0 0
Read Time:3 Minute, 54 Second

У новој књизи преведеној на српски, Ноам Чомски објашњава како је мањина богатих поништила демократска достигнућа у САД.

Можда је наша привреда у сјајном стању, али се наше реалне зараде деценијама нису мењале, приметио је Ноам Чомски у једном од скорашњих интервјуа, тврдећи да је новац од раста америчке економије завршио у већ препуним џеповима малог броја најбогатијих.

Славни лингвиста, аутор и јавни интелектуалац, који је годинама предавао на Масачусетском институту за технологију, казао је у емисији „Димокраси нау”да обични грађани немају велику корист од тога што се њихова економија, како тврди влада, потпуно опоравила после финансијске кризе 2008. Зашто су САД постале земља неједнакости, тема је којом се Чомски детаљно бавио и у књизи „Реквијем за амерички сан”, недавно објављеној на српском језику у издању „Академске књиге” и преводу Саше Драха и Љиљане Матић.

Амерички сан – рођени сте сиромашни, напорно радите и стећи ћете све што вам треба јер свако може да вози ауто, купи кућу и школује децу – више не постоји, пише аутор.

Највећи број људи пробудио се из сневања о успеху кад су моћ и новац почели да се гомилају у рукама малог броја људи. Урушени су једнакост и демократија, констатује Чомски, додајући да није било тако до таласа неолиберализма седамдесетих година прошлог века, до када се у Америци заиста повећавао политички и економски егалитаризам. Педесете и шездесете године биле су доба највећег економског раста и амерички сан је био могућ јер је привредни раст прилично равномерно распоређиван. Комерцијалне и инвестиционе банке биле су раздвојене и није долазило до крахова попут слома хипотекарних кредита 2008. Демократизација је значила да су и жене, млади, незапослени, популација која је дуго остајала на маргинама, почела да се организује и улази у политичку арену. А онда је, седамдесетих година, пословна заједница рекла – доста!

Почео је напад који траје и данас и који се води против егалитарних достигнућа. Чомски подсећа да је и Џејмс Медисон, писац Устава САД, сматрао да се мањина власника капитала мора заштитити од остатка друштва јер кад би се већина, која је сиромашна, удружила, кад би одлучивала, она би богаташима отела имовину. Згранувши се над ширењем демократије, корпоративна Америка је одлучила да пасивизује и деполитизује масе идеолошким преобликовањем друштва. Капиталисти су веровали да су црква, школа, универзитет и остале институције за индоктринацију подбациле јер су дозволиле да млади постану слободни и независни, да схвате шта су њихова права и да се за њих боре. Све то је требало променити и управо тих година, подсећа аутор, цена школарина почела је да расте, а студентски кредити да толико поскупљују да их више није било могуће отплатити. Порука коју је мањина слала већини била је – образовање вам није потребно!

Чомски подробно описује и друге начине како је олигархија победила демократију. Економија је промењена тако што су средишње место уместо производње заузеле банке, осигуравајуће куће и финансијски фондови. Завлада је ера шпекулација и профит је долазио из финансијског мешетарења, а не из производње. Кад је реч о уговорима о слободној трговини, који су се проширили светом последњих деценија и из којих Доналд Трамп жели да извуче САД, Чомски каже да су они увели међународну конкуренцију само за оне са дна хијерархије. Амерички радник почео је да се надмеће са експлоатисаним радником из Кине, што је погоршавало положај људи у местима попут Мичигена. Не само да је класа власника капитала профитирала на нижим надницама, већ је и добила запослене који су били толико забринути за своја радна места да им није падало на памет да се удружују у синдикате и боре за боље услове, а економске теорије су то назвале здравом економијом, иронично примећује аутор. Његово запажање – да је последњих деценија терет одржавања друштва пребачен на сиромашне јер су се стално смањивали порези на капитал и дивиденде, а увећавали намети на потрошњу и плате – потврђено је и крајем прошле године кад је Трамп смањио порезе, пре свега корпорацијама.

Чомски је убеђен да његови сународници одржавају некадашњи стандард само зато што живе на кредит и раде далеко више него што се ради било где у Европи. Сматра и да су људи данас лак плен пропаганде, која је од њих у економији направила неразумне купце непотребних производа, а у политици необавештене гласаче, „неинформисано бирачко тело које ће донети ирационалну одлуку, врло често и против властитих интереса”. Кандидати на изборима оглашавају се и „продају” попут робе, а индустрија односа са јавношћу води рачуна о томе да до бирача дођу само површне информације. Захваљујући пи-ар машинерији, о политичарима се говори као што би се говорило о славним личностима, уместо да се дебатује о политици. Никако се не подстичу информисање и озбиљна расправа јер би онда било немогуће сакрити непремостиви јаз између онога шта ради мањина и онога шта жели информисано јавно мнење, закључује Чомски.

 

Извор: Политика

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Леонид Савин: Вучићев патетични имиџ патриотизма
Next post Неподношљива лакоћа нихилизма – Беснило

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *