0 
0 Бојим се да је нова светска криза неминовна и право је чудо што се она још није догодила. Припадам песимистичнијем кругу економиста, који верују да ће нова криза бити слична или тежа од оне из 2008. Готово сви показатељи ризика данас су лошији него пре десет година, а капацитети држава да се са кризом носе великим делом су потрошени на санирање претходне. На сцени је опасан економски рат Кине и САД, ЕУ је у дубокој кризи, Латинска Америка је у невољама, и да не набрајам. Додатни фактор ризика је везан за успоравање раста кинеске привреде, и то је нови, лош феномен, који нисмо имали 2008. Све то се дешава у амбијенту у коме су и политички ризици неупоредиво већи него пре.
Ово, у интервјуу за Новости, каже један од наших најпознатијих економиста Небојша Катић, некадашњи финансијски директор „Енергопројекта“, а сада самостални пословни консултант са адресом у Лондону.
Како би српска економија реаговала уколико до кризе дође и какве последице можемо да очекујемо?
— Ако до кризе дође, прилив капитала ће се зауставити и Србија ће се суочити с падом динара и дужничком кризом. Претпостављам да ће одговор на кризу бити исти као и 2008. и да ће се Србија поново обратити ММФ-у за помоћ. Криза ће се манифестовати онако како се такве економске „непогоде“ увек манифестују – бекством капитала из земље, дубоком рецесијом, пропадањем предузећа, растом незапослености и новим порастом сиромаштва.
Какво је стање српске економије данас? Шта су њене најслабије, а шта најјаче тачке?
— Дубок је јаз између стварног стања домаће економије и слике коју о том стању стварају институције. Поготово је опасно када се таква слика креира у предвечерје нове кризе. Србија је и данас рањива као што је то била 2008. Економски трендови су се свакако поправили и то није спорно, али у економским кризама трендови престају да буду важни, важне су само апсолутне величине затечених дугова. То се, пре свега, односи на висину спољног дуга, висину јавног дуга, као и на висину дугова приватног сектора. Тренд раста спољног дуга је знатно успорен последњих година, а у последње три године спољни дуг готово да стагнира захваљујући приливу страних инвестиција. То је свакако добро, али тај дуг је и даље за око седам милијарди евра већи него што је био пред избијање кризе 2008. Тренд раста јавног дуга је заустављен, али и тај дуг је и даље већи за око 15 милијарди евра него што је био 2008. То је огроман скок дугова за економију чији је БДП у последњих десет година порастао само за осам процената. Мене поготово брине велик раст дугова грађана и бојим се да је он измакао контроли. Брине ме и политика курса динара, а још више самозадовољство НБС сопственом политиком.
Шта бисте, као економски консултант, саветовали Влади Србије у погледу будућих економских потеза?
— Ни ова, ни претходне владе не хају за савете, сем за оне које дају странци и њихове домаће експозитуре. Већ сам написао велики број текстова и дао велики број предлога, па не бих имао ништа ново да додам. Како власти чине супротно од онога што се мени чини логичним, остаје ми да се надам да они виде и боље и даље него ја.
На који начин Србија најбоље може да заустави одлазак младих образованих људи из земље?
— Србија пролази кроз период страшне регресије. Регресија није само економска, већ је и политичка, културна, или краће, цивилизацијска. Отуда је проблем одласка младих људи пре свега последица губитка сваке наде. Многи желе да побегну из друштва које доживљавају као болесно. Држава може успорити одлазак демонстрирајући способним, младим људима да мисли на њих и да их подржава. За почетак, власт је могла да напуни државне службе и јавна предузећа најбољима. Могла је да покаже да у Србији и паметни имају шансу, а не само медиокритети. Уместо примитиваца који се промовишу кроз домаће медије, можда би се могла организовати стална кампања промоције паметних, младих људи, на пример. Човеку је важно и препознавање, а не само новац.
Имате дугогодишњи стаж на директорским позицијама у „Енергопројекту“, а дуже од две деценије живите у Лондону. Како вам се чини српска економија из европске перспективе?
— Гледано из европског, али и из сваког другог угла, Србија личи на колонију, као што на колоније личе и готово све земље у транзицији. Све вредно је у страним рукама, или ће прећи у њих. При томе, по свим економским показатељима, Србија је при самом дну Европе. Економски модел је погрешан, али то нико не жели да призна.
Србија на путу ка ЕУ – које су најтеже ставке које треба да савладамо у процесу придруживања? Да ли Европа и даље „диже руке од себе“ и како се то одражава на будуће чланице?
— Увек сам се изјашњавао као присталица уласка Србије у ЕУ. Данас сам, нажалост, све сигурнији да Србија неће ући у ЕУ, бар не у року који данашњим генерацијама нешто значи. Бојим се да се Србија заварава и да сада троши време и енергију на погрешној страни. Обећање о европској будућности служи само томе да би ЕУ контролисала кључне политичке и економске процесе у Србији и држала је на краткој узди.
Да ли је српска привреда спремна за четврту индустријску револуцију и аутоматизацију пословања и производних процеса?
— Србија нема ни озбиљну стратегију, ни довољно кадрова за технолошки скок. За то су потребни квалитетни кадрови и образовни систем који их ствара у континуитету. Оно што је створено расуто је по свету, а егзодус квалитетних кадрова се наставља. Образовни систем је одавно у слободном паду и једино је успешан у производњи докторских титула. Теза о светлој технолошкој будућности за сада је само слоган.
У току су приватизације домаћих банака (Комерцијалне, Јубмес и Српске) али и продаја потраживања банака у стечају, како коментаришете ове поступке?
— Без домаћег банкарског сектора нема динамичног развоја Србије. Без кредитног усмеравања и чврсте кредитне контроле нема озбиљнијих инвестиција. Србија је одавно одлучила да комплетан банкарски систем пренесе странцима, и чини се да је веома поносна на пут који је изабрала. Могу само да кажем – нека је са срећом.
ИЗДАШНА ПОМОЋ СТРАНЦИМА
Противник сте неолиберализма. Може ли српска привреда да успе без помоћи државе?
— Нема успешног развоја без јасне стратегија развоја, без инструмената којима се та стратегија реализује и без активне помоћи домаћој привреди. О томе сведоче сва успешна инострана искуства, и то не виде само они који то не желе. Додуше, српске владе су до сада издашно помагале странцама. Чини се да им је капут некако увек био ближи од кошуље.
Извор: Нови Стандард
