0 0
Read Time:19 Minute, 56 Second
Уредник Administrator

Карл Рејмунд Попер (1902-1994) био је британски филозоф аустријског порекла и идеолог „отвореног друштва“. Ово друштво представља идеал либерално-демократске идеологије, у „коме је власт одговорна и толерантна, а политички механизми транспарентни и флексибилни“. У таквом друштву се подразумева активно учешће грађана и невладиног сектора у његовом остваривању. Ова идеолошка позиција Карла Попера обележила је и његову филозофију науке. Он је својом „разорном аргументацијом“ оспорио позитивистички и натуралистички приступ у друштвеним наукама, инсистирајући на ацикличности друштвене динамике. Парадигме Карла Попера су, баш због те његове „разорне аргументације“, уграђене и у темеље данашње науке о друштву. Стога би било значајно, бар у најкраћим цртама, представити ту његову аргументацију против идеје циклизма и детерминизма у историји. У својој студији „Беда историцизма“ он овај „бедни“ појам дефинише на следећи начин: „Историцизам схватам као такав приступ друштвеним наукама, који развија тврђење да је историјско предвиђање њихов основни циљ, и да се тај циљ може постићи откривањем ритмова или образаца, закона или праваца, на којима се заснива историјски развој“.

У Предговору своје књиге он сажето наводи есенцијалну аргументацију против оваквог приступа: „У Беди историцизма, настојао сам да покажем да је историцизам, у ствари, један оскудан метод, такав који не доноси плодове, иако га, у прво време, и нисам одбацивао као таквог. Тек сам касније успео да га оспорим, показавши, управо, да из чисто логичких разлога, не би било могуће предвиђати будући ток историје. Ти сами докази изложени су у чланку Индетерминизам  у класичној и квантној физици, објављеном 1950 године, иако, овога пута, нисам задовољан тим чланком. Једна његова боља верзија нађена је у поглављу ο индетерминизму у оквиру Поговора, 20 година касније, уз моје дело Логика научног открића.   

           Да бих, пак, обавестио читаоца ο овим скоријим резултатима, предлажем да овде укратко образложим одбацивање историцизма, а оно се, иначе, састоји од пет ставова  који  следе. 

  1. Стални раст људског сазнања у знатној мери утиче на сам ток људске историје. (Истинитост премисе коју морају да допусте чак и они који овако или онако, у идејама, укључујући и научне идеје, не виде друго до нус-произвиде материјалног развоја.)
  2. Ми не можемо предсказати рационалним или научним путем, пораст научног сазнања до којег ће доћи. (Што би се логички могло доказати на начин разматрања изложеног надаље.)
  3. Не можемо, дакле, да предвидимо будући ток историје.
  4. Стога се мора одбацити могућност извесне теоријске историје, као историјске друштвене науке која би одговарала теоријској физици, јер не постоји научна теорија историјског развоја која би се сматрала основом историјског предвиђања.
  5. Па је главни циљ историцистичког метода… онда рђаво промишљен, те сам историцизам мора отпасти као такав.

            Дакако, наш доказ не одбацује могућност сваког вида друштвеног предвиђања, већ се, напротив, савршено слаже са могућношћу провере друштвених теорија (на пример економских) на начин предвиђања извесног развоја, под одређеним условима. Он само пориче могућност предвиђања развоја у историји, у мери у којој пораст нашег сазнања може да утиче на њега. Од одлучујућег значаја у овој аргументацији било би тврђење (2). Сматрам да је оно већ само по себи убедљиво, да, наиме, ако постоји раст људског сазнања, уопште, не би било могуће да данас предвидимо оно што ћемо тек сутра да сазнамо. Мислим да је то један снажан аргуменат, али не стиче он и логичку вредност самог доказа овог тврђења. Доказ (2) који сам изнео у поменутим радовима веома је сложен, па ме не би изненадило ако би били откривени и простији докази. Овај се овде састоји у томе да се покаже да ниједан научни предсказивач (predictor) – било да је то човек или рачунска машина – не  би могао научним путем да предвиди своје научне резултате. Покушаји који могу да уроде плодом једино после догађаја, када иначе бива касно за свако предвиђање, а оно само постаје „повиђење“. Ово расуђивање, као потпунo логично, важи за предсказиваче у науци било које сложености, укључујући и групе њих, као узајамно интерактивних  чланова. Све то, пак, значи да ниједно не би могло да предвиђа научним путем стања властитог сазнања у будућности. Мој доказ је у нечему формалан, па се може посумњати да је он од било каквог стварног значаја, чак и ако је његова логичка ваљаност исправна“ (Попер, 2009: 9-11) 1) .

 

            *    *    *

 

            Невоља са овим Поперовим доказом није само у томе што је он „у понечему формалан“, већ што је његова „логичка ваљаност“ проблематична. Он своја прва три става (болдовано у цитираном тексту) износи у форми силогизма, а силогизам је у класичној логици облик посредног закључивања, у којем се закључак изводи на основу две премисе:

 

  • Прва Поперова премиса: Стални раст људског сазнања у знатној мери утиче на сам ток људске историје.
  • Друга Поперова премиса: Ми не можемо предсказати рационалним или научним путем, пораст научног сазнања до којег ће доћи.
  • Поперов закључак: Не можемо, дакле, да предвидимо будући ток историје.

 

            Да би овај доказ о немогућности предвиђања будућег тока историје заиста то био (не заборавимо да тај доказ има моћ парадигме у савременој друштвеној науци), услов свих услова је –  валидност ставова изнетих у премисама. Оставимо други став привремено по страни, и усресредимо се на први став, где се сталном расту људског сазнања приписује делатна сила у обликовању и усмеравању тока људске историје. Та тврдња је темељ Поперовог доказа, иако ни по њему та сила није једина, пошто раст људског сазнања, не у потпуности, већ само у „знатној мери“ утиче на тај ток. И сад ту памет стаје. На којој је то научној ваги став о сталном расту научног сазнања као делатној сили историје, немерљиво тежи од става детерминиста, позитивиста или натуралиста, по којем друштвене појаве имају објективно нужну природу; које постоје и развијају се независно од људске свести и воље. Тај Поперов став је немерљиво тежи само на ваги парадигме наметнуте од стране научних ауторитета.

            Појам – парадигма – се уобичајено дефинише као скуп основних претпоставки које узимамо здраво за готово у циљу разумевања стварности и њених појавних облика. Она је „ментални филтер“ који пропушта само оне информације које се уклапају у “нашу“ слику света, те тако, хтели не хтели, стичемо искривљену представу о свеколикој стварности. Парадигме, или лажне слике о свету и његовим феноменима, намећу научни ауторитети, било што искрено верују у ту лажну слику, било из својих идеолошких или других интереса. Стога је човечанство жртва наметнутих парадигми, боље речено, научних предрасуда, и то наметање почиње од најранијег детињства кроз систем основног образовања. „Томас Кун је у свом класичном делу Структура научних револуција показао да се интелектуални и научни напредак састоји у уклањању парадигме која је постала неспособна да објасни ново или новооткривене чињенице и њеном заменом новом парадигмом која те чињенице објашњава на начин који много више задовољава. Да би била прихваћена као парадигма, теорија мора да изгледа боље од својих конкурената, али не мора да објасни, и заправо никад то и не чини, све чињенице с којима – се суочи“ (Хантингтон, 1998: 30).2)

              Намећући своју парадигму Попер не тражи њено прихватање здраво за готово; он нуди као доказ њене исправности „чисто логичке разлоге“ изведене кроз његов силогизам. Логичари још од Пирона (око 360-270 година пре нове ере), наглашавају, да главна потешкоћа у извођењу закључака помоћу силогизама лежи у томе, што се већ у првој премиси утврђује баш оно што би логика тек требала доказати. (У вези Сократове узречице – знам да ништа не знам – Пирон пита: „А како он може знати да ништа не зна“ – дугим речима: ако ништа не зна, како онда може било шта знати, па чак и то, да ништа не зна)? Дакле, закључак је практично условљен првом премисом и њом је унапред одређен. А Попер баш за своју прву премису каже да је неупитно истинита, и да њену истинитост „морају да допусте чак и они који овако или онако, у идејама, укључујући и научне идеје, не виде друго до нус-произвиде материјалног развоја“. Зашто би ико  морао да допусти истинитост те премисе?

               Да ли је раст људског сазнања заиста сталан, или и људско сазнање пролази кроз периоде раста и пада? Зар Аристарх са Самоса (310-230 година пре нове ере), а пре њега и питагорејци, нису знали да је наш планетарни систем хелиоцентричан, да би потом Клаудије Птоломеј (83-161) „разорном научном аргументацијом“ наметнуо парадигму о геоцентричности тог система. Зар је та Птоломејева парадигма представљала раст људског сазнања? Зар та парадигма није била важећа све до Коперника. Зар Ератостен из Кирене (276-149 година пре нове ере) није тачно израчунао обим наше планете знајући да је она елипсоид, да би се касније вековима веровало да је Земља плоча. Је ли и то доказ сталног раста људског сазнања? Зар причу о атомима нису започели још Леукип и Демокрит. Зар Аристотел не каже: „У људској историји понављање истоветних научних гледишта не дешава се само једном, или дваред или неколико пута; оно се дешава ad infinitum“ (Тојнби, 1970: 262).3) У светлу наведених примера, зар он није био у праву, и зар реченим није предвидео шта ће се у будућности дешавати са Аристарховим и Ератостеновим научним гледиштима; да ће бити заборављена па опет усвојена? Јесмо ли баш сигурни да је Карл Попер знао више од Аристотела?

            Други проблем је Поперова тврдња (чија је истинитост тако „очигледна“), о сталном расту тог сазнања као делатној сили од утицаја, ни мање ни више, него на ток историје. За људско сазнање је и данас промена тока неке велике реке подухват грандиозних размера, али се зато, по Поперу, сталним порастом тог сазнања каузално мења ток свеукупне историје света. Ту спознајну замку, у коју су упали многи, приметио је и Амори Д’Рјенкур, који каже: „Линеарно одвијање историје – као што је индустријска револуција или научни прогрес – потпуно нам је јасно и блиско јер смо за то везали пажњу. Ми смо тиме загушени и зато не видимо циклични ритам који је и данас снажан исто као пре“ (Д’Рјенкур, 1991: IX-X).4)

           Шта Попер у ствари доказује: немогућност научног предсказивања будућности историјског тока, или немогућност предсказивања пораста научног сазнања до којег ће доћи? Подсетимо се још једном његових опсервација из цитираног Предговора: „Од одлучујућег значаја у овој аргументацији било би тврђење (2). Сматрам да је оно већ само по себи убедљиво, да, наиме, ако постоји раст људског сазнања, уопште, не би било могуће да данас предвидимо оно што ћемо тек сутра да сазнамо. Мислим да је то један снажан аргуменат, али не стиче он и логичку вредност самог доказа овог тврђења“. После овога, Поперу је преостало још само да логичком еквилибристиком, додајући недостајућу „логичку вредност доказа“, из става о научној немогућности човека (или машине) да данас предвиди оно што ће тек сутра да сазна, изведе став о немогућности предвиђања будућег тока историје. Да би мађионичар пред публиком извукао зеца из шешира, у којем га није било, неопходна му је опсенарска вештина. Зец из Поперовог шешира је – стални раст људског сазнања (који) у знатној мери утиче на сам ток људске историје. Увезујући га кроз силогистичку форму са ставом о немогућности научника да предвиди своје будуће научне резултате, друштвена наука је добила круцијалан „логички доказ“ о немогућности предодређивања историје. Наравно, после ове „представе“ није изостао ни громогласан аплауз либералнодемократске научне публике, јер ето зеца.

          За дивно чудо, чак и после тог свог „разорног доказа“, Попер понегде ипак допушта друштвено предвиђање, рецимо у економији, јер стални раст људског сазнања ту ваљда утиче у мање „знатној мери“. Он каже: „Дакако, наш доказ не одбацује могућност сваког вида друштвеног предвиђања, већ се, напротив, савршено слаже са могућношћу провере друштвених теорија (на пример економских) на начин предвиђања извесног развоја, под одређеним условима“. Има ли у овом ставу да нешто – на нивоу посебног може, иако на нивоу општег не може – ипак контрадикције? Шта би Пирон рекао за ову логику?

 

            *    *    *

          Потсетимо се још једном како Попер схвата историцизам: „Историцизам схватам као такав приступ друштвеним наукама, који развија тврђење да је историјско предвиђање њихов основни циљ, и да се тај циљ може постићи откривањем ритмова или образаца, закона или праваца, на којима се заснива историјски развој“. Покажимо овога пута само један пример ритмичког понављања догађаја из америчке председничке историје по претходном обрасцу.

 

           Линколн – Мекинли

 

Вилијам Мекинли је рођен око 35/36 година после Абрахама Линколна, постао је председник САД-а 35/36 година после Линколна, окончао је председничку владавину 35/36 година после Линколна и убијен је 35/36 година после Линколна. Обојица су живела око 57 година, обојица су победили по два пута на председничким изборима, обојица су били председници пет (непуних) година, обојица су убијена у првој години свог другог председничког мандата и обојицу су убили људи животне старости од око 27/28 година.

1809 – Рођен Абрахам Линколн.

1843 – Рођен Вилијам Мекинли.

            Међувреме: 35/36 (-1) године.

1861 – Абрахам Линколн постао председник САД-а.

1897 – Вилијам Мекинли постао председник САД-а.

            Међувреме: 35/36 година.

1864 – Абрахам Линколн поново изабран за председника САД-а.

1900 – Вилијам Мекинли поново изабран за председника САД-а.

            Међувреме: 35/36  година.

1865 – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.

1901 – Крај председничке владавине Вилијама Мекинлија.

            Међувреме: 35/36 година.

1865 – Убијен Абрахам Линколн.

1901 – Убијен Вилијам Мекинли.

            Међувреме: 35/36 година. 

        

            Џон Вилкс Бут – Леон Франк Чолгош

          

          Убица Вилијама Мекинлија, Леон Фрак Чолгош, рођен је око 35/36 година после убице Абрахама Линколна, Џона Вилкса Бута. Чолгош је извршио атентат на Мекинлија 35/36 година после Бутовог атентата на Линколна и убијен је 35/36 година после Бута.

1838 – Рођен Џон Вилкс Бут.

1873 – Рођен Леон Франк Чолгош.

            Међувреме: 35/36 година.

1865 – Џон Бут убио председника Линколна.

1901 – Леон Чолгош убио председника Мекинлија.

            Међувреме: 35/36 година.

1865 – Убијен Џон Бут.

1901 – Убијен Леон Чолгош.

            Међувреме: 35/36 година.

 

           Од многих примера ритмичког понављања историјских догађаја по претходним обрасцу, одабрали смо управо овај, јер он илуструје како Поперов „стални раст људског сазнања у знатној мери утиче на сам ток људске историје“. Наиме, Вилијам Мекинли је у јесен 1901. године, у граду Бафало, посетио велику Пан-америчку изложбу, на којој су, између осталог, представљена и тадашња најновија научно-техничка достигнућа. Током председниковог обиласка изложбе, анархиста Леон Чолгош је испалио два метка у њега, тешко га ранивши. Мекинли је после осам дана умро од последица рањавања, између осталог и због тога, што хирурзи нису успевали пронаћи метак у његовом телу. Да иронија буде потпуна, на овој Пан-америчкој изложби је први пут представљен рендген-апарат, помоћу којег је положај метка могао бити лако лоциран, али се тога нико није сетио.

           Научна достигнућа су довела Мекинлија у Бафало где га је чекао Чолгош. После рањавања, Мекинли је превежен у болницу аутомобилом, где је умро после осам дана, за разлику од Линколна, којег су после рањавања превезли у кочији са коњском запрегом, и који је умро девет дана после рањавања. Мекинлију би живот можда био спасен да се неко досетио, да је баш ту, на тој изложби, први пут изложен рендген-апарат, али се тога нико није досетио. Дакле, сав тај „раст људског сазнања“, представљен делом и на изложби у Бафалу, није ниучему у Мекинлијевом случају изменио образац Линколновог случаја. То што је, због научног и техничког напретка, после рањавања један превожен кочијом а други аутомобилом, мења маргину догађаја али не и образац; тај аутомобил је парабола оног новог у историји што не допушта да се види старо. То што је у Операцији Барбароса 1941. Хитлерова армија у нападу на Совјетски Савез користила тенкове (као резултат научно-техничког напретка), а Наполеонова армија 1812. у нападу на Русију користила коњицу, није променила ток историје и изменила у Хитлеровом случају суштински ништа из Наполеоновог обрасца. (Биографско-ритмичка паралела Наполеона и Хитлера, показана је у чланку Теоретичар историјског циклизма – Ђанбатиста Вико објављеном на овом порталу). И на основу ових примера се види да историја јесте, како тврде ацикличари, стално стварање новог (чак и Поперовим „сталним“ растом људског сазнања), али „ментални филтери“ спречавају да се види суштина – да се стварање тог новог изводи по старим матрицама и обрасцима. „Стални“ раст људског сазнања мења униформе, опрему и оружје војника, али не одлучује о ратном победнику. Мекинлију нису помогли ни аутомобил ни рендген-апарат у избегавању Линколнове судбине, као што ни Кенедију после њега нису били од помоћи први свемирски летови америчких астронаута изведени у време његовог мандата. Не само да је он постао председник САД-а 99/100 година после Линколна и да је убијен око 99/100 година после Линколна, већ је и његов убица Ли Харви Освалд рођен око 99/100 година после Линколновог убице Џона Бута и убијен је око  99/100 после Бута. Кенедијев претходник, Двајт Ајзенхауер (1890-1969), рођен је 99/100 година после Линколновог претходника, Џејмса Бјукенана (1791-1868), изабран је за председни САД-а 99/100 година после Бјукенана, завршио је председничку владавину 99/100 година после Бјикенана и умро је 99/100 година после Бјукенана. Кенедијев наследник, Линдон Џонсон (1908-1973), рођен је 99/100 година после Линколновог наследника, Ендруа Џонсона (1808-1875), постао је председник САД-а око 99/100 година после Ендруа Џонсона, завршио је председничку владавину 99/100 година после Ендруа Џонсона и умро је око 99/100 година после Ендруа Џонсона… итд. И све се то дешавало по старом обрасцу упркос „сталном“ расту људског сазнања.

 

           *    *    *

             Сањам о култури пророчанстава у логици,

              о луцидној Питији… (Емил Сиоран)

 

            Питање – одвија ли се историјски ток линеарно или циклично – је превасходно идеолошко питање. У не тако давној прошлости, на том истом Западу, чак су се и радови једног Кеплера нашли на злогласном списку забрањених књига (Index librorum prohibitorum), а о усуду Ђордана Бруна и злоделима инквизиције над научним делатницима није потребно ни говорити. У заблуди је свако ко мисли да је наука данас у потпуности ослобођена идеолошких окова; тога није било, нити ће тога бити.

              Многи који су писали о Ибн Халдуну нашироко су елаборирали његов концепт асабије, али су зато његов концепт циклизма само узгред спомињали или га уопште нису спомињали. Свако ко је чуо за Ничеа, зна и за његову „вољу за моћ“, а колико људи зна да је основна тема овог филозофа била – вечни повратак истог. Ђанбатиста Вико, као цикличар „сматрао је да су неки периоди историје имали општи карактер, који се, прожимајући сваки детаљ, поново појављивао у другим периодима“. Стога се на основу аналогије са западноевропским средњим веком о хомерском добу може сазнати више од онога што је о њему рекао Хомер. Међутим, о будућем добу, које ће поновити хомерско доба и западноевропски средњи век, не може се на основу ових претходних сазнати ништа (не по Вику, већ по Колингвуду), јер „прави историчар никад не прориче“. „Правим историчарима“ је забрањено предодређивање историје, јер онда би било јасно да ће и западноевропска цивилизација проћи као и античка цивилизација Хеладе и Старог Рима. Управо такав крај јој је предодредио, опет теоретичар историјског циклизма, Освалд Шпенглер, у својој студији индикативног наслова, Пропаст Запада. Идеолози тог „непропадљивог“ Запада одмах су Шпенглерову студију ставили на свој Index librorum prohibitorum, јер је Шпенглерова теорија „радикално непоуздана“, Шпенглерова књига „претрпана мноштвом историјске учености“, али се и та ученост „изопачава и изобличава у подешавању према његовој тези“. Његова мисао „је отворено позитивистичка, јер је сама историја замењена… натуралистичком науком чија се вредност састоји у… установљавању општих закона, и (што је одлучијућа ознака не историјског мишљења) полагању права на предсказивање будућности према научним принципима“. У свему томе, најспорније је управо ненаучно предсказивање будућности према научним принципима? Поред тога: „Шпенглеровским погледом на историју људског збивања руши се схватање о праволинијском прогресу човечанства…руши се појам о цивилизацији као о врхунцима, јер она није врх него смрт; руши се, најзад, и егоцентричко, толико драго и сујетно становиште, по коме је европски човек центар света, а његова историја – историја света уопште“ (Вујић, 2018: 9).5) Има ли и у једној његовој тези из претходног цитата (по њима), ишта осим – „ненаучности“? О Данилевском не вреди ни говорити, јер он по западним идеолозима „није био претходник Шпенглера и Тојнбија, већ Лењина и Стаљина“. Другим речима, претеча комунистичке идеологије је био цикличар Данилевски, а Запад, где је та идеологија поникла, стим нема баш никакве везе.

            Арнолд Тојнби се, у првим томовима монументалне студије Истраживања историје, резултатима сопствене емпирије недвосмислено сврстао уз цикличаре. На основу само тих пртвих томова, Колингвуд о њему каже: „Између Шпенглера и Тојнбија постоји очигледна сличност… Разматрање Тојнбијевог дела сам започео тврдњом да оно значи поновно успостављање историјског позитивизма. Под тим сам управо подразумевао да су принципи који сачињавају његову особеност, принципи изведени из методологије природне науке“ (Колингвуд, 2003: 160).6) Самим тим и Тојнби је показао и доказао своју „ненаучност“. Међутим, у каснијим томовима, за разлику од твдоглаво „ненаучног“ Шпенглера, Тојнби постаје „научан“. Он се коригује, па у односу на свој почетни став, по којем историјски ток кружи, долази до става по којем историјски ток не кружи, већ само мало кружи. Историја се по „каснијем“ Тојнбију креће прогресивно и праволинијски, и то „на точковима који се једнолично врте у круг“. Енглеска логика је „бесмртна“. Међутим, без обзира на ово касније сврставање уз линеарни концепт, Тојнбиијева почетна „ненаучност“ није заборављема нити опроштена.

               Неопходно је на крају напоменути, да ни постојеће теорије циклизма нису дале дефинитиван и беспрекоран одговор на феномене социо-историјске динамике, поготово што су у појединим елементима међусобно противречне и у извесној мери међусобно искључујуће. Међутим, оне садрже изванредан инспиративни потенцијал, и њиховом надогрдњом се несумњиво може доћи до далеко квалитетније парадигме о историјској стварности; свакако квалитетније од тренутно доминирајуће линеарне парадигме. Та нова – древна парадигма ће, између осталог, остварити сан Емила Сиорана „о култури пророчанства у логици, о луцидној Питији“. Уосталом, није он једини који је о томе сањао (и сања), зар не.

 

Извори:

1) Карл Попер, Беда историцизма, Дерета, Београд, 2009.

2) Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација, ЦИД – Подгорица, 1998.

3) Арнолд Тојнби, Истарживање историје, Просвета, Београд, 1970.

4) Амори Д’Рианкур, Дух Индије, „Мотовун“ – Мотовун, 1991.

5) Владимир Вујић, Предговор за Пропаст Запада I, Службени гласник, Београд, 2018.

6) Робин Џ. Колингвуд,  Идеја историје, Службени лист СЦГ, 2003, Београд.

 

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Бошњачки шовинизам – зло које уништава БиХ
Next post Наука и канибали

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Проблем са Карлом Попером и „Бедом историцизма“

  1. Човечанство је заиста жртва наметнутих парадигми, али оне свакако нису само последица научних предрасуда, већ је то много сложенији систем који је покрио целокупан наш живот. Тај ментални филтер је свеприсутан.
    Да би људи дошли у позицију да квалитетније разумеју своју стварност, потребно је да изађу из поља дејства менталних филтера. Да ли човечанство то заиста жели?
    Да ли је сигурније бити роб код фараона и имати бар сигуран оброк, или бити слободан и лутати пустињом живота? Да ли веровати у линеарну лаж која нуди лажне слободе, или веровати својим очима које виде јасну слику?
    Да ли људи уопште желе да виде? Срећом, па од људи то не зависи.
    Има наде!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *