0 
0 Наука је пуна канибала. Оних, који више не дозвољавају побијање хипотеза, него отворено усклађивање са њиховим начином мишљења, које је, изгледа, постало отпорно на супротне аргументе и емпиријске доказе – и одликује се немогућношћу оповргавања. Канибали су идеологизовали науку и спремни су да прождеру свакога ко им наруши сигурни простор њихових тезица, које се, из године у годину, понављају.
Према Тациту, требало би приступати прочавању без мржње и пристрасности, у преводу објективно, колико год је то могуће, како би се извукао закључак који ће бити у складу са реалношћу и неће обитавати у пуким неприменљивим апстракцијама. Савремени пут којим се друштвене науке крећу показује да је то тешко остварљиво, с обзиром на низ псеудонаучних предмета који чине срж модерне научне структуре. Гомила такозваних студија: џендер (студије рода), квир, постколонијалне, критичке, постконфликтне, служе као центри за идеологизацију студената. Све ове студије имају за циљ да обезбеде дискурс-хегемонију, проглашавајући се за исправне, добре, хумане, објективне, чиме стварају имунитет пред критиком.[1]
Канибали у својој одбрани од критике, псеудонаучној лењости, и идеолошким фантазмагоријама нису успели да преобликују стварност, одбацивши је онда као беспотребну, да би их, полако, та иста стварност порекла, као и све оне пре њих који су кроз историју покушали да идеологијом гоне живот. Пад социјалистичке идеологије догађа се у практичном темељу, бази – у економији. Конзервативизам, представљен као алтернатива утопистичким мишљењима, постепено се компромитује модерношћу, да би као баштиник трајних вредности, суочио се са ситуацијом у којој тих вредности које, заправо, треба да конзервира више нема. Либерализам, преображен у неолиберализам, пада на пољима на којима је претендовао да има примат – индивидуалне слободе и добробити економске сфере, где неолиберални поредак постаје све више тоталитаран и кроз политичку коректност гута сваки вид слободе, доводећи индивидуу до свог крајњег пуцања, тачније нихилистичког самоисчезнућа, док са друге стране то самоуништење је зачињено економским кризама које једу све на шта наиђу – добра, људе и капитал. [2]
У науци, постмодерна, достиже самодеструктивни врхунац. Афера Сокал се може узети као одличан пример. Наиме, физичар Алан Сокал, написао је, 1996. године, фарсичан и бесмислен научни рад препун набацаних, неповезаних цитата, нелогичних закључака и нетачне научне терминологије, објавиши га у угледном часопису Social Text под насловом „Превазилажење граница: ка трансформативној херменеутици квантне гравитације“. Рад је био потпуна бесмислица, али је одговарао идеологији часописа, користећи „одговарајуће“ неразумљиве фразе, зачињен довољном дозом деконструкције која је довела у питање принципе кватне физике, сводећи квантну гравитацију на обичан конструкт. Када је рад објављен, Сокал је одмах реаговао и за часопис Lingua Franca дао интервју о превари и гомили глупости које је, намерно, написао како би указао на шарлатанизацију науке. Осим дебате, већих промена није било, тако да је испирање мозга настављено.
Постмодернистичка конструкција користећи се антиепистемолошким и антиесенцијалистичким приступом, одбацује истинитост, и фокусира се на преобликовање идентитета, децентрирање друштва које сматра историјски конструисаним, и свођењем људских знања, пракси, институција и вредносно-нормативних поредака само на производе епохе[3] које треба искоренити и ставити у службу „нове“ плуралности.
Образци мишљења формирани оваквом „науком“ доводе до стварања менталитета чопора, иако званично, мишљење је резервисано за појединачно тело које се надгледа, обучава како да „мисли“, користи, и у случају иступања од наметнуте матрице, кажњава. Отуда, не би требало да нас чуди када се политика идентитета, као крајњи домет шарлатанске науке, испољава само у чопору, јер тада престаје да се мисли и свака реакцијa је рефлексивна и произведена на основу дисциплиновања „науком“.
Поред афере Сокал, суочили смо се недавно са још једном афером. Три професора, Џејмс А. Линдзи (James A. Lindsay), Питер Богхосијан (Peter Boghossian) и Хелен Плукроуз (Helen Pluckrose), слично Сокалу, слали су непојмљиво апсурдне радове на адресе различитих академских часописа. Треба погледати само наслове пар објављених радова, попут: „Људске реакције на културу силовања и квир перформативност код паса у урбаним парковима у Портланду, Орегон “, или „Пролазак кроз стражња врата: превазилажење мушке хомохистерије и трансфобије кроз предусретљиву пенетрацију играчкама за секс“. Апсурд недостижан и за Кафку. Афера је добила назив „студије жалопојке“, указујући на студије чија је једина сврха наметање кривице белом, хетеросексуалном мушкарцу кроз „одбрану“ свих могућих мањинских група.
Научни кругови Србије још увек се не баве оваквим апсурдом, али полако иду ка томе. Системски опслужујућа интелигенција изводи сличне симулакруме научног истраживања и интелектуалне критичности борећи се против „етно-национализма“, „система-патријархата“, „хетеронормативности“, „друштвеног конзервативизма“, „традиционализма“, убијајући науку својим конформизмом. Теме попут: „ЛГБТ еманципација, „родна равноправност“, „самоиспољавање младих“, „плурализам стилова живота“[4], су сигурне теме које обезбеђују очување академске позиције и не доводе у питање структуру система и позиције моћи.
Бекство од тешких тема ка оним тривијалним, сурогат-темама, у српском друштву које има озбиљне друштвене проблеме, омогућава системској интелигенцији из медија, са универзитета, из невладиних организација, да очува своје, наводно, бунтовништво и да остане потпуно безопасна за глобални систем моћи и окупацију. Таква, помодна имитација науке, трајаће докле год се буде доказивала лојалност даваоцима грантова и стипендија кроз нашу верзију студија жалопојки, а тек када се славина грантова заврне, и канибали се окрену једни другима, бићемо слободни да уживамо у величанственој представи њиховог међусобног прождирања, истовремено опргавајући тезу чувеног историчара Вила Дјуранта, да наука почиње као филозофија, а завршава се као уметност, јер ово што се данас сматра науком, бедније је од сваке Полокове тачке.
Литература:
[1] Марк Јонген, Идеологизације науке кроз џендер студије (студије рода), ИЕС, 2017.
[2] Алексадар Гајић, Духовне основе светске кризе, Конрас, 2011, 90-92.
[3] Алексадар Гајић, Духовне основе светске кризе, Конрас, 2011.
[4] Слободан Антонић, Социологија и историја: шта историчари замерају социолозима?, Центар слободарских делатности, 2012.
