0 
0 Аутор: Милош Кнежевић
Претпоставља се да је Запад у посао са патком већ увелико уложио и на кључна места разместио своје инсталације. Ваља се упитати да ли је заиста тако. И да ли на протестима, чак и да јесте тако, свеједно има места за патриотску опозицију.
Мора ли се остати у љусци из које се излегло?
Како је у претходном тексту показано, протести су од потенцијалне користи и једној и другој страни. Међутим, сматра се да постоје два крупна (структурна) момента која их у пракси подређују једино интересима Запада, док за патриотску опозицију од демонстрација праве само клопку. Реч је о политичком пореклу чланова иницијативе и о начину њеног финансирања. Такво тумачење је наравно могуће, али се принципијелно сагледавање ових чинилаца у њему не исцрпљује.
Екипа из паткиног организационог одбора прошла је кроз другосрбијанску политичку школу, тј. кроз невладине организације које, бар споља гледано, карактерише такав или сличан светоназор. Ипак, треба се сетити Марксових речи да људи стварају своју историју, мада под условима које су затекли. Што значи да нема никога ко није изашао из неке школе, aли и да се живот не своди на понављање тамо научених лекција.
Постоји смена генерација, не само у биолошком већ и у идејном смислу. На пример, можда је паткиним активистима већ поприлично мука од провосвештеника Друге Србије, исто као што је то случај са млађим људима и њиховим дојучерашњим корифејима на патриотском полу. Другим речима, могућа је идеолошка еволуција са последицама које за патриотску страну нису обавезно неприхватљиве.
Сматрамо да радикалне измене политичког усмерења овде нису вероватне, али корисно је имати на уму примере за њих. Не морамо тражити даље од блиског окружења. Ђукановић је преузео политику Либералног савеза, Додик је у односу на Запад од кооперативног актера постао тврди националиста. Можда су учили од Стаљина који је по потреби користио политичке формуле и леве и десне опозиције, иначе дијаметрално супротстављене. Хоће се рећи да у политици нема гвоздене нужности која оно што смо били јуче без икаквог одступања пресликава у оно што ћемо бити сутра.
Што се финансија тиче, ту се пре мисли на шире залеђе и логистику, на ослонац за којим се по потреби може посегнути, него на непосредно подмиривање трошкова протеста. Сведеније постављено, ради се о западњачком новцу који се упумпава у српски НВО сектор.
Од нечега мора да се живи, а у овом друштву не врви од прилика за запослење, поготово не за сваку професију. Зато активизам у невладиним организацијама некад бива само посао као и сваки други. Важно је уочити да новац смисаоно не обавезује и да новчана трансакција није исто што и идеолошка. Однос послодавац – запослени престаје по обављеном раду и, по својој дефиницији, не укључује духовну сродност. Она може да се јави, али није конститутивни део појма. Просто речено: ако је неко за паре радио у НВО сектору или се о њега и даље финансијски гребе – то само по себи не значи да је до коске инфициран одређеном идеологијом. И оставља му могућност да донекле буде одмакнут од вредности до којих држи исплатилац.
У екстремном случају чак је изводљиво и потпуно одметање. Американци су у Авганистану финансирали муџахедине против Руса, па су на крају добили авионе забијене у Светски трговински центар.Бити плаћеник је позиција комплекснија него што изгледа. Сем тога, НВО бизнис има разноврстан, слојевит садржај. На пример, ту понеко стварно брине и о бескућницима. Нису сви запели да преумљује домороце и нагоне их на глобализам. Стога не треба брзати са закључцима о томе ко је какве особне добио радећи на пословима цивилног друштва.
За новац ћемо начелно рећи да је пре свега средство. Када га не користе једни, то чине други, а ту је и варијанта заједничке употребе. Тако је и са читавом инфраструктуром демонстрација. Оне су организоване, већ постоје. Остаје само да се дође и својим присуством (буквално) увелича скуп. Реч је о томе да се некад ваља угледати на џудисте и противничку снагу рачунати као своју.
Има још нешто. Чистунство је сјајна ствар уколико сте за њега обезбедили материјалну подлогу. Међутим, када сте гадљиви на туђи ресурс и налазите му хиљаду мана – а свој немате, као ни свест о потреби за њим – то онда много говори о вашој зрелости. Будите без бриге: политика није за вас.
Какво је то што пачићи зборе и творе?
Ако је тачно да не постоји разлог због кога би паткини посленици нужно били и извођачи обојене револуције, тачно је и то да они, према ономе што говоре и раде, тренутно једноставно не изгледају као претња.
У идеолошком смислу постоје тачке сусрета са њима – и они су алтерглобалисти, а замисао о граду као јавном добру није нешто што се не уклапа у урбану политику са патриотског становишта. Програмски гледано, паткина настојања у вези са Савамалом су одређена и јасно ограничена. Све што се захтева јесте законити рад институција. Не отвара се ни проблем личности, јер ови људи се не кандидују ни за једну од државних функција. Њихове предузете акције спадају у оквире легитимног и са собом не носе злоупотребу, тј. до сада нису примећене никакве манипулације.
Истина, било је извесних „другосрбијанских скретања“, али не таквих да су несварљива. Рецимо, покушано је успостављање везе са протестом у Новом Саду, као и образовање ширег фронта који би имао неке антифашистичке налепнице. Прво је онеспокојавајуће јер новосадска гибања садрже превише приче о злом национализму и мрачним деведесетим, а друго вуче на салонско левичарење које се, будући да обично промашује стварне друштвене проблеме, редовно претвара у голу аутошовинистичку хајку. Међутим, ни једно ни друго се на народни бунт није примило и не може се накалемити, па је отпало попут сувог лишћа. Слично је и са одабиром говорника. Када се има у виду паткина политичка предисторија, тај избор није изненадио, али стоји и то да обраћања са бине углавном нису излазила из теме.
Начини да се осигура патриотски улог.
Без обзира на горе изнете повољности, патриотска опозиција ће морати, ако у протесту узме учешће, да свој улог осигура. Поступи ли другачије, заслужиће да је жедну преведу преко воде.Иницијатива је сама себи наметнула нека ограничења. За њу нису пожељне странке, па чак ни политика, и – мада је то суштински неспојиво са бићем протеста – ето девизе на којој ваља инсистирати. Без стандардних политичких алата тешко је проширити предмет негодовања, па ће он остати специфичан. Штавише, сваку дискусију и оглашавање треба користити не би ли се се та његова сведеност што боље утврдила. Једино на тај начин ће се избећи вучење за нос и марширање зарад нечега што са интересима демонстраната нема много везе.
Организатори протеста желе да токове новца представе као транспарентне. Зато је направљен систем за прикупљање прилога и евиденцију трошкова, доступан јавности. Ово је један од елемента сигурности и треба га се чврсто држати, па и предлагати начине за његово усавршавање.Идући за правилом „колико даш – толико ћеш и добити“, могуће је појачати своју улогу контролног фактора. Прво је неопходно обавити мобилизацију: отворено упутити позиве присталицама, уплатити нешто новца, демонстрације подржати ауторитетом. А затим и потврдити своје присуство на њима, на пример, ношењем државних застава. Последња ставка обезбеђује дупле поене – није у питању само идентификација учесника већ и допринос равнотежи на симболичком плану.
Коначно, од велике вредности је и укљученост у јавну расправу. Она се највише одвија на ФБ страни која је основно, ако не и једино, гласило иницијативе. Исплати се проверити колики би значај имала исказана добра воља и колико би обавезивало оно што се пред великим бројем дискутаната каже. Од уредника странице зависи хоће ли се водити отворен разговор или ће се примењивати цензура. Опредељење за ово друго биће несумњиви доказ лоше намере. Што је опет корисно јер ситуацију чини јаснијом.
