0 
0 Ни у Србији ни у Босни не мањка оних који верују да су сви Срби помало Караџић. Разлика је, наравно, у преџнаку. Међу српским националистима има и оних који су на друштвеним мрежама поново поставили поруке типа Је суис Караџић и „Сваки је Србин Радован“. Поједини бошњачки либерали и националисти су, пак, иза масовне радованизације Срба (не падају ми на памет мање рогобатнни термини) покушали да прошверцују геноцидизацију српства – своје, бојим се интернализовано, мада не увек и освешћено, схватања о Србима као геноцидном народу.
Некада је довољно загребати површину. „Јеби га Бошњаци, нису сви Срби четници. Је ли то толики проблем да запамтите?!!”, забринуо се ових дана чак и Срђан Пухало, обично бескомпромисни ударник суочавања, несклон да размишља о импликацијама свог праведничког фокуса на пословичне балване у српским очима. „Отприлике 7 од 10 Срба су четници” – што је за Бошњаке синоним за нејвеће зло, одговорио је Пухалу Асмир, Зеничанин који истиче да је бициклиста „заљубљен у природу“ и да је „увек у току са најновијим тецх трендовима“.
Тешко је претходних дана било побећи од неподношљиве лакоће геноцидизације Срба. Разлика су углавном биле везане за величину српског „колектива“ коме је приписивана колективна кривица – неслагања по питању ко су тачно „звери српске“ из самомрзитељске имагинације професора Растислава Динића и идеологије његових бошњачких сличномишљеника, који сањају о дану када ће „републику шумску“ ослободити од тих „звери“ и вратити је природи и бошњачким бициклистима. Они, за разлику од српских, по Асмиру, нису „заостали“.
Приписивање бруталности и „зверства“ једном колективу одавно је постало оправдање за бруталност и „зверства“ према том истом колективу. „Истребите све бештије“, узвикује Конрадов јунак у роману „Срцу таме“, метафори зла којим су бивали обележени сусрети оних који верују да су цивилизвани са онима које, наводно, треба цивилизивати. Реченица Конрадовог јунака као да је изашла из уста неких од Бошњака који су се огласили поводом, нажалост смо привидно, хашке пресуде Караџићу за геноцид.
Зашто ово привидно?
Политизација сакатог Хашког трибунала, суда без полиције и конзистентне правне логике, чини да Караџић овде може бити схваћен као злочинац само упркос, а не због пресуде ове зомби институције међународног права. Не треба губити из вида да за многе Србе његова кривица и није спорна – спорна је или пресуда или неоколонијални, политизовани трибунал. Није тешко наћи овакве ставове на Твитеру: „И многа српска деца су остала без очева, браће, сестара, итд. Пресуда Караџићу није спорна, спорно је што су они други, нпр. Орић, који су чинили злочине над Србима, ослобођени.“
Хашки суд је данас немогуће амнестирати од, прво, политичког греха са којим је рођен. А, затим, ни од последица политичким интересима вођене селективности, са којим су западни актери трибуналу сервирали доказе – и тако омогућили да неки злочинци буду ослобођени а неки осуђени, да једни „злочиначки подухвати“ буду оспорени а други верификовани. Зато и оно што трибунал јесте радио како треба, остаје у сенци чињенице да је осмишљен и функционисао како не треба. Проблем није само у томе што се, тако сакат и зависан, трудио да пише историју, већ и у језику који је користио.
Сама квалификације „геноцид“ овде постаје не толико политичка (односно некрополитичка) колико антиполитичка – оставља нас да робујемо прошлости. Уосталом, и сам пут до Сребренице поплочан је сећањем на Јасеновац, који је, нажалост, такође квалификован као геноцид. Зато бих се сложио са једним Бошњаком, који Караџићеву дуживотну робију анализира пратећи једну другу логику, и закључује – „Пресуда је сјеме новог рата, као и тај сам суд.“
И на Балкану и у Африци већ има довољно аргумената у прилог тврдње да смо били сведоци непримерена и непромишљене глобализације квалификације „геноцид“ и целог дискурса холокауста, његовог олаког одвајања од оригиналног контекста у коме је настао. Нажалост, неки од моћних аргумената су остали скривени захваљујући огромним напорима које су САД, вођене сопственим стратешким интересима, уложиле да спрече УН да именује осветнички геноцид – „Други руандански геноцид“. Њега су Тутси снаге из Руанде, есенцијализоване као „добре“ и „жртве“, починиле у суседном ДР Конгу над Хутуима, уоквиреним као не смо колективно већ и вечно криви, због (Првог) геноцида у Руанди из 1994. године.
„Геноцид“ је и овде једна јако опасна, „геноцидна“ реч, олако убачена у већ претешким речима и монструозним делима оптерећену балканску историју. То је у балканском контексту двоструко државотворни злочин. Квалификација на коју, чак и када није политички дозирана, могу да рачунају, уздајући се у „повољне“ геополитичке ветрове и своја стратешка савезништва, обе стране – и жртве и починиоци.
Увођење појма „геноцид“ у балканска политичка спорења дуплира немале ризике везане за жељу актера на различитим странама да дограђују, граде или поправљају свој дражве, односно да доведу било становништво било територију на пожељну, „праву меру“. Неопходно је подсетити да нису све балканске државе ратовима етнички хомгенизована као Немачка, у којој од краја рата, практично, и нема Јевреја. Зато у Немачкој ни освета ни „још једном“ једноставно нису могући.
Нажалост, у свим мешаним постконфликтним срединама главна асоцијација на реч геноцид није „никад више“ већ, што је суштински различито, „никад више нама“ – иза кога, по правилу, провирује праведничко, осветничко или, једноставно, државоградитељско „још једном њима“. Речи „геноцид“ и „никад више“ овде ојачавају дехуманизујуће стереотипе и прихрањују убилачку мржњу. Зато се бојим да свака пресуда за геноцид на Балкану прети да прерасте у увертиру у прву фазу следећег.
При томе, за разлику од неправде, која је опипљива, често телесна, правди је немогуће ухватити праву меру. Чињеница да је за једне увек превише а за друге премало никада није била тако јасна као данас, када смо дошли у ситуацију да се бројне жртве ратних злочина који нису уоквирени као геноцид, у суштини, ни не рачунају. Не треба губити из вида ни да, за разлику од Немачке, овде није могуће ставити знак једнакости између интереса жртава и преживелих с једне стране и интереса оних који су (само) живи, с друге.
И међу Србима и међу Бошњацима има оних који су, не без разлога, разумели да пресуда Караџићу јесте – „коначна пресуда свим Србима. Доживотни кривци”. Неки кажу не баш свим. “Пресуда Радовану Караџићу није пресуда свим Србима. Она је пресуда само оним Србима који вјерују да је то пресуда свим Србима”, каже твит који загрејао многа (бошњачка) шовинистичка и (српска) аутошовинистичка срца.
Не знам тачно колико нас овакво тумачење пресуде о Караџићевој кривици за геноцид оставља далеко од схватања о Србима као геноцидном народу, али један „бошњачки дипломата“ тврди да зна праву меру наше колективне кривице: „Пресуда Караџићу није пресуда свим Србима, него 90% њих који слиједе његову идеологију.“
Питам се само ко ће, ако затреба, да издаје сертификат невинима, потврде за ових 10 %? Темељно деконтаминирани „хигијеничар“ Драган Бурсаћ или Срђан Пухало, Младићев „добар“, случајнорспски земљак? Можда неко од осведочених ауторитета са ове стране Дрине, који су животе посветили нашим падовима и пропадањима? На пример, Соња Бисерко или Драган Поповић?
Који би био рок трајања наших потврда? Да ли би истицале? Да ли један Србин може да буде доживотно невин и негеноцидан? Или свако од нас мора да живи „суочавање“ и редовно пролази тест „културне деконтаминације“ код строге експерткиње Павићевић и „информативне деконтаминације“ код још строжијег доктора Бурсаћа? Можемо ли свако ко је међу ових 10 % да задовољи Бурсаћев критеријум самопоништавања – „бити на страни антифашиста и одбацити десничарску поган“?
Не знам да ли господа Бурсаћ или Пухало имају трактор, али можда им то не би била лоша инвестиција. „Ако бог да, заставу РС-а у трактор и лагано преко Дрине. Сретно“, каже Бошњак који, на срећу, не сања о геноциду. Задовољило би га етничко чишћење свих оних који „грађанску Босну и Херцеговину“ не воле највише на свету. Не знам само да ли би тада било прилике да Бурсаћ или Пухало некоме објасне да су поносни Босанци – да не виде Србију као своју „матицу“.
На друштвеним мрежама се међу Бошњацима око пресуде Караџићу кристалисала препознатљива мешавина шовинистичке мржње, осветничког жара и великодржавних снова – визије којој бошњачки националисти данас воле да тепају, па је зову „грађанска БиХ“. Нажалост, као алтернативу прижељкиваном нестанку или обесмишљавањау ентитета кога описују као Караџићево „овоземаљско ђело тзв. Република Српска“, у Босни не би настала нека грађанска држава.
Наиме, неретко исти они Муслимани, данас бошњачки либерали и националисти, који су 1992. године прогурали независност Босне и Херцеговине – тврдећи да би свака Југославија са српском већином била друго име зе Велику Србију – сада нас убеђују да може да постоји грађанска Босна са бошњачком већином, која би у стварности била нешто друго до пуки синоним за Велику Бошњакију. То би било сасвим јасно и да Бошњаци нису изабрали „хрватског“ члана Председништва и да у кантоналним и општинским телима у Федерацији нема иних „Срба“ који се зову Асим, Фикрет или Мухамед.
Није мало оних који су ових дана постали оптимисти. Неки чак верују да ће „четници“ сами отићи, мада већина је свесна да ће ту требати мала „помоћ“ (не)пријатеља. Не верујем да би било много оних који би јавно протестовали. Чак ни најекстремнији бошњачки грађанисти нису „Случајни Бошњаци“. Они решење о коме сањају не виде као супротност слободно израженој вољи народа коме припадају – и зато могу да се, за разлику од Случајних Срба, позивају на демократију.
Нажалост, у самом корену распада Југославије налазе се иста два проблема са којима не може да се избори Босна. Тешко је рећи који је већи.
Први, демократија оличена у принципу „један човек једана глас“ је немогућа, а, као и пред смрт СФРЈ, није замислив консензус који би омогућио да функционише лајт верзија – консоцијална демократија. Босна је данас мирна првенствено зато што је недемократска – западни протекторат са проконзулом, који, истини за вољу релативно ретко, користи диктаторска овлашћења. Други проблем јесте, практично потпуни, недостатак босанског национализма, који би можда могао да повеже припаднике три заједнице.
Нажалост, не само у Босни, „један човек једана глас“ демократија јесте једна јако опасна играчка. У свим мултиетничким срединама њена логика неке људе просто гурка у „геноцид“ и „етничко чишћење“. А, када се створе погодне историјске околности, није лако избећи чари „наше државе за наш народ“ – политичке и развојне дивиденде коју обећавају функционалнија демократија и хомогенија средина (каква је стигла у Хрватску). Тада, иначе, обично нема никога ко би засутавио државоградитеље или разградитеље који не могу да одоле искушењу.
Међу Бошњацима није мало оних који мисле да прича „о колективној кривици на темељу националне припадности“ не престаје на Дрини. „Цијена аболирања Србије је доживотна пресуда паљанскоме касапину Караџићу. Постаде Србија невина и света до тих разина да јој могу позавиђети све ’госпе’ амстердамске Црвене четврти“, пише један бошњачки доктор наука. Угледни сарајевски „либерал“, поводом реакација на пресуду Караџићу, закључује да се цело српско друштво „од деведесетих година прошлог вијека претворило у културу злочина и смрти“.
У мање острашћеним расправама Бошњака и Срба на Твитеру разлика између – Насера Орића, „борца Амрије БиХ који је ослобођен оптужби у Хагу” и „монструма“ Радована Караџића – била је важан аргумент у прилог тврдњи да нисмо сви исти. Ту је, уз квалификације рата као грађанског, најмање прихватљиво све оно што „заудара на ’сви смо исти’“. Нажалост, ова дистинкција по правилу подразумева само разлику између два супротно вреднована „сви“ – истих, колективно кривих (скоро) свих нас и, такође истих, колективно невиних свих њих.
Пошто никако не успевамо да помегнемо од множине – несрећних „сви“ и лицитирања о 90 или 70 % – када говоримо о пресуди Караџићу, јединки, онда мислим да се може рећи да, јесмо, сви смо исти. Не би ме зачудило да неко, пратећи логику шовиниста, закључи да су и сви Бошњаци помало Караџић. У свему, и у добру и у злу, много смо сличнији него што волимо да верујемо.
Зато, да искористим овде песимистичку мисао Србина који је међу Бошњацима (и Случајним Србима) омраженији чак и од самог Караџића и останем ђавољи адвокат – стрепња да јесу ми је много дубља од наде да нису. Верујем да смо после правоснажне пресуде Радовану Караџићу за геноцид, уместо умирујућег „никад више“, сви, баш сви, добили један разлог више да страхујемо од – „још једном“. Нажалост, бојим се да је мало ко данас спреман да се суочи са овдашњим наличјем суочавања.
Извор: Неписмени ђавољи адвокат
