0 0
Read Time:17 Minute, 21 Second

Аутор: Тодор Вулић

Природи је обмана потребна за њене циљеве.

                                                                       – Шопенхауер

            Филозофија је од антике до данас имала своје сталне теме, међутим, повремено су на дневни ред ове науке долазила и њој нека не баш својствена интересовања. Пример за то је и Шопенхауеров филозофски есеј о полној љубави. „Уместо да се чудите – каже он – што један филозоф ову сталну тему свих песника узима као своју, треба да се чудите, што филозофи до сада готово никако нису ни разматрали овакву једну ствар, која у целом људском животу игра врло значајну улогу, а која сад стоји пред нама као необрађен предмет. […] Ова ми се тема наметнула објективно, и сама је од себе дошла у вези с мојим погледом на свет“ (Шопенхауер, 2003: 8-9). Тај Шопенхауеров поглед је – поглед на свет волунтаристичке метафизике, свет заснован на слепој и ирационалној вољи природе. Према њему, појавни свет је пука представа, а његова основа и почело је ирационална воља.

 

Метафизички циљ полне љубави

 

          Заљубљеност, коју су песници опевали као најузвишенију и најетеричнију од свих људских страсти, за Шопенхауера није ни етерична ни физичка, већ метафизичка, па чак и трансцедентална. „Свака заљубљеност […] има клицу у полном нагону, шта више, она је баш само ближе одређен, специјализован, у најужем смислу индивидуализован полни нагон“ (Шопенхауер, 2003: 10). „Крајњи циљ сваке љубави – наставља немачки филозоф – заиста је важнији од свих осталих у људском животу, и због тога је у пуној мери вредан оне озбиљности, којом му сваки тежи. Јер оно, што се њим одлучује, није ништа мање, него састав најближе генерације […] која ће се појавити на позорници живота онда кад ми будемо са ње сишли (Шопенхауер, 2003: 10-11). „Да се роди извесно дете, то је прави […] циљ сваког љубавног романа, а пут и начин, на који ће се до тога доћи споредна је ствар“ (Шопенхауер, 2003: 14). Међутим, рађање тог „извесног детета“, према Шопенхауеру, није рађање било ког и било каквог детета, насумично и произвољно, већ баш оног и онаквог какво је рођено. По њему, ту нема места за случајности, већ воља за живот, као делатна сила, то рођење програмира и предодређује, а свој програм и циљ реализује кроз заљубљеност и полну страст конкретних родитеља. „Воља за живот овде тежи да се објективизује у једној тачно одређеној индивидуи, која може да се роди само од извесног оца и извесне матере. Ова метафизичка тежња воље по себи, нема из почетка никакве друге сфере рада међу бићима сем срдаца будућих родитеља, које према томе обузима ова тежња, те тада мисле, да је то што желе само ради њих самих. Та тежња има […] чисто метафизички циљ, тј. онај који лежи ван низа ствари, које заиста постоје. Дакле, баш та тежња будуће индивидуе […] а која долази из прапочетака свих бића, – да дође на свет, јесте оно, што се у стварности појављује као велика узајамна страст будућих родитеља, која, осим на себе, на све остало мало пази, а која је, заиста, лудило које нема себи равна и у коме би један такав љубавник дао сва добра на свету за то, да би могао да обљуби извесну жену, –  која му, ипак неће дати ништа више него свака друга“ (Шопенхауер, 2003: 46-47). Уистину, шта нам то наше обожаване изабранице могу пружити, и то оне и само оне, што друге жене не би могле, и обрнуто? Ништа осим сасвим одређеног детета. Сва та опсесија другом особом која се манифестује као заљубљеност, је заиста својеврсно пијанство, међутим, кад та луда опијеност прође а трежњење дође, мамурлук је скоро па обавезан. Жива истина. На крају многи (многе) себи с правом постављају исто питање – где ми је била памет? Ех где је била? Висила је на неком чивилуку, одбачена и заборављена у паучини обмане. Зар велики проценат развeдених бракова не сведочи о томе?

            Говорећи о тежњи будуће индивидуе да дође на овај свет из прапочетака свих бића, Шопенхауер очигледно прихвата постулате оних античких филозофских школа, које су заговарале преегзистенцију, или другачије речено, постојање душе пре телесног рођења. Модерном човеку, чију свест обликује савремени „научни“ поглед на свет, а који негира постојање душе па тиме и преегзистенцију, екстремно је тешко да прихвати ове и овакве идеје. „Тај нови индивидуум – каже Шопенхауер – је у неку руку нова (платонска) идеја: а као што све идеје с највећом жудњом теже да се изразе, хватајући се због тога жудно за материју, коју закон каузалитета раздељује међу све њих, тако исто тежи и ова засебна идеја једног људског индивидуалитета (нерођеног детета) највећом жељом и жестином за својим остварењем у појавном свету. Баш та жеља и жестина јесте узајамна страст обоје будућих родитеља“ (Шопенхауер, 2003: 17). Био Шопенхауер у праву или не, чињеница је да заиста постоји извесна програмираност па тиме и предодређеност наших рођења (и умирања, наравно), без обзира што се многима тако нешто чини немогућим. Међутим, то „немогуће“ није ни мало тешко показати и доказати.

 

            Правила рађања и умирања Холштајн-Готорп Романова

 

             Већи број примера хронолошки ритмичког и хронолошки симетричног рађања чланова једне породичне (династичке) вертикале показан је већ у ранијим чланцима на овом порталу, па зато, овога пута, сведимо ту причу на само један династички случај: на седморицу императора Руске империје из огранка Холштајн-Готорп Романова. Овај династички огранак је владао Руском империјом од 1762. до њеног краја 1917. Та седморица су: Петар III (1728 – 1762), Павле I (1754 – 1801), Александар I (1777 – 1825), Никола I (1796 – 1855), Александар II (1818 – 1881), Александар III (1843 – 1894) и Никола II (1868 – 1918). У заградама су наведене године њихових рођења и смрти. Методски – разлике у анализи која следи између упарених година могу варирати максимално ± 2 године.

             Хронолошка симетрија рађања Холштајн-Готорпа

              Аритметичка средина година рођења првог и седмог императора је 1798,0, другог и шестог је 1798,5 и трећег и петог је 1797,5. Средња година ових средина је (1798,0 + 1798,5 + 1797,5) : 3 = 1798,0. Дакле, на основу ове године је могуће уочити чудну хронолошку симетрију њихових рођења. Први од њих, Петар III, рођен је 1728. или 70 година пре средње 1798, а последњи од њих, Никола II, рођен је 1868, или 70 година после ње. Други по реду император, Павле I, рођен је 1754, или 45 (-1) година пре средње 1798, а претпоследњи, Александар  III, рођен је 1843, или 45 година после ње. Трећи император по реду, Александар I, рођен је 1777, или 21. годину пре средње 1798, а трећи од краја, Александар II, рођен је 1818, или 21 (-1) годину после ње. Неупарен је остао само средњи, или четврти у низу од седам императора, Никола I, који је безмало рођен управо у средњој години рођења Холштај-Готорпа.

            Хронолошка ритмика рађања Холштајн-Готорпа са померањем од 90/91 година

              Где постоји хронолошка симетрија, ту постоји и хронолошка ритмика. Александар II je рођен 1818, или 90/91година после свогa прадеде Петра III (1728), Александар III је рођен 1845, или 90/91 година после свога прадеде Павла I (1754) и Никола II je рођен 1868, или 90/91 година после Александра I (1777).  

            Хронолошка симетрија венчавања Холштајн-Готорпа

            Средња година венчања ових императора – венчања у смислу претпостављеног предуслова за рађање потомства – је 1818/19. Петар III и Катарина Алексејевна (будућа императорка Катарина Велика) венчани су 1745, или 74 (-1) година пре средње 1818/19, а Никола II и Александра Фјодоровна 1894, или 74 (+1) година после 1818/19. Павле I и Наталија Алексејевна су венчани 1773, или 46 (-1) година пре средње 1818/19, а Александар III и Марија Фјодоровна 1866, или 46 (+1) година после 1818/19. Александар I и Јелисавета Алексејевна су венчани 1793, или 24 (+1) година пре средње 1818/19, а Александар II и Марија Александровна 1841, или 24 (-2) година после 1818/19. Последњи пар, Никола I и Александра Фјодоровна венчан је 1817, или безмало у средњој 1818/19.

            Хронолошка симетрија рођења супруга Холштајн-Готорпа

              Аритметичка средина година рођења прве и седме супруге императора је 1800,5, друге и шесте супруге је 1801,0 и треће и пете супруге је 1801,5. Средња година ових средина је (1800,5 + 1801,0 +1801,5) : 3 = 1801,0. Прва од њих, супруга Петра III, Катарина Алексејевна, рођена је 1729, или 72 година пре средње 1801, а последња, супруга Николе II, Александра Фјодоровна, рођена је 1872, или 72 (-1) година после 1801. Супруга Павла I, Наталија Алексејевна, рођена је 1755, или 46 година пре средње 1801, а супруга Александра III, Марија Фјодоровна, рођена је 1847, или 46 година после 1801. Супруга Александра I, Јелисавета Алексејевна, рођена је 1779, или 22 године пре средње 1801, а супруга Александра II, Марија Александровна, 1824, или 22 (+1) година после 1801. Неупарена супруга Николе I, Александра Фјодоровна, сходно ранијем правилу, рођена је безмало у средњој 1801.

            Хронолошка симетрија умирања Холштајн-Готорпа

              Смрти Холштај-Готорпа подлежу истим правилима као и њихова рођења. Аритметичка средина година њихових смрти, или средња година хронолошке симетрије њихових умирања је 1840. Први од њих, Петар III, убијен је 1762, или 78 година пре средње 1840, а последњи од њих, Никола II, убијен је 1918, или 78 година после 1840. (Петар III је био присиљен да абдицира, након чега је интерниран и у интернацији убијен. Попут свог прародитеља, и Никола II је био присиљен да абдицира, након чега је интерниран и на крају је у интернацији убијен. Обојица су убијени и на исти датум, 17. јула). Други по реду император, Павле I, убијен је 1801, или 40 (-1) година после 1840, а његов унук Александар II је такође убијен 1881, или 40 (+1) година после 1840. Трећи император по реду, Александар I je умро 1825, или 15 година пре средње 1840, а Никола I је умро 1855, или 15 година после ње. Због непарног броја императора, овога пута је неупарен остао Александар III, али видећемо у наставку да је и он у овом хронолошком систему.

          Хронолошка ритмика умирања Холштајн-Готорпа са померањем од 93 године

           Последњи император Никола II, убијен је 1918, или 93 године после смрти Александра I (1825). Отац Николе II, Александар III (неупарен у претходном потпоглављу), умро је 1894, или 93 године после убиства Павла I (1801). Никола I, умро је 1855, или 93 године после убиства свога деде, Петра III (1762).

          Међутим, пошто се ова дигресија (на Шопенхауера) већ одужила, завршимо је на овом месту, иако програмска комбинаторика година рађања и умирања ових руских императора ни приближно није апсолвирана. [Проверите, рецимо, да ли ово што следи важи и за остале императоре? Претходник Александра I (1777 – 1825), Павле I, убијен је у средњој години Александровог живота, 1801, али тај исти Александар I je умро 1825, у средњој години живота свог наследника Николе I (1796 – 1855) итд.] У једном ранијем чланку је показано да рођења совјетских властодржаца, наследника Романова, подлежу истом правилу:

1870 – Рођен Лењин.

1906 – Рођен Брежњев.

           Међувреме: 36/37 година.

1878 – Рођен Стаљин.

1914 – Рођен Андропов.

           Међувреме: 36/37 година.

1894 – Рођен Хрушчов.

1931 – Рођен Горбачов.

           Међувреме: 36/37 година.

           ***

           Дакле, године рађања и умирања седморице руских императора и њихових супруга, показује системску уређеност или програмираност њихових најважнијих биографских елемената. Шопенхауер је у свом есеју говорио о предодређености и програмираности рођења конкретног детета (у ствари сваког од нас) по хтењу и плану ирационалне воље. Претходна анализа показује да и поред све скепсе и неверице, Шопенхауерове тезе никако не би требало багателисати.

 

            Природа као обмањивач индивидуалне воље

 

            Вратимо се сад на основну причу. То што две индивидуе различитог пола толиком снагом привлачи једно другом је, према Шопенхауеру, воља за живот. „Мада је полни нагон сам по себи једна субјективна потреба, ипак он у овом случају уме врло вешто да узме на себе маску објективнога обожавања и да на тај начин обмане свест, јер је природи та обмана потребна за њене циљеве. (Шопенхауер, 2003: 13-14). „Врста [као трајна категорија] има на индивидуум раније, ближе и веће право него што га имају сами пролазни индивидуалитети, па ипак, кад индивидуум треба да ради за опстанак и састав врсте и у ту сврху мора чак и да приноси жртве, не може његову интелекту, који води рачуна само о индивидуалним циљевима, да се важност ове ствари прикаже тако јасно, те да он према њој дела. Стога, у таквом случају, природа само на тај начин може да постигне свој циљ, ако у индивидуум усади извесну обману, помоћу које ће он схватити као своје особено добро оно што је, у ствари, добро само за врсту, те тако он служи њој, а уверен је да служи себи, при чему му лебди пред очима једна проста химера (обмана), која нестаје одмах после постигнутог циља, и која му је као мотив замењивала стварност. Та обмана је инстинкт. У инстинкту треба гледати […] као неки дух врсте, који људској вољи показује оно што ће врсти бити корисно“ (Шопенхауер, 2003: 20-21). Све то  „да би, свуда према сувереној вољи природе, човек што боље могао да послужи врсти, па макар и на сопствену штету (жртвујући своју сопствену срећу). […] Дакле овде, као и код сваког инстинкта; истина узима на себе маску обмане, да би тако утицала на  [индивидуалну] вољу“ (Шопенхауер, 2003: 14). Овим Шопенхауер поново потврђује свој примордијални постулат о појавном свету као пукој представи, сажет у изреци – свет је моја представа – при чему је интелект и воља индивидуе, кроз обману, у служби ирационалне воље. Овај његов постулат је у приличном сагласју са будистичким и хиндуистичким доктринама према којима: „Појавни свет у перспективи трансценденталног субјекта остаје стални привид (ꞌМајин вео, завеса несазнатљивости)“1 Другим речима, наша конвенционална спознаја света и нас у њему је пука илузија, и може бити само то – илузија. Тако опет долазимо до питања – чије су мисли у нашој глави? Да ли смо сигурни да су наше? Или, чију ми то вољу испуњавано живећи? Да ли смо сигурни да чинећи то што чинимо, чинимо по сопственој вољи?  

 

              Полна љубав и морал

               

               Одговарајући на питање о моралу полне љубави, Шопенхауер закључује – да ирационалну вољу не занимају морал и друштвене конвенције већ метафизички циљ, тј. опстанак врсте кроз рађање програмираног потомства. У том контексту он цитира Шамфорова који је писао: „Кад један човек и једна жена осећају једно према другом силну страст, мени увек изгледа, ма какве биле препреке које их раздвајају […]  да су љубавници своји по самој природи, да припадају једно другом по божанском праву, и против закона и људских конвенција. […] Са овога гледишта […] изгледа, као да геније врсте просто ружи и исмева интересе и права индивидуе, која је он бацио под ноге. Истом лакоћом геније врсте баца у страну и поништава све конвенционалне односе, ако стоје на путу спајању оних који се страсно љубе, јер он радећи према својим циљевима који припадају бесконачним генерацијама, овакве људске назоре одбацује као плеву“ (Шопенхауер, 2003: 53).

              Као пример необазирања ирационалне воље на морал и друштвене конвенције ради постизања свог циља, Шопенхауер, а позивајући се на Парацелзуса и његово запажање, подсећа на старозаветну причу о цару Израиља Давиду и Витсавеји. Када је цар Израиља према њој осетио љубавну страст, Витсавеја је већ била супруга Давидовог војсковође Урија. Давид шаље Урију у рат, а Витсавеју обљубљује, при чему она остаје бременита. Да би све то заташкао он на крају организује Уријино убиство. Дакле, Давид према божијим законима чини грех за грехом, а према људским конвенцијама – злочин. Међутим, све је то учињено, и према Парацелзују и према Шопенхауеру, по плану ирационалне воље, јер само су Давид и Витсавеја могли родити Соломона, који је био предодређен за Давидовог наследника на царском трону Израиља и за прародитеља будућих цареве Израиља и Јудеје. „Осећање, да врши послове од такве трансцеденталне важности, јесте оно што заљубљенога тако високо диже изнад свега што је земаљско, шта више и изнад њега самог и што његовим врло физичким жељама даје тако хиперфизичко рухо“ (Шопенхауер, 2003: 56). Другим речима, када ирационална воља као делатни фактор уђе на врата, сви људски обзири лете кроз прозор. Из тог разлога, не треба да чуди масовна појава брачних неверстава и изненађујући проценат деце коју њихови небиолошки очеви гаје убеђени да су њихова. (С тим у вези, погледати статистику резултата ДНК тестова за утврђивање очинства).

 

              Рат генија врсте и генија заштитника индивидуа

 

              „Уистину – наставља Шопенхауер – геније врсте води општи рат са генијем заштитником индивидуа; он је његов прогонитељ и непријатељ, који је увек спреман да без устезања разори личну срећу, само да би постигао своје циљеве; шта више, добро читавих народа је понекад постајало жртвом његове ћуди. […] Осећајући ово, стари су генија врсте оличили у Купидону, који је – без обзира на његов детињаст изглед – непријатељски грозан и због тога озлоглашен бог, у ствари ћудљиви и  деспотски демон, али ипак господар богова и људи“ (Шопенхауер, 2003: 61). Метафорички речено, у рату са генијем врсте, геније заштитник индивидуе је у сваком случају неминовни губитник. Интерес индивидуе је стога небитан, његов бол и лична несрећа су неважни, јер је индивидуа само средство у остваривању интереса врсте. „Видели смо да онај брижљиви избор партнера за задовољење полног нагона – који се безбројним степенима пење све до страсне љубави, оснива на веома озбиљном уделу, кога човек има у  специјалном личном саставу будућег нараштаја. Овај веома интересантни удео потврђује две у ранијим расправама изнете истине. 1) Неуништивост човековог бића по себи, пошто оно продужава свој живот у будућем нараштају. […] 2) Да његово биће по себи живи више у врсти, него у индивидуи. Јер овај интерес за специјални састав врсте је основ свих љубавних послова. […] На овај начин, дакле, човек потврђује да му је врста ближа од индивидуума, и да је непосредније жив у њој него у њему“ (Шопенхауер, 2003: 66-67). „Воља за живот је баш оно, што неодољиво тежи за непрестаним опстанком“. (Шопенхауер, 2003: 68).

 

          Додатак: Метафизика истополне љубави

 

          Наравно, Шопенхауер  је потпуно свестан и појава које противрече његовој тези о вољи врсте за живот кроз рађање конкретног потомства. Једна од њих је и хомосексуалност, коју он без устезања такође квалификује као природну. „Потпуна раширеност и неискорењивост хомосексуалности доказује да и она некако потиче из саме човечије природе, јер само из овога разлога може у свако доба и свуда да се појављује, као доказ за ону изреку: природу истерај бичем, она ће се опет вратити. […] Али да нешто, што је природи из основа тако противно, шта више, што је у њеном најважнијем и најзначајнијем циљу директно омета, долази од саме природе, то је један тако нечувен парадокс“ (Шопенхауер, 2003: 75). Шопенхуер у наставку разрешава овај, али и друге уочене парадоксе, али то је већ тема за неку другу причу.

 

 

Извори:

Шопенхауер, Артур: Метафизика полне љубави; О женама, Невен, Београд, 2003.

1) Шопенхауеров песимизам:

https://uf-pz.net/wp-content/uploads/2020/05/O-1-Filozofija-sa-etikom-PREDAVANJA-5.5.2020.pdf

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Рене Генон: Недела психоанализе

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *