0 
0 Фонд Светозар Милетић, преноси Вам интервју нашег члана Николе Павловића, који је првобитно објављен на сајту „ЕВРОАЗИЈА.НЕТ“.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ има задовољство да разговара са Николом Павловићем чланом уредништва Фонда Светозар Милетић, удружења које је посвећено раду на важним националним и друштвеним питањима, очувању културе и идентитета.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Како Ви данас видите српску националну идеју?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Право питање је у ствари да ли данас, уопште, можемо видети националну идеју? Нисам сигуран да данас можемо рећи да ми као нација имамо јасну дефиницију ко смо, шта желимо и где идемо. Од Начертанија Илије Гарашанина много времена је прошло а историја је показала да смо само стихијски, односно без било каквог озбиљног плана решавали, или боље рећи покушавали да решавамо важна национална питања. За разлику од неких озбиљних држава где се Устав не мења вековима, већ се само допуњује, код нас, ни највиши правни акт не може да „преживи“ промену владајуће странке. Већ са новом владајућом странком често долази и нови Устав, што је заиста забрињавајуће за једну земљу. Без континуитета у решавању суштинских националних питања, српска национална идеја виси у ваздуху.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Шта треба да буде основа те идеје и на чему се она темељи? Где улога државе треба да буде у томе?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Не тако давно, руски мислилац и геополитичар Александар Дугин поставио је неколико питања руским властима, ко су прави пријатељи и непријатељи Русије? Какво друштво изграђујемо и на којим идејама? Који модел прошлоти (дакле, и будућности) прихватамо као нормативни? Како ћемо васпитавати елиту? Ко смо ми у етно-социолошком смислу (народ, нација, грађанско друштво, етнос)? У одговору на ова питања, дефинише се озбиљан национални план. Ако иста питања, данас поставимо у Србији, сумњам да ћемо добити одговарајући одговор. У спремном одговору на ова питања темељи се озбиљна држава. Наравно, без озбиљне националне елите не може доћи до јасног одговора. Појединци, макар били они хероји и највећи интелектуалци не могу значајно допринети развоју државе. Јер се после њих дешава дисконтинуитет, јер они који долазе после њих не гарнтују ниво способности својих претходника. Школе, које би држава требала да створи, морају да одгајају и образују будућу елиту која ће водити нацију. Само на тај начин, који је постојан и континуиран може доћи до националног препорода.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Треба ли се данас радити на стварању националне идеологије где би истовремено били повезани елементи радикалне левице и радикалне деснице?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Живимо у времену када су старе идеологије потрошене. Оне су просто неадекватне да одговоре захтевима данашњице. Дискутабилан је и сам термин „радикална левица“ или „радикална десница“. Радикална у односу на шта? Шта је данас радикално а шта не, зависи из ког угла посматрате. У ери диктатуре такозваних „људских права“ све оно шта се не уклапа у нови светски поредак се аутоматски стигматизује и дефинише као радикално. Као у времену инквизиције, све оно у шта се посумња да није у складу са католичком (данас неолибералном) догмом се спаљује на ломачи. Данас „спаљивање“ обављају строго контролисани медији. У епохи диктатуре мултинационалних компанија које на таласу дивљачког капитализма ломе националне границе потребна нам је пре свега идеологија која може да створи услове за национални и социјални суверенитет. Идеологија, која није оптерећена идеолошким сукобима у прошлости, јер нам не треба раздор већ јединство. Укратко, идеологија која је функционалистичка, савремена и спремна да се ухвати у коштац са изазовима данашњице.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Који је Ваш став према идеји Нове деснице у Европи и њеном метаполитичком деловању, какво је Ваше мишљење и о Алену де Бенои?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: „Нова десница“ је више филозофска школа чији је најпознатији представник Ален де Беноа. То је у ствари побуна против капитализма, тржишних вредности, одбијање либерализма и раскид са универзализмом у свим облицима. Односно, то је побуна против данашњег неолибералног капиталистичког окупаторског система под којим је Европа изложена. Међутим, оно што је јако битно, а везано је за човека на Западу, је то да Беноа схвата да уместо онога што често чине „десне“ опције тамо, а то је у последње време супротстављање имиграцији са расистичким критикама или логиком жртвеног јарца. Као и раширеног мишљења да је најбољи начин одбране свог идентитета напад на идентитет других. За разлику од њих, он ту увиђа да је боље напасти глобалистички систем, који жели да их све уништи. Односно, гађати звер у главу а не у реп. Такође, за разлику од „десних“ популиста на западу он види да имиграција није једина претња европском идентитету. Уништавање друштвене повезаности, колонизација тржишним вредностима, планетарна експлозија финансијских тржишта, и светско пропагирање америчке подкултуре, су такође претње које су исто толико озбиљне колико и имиграција.
Такође, битан је и његов закључак да су појмови деснице и левице неподобни за анализу данашњег система. Он исправно увиђа да су се ти појмови појавили са модернизмом и да су потпуно застарели када се појавио постмодернизам. Интересантно је и његово појимање историје „марксизма“ за коју како каже „није ништа друго него историја погрешних интерпретација Марксове мисли.“ Исправно закључује да постоји у тој мисли много тога што је тачно „анализа суштине капитала, његовог кретања ка неограничењу, фетишизам робе, реификација друштвених односа, итд“, и онога што је потпуно нетачно „филозофија историје заснована на појму напретка, тежња ка крају историје идентификоване као класно друштво, итд.“ Дакле, „не избацује са прљавом водом и дете“. Једно такво становиште које Беноа заступа је заиста позитивно освежење за човека на Западу.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Шта требају бити приоритети једном националисти данас у времену глобализма, мондијализма и пацифизма?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Управо све супротно од наведених трендова у данашњем свету. Инсистирање на заштити националног идентитета, пре свега борба за очување сопствене културе, вредности и традиције. Свест о посебности сопствене нације, повезаност са прецима, митовима и култовима. Такође, колико је то могуће, што већа економска самодовољност. Што мање везивање за систем који је метастазирао из своје првобитне заштитничке улоге у окупациони апарат.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: На којим књижевним па уопште и уметничким ауторитетима треба да се заснива српска идеја данас?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Књижевници који би данас у Србији били најбоље „огледало времена“ су вероватно Нушић и Домановић. Иако давно нису међу живима, читајућији их ми имамо осећај као да су њихова дела написана данас. Ништа се битно од њихове смрти није променило а прошло је скоро сто година од писања њихових књига. Разлог лежи у томе, што смо прихватајући грађанско друштво, односно туђи модел развоја, политички „закржљали“ у 19.веку. Из тог разлога нам Нушић и Домановић данас изгледају тако свеже. Није се њихово време „приближило“ нама већ се ми нисмо „одмакли“ у схватању друштва и политике још од 19.века. Дакле, туђи модел народног развоја се дефинитивно не уклапа са нашим етницитетом. Потребно је читати српске књижевне ауторитете као што су Његош, Црњански, Андрић, Дучић и вратити се себи, наставити тамо где смо стали.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Данас национални покрети занемарују културу, изузев Двери који се баве и издаваштвом, колико је то пропуст за националисте и колико је то штетно за националну идеју?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: То је заиста један парадокс. Називајући себе националистом значи посветити се афирмацији националне културе. Када у једном друштву има све мање места за културу, то је ништа друго до показатељ националног опадања, дубоке кризе. Шизофрена је ситуација коју имамо данас, да се десет година ради на реконструкцији народног музеја. Да се секу столетни храстови са записом и затрпавају ранохришћанске Базилике. Да се потапају српски манастири из 15. века. Све са оправдањем зарад некаквог прогреса? Нема и не може бити никаквог напретка ако се уништавају темељи на којима једно друштво стоји!
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Која је Ваша геополитичка оријентација?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Србија се пре свега мора вратити себи. Да би у томе успела, мора се ослободити окупационог апарата. Она мора градити своју независну позицију као што то данас чине земље средње величине као што су Белорусија, Мађарска и Израел. Наравно, потребно је ослањати се на пријатеље као што су Русија и бити што даљи од непријатеља као што су САД. Такође, повезивање са свим српским земљама и дијаспором један је од најважнијих корака у спољној политици.
ЕВРОАЗИЈА.НЕТ: Шта мислите о евроазијству Александра Дугина, чији геополитички концепт има своје подржаваоце у Србији и широм света?
НИКОЛА ПАВЛОВИЋ: Имам позитивно мишљење о идејама Александра Дугина, што се може и видети кроз моје пређашње навођење његових ставова. Како Дугин каже „ евроазијство је антиглобализам и извесна позитивна филозофија.“ То би онда био глобални револуционарни концепт који би у овом веку обавио функцију социјал-револуционарних покрета прошлог века, који у потпуности одбацује хибридни атлантски систем вредности. Потребно је подржати овакву идеју јер је она скуп народа, култура и традиција који су за разлику од западног модела „melting pot“-а уједињени по моделу међусобног поштовања и очувања сопствене самосвојности.
Извор: evroazija.net
