своје тврдње, али ако је тако, било би корисно дати референце које томе иду у прилог.

Могу да разумем да је г. Бркић у наступу неолибералног заноса и неоптерећен познавањем области о којој пише изнео претходне ставове. Више од тога, међутим, сметају ови искази:

„Проблем Берзе је што се на њој не тргује сећањима, односно не одређује вредност акција неког предузећа на основу успомена. Берза не узима у обзир какво је предузеће било пре 30, 40 или 50 година, него каква су очекивања инвеститора (улагача) за то предузеће у будућности. Берза хоће једноставно да каже да се на њој не живи од старе славе.“

Или: „Једина преостала вредност Енергопројекта су непокретности – пословни објекти и понека грађевинска парцела у Београду. Оне јесу разлог, али не и једини, зашто већински приватни власник жели да заокружи власништво у тој компанији. Као и сваки предузетник, гледа да га та амбиција што мање кошта. Зато није пре девет година хтео да се залеће и скупо плаћа државне акције него је чекао да појефтине и да их сад јефтино пазари.“

Да ли је могуће да г. Бркић не зна какве су све законске контроверзе пратиле приватизацију ЕП од самог почетка? Да ли нас он то убеђује да је све што је везано за приватизацију ЕП било неспорно и у складу са стандардима тржишног и берзанског пословања? Како је могуће, да када је ЕП већ добио новог, приватног власника, не само да није процветао, већ је пао на најниже гране у својој историји?

Овде ћу стати јер ће се читаоци можда сетити да сам о приватизацији ЕП писао пре неких девет година у тексту „Енергопројект и национални интерес“. Ту сам покушао да укажем на разлоге због којих је ЕП требало сачувати и помоћи његову ревитализацију.

Извори: Блог Небојше Катића, Нови Стандард

Насловна фотографија: Горан Срданов