0 
0 
[quote_box_right]Најновији корак у освајању образовних установа је улазак америчких фондација (са личностима) у владу Србије (министарство просвете). Фонд за отворено друштво (Сорош) финансира стручне скупове министарства а има и свог члана у Комисији Министарства за акредитацију програма за усавршавање наставника. Не тако давно разматран је амерички пројекат „Ја, грађанин“ (пилот-примена) да се у току 2002-2003 реализује у 100 школа у Србији. Дакле, ствар глобализације (американизације) српског образовања је на делу. За тај посао новац увек нађе компетентне и некомпетентне Србе. Питање је шта се дешава у њиховој националној и моралној свести, готово је реторичко питање.[/quote_box_right]
Кованица одлив мозгова (brain drain) дефинише губитак земље одласком научника, истраживача, инжењера, културних радника и других висококвалификованих грађана. Кад кажемо да је неко висококвалификован, обично подразумевамо оно што висококвалификовани није – није мануелни радник и не обавља посао за који нису потребне високе квалификације.
Лоши економски услови, често нису довољни да присиле неког да оде. Најчешће је економска ситуација, комбинована са лошом државном управом, онај фактор који подстиче високостручне да оду. Као подстицајни фактор за одлазак пресудна је олигархијска структура – корумпиране, етаблиране структуре које настоје да елиминишу непожељну елиту. У земљама где владавина права једва да се примењује, људи без било каквих способности и квалификација имају огромне амбиције. Разлози за емиграцију постају етички. Тамо где је критеријум за напредовање послушност, а не стручност, емиграција потенцијалних критичара је за управљачку олигархију је у ствари пожељна.
Глобализација као шири проблем
Циљ глобализма као идеолошког тумачења глобализације је стварање “света као јединственог система„, „економија без граница“, “ширење јединственог друштва„ установе, тржишта, вредности. Овај циљ се заснива на брзом развоју информација и модерне технологије при чему се ревидира целокупни досадашњи економски, политички, културни, медијски и образовни развој друштва. Међународне организације преузимају доминацију над националним што изазива крупне последице на пољу идентитетске свести и традиционалних вредности. Слаби се национални идентитет, а у први план се истиче компетиција, егоизам, локализам. (Аврамовић 2009:190).
Са реториком свеопштег повезивања света, глобализам заправо обавља посао јачања економске и политичке моћи најразвијених држава Запада (САД, ЕУ). У том циљу максимално користе сопствене људске ресурсе и иностране из малих неразвијених друштава. У таквим оклоностима долази до појаве разних отпора глобализацији и од различитих група које су покушавале да сачувају друштва од глобализације и хегемонизације у шта спада и борба за властити „интелектуални капитал“.(Аврамовић 2009:200).
Образовање у глобализацијским процесима
Образовање (и васпитање) је свакако најважнија установа у плану менталне или психолошко-интелектуалне трансформације српског човека у правцу глобализма. У том циљу, оснивају се „независне“ образовне институције (пример БОШ) или се финансирају „едукације за отоворено друштво“ у земљи и иностранству (Сорош фонд) односно програми демократске едукације (Сорош, Фридрих Еберт фондација, итд). Све ове установе, организације и програме повезује едукација за демократију, грађанско друштво и људска права на амерички начин. Ево како изгледа програм БОШ (Београдске отворене школе) у 2002. Обавезни модули су: грађанско друштво, ЕУ и Балкан. А појам грађанског друштваобухвата тржишну привреду, личност и демократију, игру као темељ културе,финансије и берзу, реторику, пословну културу, што је све типични амерички концепт. Примљени студенти не плаћају школарину, што значи да неко други покрива трошкове. (Аврамовић 2009:191).
Најновији корак у освајању образовних установа је улазак америчких фондација (са личностима) у владу Србије (министарство просвете). Фонд за отворено друштво (Сорош) финансира стручне скупове министарства а има и свог члана у Комисији Министарства за акредитацију програма за усавршавање наставника. Не тако давно разматран је амерички пројекат „Ја, грађанин“ (пилот-примена) да се у току 2002-2003 реализује у 100 школа у Србији. У раду на овом пројекту радиће Грађанска иницијатива, БОШ, Центар за развој Србији, неколико научних истраживача из државних института а превешће се и амерички уџбеник за предмет: „Ја, грађанин“. Дакле, ствар глобализације (американизације)српског образовања је на делу. За тај посао новац увек нађе компетентне и некомпетентне Србе. Питање је шта се дешава у њиховој националној и моралној свести, готово је реторичко питање.(Аврамовић 2009:191-192).
С друге стране, убрзано се отварају стране образовне институције у Србији. Отвара се немачка школа у Београду (од првог до десетог разреда). Већ ради International High School Belgrade, а отвара се Britanica International School Belgrade, док неке српске високообразовне установе носе имена на енглеском језику IFAM, EUM (EU of International management and Bussines). Правни факултету Новом Саду оглашава упис у школу немачког права са предавањима на немачком језику (Грађанско и привредно право Немачке). (Аврамовић 2009:192).
Поред образовања, продор глобализације (американизације) огледа се и удругим областима друштвеног живота – у економији, медијима, култури, забави,спорту.
Проблем глобализованог образовања тиче се професионалног знањакоје се предаје ђацима. То знање се специјализује али не на глобалном нивоу. Уколико се разлике у привредној развијености, технолошкој опремљености и политичкој моћи продубе између богатих и сиромашних земаља и делова света, нема сумње да ће и образовање следити поделе о којима је реч. На том нивоу могу се очекивати, по речима Зиновјева, два сектора.. У првом ће се образовати будући господари, управљачи, вође и учитељи новог друштва, а у другом, обука радне снаге за установе и радне организације. „Овде се људима не пружа знање већ радна вештина. Фактички, овде се припрема огромна маса људи који умеју да раде, али који су необразовани, идеолошки обрађени и манипулисани“(Аврамовић 2009:192).
У глобализацијским друштвеним и политичким условима школе ће све више истицати разлику између манифестне и латентне функције (Лобро, М. 1979). Упрвој ћемо видети школу која се прилагођава „светском друштву“. Глобалистичко усисавање малих и неглобализованих образовних система огледа се у свим елементима предавања знања. Међутим, латентна функција показује да се школа опире наметнутим концептима „светског друштва“. Питање је како ће се одвијати ова борба: историјска свест и знање наталожене у националном трајању не могу да се заобићу у конципирању било како схваћеног модерног курикулума.(Аврамовић,2009:193).
Лов на таленте у Србији
Према подацима које је у јавности изнела Мерлин Шмит, заменица директора,УСАЕИД-a уСрбији, Србија се по стопи одлива мозгова налази на другом месту у свету, одмах иза западно-афричке државе Гвинеје Бисао. („Привремени одлив мозгова“, Б92, 28.04.2011.) Највећи број научних емиграната налази се у САД.У 1999. години број српских стручњака у САД износио је 4.100, а 2009. године 6.000 високо образованих. Од тога 2.000 доктора наука (Гречић, 2010.).
За стручњаке-потенцијалне лидере користе се и други методи привлачење стручњака из иностранства у САД. Директори одељења (шефови регрутних центара) универзитета за државну управу са Харварда, у потрази за лидерима у другим државама, долазе у друге земље и регрутују нове лидере за школовање у САД („Харвард трага за лидерима у Србији“, Политика, 9.10.2010).
Број високообразованих грађана из Србије (инжењери, лекари, физичари,научници) који се усељавају у САД стално расте – у 1965. године, забележено је13.1% а 1984. године, 26,2% (Гречић, 1990). Као разлози за одлазак у развијене земље Запада млади обазовани кадрови из Србије наводе: могућност запослења у иностранству, веће плате, виши стандард, изгледи за напредовање (Крњајић, З. Јовановић, Ј. 1990).
Ректор Београдског универзитета, др Бранка Ковачевића, изнео је финансијске податке о одласку високообразованих стручњака: „Србија је изгубила око12 милијарди евра, уложених у школовање стотину хиљада људи који су у последњих 20 година отишли из Србије“. („Губимо 12 милијарди“, Правда,7.11.2011)
Глобализација (најбогатија западна друштва) „отима“ таленте малим неразивијеним друштвима, захваљујући материјално-финасијским предностима. Недавно је седморо ђака Математичке гимназије примљено на Тринити, а Масечусетски институт за технологију у Бостону нуди нашем матуранту стипендију увисни од 212.000 долара. („Светски универзитети желе наше математичаре“, Политика, 11.мај, 2010).
И поред кризе радних места, високо индустријалозоване државе се не одричу стручне радне снаге из иностранства. „Досељавање радне снаге посебно је значајно у погледу висококвалификованих радника“, речи су немачке канцеларке Ангела Меркел (Политика, 18. 10. 2010.). Ова изјава са највишег државног врха показује да отвореност граница најразвијенијих земаља, упркос економским кризама, остају отворене за високо стручну радну снагу из неразвијених држава.(Аврамовић,2009:198).
Државна политика као ужи проблем
Због ратова, међународне изолације, економске кризе и друштвених потреса у Србији током деведесетих година прошлог и у првој деценији 21.века, дошло је до великог таласа миграције људи са високим квалификацијама, великим потенцијалом и изузетним способностима. Дијаспора увек новчаним трансферима помаже земљу порекла, али осим инвестиција и новчаних дознака, код високостручног кадра много је битнија могућност трансфера знања и технологије која може повећати продуктивност и економски развој. (Јеланчић, Петронијевић, Павлов, Ћирић, Козма, Грба, Самоковлић, Воларевић, Антанасљевић 2010:3)
Неразвијена друштва, у које спада и Србија, припадају аграрно-индустријским друштвима у којима је стопа незапослености висока (20%) у којима је развој успорен, са ниским материјалним примањима, без великих могућности заостваривање личних амбиција образованих кадрова. У неким друштвима овог нивоа развијености постоји јако наслеђе, друштвених и економских и политичких криза (ратови, санкције), политичка нестабилност, научно-технолошка оскудица. Разуме се, да је у таквим друштвима положај науке незавидан. Научно истражавачка база слаба а развој нових технологија успорен.(Аврамовић,2009:197).
Према званичним подацима, „у процесу приватизације посао је изгубило 74,41% радника запослених у друштвеном сектору“. У српској индустрији, на пример, данас ради тек сваки трећи радник у односу на време пре приватизације. Удео индустрије у БДП-у смањен је са 31% на 15%, а број индустријских радника смањен је са 1,0 милион на 0,3 милиона. (Антонић.2015). У таквим привредним, социјалним и научним околностима, постиндустријске земље су у великој развојној предности у односу на неразвијена друштва. Та предност појачава:
- научно технички прогрес подразумева високо стручно знање,
- потребе високоиндустријализованих држава за стручним кадровима,
- најразвијеније земље су у могућности да високобразовним стручњацима из других земаља понуде сигуран посао, боље услове живота, стручно усавршавање.
Предности ових земаља у односу на друге неразвијене су очигледне. То потврђује једно истраживање планираног одласка дипломираних студената у иностранство (Запад). Планирана миграција открива ставове и размишљања студената о њиховом одласку или останку у земљи. Тако се долази до одговора о разлозима за емиграцију и чврстина става да крену у иностранство после завршених студија. Истраживања показују да су најчешћи разлози за одлазак из Србије: бржа могућност запослења, већа материјална примања, виши стандард, веће шансе за усавршавње и напредовање у иностранству. Такви одговори добијени су у једном истраживању постдипломаца на београдском универзитету(Аврамовић,2009:197).
Ако земље у развоју улажу у своје кадрове високих професионалних компетенција, онда очекују да се та улагањаврате кроз њихов рад у домаћим организацијама и институцијама. Међутим, уколико један број таквих кадрова крене у развијена друштва у потрази за „бољим“условима стручног рада, онда је извесно да ће привредни, културни, научни развој таквих друштава бити ометен, успорен, оштећен.(Аврамовић,2009:197).
Груби подаци проф. Гречића говоре да је упоследњих двадесет година око 40.000 младих високообразованих стручњака из Србије отишло на Запад. Ако школовање једног високообразованог стручњака износи око 300.000 долара, Србија је уложила 12 милијарди долара школовање својих грађана да би они отишли у иностранство („Само Гвајана мање од нас брине о даровитима“, Политика, 12, мај 2010.).
Држава улаже велика средства у школовање ученика и студената а они када дипломирају или докторирају одлази у другу државу и тамо доприносеразвоју друштва. Реч је о томе да се инвестира у даровите за другог а не за себе. Није овде у питању слобода сваког школованог појединца да настави свој животи рад у другој држави. Ради се о томе да инвестиција у таленте мора да се врати, односно да сваки дипломирани студент од тренутка када се запосли треба да врати уложена средства у његово школовање.(Аврамовић,2009:195-196)
Ко финансира оне интелектуалне кадрове у Србији који одлазе у иностранство? Овај аспект улагања у даровите треба разликовати од приватног (породичног улагања у даровите).Улагање сопственог новца у таленте није исто што иулагање државног (образовна политика). Међутим, држава користи новац свих грађана пореских обвезника и они не могу пристати на околност да својим новцем финасирају развој других друштава.(Аврамовић,2009:195-196)
Јалови су позиви држави да више инвестира у образовање уколико се не размотре претходна питања: у шта и који су резултати? Лепо звучи прича о беплатном образовању али она није реална. Свако произведено добро има своју цену. Дакле, тек под претпоставком да се строго контролише новац који држава улаже у обарзовање, биће оправдани захтеви да се повећа улагање у образовање и науку. Постоји више начина да образовање буде свима доступно али са чистим рачуном. Рационални систем стицања и употребе знања не може се утемељити на причама о улагању без анализе учинка уложеног новца.(Аврамовић,2009:196).
Годинама запостављена научна инфраструктура не може да рачуна на подстицај у виду већих улагања. Иако је Стратегијом научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2010.до 2015. године предвиђено значајно повећање за ту сврху, чак 400 милиона евра нових инвестиција, тренд раста улагања и укупно улагање у претходној и овој години показују да је такав циљ неостварив (Стошић. Ђукић 2015:14). Наука, технологија и иновације су значајни покретачи за стратегију развоја Европе, а један од главних циљева за остваривање укупног друштвеног развоја је достизање 3% БДП улагања у ове области у свим земљама чланицама до 2020. године (Стошић. Ђукић 2015:14).
Република Србија се и данас налази на зачељу светских листи када су у питању издвајања за науку (посебно из приватног сектора – компаније), укупан број научника у земљи, број објављених радова (остварен је напредак у односу на регион, али је и даље низак проценат на генералној светској листи), као и учешће на међународним пројектима и конференцијама (Стошић. Ђукић 2015:26).
У Стратегији која је рађена за период од 2010.до 2015. године, предвиђено је да ће се до истека 2015. забележити позитиван помак у издвајању за науку, побољшаној инфраструктури и развоју људског капитала. Међутим, овај помак је занемарљиво мали имајући у виду налазе истраживања спроведеног у оквиру ове студије (Стошић. Ђукић 2015:26).
Предлози за решавање проблема
Разматрање инструмената за решавање проблема интелектуалне емиграције (егзодуса) мора да започне питањем да ли друштво препознаје тај проблем као приоритетан или га маргинализује. У Србији ово питање се спорадично покренеу стручној јавности а на нивоу доносилаца одлука скоро да не постоји. Све се одвија на нивоу вербалистике у којој преовладава описивање стања а понекад се чује глас о самопоносу нације која извози своје талентоване кадрове(!). У таквим околностима неопходно је да се овај изузетно значајан стручни, научни и политички проблем помери у средиште јавног интересовања како би се досегло до рационалних предлога за успоравање и задржавање стручних кадрова у Србији (Аврамовић,2009:199).
На другом месту је редефинисање економске политике чији основни циљ мора да буде побољшање материјалних и привредних прилика у друштву. Економски опоравак је процес који дотиче све грађане Србије а не само његову научну и стручну елиту. Пораст стопе запослености, производње и потрошње сигурно би се позитивно одразило на ставове младих стручњака и научника према одласку или остајању у Србији. Привредни опоравак не треба схватити као бригу економског сектора на чије резултате интелектуална елита треба да чека. Процес развоја друштва је интеракцијски однос стручњака и привредних установа. Успех је условљен динамиком привредне узајамности(Аврамовић,2009:199).
Трећа стратегија заустављања „одлива мозгова“ полази од чињенице да се велики број стручњака и научника већ налази у развијеним друштвима. У таквим околностима предлажу се две опције – повратка и нучни рад дијаспоре. По једној, може се рачунати на повратак исељених стручњака у матичну државу (опција повратка) а по другој на њихову мобилизација на „даљину“ да би се укључили у развој отаџбине (опција дијаспора). Ова стратегија рачуна на вољу и патриотску свест исељених научника и стручњака. Повратак је скопчан са материјалним погодностима као и сарадња на даљину. Неизвесно је међутим какав учинак има патриотска свест у овим стратегијама (Аврамовић,2009:199).
Најзад, каква је улога образовне политике Србије у „одливу мозгова“? Да ли је она чинилац поспешивања или ублажавања овог социјално-економског и научног тренда?
Усмеравање образовног и научног развитка националне заједнице није остварив без идеје о континуитету. Темељни постулат образовног развоја није само пројекција очекивања већ и настојање да се оно што је већ остварено у образовној историји народа у неком другом облику структуира. Идеја континуитета се остварује у зависности од система институција и у складу са економским, друштвеним, културним и научним развојем.(Аврамовић,2009:199).
Одређивање циљева образовне политике неодвојиво је од избора средстава за њихово остваривање. Реч је о систему финансирања, начину образовања кадрова, расположивост институција, коришћењу научноистраживачких резултата. Репертоар средстава креће се у троуглу – буџет, законски прописи, политички програм (Аврамовић,2009:200).
Центри савременог капитализма, најразвијеније земље Запада имају потребу за научним и стручним специјалистима из неразвијених земаља. Захваљујући својим материјално-финансијским предностима оне су у могућности да их привуку у своје земље и користе њихова знања. То је проблем за неразвијена друштва међу којима је и Србија: одвођење талената из неразвијених земаља које улажу у њихово образовање а они се реализују у другим развијеним друштвима. Питање је за науку и државну образовну политику: шта да се ради? Како да се заштите властити интереси када су у питању високо образовани кадрови? Уколико се остане доследан начелу слободног избора животног пута сваког грађанина, онда једини инструмент који је на располагању може да буде враћање уложеног новца у образовање појединца. Сваки студент може да стекне висока знања у домицилној држави, а може да га реализује у иностранству или код куће. Уколико је ово прво, онда се мора обавезати да, у рационалној процедури, врати уложен новац у државни буџет из кога је финасирано његово стручно и научно образовање. (Аврамовић,2009:201).
Литература:
Sveva Avveduto, Carolina Brandi.(2004): Defining Brain Drain. Evolution of Theories of Brain Drain andMigration of Skilled Personnel and Human. Brain and Knowledge Mobility.UNU-MERIT,Maastricht.
Institute for the Study of International migration.(2006):Migration and Economic Development.
LexingtonBooks.
Jelančić, Petronijević, Pavlov, Ćirić, Kozma, Grba, Samokovlić, Volarević, Antanasljević (2010): Odliv mozgova iz Srbije – problemi i moguća rešenja. GRUPA 484. Beograd.
Аврамовић, З. (2009): Одлив мозгова из Србије – Једно лице глобализације образовања. Београд: Институт за педагошка истраживања.
Аврамовић, З. (2003): Држава и образовање. Београд: Институт за педагошка истраживања.
Зиновјев, А.(2002): Запад. Београд: Наш дом.
Лобро, М.(1979): Образовање пре свега. Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Tićak М. (2011): Privremeni odliv mozgova.B92 Info.
Гречић, В. (2010): Српска научна дијаспора. Београд: Институт за међународну политку и
привреду.
Апостоловски. A. (2010): Харвард трага за лидерима у Србији. Београд. Дневни лист Политика.
Крњајић, З., Ј. Јовановић (1990): Миграције постдипломаца Београдског универзитета. Београд: Мимео.
Правда.(2011): Губимо 12 милијарди. Београд. Дневне новине Правда.
Finn, D. (1987): Training Without Jobs. London: Macmilan.
Stošić I. Đukić M. (2015): Mladi istraživači u društvenim naukama u Srbiji. Beograd. Kompjuterska obrada Institut ekonomskih nauka.
Антонић С. (2015): Велики пијук. Фонд стратешке културе. Електронско издање.
