0 0
Read Time:8 Minute, 45 Second

Писање јесте уживање, али и врло тежак и напоран посао, каже српски писац Слободан Владушић, аутор романа “Велики јуриш”, добитника награде “Јанко Веселиновић” за најбољи историјски роман на српском језику у 2018. години. Ово ђело је за професора књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду прво које се бави историјском тематиком. У разговору за еТрафику овај Суботичанин говорио је о личној сатисфакцији посљедњим романом, мотивима који су га подстакли да пише о Првом свјетском рату, утицају Милоша Црњанског на њега и историјској улози контроверзног Станислава Кракова у Великом рату.

Пише: Слободан Манојловић, Фото: Атила Ковач

Радња Великог јуриша одвија се у прољеће 1916. године. Поручник српске војске Милош Војновић опоравља се на Крфу гђе упознаје необичну Холанђанку и свједочи самоубиству српског мајора који је прошао голготу повлачења преко Албаније. У потрази за писмом које је остало иза њега Војновић се креће улицама Крфа, врховима Кајмакчалана и по Солунском фронту. У роману су описане историјске личности попут Кракова и војводе Вука (Војин Поповић).

Владушић објашњава зашто награде које је до сада добио на доживљава превише лично, али не крије задовољство њима.

“У последњих неколико година, тачније од књиге ‘Црњанси, Мегалополис’ која је добила Исидорину награду, почео сам да књижевне награде доживљавам као награде књигама, а не мени лично. Наиме, неколико својих књига које доживљавам као лично симболичко завештање и због онога што је у њима написано, али и због труда, напора, па и одрицања које је било потребно да се оне напишу. Рецимо, пишући ‘Велики јуриш’ имао сам осећај као да пишем докторску дисертацију: требало је много тога проучити, много тога написати, преправљавати, брисати, много тога држати у глави и то све радити буквално из дана у дан, да се не би изгубио континуитет. Када урадите нешто чиме сте задовољни – као што сам ја задовољан овим романом – онда је природно да желите да књига којој сте толико пуно тога дали, добије неку врсту симболичке сатисфакције. Ова награда је једна таква симболичка сатисфакција за ‘Велики јуриш’ и мене је обрадовала управо у име тог романа. Друга сатисфакција је велики број имејлова, порука и коментара које сам добио од читалаца, којима овај роман пуно значи. Трећа сатисфакција су четири издања ‘Великог јуриша’”, говори он.

Како је дошло до тога да пишете о Великом рату, с обзиром на то да раније нисте имали дотицаја са том и другим историјским темама?

Ја сам одувек волео историју, иако нисам писао романе који се баве историјом. Зашто је то тако било, не умем да одговорим. Међутим, у једном тренутку сам осетио дубоко разачарање начином на који се опходимо према периоду Првог светског рата. То време није само време смрти, као што би то казао Добрица Ћосић, већ и време подвига. То смо, чини ми се, заборавили. Имали смо сви заједно прилику да то видимо пре неку годину: испоставило се да је за НИН-ову награду довољно да се спрдате са чувеним јуришом који је 1915. године предводио мајор Драгутин Гавриловић након што је изговорио оних неколико реченица које су и у књижевном смислу много сугестивније, него сви романи у којима се тај човек и ти војници изврћу руглу. Да парафразирам једног песника, ја сам желео да будем скутоноша попљуване сенке тих наших предака. То не значи да сам написао роман у коме од прве до последње странице пишем химне њиховом херојству: напротив. Овим романом провејава патња и страдање, кукавичлук али и херојство. Рат је једно тотално искуство у коме се све маске скидају и свако покаже ко је и од каквог је материјала. И не мање важно: људи овај роман, ако је веровати коментарима које сам добио, прочитају за два дана, јер их он увлачи у себе као вир. То сам и хтео. Да вратим тај период из заборава.

Где сте црпили инспирацију за тему, који су вам извори највише помогли у томе?

Читао сам разне ствари: документарну грађу, мемоаре, сећања, исповести Солунаца, романе, пре свега “Крила” Станислава Кракова и “Српску трилогију” Стевана Јаковљевића. Морао сам, наравно, да уђем некако у то време, да се упознам не толико са историјским догађајима, јер је то најлакше сазнати, већ са обичним животом војника и официра. Рецимо, којим стварима су располагали, у шта су веровали, како су гледали на рат, шта им се дешавало у позадини, а шта на фронту у току оних такозваних обичних дана, које историја не памти. Већ само истраживање о том периоду је за мене било изванредно занимљиво.

Да ли сте имали помоћ некога од колега при стварању слике за ово дело?

Помогао ми је Милош Ковић, историчар и мој добар пријатељ, око неких историјских појединости. Такође, велику захвалност дугујем још једном мом пријатељу, Владимиру Кецмановићу, који ми је дао неколико савета у вези са текстом књиге, али и око неких других важних ствари, све ми је то било од велике помоћи. Било је још неколико људи који су се потрудили око овог романа. Рецимо, за ову прилику поменућу Луку Баља који је несебично промовисао овај роман и више него што су то од њега захтевале професионалне обавезе. Има ту још људи… Знате, у једном тренутку схватите да оно што пишете има смисао и значење и другим људима. Тада имате утисак да писање није само ваша ствар, већ да има неку снагу. Снагу да повезује људе, да их чини јачим и чвршћим. Књижевност, бар за неке људе, и даље може да буде катраза, очишћење. Када то видите, онда схватите да је најмање важно то што сте ви написали тај роман. Буде вам просто драго што такав роман постоји.

Колико је Велики рат истражен и описан у српској књижевности, која дела о њему цијените?

И пуно и мало. О њему говоре разне књиге са различитим књижевним успехом. За оне који су у њему учествовали, тај рат је био тест чојства и јунаштва. Он је исто тако тест и за оне који о њему пишу. Много тога се може наслутити о људима на основу тога како пишу о Великом рату, а посебно о српским страдањима у том рату. Не може се рећи да о том рату у нашој култури постоји мит: за сто година, ми нисмо снимили више од пет филмова о Првом светском рату. Дакле, они који сматрају да треба деконструисати мит, заборављају да ова култура и овај народ, из разних разлога, тај мит није ни конструисала. Што се тиче мене и мог односа према Великом рату, парафразираћу Киша и завршетак “Пешчаника”: мени је драже да будем међу прогоњенима, него међу прогонитељима.

У роману се доста осјети и дух Милоша Црњанског. Колико његов утицај значи за ваш књижевни опус?

Докторирао сам на прози Милоша Црњанског. Читао сам га уздуж и попреко, неколико пута. У свакодневном говору често помињем неке речи и формулације које сам први пут чуо код њега. Рецимо, синтагму “пријатељ у прошлости”: то је немогуће рећи боље и јасније. Може се такође, рећи да је завршетак мог “Великог јуриша” нека врста омажа завршетку “Друге књиге Сеоба”, а завршетак тог Црњансковог романа по мени представља најбоље написане странице у српској прози 20. века. Ипак, када је Црњански у питању, не желим да долазим у ситуацију да га супротстављам неким другим писцима. Ја нисам фан Црњанског, нисам његовог обожавалац. Ја сам његов пријатељ из будућности, али не само његов пријатељ. Српска књижевност 20. века није само Црњански и треба да будемо срећни што поред њега имамо још неколико великих писаца који доказују да смо заиста велика култура.

Какво је ваше мишљење о свијести у српском народу прије и у току Великог рата?

Није лако одговорити на ово питање, пре свега зато што ни Срби оног времена нису знали шта да мисле о томе. Рецимо, након завршетка Другог балканског рата, Слободан Јовановић, један од најугледнијих српских интелектуалаца не само онога времена већ уопште, пише у једном приватном писму следеће: Ја сам пред рат (Први балкански рат, 1912. године) готово изгубио веру у нашу будућност. А онда додаје да су сви његови пријатељи са којима је делио тај губитак вере, “постали исувише песимисти”. Лично, не желим да кињим себе и своје савременике и да говорим како смо гори од Срба оног времена. Оно што желим, јесте да видим шта ми сада можемо да урадимо за себе, на основу онога што су наши преци радили почетком прошлог века, за будућност сопственог народа, српског народа. Мислим да су таква размишљања много плодоноснија од кукања како им нисмо ни до колена. И они су веровали да нису ни до колена онима који су дизали Први српски устанак. То кукање је дакле, бесмислено и ја нећу у томе да учествујем.

Један од историјских ликова у роману је и Станислав Краков о којем су у историјским круговима подељена мишљења због његове улоге у два велика рата. Какво је ваше мишљење о њему?

У праву сте за Кракова. Мислим да би имало смисла направити један велики скуп на коме би се Краков испитао и као писац и као јавна личност, у свим периодима његовог живота, из различитих углова, а интелектуално поштено. До тада, ја могу да кажем да је Краков у времену о коме говори мој роман, био недвосмислено херој. Ја га у роману приказујем у једној другачијој перспективи, јер тематизујем неке његове друге, литерарније црте: волео је жене, што се и може очекивати од неког ко је имао 21 годину, 1916. док је јуришао на Кајмакчалан као официр Дринске дивизије; био је леп човек, био је духовит човек, који је волео да се смеје и себи и другима. Такав се Краков појављује у мом роману. И многи га читаоци таквога и воле.

Роман је крајем претходне године представљен и у Кини. Какве су тамо биле реакције, колико су они заинтересовани за историју Великог рата и Србије?

У Пекинг сам позван да одржим неколико предавања о српској књижевности на тамошњем Пекиншком универзитету за стране студије. Оно што сам могао да закључим јесте да у Кини расте интересовање за Србију и српску културу, јер се сваке године прима све више студената који уче српски језик. Сем тога, по питањима које су ми ти млади студенти постављали током промоције “Великог јуриша” у српском Културном центру у Пекингу, схватио сам да се ради о врло озбиљним младим људима, који се занимају и за нашу историју и за нашу садашњицу. То интересовања би требало да нас охрабри.

Својевремено сте споменули да сте прије “Великог јуриша” имали кризу у писању. Како се сада осјећате и радите ли на неким новим књигама?

“Велики јуриш” ми је у великој мери помогао да отворим једну нову страницу у писању прозе. Сада се осећам веома добро и радим на новом роману. Када ће тај роман бити завршен то не знам. Знам, међутим, да уживам у писању и истраживању и то ме збиља радује.

ИЗВОР: Етрафика

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Марко Танасковић: Чернобиљ и радиоактивна русофобија
Next post Мишa Ђурковић: Еутаназијa Србије

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *