0 
0 Време је алогично постојање вечности. (Алексеј Лосев)
Прошлост коју проучавамо, само је конструкт нашег ума. (Хобсбаум)
Аутор: Тодор Вулић
Ерик Хобсбаум (или Хобсбом, 1917-2012), био је истакнути британски историчар и политичар марксисичке провенијенције, затим „члан Британске Академије и Америчке Академије наука и уметности и носилац почасних титула универзитета из неколико земаља.“ Његово најпознатије и најпревођеније дело је Доба екстрема („Age of Extremes“). Поред те књиге, на српски језик је преведена и његова збирка огледа под називом О историји (О теорији, пракси и развоју историје и њеној релевантности за савремени свет). Из те збирке, посебно је интересантан његов четврти оглед – „Ишчекивање: историја и будућност“. У њему он износи своје становиште о могућности предодређивања „будућности на основу онога што се десило у прошлости, што ће рећи на основу историје.“ Ова предикција је, по њему „ризична, често разочаравајућа, али и неопходна активност. […] Историја не може побећи од будућности, ако ни због чега другог, а оно због тога што нема линије раздвајања између њих две. Оно што сам сада рекао, већ припада прошлости. Оно што ћу управо рећи, већ припада будућности. Негде између њих постоји једна имагинарна тачка, али тачка која се непрестано помера и коју, ако хоћете, можете звати ‘садашњост’“ (Хобсбаум, 2003: 50-51). Иако Хобсбаум нигде изричито не одговара на питање – помера ли се та имагинарна тачка по правој линији или хеликоидно – из контекста произилази и одговор; наравно, помера се по правој линији.
И сад ту почиње доктринарни апсурд. Вера у праволинијски прогрес историјског тока (појам – вера – није случајно наведен) имплицира и његову недетерминисаност, а тиме и непоновљивост и неповратност. Такав став у себи садржи уверење да се протоком времена стално збивају и стичу увек нови и увек различити историјски догађаји и епизоде. Због тога, како би то рекли заговорници овакве идеје историје – попут Винделбанда, Рикерта и иних – историја „не допушта предвиђање будућности”. Колингвуд би на то додао: „Посао историчара је да сазнаје прошлост, а не будућност; а кад год историчари претендују да су у стању одредити будућност пре њеног дешавања, с извесношћу можемо знати да нешто није у реду са њиховим темељним поимањем историје” (Колингвуд, 2003: 70).
За разлику од присталица идеје праволинијског прогреса историјског тока, заговорници идеје о циклизму историјске динамике, заступају управо супротно становиште. Због „кружења“ па тиме и понављања историје (попут цикличног понављања годишњих доба), историјску будућност, не само да је могуће егзактно предвидети, већ је сврха историјске науке (попут метеорологије) управо – предикција будућности. Френсис Бејкон би додао: „предвиди да обезбедиш“. Цикличар Шпенглер у првој реченици увода своје студије Пропаст Запада говори баш то; да у њој (између осталог) предодређује будуће фазе развоја културе Запада. Шпенглер дословно прориче будућност те културе. Међутим, у савременој друштвеној науци идеја историјског циклизма је озлоглашена, јер је установљавање општих закона историје и на основу тих закона „полагање права на предсказивање будућности према научним принципима” – лудост. Научни делатници из те свфере (уз часне изузетке) не признају ваљаност овом концепту сматрајући га апсолутно инфериорним, анахроним и „доказано“ немогућим.
Е сад на историјски терен истрчава нимало безначајни Хобсбаум, који иако ацикличар тврди попут цикличара да је предвиђање будућности „неопходна активност“ и да „историја не може побећи од будућности.“ За овај став би се, као и за митску сирену, могло рећи – и риба и девојка. Није случајно Хобсбаум на овој међупозицији, јер му његово идеолошко утемељење не допушта да буде ни на једној од претходне две. Као марксиста, уколико би попут заговорника праволинијске историје негирао могућност предодређивања њеног будућег развоја, довео би у питање Марксову „гвоздену“ прогнозу о неминовном доласку бескласног комунизма. Међутим, уколико би прихватио циклизам, који би прогностичком прегалаштву дао теоријску основу, признао би и да ће тај будући и вечни Марксов комунизам, као идеал, бити орочен и замењен нечим новим; да би он био тек једна пролазна фаза циклуса, иста са другим пролазним и понављајућим фазама; нешто попут јесени после које поново долази зима. Дакле, Хобсбаум је на позицији типичној за хришћанске теологе (и на њиховој теоријској муци), стим што је код њега вечна рајска будућност човечанства само замењена вечним комунизмом. На истој су муци и неолиберални идеолози, код којих је небески рај такође замењен земаљским, али вечним и морално супериорним демо-либералним рајем (под доминацијом једног хегемона). Победа демо-либералног блока 1989. над „силама тираније и мрака“, навела је Фукујаму да славодобитно прогласи „крај историје“, чиме је претендовао да тренутно стање продужи у вечност.
Хобсбаум даље каже: „Људи не могу да се уздрже од покушаја да предвиде будућност служећи се неком формом читања прошлости. Они то просто морају. […] Моје сопствено гледиште да је пожељно, могуће, па чак и нужно у извесној мери, предвиђати будућност. (Он надаље, да га не дај Боже неко не би брзоплето сврстао у цикличаре, појашњава свој став – примедба аутора). То [да је могуће предвидети будућност] не имплицира да је будућност детерминисана, нити чак и да јесте, да је сазнатљива. То не имплицира да не постоје алтернативни избори и исходи“ (Хобсбаум, 2003: 51-52).
У наставку Хобсбаум објашњава разлоге – „зашто је функција прогнозирања тако непопуларна међу многим историчарима, и зашто је тако мало интелектуалног труда уложено у њено побољшање (у побољшање функције прогнозирања – примедба аутора) или у разумевање њених проблема, чак и међу историчарима који су чврсто предани њеној пожељности и спроводљивости као што су марксисти. Одговор је, могло би се рећи, очигледан. Биланс историјског предвиђања је благо речено, шарен. Свако од нас ко је правио предвиђања, често је трпео страшне ударце. Најбезболније је избегавати пророковање тврдњом да наше професионалне активности (дакле, активности историчара – примедба аутора) престају са јучерашњим даном или ограничењем на проучавање двосмислености, које су биле специјалитет античких пророчишта […] Историјска предвиђања [су] стално праћена коментарисањем од стране људи који мисле да су она немогућа или непожељна из различитих разлога, обично што нам се не свиђа оно што нам [те прогнозе] говоре. Историчари такође пате од хендикепа услед недостатка чврстог корпуса корисника којима би, ма каква била њихова идеологија, редовно и хитно била потребна временска прогноза као морепловцима, пољопривредницима и осталима“ (Хобсбаум, 2003: 52-53).
Међутим, без обзира на изнете разлоге, Хобсбаум инсистира на активнијем ангажовању историчара у послу предодређивања будућности: „Има много примера добрих предвиђања међу историчарима, научницима који се баве друштвеним наукама и посматрачима који се не дају академски класификовати. Ако нећете да вам се цитира Маркс, допустите ми да вас упутим на Токвила или Буркхарта. Уколико не претпоставимо, што није вероватно, да су то само случајни погоци, морамо прихватити да су они засноваин на методама које вреди истражити, ако треба да своју ватру (паљбу – примедба аутора) концентришемо на мете за које можемо очекивати да ћемо их погодити и ако треба да повећамо пропорцију погодака у центар у односу на промашаје. И обрнуто, разлоге за очевидне промашаје ваља истражити са истим циљем“ (Хобсбаум, 2003: 52-53).
Британски историчар наводи и методе које су у ту сврху досада коришћене: „Ова предвиђања уз помоћ историје користе два метода, углавном комбиновано:
- предвиђање тенденција генерализацијом или моделовањем и
- предвиђање стварних догађаја или исхода неком врстом анализе путање“ (Хобсбаум, 2003: 57).
У наставку, он разматра степен предвидљивости револуције у Русији 1917. за коју су „чак и марксисти једнодушно сматрали“ да је немогућа. Ова анализа, која је изведена уз коришћење серија могућих исхода, завршава се констатацијом да би једина алтернатива Октобарској револуцији била анархија. „За ту ситуацију (за анархију – примедба аутора) могли би бити конструисани најразличитији сценарији […] Циљ моје кратке вежбе није да покажем да је ток историје био неизбежан, већ да размотрим опсеге и границе предвиђања“ (Хобсбаум, 2003: 57). Пошто није реч о класничној, већ ретроспективној прогнози (прогнози нечег што се већ десило и што је познато) завршићемо приказ овог огледа на овом месту.
* * *
У историјској науци се све чешће изводе „статистичке историјске пројекције засноване на компилацијама емпиријских података“, „системима варијабли“ и различитим моделима „екстремно сложене и променљиве историјске стварности“, које импресионирају својом „научношћу“. Међутим, та импресија је само опсена која се ствара као резултат научне „мистичности“ и њене неразумљивости људима ван струке. Сва та импресива методска логистика је у својој бити само маска или смоквин лист за прикривање суштинског незнање о природи историјске динамике. Када су темељи грађевине изливени од опсена, ни системи варијабли, ни модели, ни статистичке пројекције је не могу сачувати од рушења под утицајем земљине теже. Изјашњавајући се о овом проблему, Хобсбаум је изненађујуће поштен: „Обавезан сам, ипак, да кажем да су историчари као друштвени научници прилично беспомоћни када се суоче са будућношћу […] због тога што они НЕМАЈУ ЈАСНУ ИДЕЈУ о томе шта тачно представља склоп или систем који истражују“ (Хобсбаум, 2003: 65). Да ни Хобсбауму то није било јасно потврђује и његово изостављање из метода предвиђања историјске будућности ону која се заснива на циклизму историјског тока – он изоставља методу прогнозирања на основу архетипских матрица по којима се збивања у историји саобразно репродукују. Покажимо стога, колико је та компликована прогноза будућности уствари једноставна и сваком разумљива, ако јој теоријску основу чини циклизам историјског тока. Поступићемо као Хобсбаум и одрадити ретроспективну прогнозу Руске револуције из 1917. Показаћемо, зашто је владарска кућа Романова баш тад морала завршити своју владавину и бити изложена погрому; зашто је онај који је ставио тачку на ту владавину и сам морао бити после неколико месеци свргнут… и остало зашто?
После смрти Ивана Грозног Руским царством номинално је владао његов хендикепирани син цар Фјодор I. Међутим, стварни господар тог царства је био Фјодоров регент, Борис Годунов. После Фјодорове смрти Годунов и формално седа на царски престо. По матрици збивања из периода Годунова, и по временском распону од око 311/312 година, Руском империјом је владао император Николај II.
МАТРИЧНИ ПЕРИОД (1584 – 1613) И ПЕРИОД РЕПЛИКА (1894 – 1924)
Борис – Николај II
1584 – Смрт цара Ивана IV Грозног.
1894 – Смрт императора Александра III.
Међувреме: 311/312 (-1) година.
1584 – Почетак регенске владавине Бориса Годунова.
1894 – Почетак владавине императора Николаја II.
Међувреме: 311/312 (-1) година.
1605 – Крај владавине Бориса Годунова.
1917 – Крај владавине Николаја II.
Међувреме: 311/312 година.
1605 – Смрт цара Бориса Годунова ( убиство његовог малоленог сина, супруге Марије…)
1918 – Убиство императора Николaja II ( убиство његовог малолетног сина, супруге Александре…).
Међувреме: 311/312 (+1) година.
1605 – Крај владавине династије Годунова.
1917 – Крај владавине Романова Холштајн-Готорпа.
Међувреме: 311/ 312 година.
Димитрије I – Керенски
1605 – Почетак владавине Димитрија I Самозванца.
1917 – Почетак владавине Петра Керенског.
Међувреме: 311/312 година.
1605 – Почетак реформи инспирисаних идеологијом католичког Запада.
1917 – Почетак реформи инспирисаних западноевропском либералном идеологијом.
Међувреме: 311/312 година.
1606 – Крај владавине Димитрија I.
1917 – Крај владавине Петра Керенског.
Међувреме: 311/312 година.
1606 – Убиство Димитрија I Самозванца.
1917 – Свргавање Петра Керенског.
Међувреме: 311/312 година.
Василије IV – Лењин
1606 – Почетак владавине цара Василија IV Шујског.
1917 – Почетак владавине Владимира Уљанова – Лењина.
Међувреме: 311/312 година.
1606 – Устанак против Шујског на челу са Иваном Болотњиковим.
Почетак грађанског рата.
1918 – Устанак против бољшевика. На челo устанка ће бити постављен Александар Колчак.
Почетак грађанског рата.
Међувреме: 311/312 година.
1608 – После предаје, Болотњиков је убијен.
1920 – После пада у руке бољшевика, Колчак је убијен.
Међувреме: 311/312 година.
1609 – Рат с Пољском.
1920 – Рат с Пољском.
Међувреме: 311/312 година.
1612 – Смрт цара Василија IV Шујског.
1924 – Смрт совјетског властодршца Владимира Уљанова – Лењина.
Међувреме: 311/312 година.
Окоснице тих периода руске историје су:
- Истребљење царске породице Годунова. Димитрије Самозванац је потом проглашен за цара. После кратке владавине Димитрије I је убијен. После његовог убиства власт је преузео Василије Шујски. Присталице Димитрија Самозванца дижу устанак против новог цара. Русија улази у „смутно време“ – време грађанског рата, стране интервенције, велике глади, злочина, несрећа… Овај перид се завршио устоличењем првог Романова на руски престо.
После 311/312 година:
- Истребљење царске породице Романова. После принудне абдикације Николаја II, као властодржац се намеће Петар Керенски. После кратке владавине, Керенски је сврнут. По његовом свргавању власт преузимају бољшевици на челу са Лењином. Присталице монархије дижу устанак против нове власти. Русија улази у „смутно време“ – време грађанског рата, стране интервенције, велике глади, злочина, несрећа… Овај период се завршио конституисањем СССР-а.
* * *
Понављање историјских догађаја по временском распону од од 311/312 актуелно је и у најновијој руској историји:
Фјодор III – Горбачов
1676 – Почетак владавине цара Фјодора III.
1985 – Почетак владавине Михаила Горбачова.
Међувреме: 311/312 (-2) година.
1682 – Крај владавине цара Фјодора III Романова.
1991 – Крај владавине последњег совјетског властодршца Михаила Горбачова. (Крај СССР-а).
Међувреме: 311/312 (-2) година.
Софија Алексејевна – Јељцин
1682 – Почетак регентства Софије Алексејевне.
1991 – Почетак владавине председника Руске Федерације Бориса Јељцина.
Међувреме: 311/312 (-2) година.
1689 – Крај владавине регенткиње Софије Алексејевне.
1999 – Крај председничке владавине Бориса Јељцина.
Међувреме: 311/312 (-1) година.
Петаар Велики – Путин
1689 – Почетак стварне царске владавине Петра Великог…
2000 – Почетак председничке владавине Владимира Путина…
Међувреме: 311/312 година.
* * *
Ова екстремно упрошћена и скраћена анализа понављања историје по релативно стабилној ритмици има за сврху да потврди наредну констатацију – изгледа да је ипак могуће оно што је друштвена наука „доказала“ као немогуће. Међутим, сва та историјска збивања су се дешавала и пре Годунова и све ће се то поновити и после Николаја II. Треба имати на уму да се у историји циклично понављају историјске окоснице појединих периода, али не и сви детаљи. Историја заиста јесте стално стварање новог, али по архетипским матрицама.
Зашто би ова и оваква идеја историје била инфериорна (кад је доказива и кроз предикцију будућности), у односу на идеју праволинијског прогреса? Зато што се ни идеолошким демо-либералима, а пре њих комунистима, а пре њих светоавгустинцима… не свиђају, како би то Хобсбаум рекао, будући историјски исходи. Зато је тако мало интелектуалног труда, уложено у побољшање предикативне функције историје. За разлику од других, овај британски историчар је бар спасао научну част, инсистирајући, и поред својих идеолошких оптерећења на „немогућем“ – на прогнозирању будућности „неком формом читања прошлости“, условљавајући то што чешћим прогностичким пуцањем у центар будуће историјске мете.
Извори:
Хобсбаум, Ерик: О историји. Откровење, Београд, 2003.
Колингвуд, Робин Џ: Идеја историје, Службени лист СЦГ, Беогрд, 2003.
