1 0
Read Time:12 Minute, 9 Second

Приредио: Војислав Поповић

        При преласку са филозофије на психологију, уочава се појава идентичних тенденција, и оне у најновијим школама психологије преузимају много опаснији аспект, јер уместо да задрже облик обичних теоретских постулата, употребљене су за практичну примену веома узнемирујућег карактера; из угла ове студије су „најрепрезентативније“ оне које су груписане под општим називом „психоанализа“. Може се приметити да је, необичном неконзистенцијом, бављење елементима који  без сумње припадају суптилном поретку код многих психолога и даље праћено материјалистичким ставом, без сумње због пређашњег образовања, као и због њиховог садашњег непознавања праве природе елемената које уводе у игру[1]; зар није једна од најчуднијих карактеристика модерне науке то што никад не зна тачно шта су предмети њених студија, чак и кад су само  силе телесног света у питању? Подразумева се да  извесна „лабораторијска психологија“, крајња тачка процеса лимитације и материјализације чија је само мање напредна фаза „филозофско-књижевна“ психологија универзитетског подучавања, а сада не више од допунске гране психологије, наставља да коегзистира са новим теоријама и методама; на ову грану се односе претходне опсервације покушаја који су учињени у циљу редуцирања саме психологије на чисто квантитативну науку.

     Свакако је у питању нешто много више од обичног питања вокабулара у  чињеници, веома значајној по себи, да данашња психологија не разматра ништа осим „подсвесног“, а никад „надсвесно“, што би логично морало бити његов корелат; нема сумње да ово одражава идеју екстензије која делује само од доле, односно, од стране која кореспондира, како овде у људском бићу тако и свуда у космичком окружењу, „пукотинама“ кроз које пробијају „најзлоћуднији“ утицаји суптилног света, утицаји за чији би карактер могли истинито и буквално рећи да је „паклен“.[2] Ту су и они који усвајају израз „несвесно“ као синоним или еквивалент „подсвесног“, а овај израз, схваћен буквално, требао би се односити на још нижи ниво, али заправо само мање кореспондира стварности; када би предмет проучавања стварно било несвесно, тешко је увидети како се о њему уопште може говорити, нарочито у психолошком смислу; и осим тога, за вољу чега, осим за вољу обичне материјалистичке и механистичке предрасуде, би морали да признамо да стварно постоји нешто несвесно? У сваком случају, вредна је пажње чудна илузија захваљујући којој психолози сматрају стања „дубљим“ зато што су једноставно инфериорнија; зар већ ово није индикација тенденције против духовности, за коју се једино може рећи да је истински дубока, пошто само она досеже принцип и сам центар бића? Са друге стране, пошто се домен психологије не протеже на горе, природно је да јој „надсвесно“ остаје страно и затворено као и увек; и када психологија налети на било шта повезано са њим, покушава да га анектира једноставно га асимилујући у „подсвесно“; ово је готово увек посебна карактеристика њених такозваних објашњења таквих ствари као што су религија и мистицизам, заједно са одређеним аспектима Источних доктрина као што је Јога; у овој конфузији супериорног са инфериорним, већ постоји нешто што се прикладно може сматрати правом субверзијом.

    Такође треба истаћи да психологија, као и „нова филозофија“, тежи да се у свом позивању на подсвесно све више и више приближи „метапсихици“[3]; и у истој мери се неизбежно приближава, иако можда то не жели (макар у случају оних њених представника који су решени да остану материјалисти упркос свему), спиритуализму и другим мање или више сличним стварима, које се све без сумње ослањају на исте опскурне елементе инфериорног психизма. Те исте ствари, чије су порекло и карактер више него сумњиви, тако се појављују као „претходнице“ и савезнице новије психологије, која уводи поменуте елементе у савремени видокруг онога што је признато као „званична“ наука, и иако их уводи заобилазним путем (ипак лакшим него путем „метапсихике“, о којој се још увек расправља у одређеним миљеима), веома је тешко помислити да је права улога ова психологије, у данашњем стању света, ишта друго осим активног доприноса другој фази анти-традиционалне акције. Са тим у вези, малопре поменуте претензије обичне психологије да анектира, путем присилне асимилације у „подсвесно“, одређене ствари које јој по самој својој природи потпуно измичу, само припадају ономе што се може назвати „детињастом“ страном ове улоге, иако су прилично јасно субверзивне по својој природи, јер су објашњења те врсте, исто као и „социолошка“ објашњења истих ствари, заправо „симплистичка“ наивност која понекад достиже тупавост; али у сваком случају, ово је неупоредиво мање озбиљно, што се тиче његових стварних последица, од истински „сатанске“ стране коју ћемо сада прецизније испитати у вези са новом психологијом.

    „Сатанска“ природа се открива са посебном јасноћом у психоаналитичкој интерпретацији симболизма, или оногa што се исправно или погрeшно њиме сматра; овде ћемо се ограничити, јер у овој тачки као и у многим другим, ако би се улазило у детаље, било би много дистинкција које треба направити и много конфузија које треба разјаснити: да узмемо само један типичан пример, визија у којој је изражена нека „супра-људска“ инспирација је истински симболична, док обичан сан то никако није, како год то споља изгледало. Подразумева се да су психолози ранијих школа често покушавали да објасне симболизам на сопствени начин и да га спусте на меру сопствених схватања; у том случају, ако је стварно симболизам у питању, објашњења помоћу чисто људских елемената, ту као и свуда где се разматрају ствари традиционалног поретка, игноришу оно што их суштински сачињава; ако су са друге стране само људске ствари у питању, онда је у питању лажни симболизам, али сама чињеница да се назива тим именом указује на исту грешку у вези природе правог симболизма. Ово се подједнако односи и на питања којима се баве психоаналитичари, али са том разликом да се тада не може говорити само  о људском, него у великој мери и „инфра-људском“; стога смо овог пута у присуству, не више умањења вредности, већ тоталне субверзије; а свака субверзија, чак иако настаје, макар у почетку, из неразумевања и незнања (који се најбоље могу искористити за такву употребу), увек је суштински „сатанска“ у правом смислу те речи. Уосталом, општи простачки и одвратни карактер психоаналитичких интерпретација представља, у овом смислу, „жиг“ који не може преварити; и што је још значајније са наше тачке гледишта, као што је показано другде[4], овај исти „жиг“ се јавља у одређеним спиритуалистичким манифестацијама; било би потребно много добре воље, да не кажем слепила, да се овде не види ништа више осим обичне „коинциденције“. Психоаналитичари наравно могу, у већини случајева, бити попут спиритуалиста потпуно несвесни онога што се крије иза свега; и једни и други су изгледа „вођени“ од стране субверзивне воље, која у оба случаја користи елементе истог реда, ако не и потпуно идентичне,  воље која је, каква год да су бића у којима је инкарнирана, свакако довољно свесна макар у њима, и повезана је са намерама које су несумњиво веома различите од било чега што могу замислити они који су само несвесни инструменти преко којих се оне спроводе у дело.

    Под овим условима, више је него јасно да главна употреба психоанализе, а то је терапеутска примена, може бити само изузетно опасна за оне који јој се подвргавају, а чак и за оне који је примењују, јер се овим стварима никад не може бавити некажњено; не би било претерано видети је као једно од средстава која се специјално користе да би се што више увећао дисеквилибријум модерног света и да би се водио ка коначном распаду.[5] Они који практикују те методе су несумњиво убеђени у користи које доносе њихови резултати; али је управо захваљујући овој илузији омогућена њихова дифузија, и управо се ту може увидети разлика која постоји између намера ових „практичара“ и воље која управља радом у којем су они само слепи сарадници. У стварности, психоанализа може само имати ефекат изношења на површину, чинећи га јасно свесним, свог садржаја оних „нижих дубина“ бића, који чини оно што се исправно може назвати „подсвесним“; штавише, ово биће је по хипотези психички слабо, јер да је другачије, не би осећало потребу да прибегне третману овакве врсте; оно је утолико мање способно да се одупре овој „субверзији“, и постоји велик ризик да неповратно потоне у хаос неразумно одвезаних мрачних сила; чак и ако упркос свему успе да побегне, оно ће, у најмању руку, током целог живота задржати унутар себе отисак попут неизбрисиве „мрље“.

   Свесни смо да би се овде могла ставити примедба, базирана на претпостављеној сличности са „спуштањем у пакао“, које се може наћи у прелиминарним фазама иницијацијског процеса; али таква асимилација је потпуна лажна, јер у та два случаја циљеви немају ништа заједничко, као ни стања „субјекта“; може бити говора само о профаној пародији, и то је само по себи довољно да оно о чему говоримо добије прилично узнемирујућ карактер „фалсификата“. Истина је да ово такозвано „спуштање у пакао“, које није праћено никаквим „уздизањем“, једноставно представља „пад у мочвару“, према симболизму коришћеном у одређеним древним Мистеријама; знамо да је ова „мочвара“ имала посебан фигуративан приказ на путу који води у Елеусину, и да су они који би пали у њу били профани људи који су претендовали на иницијацију а да нису били квалификовани да је приме, бивајући на тај начин жртве сопствене несмотрености. Само ћемо додати да такве „мочваре“ заиста постоје како у макрокосмичком, тако и у микрокосмичком поретку; ово је директно повезано са питањем „спољашње таме“[6], и ту бисмо могли поменути одређене делове Јеванђеља, чије се значење потпуно слаже са оним на шта смо управо указали. При „спуштању у пакао“, биће дефинитивно исцрпљује одређене инфериорне могућности да би затим могло да се уздигне у супериорна стања; при „паду у мочвару“, га напротив инфериорне могућности обузимају, доминирају њиме, и на крају га потпуно потапају.

     Поново смо говорили о „фалсификату“; такав утисак је умногоме појачан неким другим опажањима, као што је денатурација симболизма коју смо поменули, денатурација која тежи да се прошири на све што садржи суштински „супра-људске“ елементе, као што се види у ставу који је заузет према религији[7], и према доктринама метафизичког и иницијацијског реда као што је Јога, које такође нису избегле нову врсту интерпретације, која је дошла дотле да неки иду тако далеко да асимилују методе духовне „реализације“ у терапеутске процедуре психоанализе. То је нешто горе чак и од сирових деформација присутних на Западу, као што су оне у којима се методе Јоге посматрају као нека врста „физичке културе“ или као терапеутске методе чисто физиолошке врсте, јер су оне баш због своје сировости мање опасне од оних које се појављују као суптилније. Суптилнија врста је опаснија не само зато што може да заведе умове на које мање суптилна не би могла утицати; овај разлог свакако постоји, али постоји још један, много општијег обима, исти онај разлог за који смо рекли да чини да материјалистичке концепције буду мање опасне од оних које укључују прибегавање инфериорном психизму. Наравно да чисто духовни циљ, који једино чини суштину Јоге као такве, и ван којег употреба те речи не може служити ничему осим за подсмех, није ништа мање потпуно непознат у једном случају него у другом; она у ствари није ништа више психичка терапија него што је телесна терапија, и њене методе нису ни на који начин и у било ком степену третман за болесне или неуравнотежене; далеко од тога, оне су напротив намењене искључиво бићима која, да би могла остварити духовни развој који је њихов једини разлог постојања, морају већ по својој природној диспозицији бити што је савршеније могуће балансирана; постоје услови који, како је лако схватити, спадају стриктно под питање иницијацијских квалификација.[8]

    То није све, постоји још нешто што је, у смислу „фалсификата“, можда још вредније пажње од било чега што смо до сада поменули: то је обавеза наметнута свакоме ко хоће да се бави психоанализом као професијом, да прво сам буде „психоанализиран“. Ово изнад свега подразумева признање чињенице да биће које је подвргнуто овој операцији више никад неће бити исто као раније, или како смо раније рекли, она у њему је оставља неизбрисив отисак, као иницијација, али у одређеном смислу супротног правца, јер овде није у питању духовни развој, него развој инфериорног психизма. Са друге стране, ту је у питању очигледна имитација иницијацијске трансмисије; али, имајући у виду разлику између природе утицаја који делују, и с обзиром да постојање ефективног  резултата не дозвољава свођење ствари на обичан симулакрум без икаквог значаја, психоаналитичка трансмисија је у стварности много упоредивија са оним што се практикује у областима као што је магија, или још прецизније враџбине. Остало је још једно веома опскурно питање које се тиче правог порекла трансмисије: пошто је очигледно немогуће дати другоме оно што се не поседује, и пошто је психоанализа скорашњи изум; одакле су први психоаналитичари добили „моћи“ које преносе својим ученицима, и ко је уопште њих „психоанализирао“? Ово питање, које је свакако логично поставити, макар за сваког ко је способан за мало размишљања, вероватно је врло индискретно, и тешко је да ће задовољавајући одговор икад бити добијен; али чак и без таквог одговора, у оваквој врсти психичке трансмисије се може препознати још један „жиг“ који је истински злокобан по сличности која се уочава: гледано са ове стране, психоанализа има застрашујућу сличност са одређеним „сакраментима ђавола“!

 

Текст је настао као превод сегмента из књиге Рене Генона: „The Reign of Quantity and the Signs of the Times“.

[1] Случај самог Фројда, оснивача „психоанализе“, веома је типичан у овом смислу, јер се он никад није престао декларисати као материјалиста. Једна додатна примедба: зашто су сви главни представници нових тенденција, попут Ајнштајна у физици, Бергсона у филозофији, Фројда у психологији, и многи други мањег значаја, скоро сви јеврејског порекла, ако не због тога што је ту  умешано нешто што је блиско повезано са  „злоћудним“ и растварајућим аспектом девијантног номадизма, који неизбежно мора преовладати у Јеврејима одвојеним од њихове традиције?

[2] Са тим у вези, вредно је пажње, да је Фројд на прву страну своје књиге Тумачење снова ставио следећи веома значајан епиграф: Flectere si nequeo superos, Acheronta movebo (Вергилије, Енеида VII, 312). – Ако не могу померити небо, покренућу пакао-..

[3] Узгред буди речено, „психиста“ Мајерс је смислио израз  „сублиминална свест“, који је касније у психолошком речнику зарад јасноће замењен речју „подсвесно“.

[4] Видети L’Erreur spirite  2. део поглавље 10.

[5] Још један пример таквих средстава пружа слична употреба „радиестезије“, јер овде, у многим случајевима, долазе до изражаја психички елементи истог квалитета, иако се  мора признати да се не појављују на тако „одвратан“ начин који се јавља у психоанализи.

[6] Овде се можемо осврнути на оно што је горе речено о симболизму „Великог Зида“ и планине Локалока.

[7] Фројд је посветио посебну књигу психоаналитичкој интерпретацији религије, у којој се његове концепције комбинују са „тотемизмом“ „социолошке школе“.

[8] За покушај да се психоаналитичке теорије примене на Таоистичку доктрину, који је исте врсте, видети студију André Préau, La Fleur d’or et le Taoïsme sans Tao, која је одлично побијање покушане примене.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Горан Николић: Глобална економија у 2024

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *