0 0
Read Time:25 Minute, 10 Second

Амерички председник, у ствари, игра улогу цара

            у данашњој Европи. (Јорам Хазони)

 

Пише: Тодор Вулић

       Америчко-израелски политиколог Јорам Хазони (рођ. 1964), је један од водећих теоретичара национализма. У студији Врлина национализма (у издању Института за европске студије и Издавачког предузећа Clio, а у преводу Сање и Мише Ђурковића) он види свет као поприште борбе нација против Империје. Уједно, Хазони из потпуно нове перспективе указује на деструктивност толико слављене западне идеологије империјалног космополитизма. Наравно, пошто у краћем чланку није могуће писати о свему што је у тој књизи речено, ставићемо у фокус овог осврта индиректан одговор израелског политиколога на питање – зашто су Срби од стране Империје издвојени као посебан случај, и зашто су као такви, изложени „мржњи и гађењу“ империјалног Запада? И на крају, зашто су, у складу с том мржњом, подвргнути кажњавању од стране западне квазилибералне империјалне елите? „Ради се о томе – напомиње Хазони – да унивезалистички идеали имају тенденцију да стварају мржњу чим наиђу на одлучно противљење. […] Претпоставка да империјалисти имају већи капацитет за љубав [од националиста] представља, чини ми се мит који су промовисали исти ти имеријалисти“ (Хазони, 2021:  212). На основу нашег новијег историјског искуства, није тешко сложити се са Хазонијевом тезом да је мржња и те како својствена „либералним заговорницима новог универзалистичког политичког поретка“ (Хазони, 2021:  212).

Кант као идеолог универзалистичког поретка

          За неполитикологе прилично изненађење представља Хазонијева теза о  Канту (1724 – 1804) као идеологу савременог империјализма. Он нас упознаје са теоријом овог немачког филозофа, према којем се развој државног организовања друштвених заједница одвија у три сукцесивне фазе:

  • фазу дивље државе,
  • фазу националне државе и
  • фазу универзалне државе.

            У Кантово време, прва фаза је већ била углавном европска прошлост, друга фаза садашњост, а трећа фаза европска будућност. Кантов идеал је, наравно, универзална држава, јер само она, по њему, може да обезбеди мир и мирољубиви просперитет човечанства. Међутим, његова теорија је само још једна у низу теорија праволинијског прогреса, па тиме и погрешна као и све друге сличне теорије. Стварност напросто одбија да сарађује са тим теоријама у истој оној мери колико и са, рецимо, Фукујамином теоријом о „крају историје“. Подсмевајући се свом бившем студенту, Хантингтон примећује да према Фукујами, после источноевропских неолибералних револуција 1989. године: „Будућност неће бити посвећена великим и раздраганим борбама око идеја, него решавању светских економских и техничких проблема. И све ће то, закључује он тужно, бити прилично досадно. Очекивање [Фукујамине] хармоније било је широко прихваћено. Политичке и интелектуалне вође развиле су слична гледишта. Берлински зид је пао, комунистички режими су се срушили. […] ꞌАлилуја! Више се не бавимо ратом јер га више немаꞌ. Тренутак еуфорије на крају хладног рата створио је илузију хармоније, за коју се ускоро открило да је управо то [илузија]“ (Хантингтон, 2000: 32-33).

            Једини могући мир (или „хармонија“) је империјални „мир“, а како је изгледао тај Фукујамин „досадни мир“ после 1989, информише нас нико други до идеолог, а тиме и заговорник, америчког империјалног вршљања Роберт Кејген: „Природни резултат овакве ситуације била је спремност да те [империјалне војне] снаге буду употребљене ради остваривања циљева широког опсега, од хуманитарних интервенција у Сомалији и на Косову, до промене режима у Панами и Ираку. Између 1989. и 2001. године Сједињене Државе су у страним земљама интервенисале силом чешће него и у једном другом периоду своје историје – у просеку је била спровођена по једна значајна војна акција сваких 16 месеци – више него и једна сила у истом временском распону“ (Кејген, 2009: 51). После 2001. империјални ратови Сједињених Држава „у функцији мира“ су настављени у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији… а насиљем је промењен и режим у Украјини уз последице са којима се данас суочава цео свет. Кристофер Кокер је на примеру ирачког града Фалуџе, који је 2004. године са десетинама хиљада својих становника сравњен са земљом, показао како изгледа Pax Americana.

            Међутим, такав империјални мир није изузетак већ историјска константа. Петар С. Ћурчић у свом осврту на Хазонијеву Врлину национализма примећује: „За аутора, империја својим деловањем насилно спутава слободе и огњем и мачем доноси у суштини неправедан светски мир. […] Пишући о империјама, он се не задржава на одређеној епохи, већ тежи да борбу империја и нација представи као црвену нит људске прошлости“ (Ћурчић, 2021: 252).1  Хазони заиста подсећа и на друге империјалне и универзалне „миротворце“, спомињући међу њима и Адолфа Хитлера. Он је у свом Mein Kampf-у писао да би тријумф немачке расе остварио и „оно чему се толико данашњих пацифиста нада“; остварио би МИР „заснован на победничком МАЧУ владајућег народа“ (Хазони, 2021: 240). У антици, водећи крваве ратове против оних који нису прихватали наметнуто им ропство, Римљани су при пацификацији побуњених покрајина за собом остављали пустош. Мир је успостављен – мртви су заиста били мирни. И Римљанин Тацит је писао – подсећа нас Кристофер Кокер – да Римљани „прво направе пустињу па је прогласе миром“. Тако је изгледао империјални римски мир (или лат. Pax Romana). Кант је свој манифест под називом Вечни мир – филозофска скица, у којем је покренуо напад на идеал националне државе, написао 1795. године, на почетку ратова још једног чувеног империјалног „миротворца“, Наполеона I Бонапарте. И ето, тако изгледа тај Кантовог историјски прогрес од Римљана до Американаца; прогрес у којем је суштински све остајало исто. Хазони цитира и Бачевича који каже: „Вршећи утицај не у једном већ у неколико региона од кључне геополитичке важности, презирући легитимитет туђих политичких и економских начела, проглашавајући постојећи поредак сакросанктним (пресветим, недодирљивим – примедба аутора), претендујући на неупитну војну превласт са глобално распоређеном силом која није конфигурисана за самоодбрану већ за принуду: све су ово поступци нације ангажоване на управљању империјом… Свиђало се то нама или не, Америка данас јесте Рим“ (Хазони, 2021: 73). За разлику од Канта, други немачки филозоф, Шопенхауер, као заговорник спиралноцикличне динамике историје, тврдио је да се у историји перманентно понавља „оно исто али другачије“. Дакле, према њему, прогрес је илузоран. Није ли сваки империјални мир, био то Pax Romana, Pax Gallicа, Pax Germanica или Pax Americana у понављајућој историји заиста „оно исто али другачије“? Мудри Соломон је рекао: „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“ (Проповедник 1.9). Толико за сад о теоријама прогреса.

              Зашто је мир шарена империјалистичка и универзалистичка пропагандна лаж? Зато што је рат природно стање људске врсте, универзално и свевремено, као што је и природа рата универзална и свевремена. „Одговор на Хераклитово питање чему рат, јесте да је он део наше људскости“ (Кокер, 2012: 62). То јесте непријатна чињеница, али се човечанство с њом мора помирити, исто онако како се мири и са непријатном чињеницом о неминовном животном крају сваког од нас – па кога кад тај крај снађе. Стога мир као изговор за укидање националних држава и њихово утапање у Кантову универзалну државу ни у њој не би био остварен, јер га је немогуће остварити. Онај ко поверује да је свеопшти мир ипак могућ, слободно може да живи у убеђењу да и људи (попут богова) могу постати бесмртни. И једно и друго убеђење је подједнако далеко од стварности, и оба та хтења опстају само као неоствариве жеље. Данас се озбиљни људи смеју алхемичарима који су покушавали да изнађу еликсир бесмртности, али, гле чуда, истовремено верују теоретичарима и филозофима друштва (Канту, Марксу или Фукујами, свеједно) да је свеопшти мир могућ. У чему је разлика између тог еликсира и мира, када су људи од својих прапочетака до данас у континуитету и умирали и ратовали?

 

            Архетип мржње

 

            Као Јеврејин, Хазони је посебно усредсређен на немачко империјално зло, па у наставку пише: „Немци, међутим, никада нису гајили старозаветну концепцију о себи као независној националној држави. […] Католичко-немачки сан Austriae est imperare orbi universo (лат. Аустрија треба да влада целим светом – примедба аутора), сан нацистичке Немачке да постане ꞌБог на Земљиꞌ, и немачки просветитељски сан о ꞌмеђународној држави, која ће нужно наставити да расте све док не обухвати све људе на Земљиꞌ, све су то трансформације једног истог идеала и страсти царева и империјалиста, који сањају о гашењу свих нација које практикују самоодређење и слободне су […]. [Стога је немачка мржња према Јеврејима, а могли би смо додати и Србима] архетип мржње царева и империјалиста, чија универзална воља не може да поднесе ни један народ који се опире, ма колико мален био. […] Али ужас од националног и посебног, мржња потекла од царева и империјалиста, гори данас јасно међу ꞌлибералним интернационалистимаꞌ. Они су преузели чежњу за универзалним царством, верујући у то како су некад веровали хришћани  и марксисти“ (Хазони, 2021: 241-242).

            На овом месту ћемо се вратити на питање – зашто су Срби од стране Европске уније издвојени као посебан случај, и зашто су као такви, изложени „мржњи и гађењу“ империјалног Запада? Да ли смо увек били омражени? Док су „политичке теорије признавале слободу нација да захтевају и бране своју независност од предаторства међународних империја“ (Хазони, 2021: 218), то није био случај. (Сетите се да је српска застава 1918, била истакнута на Белој кући у Вашингтону, у знак признања борби Србије за националну независност. Пре тога такво признање није указано застави ни једне друге државе). Међутим, „у намери да успоставе Европску унију, нације Европе су успоставиле нову парадигму у којој се независна национална држава […] види као извор неизрецивог зла, док се мултинационално царство – које је Мил истицао као само оваплоћење деспотизма – непрестано помиње са наклоношћу, као модел за постнационално човечанство“ (Хазони, 2021: 219). И баш тад, кад је Европа одлучила да постане мултинационално „царство“ у форми Европске уније, и то „царство“ кренуло у империјалну експанзију на просторе источне и југоисточне Европе, Срби су, пренебрегавајући комунистичке међурепубличке границе, покушали да створе то „неизрециво зло“ – националну државу. Европа, али и цео колективни Запад је на тај покушај стварања „неизрецивог зла“ одговорила провалом усијане мржње, тоталним економским санкцијама, пропагандном сатанизацијом и на крају НАТО бомбама уз насилно издвајање Косова.

          „Марксистичкој осуди националне државе придружио се либерални антинационализам, који је жарко тежио укидању старог поретка у име Кантовог марша ка просветитељству. Како је истакао филозоф Јирген Хабермас, можда водећи теоретичар постнационалне Европе, тај прелаз је био нарочито лак за Немце – имајући у виду немачку улогу током Другог светског рата и чињеницу да је послератна Немачка у сваком случају била под окупацијом и више није била независна држава. […] Само генерацију касније, 1992. године (дакле у години када је раскомадана СФР Југославија, а са њом и српски етнички простор – примедба аутора), европски лидери су потписали Мастрихтски уговор о успостављању Европске уније као међународне владе и тиме су ускратили државама чланицама многа овлашћења која су историјски повезана са националном независношћу. Наравно, постоје Европљани који нису прихватали овај курс. Али утицај нове парадигме, мотора који усмерава кретање према Европској унији, ипак је био преовлађујући. У Европи и у Америци, посматрамо раст генерације младих људи који по први пут после четири стотине година не признају националну државу као темељ наших слобода. Заиста, данас постоји нова моћна парадигма која замишља и планира живот без националних држава. И тиме је покренула плиму последица, како за оне који је прихватају тако и за оне који је не прихватају“ (Хазони, 2021: 222). Можда би овде требало исправити Хазонија и рећи – да, та моћна парадигма заиста постоји, али она више није нова. Ново је поновно бујање идеологије националне државе, како то и Хазони на другом месту примећује, „као брана од предаторства међународних империја“. Поново се потврђује стара циклична истина: „Коло од среће уоколи, вртећи се не пристаје: тко би гори, ето је доли, а тко доли, гори остаје“ (Иван Гундулић, „Осман“).

           

            Либерална империја

 

             Јесу ли САД и Европска унија заиста класичне империје? Хазони ни једног момента у то не сумња. „У Европи – каже он – напори које је предводила Немачка са циљем да се независне државе европског континента потчине Европској унији брзо су напредовали. У Сједињеним Државама усталила су се настојања ка успостављању америчког ꞌсветског пореткаꞌ, у ком је Европа постала практично амерички протекторат. Са обе стране Атлантика, услед непријатне историје некадашњег европског и америчког империјализма, већина се устручавала да отворено говори о империји. Оно што су изабрани званичници, дипломате, привредници и медијске личности бескрајно понављали и о чему се писало у обиљу утопијских политичких трактата  […] (набрајајући те трактате Хазони на прво место ставља Фукујамину утопију – примедба аутора), био је став да се ꞌмеђународна заједницаꞌ доводи под ꞌглобалну управуꞌ. Свет ће имати јединствен закон и јединствен економски систем, којим би управљани Американци и Европљани у складу са либералним политичким доктринама. А ако нека нација ꞌпрекрши правилаꞌ овог новог светског поретка, као што је то био случај у Србији, Ираку и Либији, доћи ће америчка војска са савезничким европским трупама, и поново ће успоставити та правила. Светски режим мира и просперитета. Либерална империја. Током читаве генерације ово је била здружена политика свих главних политичких странака у Америци и Европи“ (Хазони, 2021: 72-73).

            Међутим, класичне империје су имале цареве као снажну извршну власт способну да управља спољним пословима и води ратове. Па ко би онда био цар Либералне империје? Хазони има одговор и на ово питање. Он каже: „Европској унији недостаје таква извршна власт, [а то је] у великој мери резултат њеног тренутног статуса протектората Сједињених Држава, које су одговорне за одржавање мира и безбедности Европе након Другог светског рата кроз Северноатлантски савез (НАТО). Амерички председник, је другим речима, командант европских оружаних снага – чињеница која је још једном истакнута у недавним ратовима НАТО-а против Србије. То заправо значи да амерички председник, у ствари, игра улогу цара у данашњој Европи“ (Хазони, 2021: 174). Треба на овом месту признати, да Хазони у свеопштој хипокризији модерне друштвене науке показује несвакидашњу особину – таленат да без увијања ствари назове правим именом. Хазони одговара и на питање – шта би било са Европском унијом уколико би се Американци, хипотетички узевши, одрекли такве улоге? „Као што сви разумеју – каже он –  Немачка доминира над европским нацијама. Европска унија је немачка империјална држава, по свему осим по имену“. Ако се Американци одрекну своје тренутне улоге, „тада ће Немачка именовати јаку извршну власт и она ће бити овлашћена да одржава безбедност континента. Тада ће се у потпуности обновити средњовековна немачка империја у Европи“. Међутим, пошто се такво решење тренутно не допада ни Американцима ни осталим Европљанима, „Европска унија ће очигледно остати амерички протекторат – протекторат који је и сам империја“ (Хазони, 2021: 174).

 

          Српско-немачко огледало

 

            У свом приказу Хазонијеве студије Петар С. Ћурчић запажа да: „Пишући из јеврејске перспективе која је утемељена на традицијама Старог завета, Јорам Хазони отворено слави вишемиленијумску тежњу Јевреја да у борби против разних империја створе слободну нацију на заветној земљи“ (Ћурчић, 2021: 253). И у овом чланку који управо читате се слави борба слободних нација против разних империја, и то према Хазонијевом моделу и маниру – али из српске перспективе. Наводећи немачки универзалистички сан од Канта до Хабермаса, а преко Хабзбурговаца (и Светог римског царства немачког народа), Хоенцолерна (и Другог рајха), Хитлера (и Трећег рајха), и Кол-Меркелове Европске уније, Хазони с правом примећује да су то само трансформације једног те истог империјалног идеала (или, како би то Шопенхауер рекао: понављање „оног истог али другачије“). Да је то, како то тврде и озлоглашени цикличари, заиста у суштини исти империјализам који се временом само трансформише у различите појавне (Шпенглер би рекао – морфолошке) облике, доказ је и његов однос према Србима. Оно што су им радили Хабзбурговци, то су им радили и нацисти, а оно што су им радили нацисти, то су им радили и немачки квазилиберални интернационалисти. Сви су они ратовали против Срба, комадали српски етнички простор и вршили идентитетски инжињеринг у деловима тог простора насилно одвојеним од матице. Тиме су их спречавали да створе одрживу и независну националну државу. То је у првим деценијама двадесетог века радио цар Франц Јозеф Хабзбуршки (и његов савезник Вилхелм II Хоенцолерн), као што је то у последњој деценији истог века радио и тадашњи цар Европске уније, Бил Клинтон (и његов савезник Герхард Шредер). Дакле, и то је историјска константа, и то је у понављајућој историји „оно исто али другачије“. (Та константа има чак и своје капларке елементе, јер су се на том србофобичном радном задатку својевремено ангажовали каплар Другог немачког рајха Адолф Хитлер, као и аустроугарски каплар Јосип Броз).

            Зашто су Немци толико доследни у својој србофобичној вишевековној империјалној мисији? Зашто толико мржње испољавају према пројекту независне српске националне државе? Какву би опасност по њих представљала та држава? На све ово постоји један одговор (назовимо га судбинско-историјски), који је наравно неприхватљив модерној друштвеној науци – одговор који подразумева правило истовременог обртања немачко-српских историјских исхода. Другим речима, кад год су се у историји Срби у држано-политичком смислу подизали, Немци су падали и обрнуто. У краткој анализи која следи, навешћемо само неколико примера у прилог овој тези:

            1806/07 – 1813.

            Поразивши Пруску у биткама код Јене и Ауерштета 1806, Наполеон улази у Берлин, претварајући Пруску у вазала Француског царства. Подаништво Пруске и окупација Берлина окончани су 1813. године, после Наполеоновог пораза у рату против Руса. У периоду вазалства Пруске, Карађорђева Србија се ослобађа Турске окупације. У години у којој је Наполеон окупирао пруску престоницу Берлин, српски устаници крунишу своје успехе ослобођењем Београда. Међутим, у години ослобађања Пруске 1813, Карађорђева Србија је поражена и угашена као државни ентитет. Немци (или Пруси) и Берлин су ослобођени, а Срби и Београд су поново пали у ропство.

            1914 – 1918.

             Германске империје, Аустроугарска 1914, а после неуспеха Аустроугарске и Немачка 1915, започињу оружану агресију против Краљевина Србије и Црне Горе. На крају Првог светског рата 1918, поражена Аустроугарска се распада и нестаје са политичке карте Европе. Уједно и Други немачки рајх доживљава свој империјални крај. Исте године победничка Краљевина Србија баштини српске, хрватске и словеначке етничке просторе предратне Аустроугарске, уједињујући их са дотадашњим српским краљевинама Србијом и Црном Гором. Без пропасти  германских империја не би било ни српског уједињења.

            1934 – 1939.

             Смрт председника Вајмарске републике Паула фон Хинденбурга означила је крај ове немачке републике, а проглашење Трећег рајха, које је одмах затим уследило, вратило је Немце на традиционалну империјалну стазу. У својој првој фази Трећи рајх је био успешан, успевајући да на релативно миран начин поврати немачке етничке територије: Рур, Сар, Аустрију и Судете. Међутим од 1939. Трећи рајх улази у фазу отвореног империјалног похода. Истовремено, убиство краља Александра Карађорђевића је означило почетак краја унитарне Југославије и почетак краја идеологије интегралног југословенства. Сепаратистичке тенденције кулминирају 1939, а Споразум Цветковић-Мачек је био први кораком ка распаду Краљевине Југославије и разбијању јединственог српског етничког простора. У време тријумфа немачке расне идеологије, идеологија интегралног југословенства је поражена; док се Немци уједињују, Југославија се разједињује.

             1941 – 1945.

              У Другом светском рату, нацистички империјални поход није заобишао ни Србе. После Шестоаприлског рата, нацисти су раскомадали Југославију и окупирали централну Србију. Међутим, пропаст Трећег рајха 1945, као предуслов за ослобођење и уједињење Срба, омогућио је обнову Југославије. Кад је Трећи рајх био на врхунцу своје империјалне моћи 1941, Југословенска држава се распала и нестала, а српски етнички простори су, или додељени државама сателитима нацистичке Немачке, или окупирани. Кад је Трећи рајх пропао 1945, Немце је снашло то исто: немачки етнички простори су делом додељени суседним државама, а делом окупирани. Истовремено Југославија је васкрсла.

           1948.

            У оквиру Маршаловог плана економске обнове Европе, ратом опустошена, подељена и окупирана Западна Немачка, постала је главни прималац америчке економске помоћи. Од 1948. до 1951. она од Сједињених Америчких Држава добија финансијску помоћ у вредности од 1.448.000.000 тадашњих долара. Захваљујући овој помоћи западнонемачка економија педесетих година постиже раст који је називан „економским чудом“. Маршалов план је допринео стварању НАТО-а 1949, а дугорочно и Европске уније. Истовремено, ратом опустошена ФНР Југославија је од 1948. године била изложена тешкој економској блокади од стране социјалистичких земаља. Идеолошки и економски самоизолована од капиталистичког Запада и у потпуности посвећена економској сарадњи са Совјетским Савезом и источноевропским државама, Југославија се суочила са изненадним и поразним економским последицама, када су јој те земље отказале сваки вид економске сарадње и помоћи, излажући је истовремено озбиљној оружаној претњи. 

            1955/56.

            Западна Немачка је 1955. године постаје чланица НАТО-а. Пре тога, притиснута економски, војно и пропагандно од стране социјалистичког блока, Југославија је 1953. ушла у Балкански пакт са Грчком и Турском које су биле чланице НАТО-а. На тај начин је и Југославија посредно постала чланица овог савеза. Међутим, 1956, одмах по уласку Западне Немачке у НАТО, југословенско руководство дефинитивно напушта политику блоковског сврставања и прокламује политику несврставања (Брионска декларација – 19. јул 1956). Дакле, у време када Западна Немачка улази у НАТО алијансу, Југославија се одлучно дистанцира од ње.

             1990/91

             Неолибералним револуцијама у земљама социјалистичког блока и рушењем Берлинског зида 1989, створени су услови за уједињење две Немачке 1990. Практично истовремено са уједињењем Немачке почиње распад Југославије. Кључну улогу у растурању Југославије кроз признавање отцепљених југословенских република, одиграла је, наравно, Немачка. Као што је НАТО своје прве две војне интервенције извео против Срба, тако је и прво озбиљније спољнополитичко ангажовање уједињене Немачке било усмерено против њих. Тадашњи министар спољних послова Немачке, Ханс-Дитрих Геншер, на чувеној седници Европске заједнице у Луксембургу у ноћи између 16. и 17. децембара 1991. је најпре приволео Француску за призна Хрватску, а онда и Велику Британију. Хрвати су тад певали Danke Deutschland (хвала Немачкој).

             1992.

             У години у којој се Југославија и формално-правно распала, потписан је Уговор из Мастрихта, којим је формирана Европска унија, (и то како рече Хазони: „Европска унија која  је немачка империјална држава, по свему осим по имену“). Сваки даљи корак ка унитаризацији ЕУ пратила је даља дезинтеграција Срба (рецимо, потписивање Лисабонског споразума, којим је мењан Устав Европске уније, оквирно се подудара са иступањем Црне Горе из СР Југославије, 2006/07) итд.

             Овај скраћени списак обртања српско-немачких историјских исхода могао би се допунити још низом ставки, како из опште историје два народа, тако и из њихове владарске историје. На пример: када је Карађорђе завршио владавину Устаничком Србијом, Фридрих Вилхелм III је започео владавину Пруском ослобођеном француске окупације; када је Фридрих Вилхелм III завршио владавину, започео је владавину кнез Михаило Обреновић (1839/40); када је кнез Милош Обреновић завршио своју прву владавину, Фридрих Вилхелм IV је започео владавину Пруском (1839/40): када је Фридрих Вилхелм IV завршио владавину, започео је своју другу владавину кнез Михаило Обреновић (1860/61); када је кнез Михаило завршио владавину, Вилхелм I од Пруске је започео владавину Севернонемачком конфедерацијом (1867/68); када је Вилхелм I завршио владавину, започео је владавину краљ Александар Обреновић (1888/89); када је краљ Милан Обреновић завршио владавину, започела је владавина Вилхелма II; када је Вилхелм II завршио владавину, започео је владавину регент Александар Карађорђевић Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца (1918); када је Александар Карађорђевић завршио владавину, Адолф Хитлер је започео владавину Трећим рајхом (1933/34); када је Адолф Хитлер завршио владавину, Јосип Броз је започео владавину ФНР Југославијом (1945) итд. И овај списак је далеко од комплетног. Колико је тога у овом набрајању изостављено илустроваћемо само једним примером. Тридесет једногодишња владавина Вилхелма I одвијала се у четири квалитетно различите фазе: у првој фази он је владао као регент тешко оболелог Фридриха Вилхелма IV; у другој, као краљ Пруске; у трећој, као краљ Севернонемачке конфедерације и у четвртој, као цар Другог немачког царства:          

           1857/58

1857 – Почетак регентске владавине Вилхелма I Пруском (изостављено).

1858 – Крај владавине кнеза Александра Карађорђевића.

           1860/61

1861 – Почетак краљевске владавине Вилхелма I Пруском (изостављено).

1860 – Крај владавине кнеза Милоша Обреновића.

           1867/68

1867 – Почетак владавине Вилхелма I Севернонемачком конфедерацијом.

1868 – Крај владавине кнеза Михаила Обреновића.

           1871/72

1871 – Почетак владавине Вилхелма I Другим немачким царством (изостављено).

1972 – Крај владавине Намесништва у име малолетног кнеза Милана Обреновића.

           *

           1888/89

1888 – Крај владавине Вилхелма I.

1889 – Почетак владавине краља Александра Обреновића.

             Дакле, смене немачких и српских-југословенских владара су се временски практично подударале (уз максимално одступање од ± 1 година).

          ***

           Ова историјска скица је у ствари само још један афирмативни одговор на Шпенглерово питање: „Постоји ли нека такорећи метафизичка структура историје човечанства, с оне стране свега случајног?” (Шпенглер, 2018: 27, том 1). Било како било, историјско искуство нас учи следећем – док се Европској унији (која је немачка империјална држава по свему осим по имену), не смркне, Србима неће сванути, нити ће створити одрживу НЕЗАВИСНУ државу, јер ово што се данас назива српском државом –  да то попут Хазонија назовемо правим именом – је Америчка и ЕУ колонија и ваљда је то јасно? Међутим, пошто „коло од среће уоколи, вртећи се не престаје“, завршимо овде ову причу о безумном срљању наших политичких „елита“ у безалтернативну ЕУ. „Европа сад“ – ма како да не?

 

              Како се, заправо, рађају државе

 

              На крају, вратимо се поново Хазонију. Упркос свеопштој хипокризији и идеологизованости модерне друштвене науке, он успева да се одупре лагодној заводљивости мејнстрима и остане веран сопственом увиду. Хазони се не устручава да разобличи и неке научне митове, као, рецимо, у поглављу: „Како се, заправо, рађају државе“. Одговор модерне друштвене науке на то питање (као и на многа друга) је, према Хазонију, у категорији родитељског одговора деци на питање – како се рађају бебе? Тако што их доносе роде, зар не? „Слично томе постоји прича коју професори политике, права и филозофије причају својим студентима о томе како се рађају државе. […] Ниједан универзитетски професор или наставник грађанског не верује да је то истина. Па зашто је онда причају“ (Хазони, 2021: 99). Дакле, друштвена наука заступа широко прихваћени став о „настанку државе као изразу сагласности појединаца о регулацији општих питања зарад личних интереса“ (Ћурчић, 2021: 55). Приметно је, да овакав одговор друштвене науке улогу нација у настанку држава заобилази у најширем могућем луку, а акценат ставља на појединца и његове интересе. „Инсистирањем на колективном, Хазони гради тезу о настанку државе из нижих колективитета зарад потребе остваривања заједничке одбране, правде и религије“ (Ћурчић, 2021: 55). „У стварном животу – каже Хазони – нације представљају заједнице које на окупу држи узајамна оданост и брига о посебним традицијама која се преноси са генерације на генерацију. Такве заједнице деле иста историјска осећања, језик, списе, обреде и границе, што код њихових чланова ствара снажан осећај идентификације са прецима и бригу за будућност наредних генерација“ (Хазони, 2021: 51).

            Хазонијева иронична метафора о бебама и родама успело показује да модерна друштвена наука не служи ономе што је по дефиницији њен задатак, већ у свом основном току служи идеологији Империје. Служећи тој идеологији, друштвена наука уједно и заташкава зверску империјалну праксу, посипајући ту праксу златним прахом племените илузије о људским правима и миру. У сваком случају, како је то у поговору ове студије написао Миша Ђурковић: „Хазони је на маестралан начин, са великом елеганцијом у аргументацији приредио значајну одбрану принципа и врлине нације и национализма. […] Као академски допринос, њена вредност је несумњива“. И јесте тако. Ако ни због чега другог, вредност Хазонијеве књиге је бар у томе, што је он делатнике из сфере друштвених наука подсетио на оно што је већина њих заборавила – како се чува научни интегритет у времену ултимативног и инквизиторног инсистирања Империје на светости њених идеолошких постулата. Дакле, и ово је још једна понављајућа прича о „свецима и јеретицима“ друштвенонаучне цркве.

 

 

 

Извори:

Хазони, Јорам: Врлина национализма, Clio – Институт за европске студије, Београд, 2021.

Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД-Подгорица/Романов-Бања Лука, 2000.

Кејген, Роберт: Повратак историје и крај снова. Центар за цивилно-војне односе Alexsandria Press, Београд, 2009.

Кокер, Кристофер: Филозофи варвари – Размишљања о природи рата од Хераклита до Хајзенберга, Завод за уџбенике, Београд, 2012.      

Шпенглер, Освалд: Пропаст Запада I, Службени гласник, Београд, 2018.

1) Ћурчић С. Петар: У трагању за врлином национализма, 2021.

https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2022/01/SPM-73-11.pdf

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Миша Ђурковић: Јавно извињење или Срећна Нова 1948!

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *