0 0
Read Time:5 Minute, 43 Second

Преносимо Вам интервју који је наш Вук Љубисављевић дао за часопис: „Куш!“ 

 

Интервју водила: Александра Радибратовић

У октобарском броју разговарамо са Вуком Љубисављевићем, свестраним младим уметником из Београда. Иако је формалним образовањем стекао звање вајара, у својим делима експериментише различитим медијима, уз често брисање традиционалне поделе на сликарство и скулптуру. Експресивни израз, богатство колорита и тежња ка слободном изразу створили су уникатан уметнички опус. Са циљем подробнијег упознавања Вука и његовог плодног стваралашта, дотакли смо се тема о првим уметничким корацима, начину рада, предстојећој изложби…

Као мали учествовао си на Дечјем октобарском салону. Колико је то искуство утицало на твоје будуће усмерење?

Имао сам ту срећу да као дете видим како изгледа бити уметник. И да, рекао бих срећу. Пошто још нисам сигуран шта је допринело да ми се то догоди. Тај догађај је оставио траг, или је поставио ногу да се врата уметности не затворе, већ да кроз њих увек помало дува кошава.

Прошло је десет година откако си завршио Факултет примењених уметности у Београду. Са ове временске дистанце, да ли ти се чини да је формално образовање стега или неопходни степеник на путу једног уметника?

Поборник сам формалног образовања. Не због елитизма, него због потребе да се доживе одређена искуства у једном промишљеном процесу. Без формалног образовања лако човек може да помисли да је бољи него што јесте, пошто није, рецимо, имао прилику да сагледа историју уметности. Поред тога, јако је упитно и то – како би млад човек могао да се научи дисциплини и истрајности? И како би успео да се довољно образује да бар мало боље сагледа свет и своју улогу у њему? Наравно, за све постоје изузеци, и њима свака част.

Твој рад карактерише употреба различитих техника и медија. Да ли имаш омиљени? Од чега зависи њихов избор приликом рада?

У праву сте, често користим различите материјале и технике, када покушавам да кажем нешто. Не бих могао да вам дам неки искрен и смислен одговор. Једноставно не желим да ме материјал или техника спутава. Они или она је само пут ка циљу. А главни циљ је прича или мисао коју покушавам да пренесем.

Чијој уметности се посебно дивиш и да ли си свесно или несвесно позајмљивао од својих узора?

Ово је јако широко платно. Од класичних скулптора преко Леонида Шејке. Сигуран сам да ми негде чуче туђе речи. Покушавам да их буде што мање, наравно, али на крају дана нисам имун.

Ослушкујеш ли уметнички укус публике и да ли те то некада преусмери или удаљи од првобитне идеје?

Сваки уметник би рекао НЕ! Како то да се неко додворава, куда то води, и тако даље. Истина је негде између. Мислим да свесно сигурно то не радим. Али за ирационално не могу да кажем.

Да ли ти је реализација неког дела изазвала толику главобољу да си одустао од даљег рада?

Обично несаницу. Тако се манифестује код мене. Нема одустајања, само може да се деси да ниси задовољан исходом.

А да ли си посебно везан за неко дело или посебно поносан на њега?

Када сам био дечак, направио сам једног медведа од глине коју ми је деда ископао са наше њиве. Ја сам и даље убеђен да је то моја најбоља скулптура. Нажалост, то не могу да утврдим, пошто је сплетом околности та скулптура уништена у пожару. Свакако ћу је памтити.

Како тече твој стваралачки процес? Имаш ли неки ритуал или дневни распоред ког се држиш? Да ли је пандемија утицала да се нешто промени у твом начину рада?

Немам ритуале, сем шољице кафе ујутру и неколико цигарета. Све остало је прилично хаотично. Дође и прође. Или те дуго мучи у мислима док га не направиш. Пандемија ми је дала мало више времена за себе, што је било благородно за стваралаштво.

Радиш ли искључиво на основу својих идеја или понекад ствараш по поруџбини?

Радим и по поруџбини, наравно. Немам ту срећу (а нисам ни толико био вредан) да људи наручују само моје ствари.

Да ли ти се некада десила стваралачка блокада и како си је превазишао?

Ово је тешко питање, поготову други део. Мислим да је упорност рецепт.

Од 2014. године си члан УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Колико ти у каријери значи оваква врста чланства?

Упознавање нових људи је увек добро. Дође до неке размене енергије, било она добра или лоша. Чини ми се да више има лоше. Мада то је већ до нас уметника.

Имаш ли обичај да поклањаш своја дела колегама или они теби?

Волим да поклоним оно што радим неком коме се то заиста допада. Има нечег у томе када део једне твоје приче постане део туђе. Дешавало се и да колеге поклоне по нешто. Неколико драгих радова ми стоји у кући. Који ме подсећају на неке добре људе.

У твојим делима често срећемо представе коња. Откуд интересовање за овај мотив?

Одакле да почнем причу о њима? О тим верним сапутницима сирове снаге природе, који вековима носе јунаке у нове авантуре; Кулашима, Ђогатима, Јабучилима… Или да почнем са неукротивом лепотом која постоји сама за себе. Нисам ни сам сигуран. Мислим да се идеја слободе увек налазила на леђима коња у непрегледној степи испред њега.

Бавио си се 3Д дизајном фигура инспирисаних митологијом. Да ли си имао у плану да се посветиш креирању друштвених или видео-игара, користећи своје фигуре?

То је већ примењена уметност. Ово је за неки други пут.

Шта мислиш о друштвеним мрежама као начину промоције уметности?

Допада ми се како су одређене друштвене мреже пригрлиле уметност. Мислим да никад више људи на свету није лакше могло да дође до уметинина. И да бар на тај милисекунд ужива у њима.

У новембру ће у Дигиталном омладинском центру у Новом Саду бити одржана твоја изложба „Колективно несвесно“. Шта ћемо моћи да видимо том приликом?

Да, путеви су се тако испреплетали да сам имао среће да упознам људе из Центра за културну обнову Археофутура, који су ми помогли да организујем/организујемо изложбу. Главна скулптура на тој изложби биће Избрисана. Скулптура посвећена српским, јеврејским и ромским жртвама усташког терора у Јасеновцу и на простору Независне Државе Хрватске. На постаменту скулптуре је текст – Песма о Јасеновцу Добрице Ерића. Биће ту још неколико фигура које носе сећања са собом. Протерани, скулптура посвећена Србима из Републике Српске Крајине, Вила са Кошара као ода јунацима који нису поклекли пред многобројнијим непријатељем. Биће и нешто веселијих тема, неких мањих интимнијих прича. Мало словенске митологије и, наравно, који коњ. Најбоље да погледате сами. Ја ћу се потрудити да све буде пристојно направљено.

Последње питање постављамо свим нашим саговорницима – да ли можеш читаоцима и читатељкама КУШ!-а да препоручиш књигу, филм, представу, музичку нумеру и уметника или уметничко дело којем би требало да посвете пажњу?

Ипак ће ово испасти најтеже питање. Треба одабрати. Ево нек буде нешто свежије. Препоручио бих да погледају Тхе Греен Книгхт. Мени се допао. Надам се да нећу неком протраћити који сат живота. Али ако се и то деси, није било обавезно послушати ме.

 

 

Извор: Часопис „Куш“

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Рајт Милс – Социолошке имагинације
Next post Зоран Ћирјаковић: Кључ Вучићеве деценијске владавине

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *