0 0
Read Time:5 Minute, 48 Second

Муцајући, љута не само на Александра Вучића већ и на све оне који на деле њен хронични бес већ воле да кажу “па шта”, Оља Бећковић је данас рекла да је уплашена. Разумем је. Имајући у виду шта све мисли и говори о режиму, мора да је збуњује чињеница да је уопште жива. Мене не, па ћу пробати да смирим егоцентричну колегиницу.

Да одмах разјасним и моје “па шта” – па “Европа”, драга госпођо. Најскупља српска реч, чија се цена изражава и у крхкости коцки на Тргу републике и у страху Оље Бећковић. Али и разлог зашто госпођа Бећковић уопште не треба да се брине, сем да, ако – или, бојим се, пре када – уђе, ни ЕУ ни НАТО неће желети да избацује воду из кабла који у наше станове испоручује њену антирежимску буку и бес.

Има нечег, наравно само на први поглед, надреалног у чињеници да је један антирежимски канал закован за број један на телевизорима милиона грађана Србије, а да, цитираћу Пешчаник, “Зоља” сваке недеље “пуца” по режиму са двојке на даљинском. То помало асоцира на “тачке”, совјетске радио пријемнике на којима није било могуће променити фреквенцију. Слушам збуњену Ољу и храбре Твитер партизане и њихова прича о Вучићевој Србији ми звучи као да тврде да је Лав Троцки био власник Первая общесоюзная программа у Стаљиновом СССР-у или да је Дер Стüрмер био јеврејска новина. Чист стаљинизам и фашизам, јелте.

Нешто овде не штима. Или је проблем у слици коју стварају антирежимски активисти? Или у кључном антирежимским медију, закованом за јединицу на скоро свим даљинским управљачима у мојој згради?

Релевантних независних медија нема. Они који се представљају као назависни зависе од западне помоћи. На свакоме ко верује да је независни новинар у тим медијима је да, прво, препозна ову контрадикцију и затим је некако разреши. Само тада може да одвага колико је независан и колико је (само) новинар када економски зависи од западних центара моћи, којима је на Балкану не толико приоритет колико за нас једина релевантна “европска вредност” – што мања и слабија Србија?

Не знам како љубитељи фикције о “повратку у деведесете” излазе на крај са бројним непријатним чињеницама. Почевши од оне да Сорош није вечеравао са Милошевићем и да наследник Соње Лихт кроти опозицију и подсмева се, из његовог угла ваљда без наводника, чак и независним новинарима. Али, мене посебно занима тумачење једне, да кажемо да тако нешто може да постоји, чисто медијске дилеме.

Како то да је једна антирежимска телевизија, да не помињем поново где је Н1 “закован”, данас има мањи политички ефекат од Б92 – малог, локалног антирежимског радија током деведесетих? Како грађанистичке антирежимлије тумаче то да су сарадници Верана Матића углавном били много бољи и талентованији новинари од њега – а он није неталентован, а камоли глуп, док су сарадници Југослава Ћосића, које је, као и Веран, сам бирао, бојим се без изузетка мање талентовани и/или много глупљи од њега?

И једна дилема, коју могу да разреше само теоретичари завере и они који знају много више од мене. Да ли Југослав Ћосић, командант те луксузне парамедијске скаламерије, грешком добија НАТО сендвич са пршутом из Парме, иако не заслужује ни паризер? Или је, можда, реч о томе да би, да по резултатима свог антирежимског деловања заслужује кобе говедину, остао и без политичког паризера? Другим речима, да ли је плаћен да руши или само да слаби власт? Или је, можда, Југослав Ћосић грешка у НАТО систему? У земљи у којој мучени Душан Теодоровић може да постане опозициони мозак нисам спреман да искључим чак ни оне одговоре који делују сасвим надреално.

Ту поново долазимо до Оље Бећковић, данас корисног идиота ЕУ и НАТО пакта или, што би њени саборци рекли за свакога ко мисли другачије – бота. “Утисак недеље”, њен препарирани медијски динусаурус, иако заглављен у постисторијским деведестим и њиховим илузијама, постао је фетиш деструктивне и самозаљубљене елите, неспремне да погледа у своју слику у огледалу. Бојим се да слоган ‘не мислим дакле гледам “Утисак недеље”’ илуструје суштину “стада” чији су припадници овде најближи дефиницији “политичког вола”.

Како то да чак ни током њене емисије вода не улази у кабл? Да ли је Оља Бећковић грешка у режимском медијском поретку или је њен програм постао трла баба лан да јој прође (недељни) дан? Како то да “Утиска недеље” није било током скоро три летња месеца – у земљи којој је догорело до ноката и у којој је стање катастрофално, бар како тврде тријатералац Бакић и други прижељкивани партнери у досадњикавој партији параполитичког пасијанса недељом увече? Да ли друга Јова кама и реденик, који разгоревају салонске револуционарне страсти Ољине циљне групе, мање сврбе када максимална дневна температура ретко прелази тридесет степени?

Уз тужну грађанистичку елиту, која верује да демонстративним убиством етничког сопства може спасити грађанског себе, данас је и госпођа Бећковић. Разапета између мржње према Вучићу и веровања да је могуће толико мрзети и бити свој и независан, Оља ми личи на нову инкарнацију “чекача аутобуса”, “случајних пролазника” кроз славнију страну деведесетих. Труди се да данас испадне крива у очима режима на исти онај неуверљив начин на који су се они некада правили да су невини. Биће да фарсу производе људи који воле да верују да се историја понавља.

Ољи њени нови пајтоси са аутошовинистичког пешчаног спруда неће опростити презиме. У ствари веровање – неважно је да ли је оно фикција или одраз стварности – да није само биолошка већ и идеолошка Матијина ћерка. Случајносрпско “сестринство” Дубравке Стојановић, у тријумфирату наводно неуништивог, самобнављајућег српског зла, Бећковића одавно смешта раме уз раме са “Ристом Сотоном” и Војиславом Коштуницом.

Не треба то никад губити из вида, у темељу аутошовинистичког наратива је и веровање да је “добра”, Друга Србија – женског рода. У складу са новим, хомоколонијалним императивима, временом је случајносрпско “сестринство” прихватило и геј “братство”, али мушкост посрбљеног балканског “зла” је опстала. Од Оље се ту очекује деконтаминација – суштински антисрпско, не антирежимско деловање, и зато ће, бојим се, остати “лоша” жена, само Матијина ћерка.

Идеолошке ћерке Радомира Константиновића су се, пак, поделиле. Оне с којима није Оља су сада са режимом. Зато што мисле да “неписмене” и “необразоване” – који, по Ољином фану који се укључио у емисију, јесу они који говоре “па шта” – у ЕУ може да утера само дозирана (не)демократија, која не мари за медијске слободе.

За њих не мари ни та “Европа” – која обожава српско “па шта” и мрзи када чује наше “шта”. Зато овдашњи “независни медији” имају само две функције. Да слабе режим у Београду и да га, када скреће ка Москви, враћају на “прави пут” ка, како верују у Бриселу, Берлину, Паризу, Лондону и Вашингтону, коначном решењу балканског “бурета барута”.

Ту долазимо до друге најскупље српске речи, коју су Ољини гости ове вечери ретко помињали – сем када су лили крокодилске сузе за Оливером Ивановићем. Преко “па шта” води једини “пут Србије у Европу”, на коме, иначе, има бројних (не-српских) балвана. Та “Европа” чини да Оља не треба да се плаши ни нашег “па шта” ни било чега другог. За разлику од оних који још верују да ће “догодине” поново моћи да крену путем у Призрен.

Извор: Неписмени ђавољи адвокат 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Моћ компрадора: одстрел З. Ћирјаковића
Next post Небојша Катић: Умирање стида

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

One thought on “Зоран Ћирјаковић: Не мислим, дакле гледам утисак недеље

  1. Koliko uludo potrošenih reči, a da se ne kaže ništa suštinsko?! Autor, ovog biranim rečima nakrcanog teksta, ima potrebu da po svaku cenu dokaže da se intelektualac može biti, a da se pri tom ne bude i autošovinista. Apsolutno se slažem da i sada, kao i ’90.-ih godina, u Srbiji „operiše“, po broju stanovnika, neproporcionalno mnogo izdajnika, zastupnika stranih interesa, špijuna i gadova svake vrste, naravno najviše po „nezavisnim“ medijima, bilo kao gosti, bilo kao novinari. Ali prepošteni g-din Ćirjaković pri tom mudro i režimski blagougodno izostavlja činjenicu da je neprijatelj najopasniji kada ništa ne mora da radi, osim da priča istinu. A u Srbiji se istinito ne priča samo o velikoj politici, niti međunarodnim geostrateškim igrama, koliko god da su one bitne, već se skoro 100% istinito priča o korupciji, krađi, nameštanju tendera, kršenju zakona na svim nivoima, stranačkom zapošljavanju, diletantizmu, nestručnosti ljudi na najbitnijim rukovodećim pozicijama u državi. Srbija ide u neupitnu propast najviše zbog sulude ekonomske politike, totalnog izostavljanja, unižavanja i debilizacije svih relevantnih institucija u zemlji (sudstvo, policija, vojska, prosveta, pa čak i SPC). To je ono zbog čega se svaki pristojan čovek u Srbiji plaši, nezavisno od toga da li živi u krugu „dvojke“ ili na Goliji. Autoritarna vlast ne mora nužno sama po sebi da bude loša, ali ako je sprovode loši ljudi, nesposobne neznalice i ostrašćene budale, još pri tome očigledno i neupitno podržane od strane neprijatelja (koji finasiraju i „nezavisne“ medije, koji su tema teksta), onda je svrha napisanog još jedno kvaziintelektualno proseravanje podržavaoca režima. Zatvarati oči pred neumitnom propasti koja nas proždire, samo zato što vas neka grupica liberala proziva i napada, više govori o vama, nego o njima…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *