0 
0 Имамо посебно задовољство, да на нека од актуелних, горућих друштвених али и питања у вези са професијом коју обавља, за Фонд Светозар Милетић одговара мр Предраг Живковић сарадник у сталном односу на Филозофском факултету у Никшићу, иначе својевремени стипендиста универзитета Ломоносов где се усавршавао на Социолошком факултету у Москви из предметних области социологије међународних односа и геополитике код проф. др Александра Дугина.
- Роман Покоравање Мишел Уелбека показује да Европу прожима дубока идентитетска криза. Идеја да цео један културни простор, може тако лако да промени свој кредо, многима данас делује могуће, па чак и прихватљиво. Шта се то догодило са Европом? Када је она изгубила свој смисао, свој хуманизам?
П.Ж. Конструкција Вашег питања, с правом упозорава на „драму читања“ савременог европског идентитета, ако се овим инаугурисаним оквиром и може назвати универзмум оних идеолошких захтјева, који су имали за циљ превазилажење локалних „чворишта“, да би се створио један образац, који ће представљати апсорбовану вољу „европских хегемона“. Данас је уврежено мишљење, да је час декаденције европске културе, настао у времену оснаживања и инструментализације „идеолошке моћи“ либерализма. Последња примједба, почива на утиску и трагу, које су оставиле различите модулације либерализма. Не смије се изгубити из вида чињеница, да је либерализам прерастао, зашто и не рећи, попримио обрисе тоталитарне свијести, тако да је од „идејног препорода“, постао „режим истине“, који санкционише сваки вид побуне човјека и гуши његово право на слободу избора. Чини се, да је Европа у епоси постмодернизма, лишена права, да говори у име хуманизма, и да већ дуже вријеме, проживљава кризу смисла и свеопшту кризу постојања. За њу се не може рећи, да је задржала своју особеност и примарна начела своје културне ренесансе, јер је „утјеху“ (због своје потчињености), пронашла у идеологији атлантизма, која је у супротности са њеним „регистрованим достигнућима“ у свим сферама друштва. Може се рећи, да је хегемонијом либерализма, извршена супституција старог система вриједности. Филозофија номинализма, тржишни фундаментализам и десакрализација, одузели су легитимитет хришћанског лица Европе, чији идентитет од тог тренутка пребива на самом дну аксиолошке љествице (Т. Молнар). Службени задатак либералне доктрине јесте огољени појединац, атомизован и отуђен од своје подсвјести, културе и психе. „Когнитивном симплификацијом“ (Жељко Симић), која је подразумијевала овлашћење поретка симулакрума, прелиминарно је нивелисана и распродата, „по сниженим цијенама“ историја Европе. Тврдокорни мандатари европског плурализма (строго схваћеног у смислу културног богатства), постали су атлантистички компрадори, па су сходно томе, њен препознатљив хабитус, претворили у окоштало сјећање, које се не смије реактивирати. Ако се и може говорити о европском идентитету, онда је то могућно само у границама калупираног идентитета. Популистичка реторика, оличена у мантри заједничких вриједности, одавно је прерасла у свирепе гримасе тржишне економије, односно неолибералне економије, која је нивелисала и дерогирала националну различитост и суверенитет. На тај начин се потискује значај сакралне географије, посредоване митолошким наративима, да би се простор реватилизовао. У постмодернизму, галупирајућа глобализација не допушта гипкост националним идентитетима, па се на таквој основи рађа и историјски заборав европског идентитета. Он је прогнан из орбите препознатљивости и попут културне агалме, чека да буде „пронађен“. За сада се, једина алтернатива за препознавање европског духа назире у оснаживању континенталног идентитета, који чине Њемачка, Француска, Италија и Шпанија. Уколико не дође до скоријег отрежњења и реминисценције културног наслеђа Европе, сви до једног, добиће позивницу за глобални „after party“.
- Пројекат Европске уније представља један специфичан феномен у савременом свету. Идеја да се Европа може ујединити, давала је наду европским народима у послератном хаосу. Данас и идеја и унија делују флуидно, готово пропало. Избегличка криза открила је све недостатке овог пројекта. Где можемо наћи узроке постепеног пропадања Европске уније, а са њом и идеје о европском јединству? Да ли су они стриктно економски, или и духовни?
П.Ж. Примјетно је, да је концепт Европске уније неодржив. Системом представа о либералној демократији, грађанским правима, жели се одржати конзистентност неолибералног капитализма. Све су учесталија упозорења интектуалног миљеа који се јавља у чланицама, које су и биле покретачи тог идејног пројекта, да је Европска унија, покидала капиларне нити свог суверенитета, да нема демократског капацитета и да се све више навикава на положај притајеног опозиционара, који није кадар да се супростави идеологији неолиберализма. Заговорници и мислени судионици таквог стања истичу, да већина држава – чланица Европске уније, добија положај „енклава“, а Европска унија статус доминиона на геополитичкој сцени, одане већ поменутој идеологији (нео)либералног капитализма. Таласи избјеглица (које су осјенчиле балканске руте), биле су тест јединства Европске уније. Показала се „идејна и хумана хитрина дискриминације“ европских држава по питању миграционог таласа. Потребно је скренути пажњу на духовне основе свјетске кризе (Александар Гајић), па самим тим и европског посрнућа. Теоријско и мисаоно сјечиво филозофске школе (Нова десница – али ово није најадекватнији назив ове школе) у Француској,без које се не може замислити културни и научни живот, на челу са Аленом де Беноом, показало је да је Европа тијело без суверенитета. Дезавуисање почетног идејног сна, претворило је Европску унију у складиште изневјерене будућности.
- У вашем тексту „У потрази за изгубљеним смислом европског хуманизма“, пишете о избеглицама, о томе да ће бити „подвргнути инструментализацији и масовној персуазији њихове свијести“ од стране европских званичника. Да ли ће они у будућности чинити покорнији европски демос? Фукоовски речено, да ли ће данас избеглице, а сутра уједињени европско-муслимански грађани моћи да буду лакше надзирани и дисциплиновани, ако се идеје у Покоравању остваре?
П.Ж. Ваше питање добија форму реферндумизације избора, јер се надовезујете на књигу Мишела Уелбека Покоравање, а са друге стране могло би се поставити питање одрживости и перспективе једног идејног иредентизма који се назире и који екстрахујемо у том наративу. Можда се могућни одговор налази у тзв. енантиодромији, односно пласирању два процеса у супротним смејровима. Шта нам то говори о овом феномену. Да ли је миграциона криза контролисана? Да ли они заговорници пацифизма, либералне демократије, грађанских права, у исти мах, (не)контролисано производе потенцијалне фундаменталистичке фракције широм свијета? Мишел Уелбек с правом упозорава на „демографске боје“ Француске. Колико је оправдан страх од такве будћности, исто тако, ствара се и неоправдана исламофобија. Аутистично се поставља питање, да ли је у постмодернизму уопште и могуће говорити о религији, или је искључиво нагласак на њену инструментализацију и селективно памћење које не дозвољава чак ни омаж њеном творцу. Није само проблем у покоравању Француске, већ у постмодерном тоталитаризму који је разорио традиционални фронт, девастирао културно и религијско наслеђе, да би тај урушени пејзаж, компензовао епом о потребитости свог постојања. Када се једном изгуби утврђена идентитетска основа, пројекат о инструментализацији и покоравању европског демоса, постаје изводљив.
- Како бисте дефинисали либерални тоталитаризам?
П.Ж. Разлика између либералног или постмодерног и историјски утврђених облика тоталитаризма, огледа се у софистицираности, модалитету насиља, репресији и когнитивној симплификацији првог, који има империјална обиљежја, јер је то покоравање свијета у име либералне демократије и тржишне економије. Вријеме почиње да тече с успостављањем његове идеолошке матрице. Или, како Зоран Видојевић истиче, либерални тоталитаризам проистиче из споја и међусобног дејства неолибералног капитализма, планетарног насиља (може се слободно рећи и религије терора) и екстрамодерне технологије.
- Да ли филмски серијали попут The Maze Runner, The Hunger Games и Divergent, чија основна радња јесте приказ будућих дистопичних друштава, представљају реалан одраз наше будућности, или само пуку фикцију? Шта је то што одређује једно дистопично друштво?
П.Ж. Постмодернизам као епохална дистопија, постао је униформисан образац живљења. Захваљујући технолошком кодирању, свој потенцијал је изразио у бескрупулозном брисању човјекове традиције, као и свега оного, што се сматрало његовим идејним хранилиштем. Прије преузимања одговорности за експликативни став, потребно је запитати се, да ли се са постмодернизмом амнестира колективно несвјесно човјечанства? Тако се и назире дистопијско друштво, којем је насилно одузета будућност и историја. Напросто, понуђена је страст ка једном имагинаријуму који паралише човјекову могућност освјешћења, држећи га тако у стање спокојног и ревносног надничара у поретку глобалног симулакрума. Ако се надовежемо на преломне радове проф. Жељка Симића о пост-постмодерни, која се може назвати покровитељем дистопијског друштва, приликом анализе Јунгове рецензије Џојсовог Уликса, видјећемо да сви проживљавамо његову модерну улогу. „У ствари, Јунгова рецензија Џојсовог Уликса најбоље је наговестила постмодернистички пароксизам: Уликс је хладан, дистанциран посматрач који врвеж тривијалних чулних догађања у које је укључен посматра из перспективе омнипотентног субјекта. Још једна, и нипошто не мање важна промена састоји се у редукцији ритма кружења: лишен спољних захвата и искушења, опкољен униформисаним представама, постмодерни појединац пребива у крајње суженом (једнодневном) темпоралном кругу потребном да би упознао за њега жестоко осиромашену разноврсност афицирања неопипљиве идентитетске осовине.“ Тако су Ваши путокази, иако узнемирујући, теоријски исправан одраз нашег времена.
- Писали сте о глобализацији страха. О демону страха који опседа наша друштва. Да ли у том контексту можемо говорити о терору глобалног? О терору негативне глобализације која уништава све границе које не могу да издрже притисак, било оне територијалне или културне. И на који начин се можемо одупрети том терору?
П.Ж. Чини се да, економска димензија која је доминантно обиљежје глобализације, више говори о њој као идеолошком пројекту за рачун остварења тржишних, односно корпоративних циљева, него што указује на ангажман економских снага са задатком превазилажења оних проблема који уносе егзистенцијални метеж у друштвену збиљу. Претензије економских сила, демонстрирају идеолошку дисциплинарност у циљу одржања постојећег поретка ствари.Такав активизам намеће само један ваљан одговор малим заједницама, а то је неизбјежна отвореност ка експанзији оних вриједности (либералних) које су инаугурисано начело западне цивилизације. Сваки други покушај успостављања и организације социјалног амбијента, сматра се у епоси постмодерне и њеног манифеста неолиберализма, непримјереним да досеже стандарде напредног свијета. Потребно је тежити глобализацији са људским ликом. Исто тако, морају се пропитивати и они ставови и теоријски супстрати о глобализацији, који су је видјели као модел неоколонијализма, културног империјализма и неоимперијализма. Неоспорно је, да је глобализација довела и до културације друштва, ослобађајући га од архаичних нагона традиционализације. Она је установила и нове вриједносне обрасце, који одступају од посједништва локалних чворишта. Форма умреженог друштва, подразумијева нови тип човјека, који је агилан, за кога не постоје просторне границе. Да ове назнаке не би остале само пука обећања, неопходно је одржавати и његовати глобализацију „одоздо“. Потребно је уједињење друштвених снага у циљу спријечавања сировости и хостилности капиталистичке самовоље. У перспективи то подразумијева и логику повратка себи, и повратку повјерења у Другог, не као заспостављену силуету, већ као истинску потребу развоја човјека и друштва. Једино на тим постулатима, могуће је указати и велико повјерење у процесе глобализације.
- У својим текстовима сте цитирали Александра Дугина. У његовој књизи Четврта политичка теорија, Дугин констатује да су се старе идеологије XIX и XX века истрошиле и да је потребна нова теорија која је способна да одговори изазовима Постмодерне. Теорија која је изван комунизма, фашизма и либерализма. Његова књига је позив за стварање такве политичке теорије коју он назива „четвртом“. Да ли су по Вама досадашње политичке теорије превазиђене и да ли нам пре свега треба теорија која је изнад старих подела, а која би била далеко више способнија да се ухвати у коштац са изазовима данашњице?
П.Ж.Четврта политичка теорија би сублимирала теоријске напоре у циљу превазилажења мањкавости ранијих теорија, а исто тако, издвојила оне сегменте који су се сматрали идејним језгром пређашњих теорија, док нису попримиле тоталитаран образац. Једина од три наведене теорије, која је успјела да се идеолошки одржи је теорија либерализма. Постмодерна представља оно што се у социолошким и филозофским теоријама сматра глобализмом, доминацијом западне хемисфере, ултралиберализмом и идеологијом отвореног друштва, мишљења је Александар Дугин. Евроазијство као есхатолошки изазов постмодерне, односи се на вишеполарни свијет, а чије полове представља Евроазија, исламски свијет, тихоокеански и јапанско-кинески кондоминијум, и у перспективи, транссахарска Африка За Александра Дугина, евроазијство је антиглобализам и извјесна позитивна филозофија. То је глобални револуционарни концепт који у овом вијеку обавља функцију социјал-револуционарних покрета прошлог вијека, који у потпуности одбацује хибридни атлантски систем вриједности.Та интеграција старог свијета, заснована је на озакоњавању вриједносног система историје и културе, гдје је природно сучељено вјештачком, културно – цивилизацијском. У својих седам етапа, евроазијство представља нову, концептуалну и семантичку поливалентсност тог термина, закључиће Дугин. Узевши у обзир нову парадигму, објашњења и геополитичке процесе,и наше искуство са Западом (сјетити се 1999.г.), потребно је пружити шансу новој политичкој филозофији евроазијству, која је у потпуности супротна досадашњим свјетоназорима, јер она је глосолалија народa, култура и традиција.
- Пар речи о језику којим се социолози служе. Шта се добија, а шта губи приликом повременог прелажења са социолошког на израз који је ближи књижевности или филозофији?
П.Ж. Уколико се прихвати став да социолошки израз упливом књижевних и филозофских садржаја постаје сувише пренатоварен, социологија ризикује да постане гранично условљена друштвена наука, што је супротно са њеним теоријским завјетом. Дуго времена социологија враћа дуг позитивизму, па је постало уврежено мишљење, да је „дисциплинован појам“, а самим тим и социолошки вокабулар који изражава потребу прециности и нормативности, једино прихватљив начин поимања и анализирања друштвене збиље. Такође, потребно је и самоотрежњење социологије од свих примјеса које не доприносе стварању вриједносних наратива, али надасве, једна свеколика потреба за унапређењем њеног теоријског и мисленог багажа, како би била кадра да открије хоризонте вриједности.
- Како помирити супротстављене захтеве : потребу да саопштено буде разумљиво свима (јер се свију и тиче, како би то рекао проф. Милан Трипковић) и неопходност да се о сложеним стварима говори сложеним („густим“, па онда и херметичким) језиком?
П.Ж. Можда се одговор намеће у теоријском настојању, да се не смију правити појмовне концесије у циљу служења и задовољавања „глади“ ваннаучне јавности, нити догматизовати научна сазнања, већ прије свега, руха научне истине појмити као потребу за оснаживање друштвеног развоја.
- Питање за крај. Коју поруку шаљете читаоцима Фонда Светозар Милетић?
П.Ж. Читаоцима Фонда Светозар Милетић, желио бих да поручим да остану „ревносни читаоци“ Вашег културне мисије и свједочанства, који се не мире са постаментираним и етаблираним идеолошким темама и да се суочавање са глобалним химерама одвија на терену крајњег продуковања идеја, неопходних за развој човјека и његове заједнице.
