0 0
Read Time:3 Minute, 48 Second

Демократија се, донекле, може посматрати као Уелбекова позорница на којој се рађају све његове трагедије и комедије. Појединци које он тако сликовито описује нису ништа друго до обични, усамљени глумци који се понекад сударе и тиме, само на трен, изађу из својих огорчених светова. Сурови индивидуализам и потрошачка слобода чине темељ демократије у чијем су режиму односи међу појединцима регулисани фамозном институцијом – уговором. Сваки уговор који надилази природна права једне од страна уговорница, или који нема јасне одредбе сопственог опозива, треба по тој самој чињеници сматрати ништавним, пише Уелбек.

Грађанин демократије познаје једино уговорне односе који су засновани на слободној вољи уговорних страна. Ако та воља није задовољена, уговор се раскида и покушава се склопити нови којим ће та иста воља бити задовољена.

Заблуде процеса цивилизовања 18. и 19. века, које су цивилизацију посматрале као творевину која оплемењује одавно су срушене. Достојевски, у роману, Записи из подземља, поставља право питање: шта ли цивилизацијa оплемeњује у нама? Она ствара у човеку само многостраност осећања и…апсолутно ништа више. Из истог угла можемо посматрати и демократију. Овакав политички облик наводног цивилизовања нуди једино многостраност жеља појединцима који гледају како да те жеље испуне.

Друштва више нису ништа до гомиле индивидуа на једном месту. Потпуно се заборавља да су она некада чинила функционалне заједнице које су, попут складног организма, имале јасну сврху. У демократији то нестаје; слобода је само слобода избора, а људи, уистину, више немају одређени циљ; не прожима их страх, а ни екстаза, иду кроз живот без радости и мистерије, време брзо пролази, а када тело почне да стари, и идеја о пролазности заокупи ум, наступа депресија и страх. Тада се гутају пилуле, јер су ту да олакшају бесмислени битак.

Уелбекови ликови, пробитно, уживају у свим понуђеним чарима потрошачког друштва, а кушање потрошачких радости неминовно доводи до опадања радости живљења; емоционална обогаљеност, зависност од технологије, и осећај неповезаности са светом, их одређују. Његови ликови временом губе жељу за трошењем, хедонистичка визија живота нестаје, а онда наступа коначна празнина.

Човек, у таквом свету, који је, у суштини, реалан приказ нашег савременог света, превазилази сваки облик уживања. Ништа га више не испуњава. Слободно време није ништа друго до тиранија избора, а рад је обесмишљен. Питање које он поставља у роману, Карта и Територија, је: зашто човек ради? Зашто има одређено место у друштвеној организацији које прихвата, држи га и испуњава свој задатак? На то питање либерали су одговарали да људе, просто и јасно, мами новац. Марксисти нису имали одговор на то питање, није их занимало, и због тога је комунизам, уосталом, и пропао: чим је укинут материјални подстицај, људи су престали да раде, саботирали су своје задатке, а недолажење на посао је попримило огромне размере. Људе на рад, сматра Уелбек, тумачећи идеју Шарла Фуријеа, није подстицала зарада, већ нешто друго што је за модерног човека несхватљиво: подстицало их је, једноставно речено, поштовање које је будило неко занимање.

У демократији поштовање уступа место интересу. Људски односи су уговорни, рад је механички, безличан, лажан, обликован паролом муштерија је увек у праву, а разонода – еротско рекламерска. Менаџери корпорација организују наш живот тако да прође безболно, у потрази за срећом. Едвард Берјнас, отац пропаганде, писао о демократији као систему у коме су наши умови укалупљени, наши укуси су формирани, наше идеје су сугерисане великим делом од стране људи за које никада нисмо ни чули.

 Западно друштво, како Уелбек запажа, обликовано је жељом, која је, насупрот задовољству, извор патње, мржње и несреће. Зато су утописти – од Платона до Хакслија, видели решење у гашењу жеље, одстрањењу патње, и организовањем тренутног задовољења. Корпоративизам садашњице то не допушта, јер корпоративна срж јесте развој жеља до неслућених размера. Како тржиште жеља расте, шири се и гута животе људи, тако су потребни и хуманистички корективи, који омогућавају заборав суочавања са бесмислом живљења – а то су антидепресиви. Нови роман Уелбека, Серотонин, приказује какав је живот под таквим корективима. Главни лик, туристички лута Европом, која је за њега постала пустош, јер је изгубио потребу за жељом. Он се, попут утваре, полако гаси и, постепено, губи сваку илузију за спасење, поклекнувши пред заблудама индивидуалне слободе и бескрајних могућности. Читајући роман, откривамо како изгледа та, унапред формирана, корпорацијска потрага за срећом. Многостраност осећања, многостраност жеља, доводи до онога што Уелбек сматра другим именом за зло, за лаж, а то је разводњавање.

Демократија „разводњава“ од традиције, хијерархије, историје, и олакшава индивидуи напуштање места, породице, супружника, пријатеља, свега онога што може човека да укорени. Такав човек без корена, као пресађена биљка којој ново, бетонско тле не пружа довољно животворних сокова, почиње да, полако, вене и да се суши. Попут опалог листа, трули и чека коначни крај, који никако да дође.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post ПЛУТАРХ и АПИЈАН – биографи хронолошких двојника
Next post Каква нам је косовска политика потребна

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *