0 
0 У оквиру истраживања која публикује Светска банка недавно је објављен рад бугарских аутора Симеона Ђанкова и Елене Николове под насловом „Комунизам као несретни (други) долазак“. Овај неспретни наслов (уз аргументацију која следи) требало би да сугерише да је комунизам био само друга инкарнација или други долазак православља. Позивајући се на Берђајева и поједностављујући га, аутори износе тезу по којој је комунизам процветао на плодном православном тлу.
Ова веберијанска анализа има претензије да буде егзактна и да своје закључке поткрепљује статистичким инструментаријем. Ако је веровати ауторима, католици и протестанти су сретнији од православаца, имају више деце и мање су наклоњени тези да је државно власништво добра ствар. Ко воли да срећу мери егзактно, у студији ће наћи податак и да су католици тачно 4% сретнији од православаца, а протестанти чак 5,8% … шта год то значило. (Узгред, полазећи од истих извора који су коришћени у овој студији, најзадовољнији животом су грађани Узбекистана, Таџикистана и Киргистана.)
Православци не воле ризик, више нагињу левици, више воле старе, тестиране идеје од нових, и сматрају да државе треба да преузму више социјалне одговорности (него грађани).
Аутори закључују да су њихови налази важни за разумевање чинилаца који су утицали на економску и политичку трансформацију Источне Европе. Њихови амбициозни увиди се ту не завршавају, већ сежу и дубље у прошлост. По њима, теолошке разлике су вероватно одредиле развојни пут држава и много пре појаве комунизма. Ову смелу тезу аутори не елаборирају будући да је она вероватно по себи јасна.
Историја православних народа, вишевековно страдање и борба за опстанак на тешкој географској ветрометини су, чини се, трице и кучине. Све је то мало важно и закључак је јасан – православље је узроковало све историјске неуспехе држава које припадају том цивилизацијском кругу. Или имплицитно, другима боље иде јер имају бољу и рационалнију веру.
Овако дубоке и готово епохалне закључке аутори су извели комбинујући и анализирајући податке које периодично објављују невладина организација Wорлд Валуес Сурвеy и Европска банка за обнову и развој у свом периодичном истраживању „Живот у транзицији“. Реч је о тзв. лонгитудиналним анкетама (на малом узорку) које говоре о субјективном осећању живота и вредносним системима грађана изабраних држава. Оне су егзактне и мерљиве таман колико је мерљиво и свако субјективно осећање.
Ова врста анкета може бити од користи када се сагледавају промене у доживљају стварности у оквиру једне државе у различитима временским периодима, али не више од тога. Међусобна поређења држава у оваквим анкетама су крајње проблематична будући да потпуно игноришу социјални, економски и историјски контекст, као и тренутак у коме се анкете раде. Још је апсурдније када се овакве анализе користе за ретроактивну реконструкцију прошлости.
Све што је наведено у студији уклапа се у стереотип о православној пасивности и конзервативизму, о мањку инвентивности и индивидуализма и вишку вере у државу. Чини се да су бугарски аутори прво усвојили поменуте стереотипе и у складу са њима су донели закључке о разлозима заостајања православних држава. Тек потом су потражили емпиријско упориште како би те ставове поткрепили. У недостатку бољих подлога узели су прво што им је дошло до руке, трпајући у исти кош врло различите православне народе и њихове традиције.
Може бити да је у православном свету све управо тако, како се у студији тврди. Могуће је и да су наслаге православља важан разлог релативног заостајања ових држава. Од анализе заостајања православних држава не треба бежати ни онда када резултати анализе могу довести у питање и неке од темељних националних вредности. Народи себи не чине услугу када своје слабости не анализирају или се праве да их не виде.
Проблем са овом студијом је њена танка, претанка емпиријска подлога и једва скривени памфлетски карактер. Структура рада је конфузна, методологија је нејасна и све то је у гротескном нескладу са претенциозним и далекосежним закључцима.
Од Вебера и Зомбарта па до данас, поједностављене и једнодимензионалне анализе сложених феномена су корелацију интерпретирале као каузалитет. Истовремено, независно од воље и намере аутора, овакве анализе су често служиле у пропагандно-политичке сврхе и неретко су завршавале у мање или више отвореном расизму.
Упркос свим зјапећим слабостима, ова студија је већ добила довољно публицитета и одлично се уклопила у тренутне политичке и пропагандне трендове. Сва је прилика да би и домаћим модернизаторима, као и интелектуалцима гадљивим на сопствену нацију, ова студија могла помоћи да „научно“ поткрепе своје тезе о ретроградности православља и потреби преумљивања Срба по католичком или протестантском узору.
Извор: nkatic.wordpress.com
