0 
0 Исте зиме (1) приреде Атињани по прастаром обичају на државни трошак погреб оних, који су први погинули у овом рату (2). Излажу најпре кости погинулих кроз три дана саградивши шатор, и свако приноси своме шта год хоће. А кад се сврши сахрањивање, (десет) кола возе чемпресове сандуке, за сваки котар по један. Унутра су кости, којега је ко котара био. А један се одар носи празан покривен за нестале, које не нађу, да би их сахранили. Суделује код погреба ко хоће, и од грађана и од странаца, и жене рођакиње учествују и јаучу на гробу. Полажу их напокон на државном гробљу, које је у најлепшем градском предграђу. На том гробљу увек покапају погинуле у рату осим палих на Маратону. Будући да су држали њихову храброст изванредном, приредише им и гроб на месту битке. Кад их покрију земљом, човек, којега изабере град и за којега се чини да је врло разборитог суда, те се истиче угледом, говори над њима доличан похвални говор. После тога одилазе с гробља. Тако их покапају. И за читавога рата, кад би се то догодило, поштовали су тај обичај. Над овима дакле првима изаберу Перикла Ксантиповог да говори. Кад је био прави час, отишавши од гроба на високо подигнуту говорницу, да би га мноштво што даље чуло, говорио је овако:
„Заиста већина оних, који су овде већ говорили, хвале онога, који је овакав говор законом уредио, како је лепо, да се говори над онима, који се сахрањују пали у рату. Мени се чини, да би било довољно људима, који су били делом ваљани, и делом исказивати почасти, као што и сад видите код овога погреба приређенога на државни трошак, и да вера у врлине многих не зависи од једног човека, који одржи говор било добро или слабије. Тешко је наиме говорити примерено о стварима, у којима се једва даде учврстити и уверење о истинитости чина. Слушалац упућен и доброхотан доскора може помислити, да се нешто у доста слабом светлу износи о оном, што он жели и зна, а неупућени ће из зависти мислити, да има ствари, које се и претерују, ако би слушао нешто, што надилази његове природне способности. Све дотле су похвале изречене о другима сношљиве, док ко и сам мисли, да је врстан учинити нешто од онога, што је чуо. А ако их шта надвисује, томе већ завиде и не верују. Али будући да су наши стари тако одредили, да је то лепо, треба да и ја, држећи се тог обичаја, кушам што више задовољити очекивање и мишљење свакога од вас.
Почећу најпре с нашим пређима, јер је преведно и долично код овакве згоде исказивати им ту част, да их се сећамо. Настањивали су увек без промене ову земљу из колена у колено све досада и предали је нама слободну својом храброшћу. И они су вредни похвале, и још више наши оци. Стекли су осим онога, што су баштинили, уз велике напоре моћ, колику данас имамо, и оставили је нама, садашњем нараштају. А већи део моћи проширили смо ево ми сами, који смо још сад у најлепшем мужевном добу, и опремили смо град свим и свачим, да је потпуно независтан и за рат и за мир. Не желим вам, јер знате, надугачко говорити о ратним делима, по којима смо све то стекли, ако смо кад или ми сами или оци наши спремно одбили варварина или Хелена, кад је као непријатељ нападао, него ћу преко тога прећи. А каквим смо радом до тога дошли и уз какав устав и обичаје, по чему је та моћ постала велика, то ћу најпре разјаснити, а затим ћу прећи на похвалу ових покојника, јер држим, да у садашњем часу није незгодно то споменути и да је то саслушати од користи читавом мноштву како грађана, тако и странаца.
Ми имамо устав, који се не угледа на законе суседа, него смо ми сами штавише узором некоме, а не да бисмо се угледали на друге. И назван је именом п у ч к а в л а д а, јер се не ослања на мало њих, него на мноштво, а сви имају једнакост пред законима у приватним размирицама. Што се пак тиче јавног живота, свако се поштује како је у чему на добром гласу, не по припадности јачој државној странци, него по врсноћи; нико опет није због сиромаштва спречен незнатним угледом, ако само може учинити држави шта добро. Слободно управљамо државном заједницом и, што се тиче међусобног сумњичења у свакодневним пословима, не љутимо се на ближњега, ако шта ради по свом весељу, и притом не показујемо знакове љутине, који додуше не шкоде, али ипак вређају око. Премда не поступамо насилно у приватним пословима, не преступамо државних закона највише из страхопоштовања и у послушности према службеним главарима и законима, а пре свега према оним законима, који су издани на корист оних, којима се чине неправде, и који премда неписани, доносе опште признату срамоту.
Доиста највише смо одмора након напора приредили духу користећи се бројним играма и жртвама кроз читаву годину те красно уређеним својим кућама, којих свакодневно весеље разгони тугу. Због величине града све се у њ стиче из читавог света, и тако се догађа, да плодове добара која се овде рађају, убирамо с једнако великим ужитком као и добра осталих људи.
А разликујемо се и у ратним припремама од противника овим: Град држимо отвореним за свакога и никада терањем странаца никога не одбијамо или од поуке или од гледања онога, што би ко од непријатеља, будући да није сакрито, могао видети и тим се окористити, јер се не поуздајемо више у припреме и лукавштине него у јуначко срце нас самих у боју. И у одгоју противници мучном вежбом још као дечаци прелазе одмах у мужевност, док ми, живећи удобно, исто тако срћемо у једнаке борбене опасности. А доказом је ово: Лакедемоњани не ратују сами, него са свима савезницима против наше земље, а ми сами, наваливши на земљу својих суседа и борећи се на туђој земљи, свладавамо понајвише не тешко оне, који се боре за своје огњиште. С целокупном нашом силом никад се ниједан непријатељ није огледао, јер се ми истовремено бринемо и за морнарицу и на копну смо разасути на много места. Ако се икад побију с једним делом, па свладају неке од нас, диче се, да су нас сузбили све, а ако буду побеђени, веле, да их је потукла читава наша војска. Ипак, ако смо вољни борити се живећи радије безбрижно него вежбајући се у напорима, и не толико за вољу закона, колико по својој храброј ћуди, то је предност, што се ми, иако се не волимо унапред мучити, показујемо, ако до напора дође, исто тако смеонима као они, који се вечно муче. Наш је град вредан удивљења и у том погледу и још у другим стварима.
Ми љубимо лепо без расипности и бавимо се уметношћу без мекопутности. Служимо се богатством радије за делатност у згодан час него ради хвалисања. Никоме није срамота признавати сиромаштво, него је срамота не избегавати је радом. Исти људи брину се једнако за домаће послове као и за државне, а и они, који се посветише другим пословима, нису невешти државној управи. Ми једини држимо онога, ко не учествује у државним пословима, не доконим, него бескорисним чланом. Ми исто тако или просуђујемо или размишљамо право о тим стварима и не држимо расправе штетне делима, него радије мислимо, да је штетно не дати се говором поучити, пре него се делотворно пређе на оно, што треба. И ово је заиста наша особина, да се понајвише смеоно лаћамо посла исто тако, као што и размишљамо о оном, чега ћемо се прихватити. У осталих људи неукост рађа дрзовитошћу, а размишљање оклевањем. Душевно најјачима оправдано бисмо просудили оне, који сасвим јасно спознају опасности и угодности, али се поради њих не дају одвратити од погибељи. И племенитим делима стојимо у опреци према већини, јер стичемо пријатеље не примајући од њих добро, него им добро чинећи. Сталнији је онај пријатељ, који је учинио некоме љубав, тако да је чува као дуг из доброхотности према ономе, коме ју је исказао. А онај је насупрот, који је дугује, млитавији, јер зна, да неће враћати услугу као љубав него као дуг. И ми једини користимо другоме не рачунајући толико на своју корист, колико из свести, да смо слободни људи.
Укратко кажем, да читава наша држава служи као школа Хелади, и појединце ми се чини, да се код нас исти човек може показивати у врло многим пословима углађен и врло окретан као особа довољна сама себи. А да то није више пуко хвалисање у садашњој прилици, него да су то истинита дела, показује сама државна моћ, коју смо стекли оваквим владањем. Једина наша држава од садашњих излаже се искушењу и показује се већа од свог гласа; она једина не побуђује ни код непријатеља нападача зловоље, што од таквих људи трпи невоље, ни код поданика прекор, да њима не владају вредни људи. Показали смо своју моћ великим доказима и не баш без сведока, а дивиће нам се садашњи свет и каснији нараштаји. Ништа не требамо хвале Хомерове ни кога другога, који ће нас песмама начас развеселити, док ће истина нашкодити створеном мишљењу о делима. Све море и земљу присилили смо да буду приступачни нашој одважности, и свуда смо поставили вечне споменике и зла и добра. За такву, ето, државу ови јуначки погинуше, племенито судећи, да им се она не сме отети, а право је, да и сваки од нас преживелих буде спреман за њу трпети.
Ради тога сам управо и говорио опширно о држави, да вас поучим, како се наша борба и борба оних, који ништа споменуто немају, не води за једнаку награду, и да уједно поткрепим очитим доказима похвалу оних, над којима сада говорим. Изрекао сам највећи део њезин. То, што сам наиме узвеличао град, окитило је јунаштво ових и њима сличних, и не би се многима од Хелена могла показати похвала равна делима као код ових. А чини ми се, да садашњи крај живота ових показује вредност човечију, било да је први пут показаше или да је последњи пут потврдише. Ако су осталим својим делима били гори, праведно је више од тога ценити њихово јунаштво у ратовима за домовину. Јуначким држањем уништише зле чине, те више општем добру користише него што приватним делима нашкодише. Нико од ових није више ценио уживање богатства и зато био кукавица, нити се у сиромаштву надао, да ће му избећи и још се обогатити, па се уклонио опасности. Више су од тога жудели за осветом противницима, а од погибељи су уједно ову држали најлепшом те су се хтели уз такву опасност осветити непријатељима, а оно занемарити. И поверише нади, да она сретно изврши нејесну будућност, држећи, да је оправдано поуздавати се у дело у оном, што је већ њима самима било видљиво. И у тој одбрани држали су, да им треба радије и смрт претрпети него узмакнути и спасти се. Избегоше срамотном гласу, свој чин подупреше животом и у најкраћем часу ратне среће оделише се од нас радије овенчани славом него као сиње кукавице.
И ови су достојно града били такви. Треба желети, да преживели буду поузданији у свом мишљењу о непријатељима, а нипошто не смемо држати оправданим, да буду плашљивији и да се обазиру на државну корист само речју. О њој би неко могао опширно разлагати вама, који то исто тако добро знате, говорећи вам, колика добра зависе од одбране од непријатеља, штавише, ви државну моћ даномице гледате очима и одушевљавате се за њу. А кад год вам се учини, да је велика, помишљајте да су то стекли људи одважни и који су знали, шта треба, и пазили на част у делима, а кад би се преварили у којем покушају, нису одмах држали достојним, да и град лише свога јунаштва, него су му приказали најлепшу жртву. Жртвујући за заједницу свој живот стицали су напосе непролазну славу и најславнији гроб, не онај, у којем почивају, него онакав, у којем остаје њихова слава и вечно се спомиње, свуда кад год се пружи згода било за говор или за дело. Читава је земља гроб славних људи, и не означава то само натпис на стећцима у властитој земљи, него и у страној земљи живи неписана успомена, више у памети свакога него на споменику. У њих се ви сад угледајте и промислите, да је срећа у слободи, а слобода у храбрости, и зато се не плашите ратних погибељи. Не би наиме праведније жртвовали свој живот они, који живе у беди и који немају наде у добро, од оних, које још чека у животу противна промена и код којих је управо велика разлика, ако у чему страдају. За човека, који има поноса, болније је понижење због кукавичлука него неосетна смрт, која наступа заједно с храброшћу и с надом у опште добро.
Ради тога сад и вас, родитеље ових покојника, који сте присутни, не сажаљевам, него ћу вас, штавише, утешити. Родитељи погинулих добро знају, како су провели живот у разноврсним недаћама. Сретан је онај, кога западне најдичнија смрт, као ове сада и онај, кога западне најдичнија жалост, као сада вас. Њима је било досуђено, да једнако срећно проживе и доврше живот. Тешко је дакако, знам, тешити вас у оном, чега ћете се и често сећати видећи срећу других, којом сте се некад и сами дичили. И нема жалости за добром, којега је неко лишен, док га није окусио, него за оним, на шта се неко навикне, па му се одузме. Треба да будете јаки и да се надате другој деци ви, који сте још у доби, да децу рађате. Посебице ће некима каснија деца донети заборав на ону децу, које више нема, а држави ће бити двострука корист што неће бити лишена људства и што ће бити сигурнија. Није могуће, да о нечем непристрасно или праведно већају они, који се не излажу опасности стављајући на коцку на једнаки начин и синове. А ви, који сте опет прекорачили доб, сматрајте, да вам је добитак већи део живота, који сте срећно живели, и да ће преостали део бити кратак, па га олакшајте себи славом ових. Тежња за славом једина не стари, и у клонулој доби, како неки кажу, не весели човека више добитак него да буде чашћен.
А вас опет синове ових, који сте присутни, или браћу видим чека надметање, јер сваки обично хвали онога, кога више нема. И ма колико се ви будете истицали у врлини, једва да ће вас држати не њима једнакима, него мало лошијима. Такмаци завиде живима, а онога, који им није на путу, часте склоношћу без противсловља.
Ако треба да се мало сетим и женске врлине оних, које ће сад бити удовице, све ћу изрећи кратком препоруком. Велика ће вам бити част, ако не заостајете за природом свога пола, те ако се међу мушкарцима буде мање говорило о вашој врлини или прекору.
Рекао сам у говору, шта је по закону било потребно, и ове смо већ, које сахрањујемо, доиста почастили, а град ће њихову децу одгајати на државни трошак одсада све до младеначког доба одређујући користан венац након оваквих борби и овима и њиховој сирочади. Где су наиме за храброст установљене највеће награде, тамо су држављани и најбољи људи. А сад, пошто је свако оплакао свога, како му је била дужност, отиђите.“
Такав је био погреб те зиме, и након њеног проминућа свршавала се прва година тога рата.
УПУТНИЦЕ:
(1) Исте зиме, то јест зиме 431/430 пре н. е.
(2) У пелопонеском рату (прим. прир.).
Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
Превод са старогрчког: Стјепан Телар
Извор: Тукидид, Повест пелопонеског рата, Београд, Дерета, 1991.
Извор: Нови Стандард
