0 0
Read Time:22 Minute, 23 Second

Године 2007, када је Епл почео са производњом ајфона у Кини, ова земља је била познатија по јефтином раду него по технолошкој софистицираности. У то време, кинеске фирме готово да нису биле способне да производу било коју од унутрашњих компоненти ајфона, које су увожене из Немачке, Јапана и САД. Укупан кинески допринос производњи уређаја био је ограничен на састављање ових компонената у Фоксконовим (Foxconn) фабрикама у Шенжену – што је било мање од четири процента додате вредности.

До времена када се појавио ајфон десет, 2018, ситуација се драматично променила. Не само да су кинески радници наставили да састављају највећи део ајфона, већ су кинеске компаније производиле многе од његових унутрашњих компоненти, укључујући акустичне делове, модуле за пуњење батерија и саме батерије. Пошто су овладале сложеним технологијама, ове компаније су могле да произведу боље производе од њихових азијских или европских конкурената. Данас, кинеске технолошке компаније учествују са више од 25 процената трошкова додатне вредности (value added costs) уређаја.

Иако је ајфон специфичан случај – као један од најсложенијих комада хардвера који постоји, заснива се на изузетном опсегу технологија – ширење кинеског учешћа у његовој производњи одражава шири тренд. У већини производних сектора, кинеске фирме су се помакле од склапања компонената које су произвели странци до производње њихових сопствених напредних технологија. Почевши од доминације у производњи опреме за генерисање енергије из обновљивих извора, Кина је сада на челу најнапреднијих технологија као што су вештачка интелигенција и квантно рачунарство. Ови успеси доводе у питање тезу да се вођство у пољу научних истраживања нужно прелива у индустријско вођство. Упркос релативно скромном доприносу пионирским истраживањима и научним иновацијама, Кина је овладала производним умећима – капацитетима да увећа и прошири читаве нове индустрије – и да надигра САД у све већем броју стратешких технологија.

У све већем ривалству са Пекингом, влада САД настоји да ограничи кинески приступ критичним западним технологијама и да оснажи своју сопствену традицију научних иновација. Тако је 2022. године Бајденова администрација наметнула опсежна нова ограничења на продају напредне западне технологије микрочипова кинеским фирмама док је истовремено настојала да појача америчку технологију кроз ЧИПС енд сајенс акт (CHIPS and Science Act) вредан 280 милијарди долара. Овај закон, заједно са Законом о смањењу инфлације (Inflation Reducion Act) јасно је допринео да САД поврате део свог вођства у производњи полупроводника и у области обновљивих извора енергије. Но, постојано напредовање технолошког умећа кинеских компанија указује да би овај приступ могао да промаши суштину: кинески успон не проистиче искључиво од копирања и крађе техонологија од западних фирми, нити је завистан од научних продора. У значајном степену, њега подстичу унапређења у самим кинеским индустријским капацитетима – напредак који проистиче из огромне и софистициране производне радне снаге. Већ сада, ова снага се одсликава и у кинеском одговору на америчка ограничења у трговини микрочиповима последњих неколико година. Претходно су кинеске фирме биле склоне да избегавају кинеске технологије, настојећи да купују најбоље – а што је обично значило америчко. Сада, када их Вашингтон спречава да то чине, оне више раде на стварању напредне домаће индустрије микрочипова.

За САД и њихове савезнике, израстање Кине у велику технолошку силу пружа кључну лекцију. За разлику од Запада, Кина није утемељила свој технолошки сектор у гламурозним истраживањима и напредној науци, већ у мање атрактивном задатку унапређења производних капацитета. Уколико је Вашингтон озбиљан око такмичења са Пекингом на пољу технологије, биће потребно да се усредсреди много више на овај сегмент него на научне продоре. Такође ће морати да научи како да искористи своју радну снагу на начин на који то чини Кина, да би довео иновације до високог производног обима те како би ефикасније правио боље производе. Ако САД желе да задрже вођство у напредним технологијама, мораће да третирају производњу као интегрални део технолошког напретка, а не као споредну ствар у односу на узбудљивија поља иновација, истраживања и развоја.

Рањивост и снага

Многи посматрачи оправдано су скептични кад је питању кинеско технолошко лидерство. Пре свега, у земљи је настало врло мало мултинационалних компанија које су глобално препознатљиви брендови. За разлику од Јапана и Јужне Кореје, Кина није успела да установи нове категорије потрошачке електронике, као што су дигиталне камере или конзоле за видео-игрице; нити је била кадра да се такмичи са Европом и САД у производњи аутомобила или путничких авиона. Уместо тога, кинеске компаније су се усредсредиле на производњу производа које могу да продају по нижим ценама у мање развијеним земљама. Релативан изостанак истакнутих кинеских брендова поткрепљивао је западно уверење да је Кина пре фабричка хала него жариште иновација.

Кина је такође остајала далеко иза Запада у неколико кључних технологија. Кинеска индустрија чипова остварила је неколико значајних продора, укључујући пројектовање чипова за мобилне телефоне као и неких напреднијих меморијских чипова. Али у производњи логичких чипова – процесора који су унутар сваког дигиталног производа – кинеске фирме су најмање пет година иза TSMC, тајванске компаније која је глобални лидер у производњи напредних полупроводника. Кинески произвођачи стоје још слабије када је посреди развој специјализованих алатки нужних за производњу чипова. За кључне фотолитографске машине, које се користе за бележење шаблона на силицијумским плочицама, и мерне инструменте који се користе за контролу квалитета у производном процесу, кинеске фирме се доминантно ослањају на увоз из Јапана, САД и Европе. Једва да су на самом почетку стварања софтверских алатки потребних за дизајн најнапреднијих чипова. 

Слична динамика постоји и у кинеској ваздухопловној индустрији. Размотримо Комерцијалну кинеску ваздухопловну корпорацију (Commercial Aircraft Corporation of ChinaCOMAC), кинески одговор Ербасу и Боингу, компанију која је у државном власништву и која је подржана са, како се процењује, 71 милијардом долара државног новца. Петнаест година након њеномг оснивања, једва да је почела да производи прве оперативне комерцијалне авионе.

Кинеске компаније и у индустрији микрочипова и у авионској индустрији су болно свесне да се многим од кључних компонената снабдевају са Запада: опрема за производњу и напредне софтверске алатке у случају производње чипова, и мотори (као и авионички системи) у случају КОМАК-ових авиона. Управо ово ослањање на западну технологију даје америчким ограничењима на трговину микрочиповима потенцијал да изазову метеж у кинеским компанијама.

Али упркос овим озбиљним рањивостима, Кина остварује брзи напредак у многим другим технологијама. Кинеске компаније брзо преузимају терен од европских и азијских конкурената у производњи напредних машинских алата као што су роботске руке, хидрауличне пумпе и друга опрема. Као што показује ајфон, Кина се сада такмичи са Јапаном, Јужном Корејом и Тајваном за доминацију у ланцу снабдевања електронике. И у области дигиталне економије, упркос настојањима председника Сија Ђинпинга да појача владину контролу над интернет компанијама као што су Алибаба, Тенсент и Диди, Кина и даље остаје снажна. Кинеске компаније и даље могу да буду жестоки конкуренти технолошким гигантима из Силицијумске долине, као што је „Бајт Денс“ (компанија која држи Тик-ток) конкурент Фејсбуку. Кина је светски предводник у градњи модерне инфраструктуре, укључујући преносне линије високог напона, брзе железнице и 5Г мрежу. Године 2019. Кина је постала прва земља која је искрцала возило на тамну страну месеца; годину дана касније, кинески научници су остварили квантно екнриптовану комуникацију преко сателита, чиме су направили додатни корак ка стварању непробојне квантне комуникације. Ова достигнућа су илустрација настојања Кине да се усаврши у извођењу све тежих и тежих задатака.

Генерално гледано, кинески технолошки напредак је знатно динамичнији него што упућују уобичајени прикази ове земље. Кина заостаје у неколико кључних подручја, а неке од њених кључних технолошких компанија наилазе на регулаторна ограничења – било из Вашингтона или из самог Пекинга. Међутим, без обзира на ове изазове, кинеске индустрије досежу до светских стандарда, а наука у овој земљи стално напредује. Успут, кинеске фирме су почеле да стварају сопствене иновације, укључујући и у стратешким подручјима која и САД сматрају приоритетним.

Соларна суперсила

Један од главних кинеских технолошких тријумфа последњих година јесте у опреми за генерисање енергије из обновљивих извора. Када је настајало шире тржиште за соларну технологију почетком 21. века, већина иновација пристизала је из САД, и деловало је логично да ће америчке фирме бити предводници у овој индустрији. Међутим, 2010. године, кинески Државни савет, централно владино извршно тело, означио је генерисање соларне енергије као „стратешку растућу индустрију“ (strategic energing industry), што је довело до низа владиних субвенција и стварања послова, од чега је већина била усмерена на проширење производних капацитета. У овом процесу кинеске фирме су научиле основе соларне фотонапонске енергије и почеле су да унапређују готово сваки сегмент производног ланца соларне опреме – од производње полисиликона који се користе у соларним ћелијама до склапања соларних панела. Оне су такође унапредиле и саму технологију. Кинески соларни панели нису само најјефтинији на тржишту, они су такође и најефикаснији. Запрепашћујући пад цене соларне енергије у претходној деценији проистекао је из производних иновација у Кини.

Током претходних неколико година, кинеске фирме су такође заузеле снажне позиције у производњи батерија великог капацитета које напајају електрична возила. Како се свет одмиче од мотора са унутрашњим сагоревањем, напредне батеријске технологије постале су кључна компонента у производњи аутомобила. Кина предводи пут: КАТЛ, кинеска компанија основана 2011, сада је највећи произвођач батерија на свету, и склопила је партнерства са водећим произвођачима аутомобила Бе-ем-веом, Теслом и Фолксвагеном. Поврх тога што располаже далеко већим производним капацитетима од конкурената –што је важно код снижења цена – КАТЛ је такође предводник у развијању нових и све ефикаснијих хемијских мешавина, на пример у содијум-јонским батеријама, које је могуће произвести без коришћења оскудних минерала, литијума и кобалта.

Бајденова администрација препознала је ризик зависности од Кине за кључне технологије које су потребне за америчку „зелену транзицију“. Али различити пакети америчких царина, као и америчке истраге оптужби за присилни рад у кинеском ланцу снабдевања полисиликоном, нису успеле да потисну Пекинг са доминантне позиције у соларној индустрији. Једна таква истрага америчког Министарства трговине (Commerce Department) резултовала је претњом ретроактивним царинама на увоз соларне опреме у висини до 250 одсто, што је изазвало метеж међу америчким купцима ове опреме. Стога је у јуну 2022, председник Џозеф Бајден био принуђен да изда извршну наредбу којом одлаже нове царине наредне две године. У међувремену, иако је у августу 2022. усвојен Бајденов Закон за смањење инфлације (Inflation Reduction Act) чији је циљ да драматично убрза транзицију према електричним возилима у Сједињеним Државама, законска иницијатива је зарибала на самом почетку зато што се многа садашња електрична возила на америчком тржишту потенцијално не квалификују за федералне субвенције. За сада, Сједињене Државе и многи од њихових западних савезника ће остати у великој мери зависни од Кине у намери да остваре декарбонизацију (смањење емисије угљен-диоксида; прим. прев).

Кинеска доминација у индустријама као што су производња соларних компонената, производња батерија за електрична возила или индустрија електронике није настала спонтано. Брзи напредак директно је повезан са снагом државе у производњи и контроли квалитета. Кинеска радна снага је прешла пут од производње једноставних играчака и текстила до извођења изузетно сложених производних процеса потребних за производњу софистицираних електронских уређаја као што је ајфон. Дуж овог пута, кинеске фирме су често и саме остваривале значајне продоре: у Кини, технолошке иновације не пристижу са универзитета или из истраживачких лабораторија, већ путем процеса учења у оквиру саме масовне производње. Стога, у срцу државног успона Кине у напредној технологији стоји њен изузетан капацитет за производњу.

Бољи кувари, бољи омлети

По било ком параметру, кинески технолошки прогрес је изузетно коштао. Према благонаклоној верзији, Пекинг је успоставио државну позицију путем фантастичне потрошње државних ресурса. Ове џиновске субвенције су имале трансформативни ефекат: студија коју је Национални биро за економска истраживања из Кембриџа (у Масачусетсу) објавио у децембру открива да Пекинг има слаб историјат избора добрих прилика и да примаоци субвенција кинеске Владе по правилу имају нижи раст продуктивности. Чешће, према наводима многих критичара, кинески напредак је остварен екстремним протекционизмом и широко распрострањеном крађом интелектуалне својине.

Иако има истине у овим наводима, они нису довољни да објасне кинески успон. За сваки пример кинеске индустрије која се окористила од протекционизма – као што је интернет платформа Баиду, која цвета иза Великог заштитног зида (Great Firewall) – може се наћи други, на пример кинеска аутомобилска индустрија, где такве мере нису помогле да се створе компаније светског нивоа. Присилни технолошки трансфери и крађа интелектуалне својине могли су да помогну развој неких индустрија, и САД и њихови савезници с пуним правом се противе оваквим праксама. Али оне не објашњавају кинески успон у пољима као што су батерије, технологија водоника или вештачка интелигенција.

Уместо тога, најважнији фактор у кинеској бујајућој технолошкој индустрији је њен производни екосистем. Током претходне две деценије, Кина је развила производни капацитет без премца за технолошки захтевне индустрије. Њега карактеришу огроман фонд радне снаге, густи кластери добављача и опсежна владина подршка. Ове снаге се делимично наслањају на кинеску индустријску историју. У претходним деценијама влада је придавала индустрији посебну важност: са катастрофалним последицама за време Великог скока напред Мао Цетунга и знатно ефикасније током Четири модернизације Денг Сјаопинга. Од почетка деведесетих година, иницијативе централне владе биле су мање значајне од тржишних чинилаца, а кинески производни капацитети су доживели успон после прикључења земље Светској трговинској организацији 2001. године. 

Током претходне деценије, Си је кинеску опседнутост индустријом довео до крајњих граница. Две године након што је преузео дужност, покренуо је Мејд ин Чајна 2025 – замашни политички оквир усмерен ка уздизању кинеске производне базе од радно интензивних индустрија до високотехнолошких сектора. А 2021, у последњем петогодишњем плану, централна влада је обзнанила кампању којој је циљ претварање Кине у „производну суперсилу“. Ово није само празна најава: током претходних неколико деценија, Пекинг је усмерио огромне износе јефтиних кредита и енергије у напредне технолошке фирме, чак и када су биле годинама удаљене од профитабилности.

Соларна индустрија је илустративан случај. Сипајући субвенције свим новајлијама, влада је охрабрила многобројне фирме да се прикључе овом сектору. Али такође је испровоцирала спремност на већи предузетнички ризик, стварајућу сурово компетитивну индустрију у којој јаки потискују слабе. Резултат је да кинеске фирме данас доминирају стратешком индустријом од које зависи остатак света. Овај приступ – промовисање производње до тачке ексцесних капацитета – је у оштром раскораку са економском ортодоксијом у великом делу Запада, где је средиште пажње на активностима које доносе велику вредност, као што су истраживање, развој и брендирање, док се физичка производња потцењује као нешто што се може урадити јефтино у иностранству (offshore), често у Азији.

Пекиншки производно вођени приступ постао је критично важан за кинеску способност да изазове Запад у областима напредних технологија. Да би се разумело зашто, кључно је препознати чиниоце који су укључени у успешне иновације. Производња нове технологије може бити упоређена са прављењем омлета: састојци, рецепти, и добро опремљена кухиња су корисни али ни све то заједно, само по себи, не гарантује добар резултат. Чак ни људи са најмодернијом опремом и изврсним рецептима вероватно неће бити у стању да направе укусан омлет уколико га никада раније нису припремали. Нужан је додатни елеменат: практично искуство – вештине којима је могуће овладати само радом. Ове вештине се могу назвати процесно умеће (process knowledge), и оне су део онога што је помогло Кини да постане важан технолошки иноватор.

Најважније достигнуће

Иако је процесно умеће тешко измерити, може се мерити општим нивоом искуства радне снаге и стварањем кластера различите индустријске активности. Кина има велику снагу по оба параметра. Најважније технолошко достигнуће земље током претходне две деценије јесте развијање огромне и високо искусне и обучене радне снаге, која се може прилагодити како је потребно за највећи број технолошки захтевних индустрија. На пример, Епл и даље рачуна на Кину као на једину земљу у којој је могуће дозвати стотине хиљада високо обучених радника у кратком року, брзо приступити густој мрежи добављача компонената и ослонити се на владину помоћ у решавању многоструких проблема који настају производњом милиона ајфона сваке године.

Подједнако је упадљив и начин на који је Кина користила стране фирме да јој помогну у изградњи индустријских кластера, или шта је економиста Бред Делонг (Delong) назвао „заједница инжењерске праксе“. Америчке фирме попут Катерпилара, Џенерал електрика и Тесле постале су велики послодавци у Кини. И већину Еплових производа праве уговорно ангажовани кинески произвођачи, као што су Фокскон или Пегатрон, који управљају радницима у Кини. За разлику од Јапана, који је одржавао углавном затворено тржиште током деценија послератног раста, Кина је знатно убрзала индустријски успон директним учењем од страних фирми. Упркос трговинском рату америчког председника Доналда Трампа, Пекинг се уздржавао од знатнијих узвратних мера против америчких фирми у Кини, делимично због тога што препознају менаџерске вештине које ове доносе и њихово преношење производних вештина кинеским радницима.

Кроз континуирану изложеност водећим светским производним процесима, кинески радници су овладали вештинама које преносе домаћим фирмама. Размотримо производњу батерија за електрична возила. Производња ових уређаја захтева око дванаест одвојених корака, од којих сваки захтева готово савршено наслањање на претходни корак. Кинески инжењери овладали су процесним умећем нужним за овај задатак кроз искуство у производњи потрошачке електронике. Овај трансфер производног умећа био је један од кључних фактора у кинеској доминацији соларном индустријом. Подстакнуте субвенцијама и захваљујући лаком приступу квалификованој радној снази, кинеске фирме су брзо производиле боље и јефтиније соларне панеле од америчких или немачких конкурената. И ове производне иновације су одредиле стање глобалне индустрије: напредак у соларној енергији претходне деценије вођен је мање научним продорима – што је америчка специјалност – а више опадањем трошкова кроз ефикаснију производњу, што је кинеска снага.

Успон Шенжена као глобалног технолошког центра сам по себи је сведочанство о важности процесног умећа. У годинама након што је у њему отпочела масовна производња ајфона 2007. године, град је развио живу локалну технолошку индустрију прилагођену производњи сложених уређаја; ускоро, радници су користили своја инжењерска и производна знања како би осмислили нове производе. Са лабораторијама за истраживање и развој у непосредној близини производних капацитета, шенженски инжењери су имали приступ без премца снабдевању компонентама, искусним радницима и вештим пројектантима. Данас, Шенжен је заузео водећу позицију у производњи комерцијалних дронова, опреме за „виртуалну реалност“ и друге иновативне електронике. Иза ове доминације је вешта радна снага која је провела године (заједно са одважним предузетницима) у ери у којој је цена електронских компонената попут камера, батерија и екрана знатно опала. Сада Шенжен подсећа на Калифорнијски залив, где се универзитетски истраживачи, предузетници, радници и инвеститори беспрекидно рукују [склапајући договоре]. Није ни чудо што је Шенжен постао Силицијумска долина високотехнолошког хардвера.

Наука, не идустрија

У деценијама након Другог светског рата Сједињене Државе су користиле научно вођство како би доминирале многим технолошким секторима, од рачунарства до авијације. За Вашингтон, ово је било смислено у време када су продори у пројектовању и лабораторијске иновације биле велики део хладноратовског ривалства са Совјетским Савезом. Изгледало је да приступ подстакнут науком подржава и тржиште. Током деведесетих, Стан Ших (Stan Shih), тајвански електронски предузетник, приметио је да већина профита у технолошким индустријама настаје на почетку вредносног ланца – пројектовање, истраживање и развој –и на његовом крају, у рекламирању производа. Најмања количина профита се остварује у самој производњи, која се налази у средини ланца вредности. Ову, такозвану „насмејану криву“ (smiling curve) одсликава Епл, највреднија компанија на свету, која се бави развојем и рекламирањем својих производа, док оставља производни рад са ниском маргином профита својим партнерима у Кини и другде у Азији. Користећи се овим увидом, америчке компаније су провеле већи део протекле две деценије усредсређујући се на истраживање, развој и маркетинг, док су се по питању производних потреба ослањале на друге, посебно на Кину.

Једно исходиште ове дуготрајне усредсређености јесте америчко вођство у неким индустријама које захтевају сложено интегрисање различитих научних дисциплина. Иако су Интел и Боинг виђали и боље дане, САД настављају да буду предводник у индустрији производње полупроводничке опреме и авионских мотора. Упадљиво је да су обе ове индустријске гране високо интердисциплинарне: технологија полупроводника захтева синтезу сазнања из различитих поља међу којима су електроинжењерство, хемија и рачунарске науке; авијација укључује аеродинамику, науку о материјалима, машинство и друга високоспецијализована поља. За разлику од САД, Кина нема традицију померања граница научних сазнања. У ствари, она остварује малобројна нова научна открића у овим областима и има релативно сиромашан учинак у комерцијализацији применљивих истраживања. 

Али није све потаман у америчком технолошком сектору. Многе компаније се претерано владају логиком насмејане криве последњих деценија, улажући све више ресурса у крајеве криве док препуштају производни рад да вене. Од 2000. године САД су изгубиле око пет милиона производних послова – око једне четвртине своје производне радне снаге –што је изазвало домино ефекат губитка вештина не само међу радницима у производњи већ и код механичара, менаџера и пројектаната производа. Дугорочно, ово опадање је довело САД у лош положај када је посреди доминација у новонасталим технологијама. На пример, са најнапреднијим научним сазнањима, САД би требало да су доминантне у соларној индустрији. И Вашингтон је био спреман да јој помогне да оствари такав положај: још 2012. амерички председник Барак Обама увео је царине на увоз соларне опреме из Кине у настојању да заштити домаће произвођаче. Али и уз ове заштите амерички произвођачи нису били конкурентни. Док је Кина имала спреман приступ великој бази квалификованих радника и добављача, те је могла готово неограничено да повећа производну базу, САД су, након низа отпуштања милиона радника, изгубиле велики део производних вештина и нису имале капацитет да изграде здраву производну базу. Последица: до 2022. увоз производа соларне индустрије у САД досегао је вредност од осам милијарди долара, од чега већина отпада на кинеске компаније које производе у Југоисточној Азији.

Неуспех америчке соларне индустрије је део шире приче о опадању америчке производне делатности. У извесном степену, овај тренд је био последица повећане аутоматизације. Али сектор је такође раздиран унутрашњим слабостима. Размотримо прве дане пандемије ковида 19. Као и другим земљама, Америци су биле потребне огромне количине заштитне опреме и друге медицинске потрепштине. Но, америчке фирме су се мучиле да прилагоде своје производне линије како би правиле заштитне маске и памучне штапиће – што су по сваком параметру једноставни производи – зато што су изгубиле велики део неопходнох процесног умећа (process knowledge). За разлику од тога кинески произвођачи су били кадри да се брзо престроје за ванредно стање и произведу велику количину медицинских потрепштина које су биле потребне Америци и другим земљама.

За сада, амерички напори да поврати производна занимања из Азије су били разочаравајући. Велики Еплов напор да прави више десктоп рачунара у Тексасу, на пример, претрпео је неуспех након 2012. због недостатка индустријског екосистема произвођача компонената. Један изузетак је била америчка брза производња мРНА вакцина, које су се показале ефикаснијим од кинеских вакцина са умртвљеним вирусом. Но, да би се такмичила против кинеских напредних индустријских капацитета у наредним годинама, САД је потребно много више од једнократне биотехнолошке победе.

Повећај или губиш

Иако је упутио изазов западном приступу технолошком напретку, Пекинг је препознао своју слабост на пољу научног знања. У свом извештају Двадесетом националном конгресу Кинеске комунистичке партије октобра 2022. Си је обзнанио да ће наука и технологија бити међу главним партијским приоритетима. И поред тога што унапређење истраживачке културе захтева време, Кина је направила знатан напредак, укључујући истраживање свемира и квантно рачунарство. Пекинг посебно настоји да увећа домаћи развој полупроводника сада када је кинеском телекомуникационом гиганту Хуавеј и кинеском произвођачу чипова СМИЦ (SMIC) ускраћен приступ америчкој и европској технологији полупроводника. Једна од ненамераваних последица нових вашингтонских ограничења јесте скок кинеских инвестиција у науку, истраживања и развој.

За разлику од тога, САД још увек нису разумеле свој дефицит процесног знања. Свакако, усвајање у Конгресу ЧИПС Акта и Закона за смањење инфлације 2022. представља важне кораке према формулисању индустријске политике, с обзиром да оба акта усмеравају милијарде долара савезног новца за напредне индустрије. Али велики део америчке политике – укључујући и законодавну делатност – усредсређен је на остваривање нових научних сазнања пре него на градњу процесног умећа и индустријског екосистема потребног да би се производи појавили на тржишту. Стога, вашингтонски приступ све снажнијем технолошком ривалству са Кином ризикује да понови грешке направљене у области соларне индустрије, где су амерички научници поставили темеље за нове технологије да би потом посматрали кинеске фирме које преузимају вођство у њиховој примени. Узмимо на пример производни процес електролизе, којим се издваја водоник из воде и који постаје кључна алатка у производњи зеленог хидрогена. Као и када је у питању соларна енергија, Кина је приправна да доминира индустријом зеленог водоника производећи велики обим најефикаснијих производа.

Како би се избегло понављање приче са соларном енергијом, Сједињене Државе би требало да посвете већу пажњу напредној производњи. Као што је Енди Гроув, легендарни генерални директор Интела, препознао пре десетак година, када је инсистирао да се земља мање усредсређује на „митски моменат стварања“ а да се више позабави пласирањем иновација на тржиште. „Ово је фаза у којој компаније остварују раст“, писао је у утицајном чланку 2010. године. „Оне разрађују детаље пројекта, изналазе решења како да праве приступачне производе, граде фабрике и унајмљују хиљаде радника“. Али да би постале боље у повећању обима, САД би морале научити да другачије размишљају о вредности производног рада. Доносиоци политичких одлука морају одолети пориву да на производњу гледају као на пуку „репетитивну активност“ која може бити обављена и у иностранству. Уместо тога, масовна производња нових технологија мора бити сматрана једнако вредном као саме иновације – активност која зависи од различитих процесних умећа до којих је могуће доћи само бољом обуком и интеграцијом радника, инжењера и научника. 

Нове америчке инвестиције у технолошке индустрије које долазе од средстава опредељених ЧИПС Актом и Законом за смањење инфлације помоћи ће да се ток преокрене. Али као што Кина добро разуме, новац је тек почетак процеса изградње одрживог технолошког сектора. Овакве инвестиције морају да буду праћене настојањима да се окончају прекорачења трошкова која ометају америчке напоре за изградњом боље инфраструктуре. Локални колеџи и елитни универзитети морају боље обучавати своје студенте за напредну производњу. А и Вашингдон би морао бити спреман да учи од Пекинга кад је у питању привлачење страних инвестиција. Као и Трампова администрација раније, и Бајденова администрација је позвала јапанске, јужнокорејске и тајванске фирме да изграде фабрике чипова у САД; ове компаније су такође добродошле због свог експертског умећа у области производње батерија и шире у ланцу снабдевања електроником.

Економска реалност је таква да ће САД увек бити место где је релативно тешко правити ствари. Због мање популације и високих надница – и чињенице да амерички долар остаје глобална резервна монета, чиме се подиже релативна цена домаће производње добара – САД не могу да конкуришу Кини у већини производних делатности великог обима. Нити ће кампања усмерена према ревитализацији америчких производних капацитета по свој прилици створити много радних места; свако такво настојање укључиће аутоматизована постројења која се више ослањају на капитал него на рад. И, наравно, САД не би требало да покушавају да направе апсолутно све. Америчка политика мора бити усмерена на стратешке индустрије у којима Америка има уверљиву компаративну предност.

И заиста, у неколико таквих индустрија, САД су добро позициониране да однесу превагу у односу на Кину. Јачањем производног потенцијала, САД могу да прошире своје вођство у биотехнологији, производњи полупроводничке опреме и авионских мотора. Требало би да се осигурају да не изгубе трку за наредну генерацију енергетске технологије, попут водоничне електролизе. И могле би да покушају да поврате део ланца снабдевања електроником из Азије. Штавише, након вишеструких кинеских закључавања због Ковида-19 и руске инвазије на Украјину, инвеститори су све више забринути због ризика улагања у Кину, и САД имају изузетну прилику да поврате део производних послова. Али за своје идеолошко полазиште, нова индустријска политика би требало да се усредсреди на раднике и њихова процесна умећа пре него на финансијске маргине. У супротном, вероватније је да ће Кина, а не САД, предводити наредну технолошку револуцију.

 

Превео Милош М. Милојевић/Нови Стандард

 

Извор Foreign Affairs

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Миша Ђурковић: Наше тржиште уџбеника контролишу Загреб и Берлин
Next post Марко Танасковић: Реквијем за америчку меку моћ

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *