Фридрих Ниче: „Добро и зло, добро и рђаво”

Read Time:48 Minute, 8 Second

Ти енглески психолози, којима треба да захвалимо за досад једине покушаје да се дође до историје постанка морала, постављају нам собом самима нимало лаку загонетку; признајем да они, као жива загонетка, чак имају суштинску предност над својим књигама – они сами су занимљиви! Ти енглески психолози – шта они заправо хоће? Увек их затичемо заокупљене, добровољно или недобровољно, истим послом, наиме: заокупљене потискивањем у први план partie honteuse (1) нашег унутрашњег света и тражењем истински делотворног, водећег, за развој пресудног управо тамо где би човеков интелектуални понос понајмање желео да га нађе (на пример, у vis inertiae (2) навике, или у заборавности, или у слепом и механичком сплитању идеја, или у нечем чисто пасивном, аутоматском, рефлексном, молекуларном и скроз глупом) – шта, у ствари, те психологе једнако гони баш у том правцу? Да ли по среди неки скривен, подмукао, прост, можда самообмањујући инстинкт омаловажавања човека? Или, рецимо, песимистичко подозрење, неповерење разочараних, суморних идеалиста, пуних јада и пакости? Или мало ситно подземно непријатељство и мржња према хришћанству (и Платону), која можда ниједном није прекорачила преко прага свести? Или чак похотно уживање у чудноватом, у болно парадоксалном, у неизвесности и бесмислености егзистенције? Или најзад – од свега понешто, мало простоте, мало суморности, мало антихришћанства, мало жудње и потребе за пикантеријом? . . . Али кажу ми да су то просто старе, хладне, досадне жабе које пузе и скачу око човека, у њега се увлаче као да су баш ту у свом елементу, наиме – у бари. Слушам то противећи се, и не само противећи се, ја у то не верујем; и ако се сме желети тамо где се не може знати, онда од свег срца желим да је, што се њих тиче, ствар обрнута – да су, наиме, ти истраживачи и микроскопичари душе у основи храбре, великодушне и поносите животиње које умеју да обуздају и своје срце и свој бол и које су се извежбале да истини жртвују све своје жеље, свакој истини, чак и оној једноставној, опорој, ружној, одвратној, нехришћанској, неморалној . . . Јер и таквих истина има.

Свака част, дакле, добрим умовима који можда господаре у тим историчарима морала! Али, на жалост, извесно је да им недостаје сам смисао за историју, да их је на цедилу оставио управо сваки добар смисао за историју! Они листом мисле, сходно овешталом филозофском обичају, битно неисторијски; у то нема сумње. Будалаштина њихове генеалогије морала излази на видело одмах на почетку, односно у тренутку када треба одредити порекло појма и суда „добар“. „Испрва су се“ – одлучно веле они – „несебичне радње величале и називале добрим са становишта оних којима су биле учињене, значи: оних којима су биле од користи; касније се заборавило откуд потиче такво величање, и несебичне радње су се – просто зато што су се, по навици, увек величале као добре – осећале просто као добре – као да су саме по себи нешто добро.“ Одмах се види: то прво извођење већ нам показује типичне црте у идиосинкразији енглеских психолога – имамо „корисност“, „заборављање“, „навику“ и, на крају, „заблуду“, све као основу вредновања којом се виши човек досад поносио као неком врстом повластице човека уопште. Тај понос има да се сломи, а то вредновање да се обезвреди: је ли ово постигнуто? . . . Мени је сада, пре свега, јасно да се у тој теорији право извориште појма „добар“ тражи на погрешном месту и на погрешно место поставља: суд „добар“ не потиче од оних према којима је показана „доброта“! Штавише, „добри“, односно отмени, моћни, узвишени и племенити, јесу ти који себе и своје поступке осећају и постављају као „добре“, наиме: као прворазредне, насупрот свему ниском, неплеменитом, простом и плебејском. Захваљујући том патосу дистанце, они су прво стекли право да стварају вредности и њихова имена: шта их је било брига за корисност! Становиште корисности управо је посве страно и непримерено једном таквом живом извирању највиших вредносних судова који распоређују и одређују рангове: ту је баш осећање досегло тачку супротну оној ниској температури коју претпоставља свака рачунска мудрост, сваки прорачун корисности – оно ју је досегло не за један мах, не за један посебан тренутак, већ занавек. Патос отмености и дистанце, као што рекох, трајно и доминантно, целокупно и основно осећање више владајуће врсте у односу на нижу врсту, на оно „доле“ – то је извор супротности између „доброг“ и „рђавог“. (Право господара да дају имена сеже тако далеко да се сам извор језика може сматрати изразом моћи оних што владају: они кажу „то је то и то“, сваку ствар и догађај запечаћују звуком и тиме их, у неку руку, присвајају.) Захваљујући том извору, реч „добар“ није унапред нужно повезана са несебичним радњама: као што то следи из празноверја поменутих генеалога морала. Штавише, тек када пропадну аристократски вредносни судови, догађа се да се читава ова опозиција „себичан“ – „несебичан“ све више и више намеће људској савести – то је, да се послужим својим језиком, инстинкт стада који кроз наведену опозицију најзад долази до изражаја. А и тада пролази још доста времена пре него што тај инстинкт стекне толику власт, да се морално вредновање заглави и спута у горе поменутој опозицији (као што је то, на пример, случај у савременој Европи: предрасуда, која „моралан“, „несебичан“, „désintéressé“ узима као једнаковредне појмове, данас већ влада снагом једне „фиксне идеје“ и мождане болести).

С друге стране, међутим, посве независно од своје историјске неодрживости, она хипотеза о пореклу моралног суда „добар“ болује од психолошке противречности. Корисност несебичног поступка треба да је извор његове хвале, а овај извор треба да се заборави – али, како ли је само могуће то заборављање? Да ли је корисност таквих поступака икад престала да постоји? Напротив: она је, штавише, у свим временима била свакодневно искуство, дакле нешто што се стално подвлачило; према томе, уместо да ишчезне из свести, уместо да постане заборављива, она је морала да се са све већом очигледношћу намеће свести. Колико је разложнија она супротна теорија (она стога није и истинитија), коју, на пример, заступа Херберт Спенсер: он појам „добар“ суштински изједначава с појмом „користан“, тако да је у судовима „добар“ и „рђав“ човечанство накупило и санкционисало управо своја незаборавна и незаборављива искуства о томе шта је корисно-сврсисходно, а шта штетно-несврсисходно. Добро је, по тој теорији, оно што се одвајкада показивало као корисно: зато добро може захтевати да буде „вредно у највишем степену“, „вредно по себи“. И тај пут објашњења, како рекох, погрешан је, али је барем само објашњење разборито и психолошки одрживо.

На прави пут указало ми је питање: шта заправо, са становишта етимологије, треба да значе ознаке за „добро“, створене у различитим језицима? Открио сам да све одреда воде натраг ка истом појмовном преображају – да је свуда „отмен“, „племенит“ у сталешком смислу, јесте основни појам из кога се неминовно развија „добар“ у смислу „душевно-отмен“, „племенит“ у смислу „душевно-узвишен“, „душевно-повлашћен“: развој који се увек паралелно одвија с оним другим развојем у којем се „прост“, „плебејски“, „низак“ коначно претвара у појам „рђав“. Најречитији пример за ово потоње је сама немачка реч schlecht (рђав): она је истоветна с речју schlicht (прост, једноставaн) – нека читалац упореди schlechtweg (просто-напросто), schlechterdings (просто-напросто) – и испрва је означавала простог, обичног човека, без икаквог презривог погледа са стране, једноставно као супротност отменом човеку. Негде у време тридесетогодишњег рата, значи: доста касније, поменута реч добија данашње уобичајено значење.

Чини ми се да је то, с обзиром на генеалогију морала, суштински увид; што се до њега дошло тако касно, крив је спутавајући утицај који демократска предрасуда врши унутар модерног света на сва питања порекла. А таквог утицаја није поштеђена чак ни на изглед најобјективнија област природне науке и физиологије, што ћу овде само наговестити. Какву пометњу, међутим, поменута предрасуда може, кад једном прерасте у мржњу, изазвати, нарочито у моралу и историји, показује општепознати Баклов случај; ту је плебејство модерног духа, које је енглеског порекла, поново букнуло на свом домаћем тлу, попут бурног вулкана и са оном пресољеном, прегласном, простачком говорљивошћу с којом су досад говорили сви вулкани.

С обзиром на наш проблем, који се с ваљаним разлозима може назвати тихим проблемом и који се пробирљиво обраћа само малобројним ушима, није од малог значаја да се каже како још у оним речима и коренима, који означавају појам „добар“, често просијава главна нијанса, захваљујући којој су се отмени људи осећали управо као људи вишег ранга. Додуше, они себи у највећем броју случајева једноставно надевају имена по својој превази у моћи (себе, рецимо, зову „моћницима“, „господарима“, „заповедницима“) или по највидљивијим знаковима те преваге, себе, на пример, зову „богаташима“, „поседницима“ (то је смисао речи arya, и одговарајућих речи у иранском и словенском). Али и по некој типичној карактерној црти: а то је случај који нас овде занима. Себе зову, на пример, „истинскима“: а то, пре свих, чини грчко племство, чији је заступник мегарски песник Теогнис. Реч εσθλος (esthlos) (3), скована за ту прилику, по свом корену означава човека који јесте, који има реалност, који је стваран, који је истинит; затим, после једне субјективне промене, она истинитог (den Wahren) означава као истинског (den Wahrhaftingen): у тој фази појмовног преображаjа она постаје гесло и лозинка племства и сасвим добија значење „племенит“, да би се повукла граница према лажном, простом човеку, онаквом каквог га Теогнис узима и описује – све док најзад та реч, након пропасти племства, не буде још само ознака за племенитост душе и, такорећи, не сазри и постане слатка. У речи κακος (kakos) (4), као и у речи δειλος (deilos) (5) (које означавају плебејца, насупрот агатосу (αγαθος) (6)), подвлачи се страшљивост: то нам можда даје миг у којем правцу ваља тражити етимолошко порекло речи αγαθος, која се да тумачити на више начина. У латинској речи malus (7) (којој прикључујем и грчку реч μελας (melas) (8)) прост човек би могао да буде означен као тамнопут, пре свега као црнокос („hic niger est –“ (9)), као преаријски становник на италијанском тлу, који се својом бојом најочигледније разликовао од плаве, то јест – аријске, освајачке расе која је завладала; бар ми је галски понудио сасвим одговарајући случај – fin (на пример, у имену Fin-Gal), ознака за племство, на крају – за човека доброг, племенитог, чистог, испрва указујући на плавокосог насупрот тамним, црнокосим староседеоцима. Келти су, узгред да кажем, били скроз-наскроз плава раса; погрешно је кад се оне области са поглавито тамнокосим становништвом, које су уочљиве на пажљивије урађеним етнографским картама Немачке, доводе у везу са било каквим келтским пореклом и мешањем крви, као што то и даље чини Вирхов: штавише, посреди је преаријско становништво Немачке, које се јавља у тим областима. (Исто то важи малтене за читаву Европу: потчињена раса је, у ствари, опет стекла превагу – својом бојом, краткоћом своје лобање, можда чак и својим интелектуалним и социјалним инстинктима: ко нам може тврдити да модерна демократија, још модернији анархизам и, нарочито, склоност „комуни“, најпримитивнијој форми друштва, склоност која је сада својствена свим европским социјалистима, поглавито не значи несамерљиву последицу атавизма – и да раса господара и освајача, Аријци, није – физиолошки такође – побеђена? . . .) Латинско bonus (10) верујем да смем тумачити речју „ратник“: под претпоставком да bonus оправдано сводим на старије duonus (нека читалац упореди bellum = duellum = duen-lum где се – чини ми се – садржи оно duonus). Стога bonus као човек раздора, гложења (duo), као ратник: види се шта је чинило „доброту“ неког човека у старом Риму. Чак наше германско gut (добар): зар оно не значи der Göttliche (божански), човек „рода божанског“? И зар није истоветно с народним (првобитно племићким) називом за Готе (die Gothen)? Разлози за ту хипотезу не могу се на овом месту разматрати.

Када је највиша каста истовремено свештеничка каста и када она, сходно томе, у својој општој ознаци више воли предикат који подсећа на њену свештеничку функцију – то још никако (иако свако правило допушта изузетке) не чини изузетак од правила да се појам политичког преимућства увек разлаже у појам душевног преимућства. Тад се, на пример, „чист“ и „нечист“ први пут сучељавају као сталешки знакови; касније се и ту једно „добар“ и једно „рђав“ развијају у не више сталешком смислу. Уосталом, ваља бити обазрив и те појмове „чист“ и „нечист“ не узимати унапред престрого нити прешироко, а поготово не симболично: штавише, сви су се појмови стародревног човечанства испрва, у мери нама једва замисливој, схватали грубо, незграпно, површно, уско и, нарочито, несимболично. „Чисти“ је отпочетка само човек који се пере, који себи забрањује извесна јела која изазивају кожне болести, који не спава с прљавим женама из нижих слојева, који се гнуша крви – и ништа више, једва ишта више! С друге стране, наравно, из целокупне природе битно свештеничке аристократије бива јасно зашто су се управо ту, зарана и на један опасан начин, могле свесрдно прихватити и заоштрити вредносне супротности; и збиља, захваљујући њима, на крају су се између човека и човека отворили понори, преко којих чак ни један Ахил слободоумља неће скакати без грозе. Од самог почетка има нечег нездравог у таквим свештеничким аристократијама и у њиховим владајућим, од делања одвраћеним, делимично сањарењем обојеним, а делимично осећајно-експлозивним навикама, чије су последице, изгледа, она интестинална болесност и неурастенија, које малтене неизбежно прате свештенике свих времена; а оно што су сами пронашли као лек за ту своју болесност – не мора ли се рећи да се он у својим дејствима показао, напослетку, као још стотину пута опаснији него болест од које је требало да лечи? Само човечанство и даље болује од последица тих свештеничких наивности у лечењу! Примера ради, помислимо само на извесне облике дијете (избегавање меса), пост, полно уздржавање, бекство „у пустињу“ (изолација по Вир Мичеловом поступку – разуме се, без накнадног гојења и преједања које представља најделотворнији лек за сваку хистерију изазвану аскетским идеалом); свему томе ваља додати целокупну противчулну, олењујућу и прочишћавајућу метафизику свештеника, њихово самохипнотисање на начин факира и брамана – Брама коришћен као стаклено дугме и фиксна идеја – и, на крају, уосталом добро схватљиву општу засићеност заједно с њеном радикалном куром, ништавилом (или Богом: – захтев за једним unio mystica (11) с Богом јесте будистички захтев за ништавилом, нирваном – и ништа више!). Код свештеника све постаје опасније, не само куре и медицински поступци него и охолост, освета, оштроумност, раскалашност, љубав, жудња за влашћу, врлина, болест; – али нека се с извесном правичношћу такође каже да је тек на тлу те суштински опасне форме људског постојања, свештеничке форме, човек уопште постао занимљива животиња, да је тек ту људска душа добила, у једном вишем смислу, дубину и да је постала зла – а то су, наравно, два основна вида човекове досадашње надмоћности над осталим животињама!

Ваљда се већ наслутило како се лако свештенички начин вредновања може одвојити од витешко-аристократског и затим развити у његову супротност; то је нарочито могуће онда кад се свештеничка и ратничка каста суревњиво противе једна другој и кад неће да се сложе око тога коме слава да припадне. Витешко-аристократски судови вредности имају за претпоставку моћну телесност, расцветано, богато, чак пребујно здравље, заједно са оним што служи одржавању тога: заједно с ратом, пустоловином, ловом, игром, витешким играма и уопште свим оним што спада у силовито, слободно, весело делање. Свештеничко-аристократски начин вредновања има – видели смо то – другачије претпоставке: доста неповољно по њега кад је у питању рат! Као што нам је познато свештеници су најљући непријатељи – али зашто? Зато што су најнемоћнији. Због те немоћи рађа се у њима мржња – голема и чудовишна, најдуховнија и најотровнија. Збиља велики мрзитељи свагда су у светској историји били свештеници; били су и духом најбогатији мрзитељи: спрам духа свештеничке освете једва да долазе у обзир све остале врсте духа. Људска историја била би преглупа ствар без духа који су немоћни унели у њу – одмах се послужимо најочитијим примером. Све што се на земљи урадило против „отмених“, „силних“, „господара“, „властодржаца“ није вредно помена у поређењу с оним што су против њих урадили Јевреји: Јевреји, онај свештенички народ који се у односу на своје непријатеље и завојеваче напослетку задовољио само коренитим превредновањем њихових вредности, дакле: чином најдуховније освете. Искључиво тако могао је да поступи један свештенички народ, народ с највећма сузбијаном свештеничком жудњом за осветом. Јевреји су били ти који су се с доследношћу што улива страх дрзнули да преокрену аристократско вредносно изједначавање (добар = отмен = моћан = леп = срећан = Богу мио) и да се тог преокрета држе зубима најдубље мржње (мржње која је проистекла из немоћи); наиме, они су рекли: „Само су бедни добри; само су сиромашни, немоћни, људи из нижих сталежа добри; паћеници, они што су у немаштини, болесни, ружни, такође само су једини који су кротки, једини које Бог благосиља – а ви остали, ви отмени и силни, ви сте, међутим, занавек зли, грозни, похотљиви, незасити, безбожни, ви ћете, такође занавек, бити злосрећни, мрски и проклети!“… Зна се ко је наследио то јеврејско превредновање . . . Што се тиче страхотне и прекомерно судбоносне иницијативе коју су Јевреји дали том најначелнијом од свих објава рата, на ум ми пада став до којег сам дошао у једној другој прилици (С оне стране добра и зла, афоризам 195) – став, наиме, да са Јеврејима почиње устанак робова у моралу: онај устанак који за собом има историју дугу две хиљаде година и који данас више не видимо само зато што је био – победоносан…

Али, ви то не разумете? Ваше очи нису кадре да виде нешто чему је требало две хиљаде година па да победи? . . . У томе нема ничега чудног: све што је дуго тешко је видети, сагледати. А ево шта се догодило: из стабла оног дрвета освете и мржње, јеврејске мржње – најдубље и најсублимније мржње, мржње, наиме, која ствара идеале и преиначује вредности и којој на земљи никад није било ишта равно – израсло је такође нешто несравњиво, једна нова љубав, најдубља и најсублимнија од свих врста љубави – а из којег другог стабла је могла и да израсте? . . . Али нека се не мисли да је она можда израсла као истинско оповргавање оне жеђи за осветом, као супротност јеврејској мржњи! Не, обрнуто је истина! Та љубав је израсла из поменуте мржње као њена крошња, као њена победоносна крошња која се све више и више ширила у најчистијем сјају и сунчевој светлости и која је, тако рећи, у царству светлости и висина циљевима те мржње – победи, плену, завођењу – тежила с истим нагоном с којим је корен ове мржње све дубље и жудније продирао у оно што је имало дубину и што је било зло. Тај Исус Назарећанин, као оваплоћено јеванђеље љубави, тај „Спаситељ“ што сиромашнима, болеснима, грешнима доноси блаженство и победу – зар он није био управо завођење у свом најстрахотнијем и најнеодољивијем облику, завођење и станпутица ка баш оним јеврејским вредностима и новим идеалима? Није ли Израиљ управо на станпутици којом је крочио тај „Спаситељ“, тај тобожњи противник и тобожњи рушилац Израиља, постигао крајњи циљ своје сублимне жудње за осветом? Зар у мађијске вештине збиља велике политике освете, једне далековиде, подземне, лагано-напредујуће и прорачунавајуће освете, не спада и то да је сам Израиљ морао право оруђе своје освете да пред целим светом побија као свој смртног непријатеља и разапне на крст, како би „цео свет“, односно сви противници Израиљеви непромишљено загризли управо тај мамац? А зар би човек, користећи сву своју духовну суптилност, још уопште и био кадар да смисли неки опаснији мамац? Нешто што би по својој примамљивој, опојној, заносној, погубној снази било равно оном симболу „светог крста“, оном језивом парадоксу „Бога на крсту“, оној мистерији незамисливе, крајње грозоте и самораспећа Бога зарад спаса човековог?. . . Извесно је барем то да је sub hoc signo (12) Израел, са својом осветом и превредновањем свих вредности, досад увек изнова побеђивао све остале идеале, све отменије идеале . . .

„Али шта, ви још говорите о отменијим идеалима! Повинујмо се чињеницама: народ је победио – или ‘робови’, или ‘руља’, или ‘стадо’, назовите га већ како вам драго – и ако се то збило захваљујући Јеврејима, па добро! У том случају никад неки народ није имао већу светскоисторијску мисију. ‘Господари’ су уклоњени; победио је морал простог човека. Та победа се може схватити и као тровање крви (она је измешала расе) – ништа немам против; али ова интоксикација несумњиво је успела. ‘Спасење’ рода људског (‘спасење’, наиме, од ‘господара’) јесте на најбољем путу; све се очигледно појеврејило, или похришћанило, или претворило у руљу (што нам речи много казују!). Напредовање поменутог тровања у читавом телу човечанства изгледа незауставно, његов темпо и корак чак могу од овог часа да буду све спорији, финији, нечујнији, разборитији – па има се времена . . . Да ли у том смислу црква има данас још који нужан задатак? Или би се могло без ње? Quaeritur (13). Чини се да она поменуто напредовање пре спутава него што га убрзава? Ето, можда је управо то корист од ње . . . Извесно је да је она мало-помало постала нешто грубо и сељачко што је одвратно префињеној интелигенцији и заиста модерном укусу. Не би ли требало да бар донекле буде суптилнија? . . . Данас она више отуђује него што заводи . . . Да нема цркве, ко би од нас био слободан дух? Црква нам је одвратна, а не њен отров . . . Независно од цркве, ми волимо и отров . . .“

То је био епилог једног „слободног духа“ за мој говор, једне поштене животиње, каквом се издашно показао, а уз то још и једног демократе; слушао ме је до тог тренутка и није био кадар да издржи моје ћутање. Наиме, на овом месту морам о много чему да ћутим.

10.

Устанак робова у моралу почиње онда када сам ресантиман (ressentiment) постаје стваралачки и рађа вредности: ресaнтимaн таквих бића којима је ускраћенa правa реакција, наиме она путем делања, и која налазе надокнаду само у имагинарној освети. Док читав аристократски морал израста из победоносног потврђивања себе самог, ропски морал унапред говори Не оном што је „споља“, оном што је „другачије“, оном што није „он сам“: и то Не представља његов стваралачки чин. Ово окретање погледа који одређује вредности – ова потреба да се гледа напоље уместо натраг на самог себе – припада управо ресантиману: да би настао, ропском моралу је свагда потребан најпре један наспрамни и спољашњи свет; потребни су му, физиолошки говорећи, спољни надражаји, да би уопште деловао – његова акција је из основа реакција. Обрнут је случај са аристократским начином вредновања: тај начин дела и расте спонтано, своју супротност тражи једино стога да би самога себе потврђивао с још већом захвалношћу, са још већим ликовањем – његов негативни појам „низак“, „прост“, „рђав“ само је накнадно смишљен бледи контраст у односу на његов позитиван, скроз-наскроз животом и страшћу прожет основни појам – „ми аристократи, ми добри, ми лепи, срећни!“ Кад се аристократски начин вредновања превари и огреши о реалност, онда се то дешава с обзиром на област која му није довољно позната, чак се круто опире да је стварно упозна: у извесним околностима он погрешно схвата област коју презире, област простог човека, неплеменитог народа; с друге стране, ваља имати на уму да ће у сваком случају афект презира, погледа одозго, надмоћног погледа, чак и под претпоставком да кривотвори слику презренога, бити кривотворење кудикамо мање озбиљно него оно с којим ће суспрезана мржња, освета немоћнога посегнути за својим противником – in effigie (14), наравно. Презир је доиста помешан с премного немарности, с премного олаког узимања, с премного скретања погледа у страну и нестрпљења, чак и с премного радости, да би био у стању да свој објект претвори у праву карикатуру и грдобу. Нека се не пречују безмало добронамерни преливи што их, на пример, грчко племство даје свим речима којима неплеменити народ одваја од себе; што су се непрекидно мешале с неком врстом сажаљења, обзира и попустљивости и њоме се заслађивале, тако да су готово све речи – којима се означавао прост човек – на крају постале изрази за „несрећан“, „вредан сажаљења“ (нека читалац упореди речи: δειλος (deilos), δειλαιος (deilaios) (15), πονηρος (poneros) (16), μοχθηρος (mochtheros) (17), последње две простог човека заправо означавају као радног роба и теглећу марву) – и што, с друге стране, изрази „рђав“, „низак“ и „несрећан“ никад нису престајали да за грчко уво звуче тоном у чијој боји превагу има „несрећан“: све нам је то наслеђе од старог племенитијег аристократског начина вредновања који себе не обмањује чак ни у свом презиру (– нека се филолози сете у којем се смислу употребљавају речи: οιξυρος (oizyros) (18), ανολβος (anolbos) (19), τλημων (tlemon) (20), δυςτυχειν (dystychein) (21), ξυμφορα (xymphora) (22)). „Људи племенита рода“ осећали су се управо као „срећници“; своју срећу нису морали да граде вештачки, упоређујући се са својим непријатељима, нити да себе убеђују или лажу како су срећни (као што то обично чине сви људи ресантимана); а исто тако, као потпуни, снагом преоптерећени и, сходно томе, нужно активни људи, знали да се од среће не може одвојити делање – у њих је оно неминовно било део среће (отуда потиче израз ευ πραττειν (eu prattein) (23)); – све je то било у оштрој супротности према „срећи“ немоћних, тлачених, од отровних и непријатељских осећања загнојених, код којих се она суштински појављивала као наркоза, опијеност, мир, спокој, „сабат“, душевно растерећење и протезање удова – појављивала се пасивно. Док отмен човек живи с поверењем и отвореношћу према самом себи (реч γενναιος (gennaios) – „племићког порекла“ – истиче нијансу „искрен“, а и „наиван“), дотле човек ресантимана није ни искрен ни наиван, нити према себи поштен и отворен. Душа му је разрока; његов дух воли скривене кутке, тајне путеве и споредна врата, све што је прикривено привлачи га као његов свет, његова сигурност, његово окрепљење; он се разуме у ћутање, незаборављање, чекање, привремено самопотцењивање и самопонижавање. Раса таквих људи неминовно ће, на крају, бити мудрија од било које отмене расе; она ће и мудрост ценити у много већој мери: наиме, цениће је као егзистенцијални услов од прворазредног значаја; с друге стране, у отмених људи мудрост може лако да стекне фини укус луксуза и суптилности – јер управо ту она није тако битна као савршено и поуздано функционисање регулативних несвесних инстинката, или чак као извесна неразборитост, рецимо: безглаво срљање у опасност, било на непријатеља, или као она заносна изненадност гнева, љубави, страхопоштовања, захвалности и освете, по којој су у свим временима отмене душе себе препознавале. Сам ресантиман, ако би се и појавио у отменом човеку, довршава и исцрпљује се у брзој реакцији, стога и не изазива тровање; с друге стране, он се уопште не појављује у многобројним случајевима када је код свих слабих и немоћних неизбежан. Способност да се дуго не узимају озбиљно своји непријатељи, своје несреће, чак и своја недела – то је знак снажних и целовитих природа у којима има превише силе што омогућује уобличавање, опонашање, исцељивање, а и за заборављање (ваљан пример за то јесте, у савременом свету, Мирабо који није памтио увреде и подлости што су му наносили, и који није био кадар да прашта једино зато што их је – заборавио). Такав човек једним замахом стреса са себе многе црве који се код других укопавају; само је ту могућа права „љубав према својим непријатељима“ – под претпоставком да је она уопште и могућа на земљи. Колико само страхопоштовања отмен човек има према својим непријатељима! – и такво страхопоштовање већ је мост ка љубави . . . Свог непријатеља он тражи за себе, као своје обележје; не може да издржи другог непријатеља до таквог у коме нема шта да се презире и има много тога да се поштује! С друге стране, представимо себи „непријатеља“ каквог замишља човек ресантимана – и управо ту је његов чин, његово стварање: замислио је „злог непријатеља“, „злобника“, и то као основни појам из којег затим, као накнадну слику и супротност, развија „доброг човека“ – себе самог! . . .

11.

То је, дакле, сасвим супротно од онога што чини отмен човек који основни појам „добар“ замишља унапред и спонтано, наиме: из себе, па тек онда себи ствара представу „рђавог“! Ово „рђав“ племенитог порекла и оно „зао“ из казана незасићене мржње – прво накнадни развој, нешто узгред, комплементарна боја, а друго оригинал, почетак, истински чин у конципирању робовског морала – како су различите те речи „рђав“ и „зао“, иако су обе, на изглед, супротстављене истом појму „добар“! Али није посреди исти појам „добар“: штавише, запитајмо се ипак ко је заправо „зао“ у смислу морала ресантимана. Одговор, дат са свом строгошћу, јесте: управо „добар човек“ другачијег морала, управо аристократ, моћник, владалац, али обојен другом бојом, тумачен на другачији начин, другачије осмотрен отровним оком ресантимана. Ту постоји једна ствар коју ћемо најмање побијати: ко је упознао те „добре људе“ само као непријатеље, такође их је упознао само као зле непријатеље, и исти људи – који су inter pares (24), тако строго спутани обичајем, поштовањем, навиком, захвалношћу, а још више узајамним надзирањем и љубомором, и који су, с друге стране, у међусобним односима тако довитљиви кад су у питању обзирност, самообуздавање, нежност, оданост, понос и пријатељство – пошто изађу из свог круга и нађу се тамо где је туђина, где су странци, нису много бољи од разузданог звариња. Ту су ослобођени сваке социјалне присиле; у дивљини налазе надокнаду за напетост изазвану дуготрајним затварањем и ограђивањем у друштвени мир; враћају се невиној савести звери, као усхићена чудовишта која можда из низа убистава, спаљивања, оскрнављења и мучења израњају са обесношћу и непомућеним душевним спокојством, као да је почињен само какав ђачки несташлук, уверена да су песницима дала подоста материјала за песму и величање. Немогуће је у језгру свих тих аристократских раса не препознати звер, величанствену плаву звер која пожудно тумара за пленом и победом; том скривеном језгру потребно је, с времена на време, растерећење, животиња мора опет напоље, мора поново натраг у дивљину: римско, арапско, германско, јапанско племство – сва она имају ту исту потребу. Аристократске расе су те које су појам „варварин“ остављале за собом свуда куд су пролазиле; чак и њихова највиша култура одаје свест о томе и чак дичење тиме (на пример, кад Перикле у оној чувеној посмртној беседи вели својим Атињанима: „Наша смелост крчила је пут у свакој земљи и на мору, свуда подижући непролазне споменике својој доброти и рђавости.“). Та „смелост“ аристократских раса, луда, бесмислена и неочекивана у свом испољавању, непрорачунљивост, чак невероватност њихових подухвата – Перикле посебно истиче ραθυμια (rhathymiа – безбрижност, нехај) Атињана – њихова равнодушност и презир према сигурности, телу, животу, удобности, њихова грдна веселост и дубоко задовољство у сваком разарању, у свим сластима победе и окрутности – све се то за оне, који су од тога трпели, скупило у слику „варварина“, „злог непријатеља“, можда „Гота“, „Вандала“. Дубоко, ледено неповерење, које и данас Немац побуђује чим дође на власт, и даље је одјек оног неугаслог ужаса с којим је Европа столећима гледала бешњење плаве германске звери (иако између старих Германа и нас Немаца једва да постоји појмовно, а камоли крвно сродство). Једном приликом скренуо сам пажњу на недоумицу у којој се нашао Хесиод кад је смислио след културних доба и покушавао да их изрази златом, сребром и бронзом: с противречношћу, коју му је понудио диван, али и страхотан и насилнички Хомеров свет, није умео другачије да изађе на крај него тако што је од једног доба направио два која је затим ставио једног иза другог – најпре доба јунака и полубогова Троје и Тебе, онако како је тај свет био сачуван у памћењу аристократских нараштаја који су у њему имали своје претке; онда бронзано доба, онако како је онај исти свет изгледао потомцима згажених, опљачканих, злостављаних, протериваних, продаваних: доба бронзе, као што је речено, тврдо, хладно, окрутно, лишено осећања и савести, разорно и крваво. Ако се претпостави да је истинито оно што се данас узима као такво, наиме да је смисао читаве културе да се од звери „човек“ одгоји питома и цивилизована животиња, домаћа животиња – онда би се несумњиво морали сви они реакциони и ресантимански инстинкти, уз чију су помоћ коначно били осрамоћени и савладани аристократски нараштаји и њихови идеали, посматрати као права оруђа културе; тиме се, додуше, још не би рекло да су носиоци тих инстинката у исти мах и представници културе. Штавише, супротно би било не само вероватно – не! оно је данас очигледно! Ти носиоци инстинката, инстинката што тлаче и жуде за осветом, потомци свег европског и неевропског ропства, а посебно читавог преаријског становништва – они представљају назадовање човечанства! Та „оруђа културе“ јесу човекова срамота, и пре су разлог да се посумња у „културу“ уопште, пре су аргумент против ње! Човек може да буде сасвим у праву када се једнако боји плаве звери што почива у језгру свих аристократских раса и када је на опрезу: а ко не би стотину пута више волео да се боји када уједно сме да се диви, него да се не боји, али да се је стално осуђен на одвратан призор оног што је неуспело, закржљало, што се смањило, затровало? И није ли то наша судбина? Шта данас изазива у нама одвратност према „човеку“? – јер ми, нема сумње, патимо од човека.

Страх је не изазива; пре ће бити то што више немамо чега да се бојимо у човеку; што је црв „човек“ у првом плану и мили; што је „припитомљени човек“, безнадежно осредњи и отужни створ, већ научио да се осећа као циљ и врхунац, као смисао историје, као „виши човек“; – што он зацело има извесног права да се тако осећа, уколико се осећа да је далеко од преобиља оног што је неуспело, болећиво, уморно, преживело, а по чему данашња Европа почиње да заудара, уколико се, дакле, осећа као нешто што је барем релативно успело, што је барем кадро да још живи, што барем потврђује живот . . .

12.

На овом месту нисам кадар да пригушим уздах и да потиснем последњу наду. Шта је то што је управо мени сасвим неподношљиво? То с чиме сам не могу да изађем накрај, то што ме гуши и исцрпљује? Рђав ваздух! Рђав ваздух! То да ми се приближава нешто неуспело; да морам мирисати утробу неуспеле душе! . . . Шта се све иначе не издржава: невоља, немаштина, лоше време, дуга болест, тегоба, усамљеност. Са свим тим човек, у ствари, излази накрај, онакав какав је, рођен за подземни живот борбе; непрекидно се помаља на светлост, једнако доживљава своје златне тренутке победе – а онда је ту, онакав какав је рођен, несаломљив, напет, спреман за нова и још тежа прегнућа, за удаљеније циљеве, попут лука којег свака невоља само још више затеже.

Али с времена на време себи допуштам – под условом да с оне стране добра и зла постоје небеске покровитељице – да погледам само на нешто савршено, до-краја-успело, срећно, моћно, победоносно, нешто што је још кадро да нам утера страх! На човека који оправдава човека, на комплементаран и спасоносан срећан случај човека, случај због којег се може још веровати у човека! . . . Јер, тако је то: умањивање и изједначавање европског човека крију нашу највећу опасност, будући да нас тај призор замара . . . Данас не видимо ништа што хоће да порасте и слутимо да ће све ићи ниже и ниже, бивати тање, благодушније, мудрије, удобније, умереније, равнодушније, кинескије, хришћанскије – човек, нема сумње, постаје све „бољи“ . . . Управо ту почива зла коб Европе – заједно са страхом од човека ми смо такође изгубили љубав и страхопоштовање према њему, наду у њега, чак и вољу за њега. Човеков изглед сада нас замара – шта је данас нихилизам, ако није то . . . Уморни смо од човека . . .

13.

Али вратимо се својој теми: проблем другачијег порекла појма „добар“, појма каквог је сковао човек ресантимана, захтева своје решење.

Што се јагњићи кивни на големе птице грабљивице, нико не треба да се чуди: само, њихова кивност није никакав разлог да се големим птицама грабљивицама замера што односе малу јагњад. И ако она међу собом кажу: „Те птице грабљивице јесу зле; а ко понајмање личи на птицу грабљивицу, штавише њена супротност, јагње – зар оно не би требало да је добро?“ – онда нема шта да се приговори таквом постављању једног идеала, осим што ће можда на све то птице грабљивице бацити донекле подругљив поглед и рећи: „Ми ни најмање нисмо кивни на њих, на те добре јагњиће; чак их волимо: ништа укусније од нежног јагњета.“

Захтевати од силе да се не испољава као сила, да не буде жеља за побеђивањем, савлађивањем, господарењем, жудња за непријатељима и отпорима и победама, управо је исто толико бесмислено као и захтевати од слабости да се испољи као сила. Нека количина снаге тачно одговара истој количини нагона, воље, делања – штавише, она и није ништа друго до управо то стремљење, хтење, само делање, и једино због завођења својственог језику (и због у језику окамењених основних заблуда ума), језику који свако делање схвата и погрешно схвата као условљено нечим делујућим, неким „субјектом“, она може и друкчије да се појави. Као што, наиме, народ муњу одваја од њеног севања и ово потоње узима као чињење, као делање неког субјекта који се зове муња, исто тако народни морал снагу раздваја од испољавања силе, као да иза јаког човека постоји равнодушан супстрат који може да бира или да снагу испољи или да је не испољи. Али нема таквог супстрата; никаквог „бића“ нема иза чињења, делања, постајања; „учинилац“ је пука измишљотина придодата чињењу, – чињење је све. Народ, у ствари, удвостручује; кад види да сева муња, то је чињење чињења: исти догађај он најпре поставља као узрок, а затим и као последицу тог узрока. Ни природњаци нису много бољи кад кажу да „сила покреће“, да „сила узрокује“ и томе слично – упркос свој хладноћи, свој слободи од афеката, читава наша наука је под заводљивим утицајем језика и није се отарасила подметнутих копилади, „субјеката“ (атом је, примера ради, једно такво копиле, а такође Кантова „ствар по себи“). Није онда никакво чудо што устукнули, тињави афекти освете и мржње ту веру користе за себе и што заправо ниједну веру не подржавају жаркије од оне да је јаком човеку слободно да буде слаб, а птици грабљивици да буде – јагње: тиме стичу право да птицу грабљивицу учине одговорном што је птица грабљивица . . . Кад тлачени, гажени и напаствовани бодре једни друге са осветољубивом препреденошћу немоћи: „Будимо другачији од злих, будимо добри, наиме! И добар је свако ко не чини насиље, ко никога не повређује, ко не напада, ко не враћа мило за драго, ко Богу препушта освету, ко се крије као што се и ми кријемо, ко се клони сваког зла и мало од живота тражи, попут нас стрпљивих, скрушених, праведних“ – то онда, саслушано хладно и без предубеђења, не значи заправо ништа друго већ: „Ми слаби смо, сумње нема, слаби; добро је кад не чинимо ништа за шта нисмо довољно јаки“ – али то опоро чињенично стање, та разборитост најнижега реда коју поседују чак и инсекти (кад им прети голема опасност, праве се мртви како не би „премного“ чинили), заоденула се – захваљујући дволичју и самообмани немоћи – у велелепност врлог одрицања, тиховања и ишчекивања, баш као да је сама слабост слабога – то јест његова суштина, његово делање, читава његова стварност, једина, неизбежна, неуклоњива – добровољно постигнуће, нешто што се хтело, што се изабрало, дело, заслуга. Такав човек неминовно верује у равнодушног, слободног „субјекта“, подстакнут инстинктом самоодржања, самопотврђивања, инстинктом у којем се обично свака лаж проглашава светињом. Субјект (или, да се послужимо уобичајеним изразом, душа) досад је земљи био најчвршћа догма можда стога што је прекомерном броју смртника, слабима и тлаченима сваке врсте, омогућио ону танану самообману да саму слабост тумаче као слободу, а своју такву и такву природу као заслугу.

14.

Хоће ли неко да малко завири у тајну фабриковања идеала на земљи? Ко има одважности? . . . Напред само! Ево прилике да се баци поглед у ту мрачну радионицу. Још само тренутак, господине Брзоплетко и Вратоломко: око вам се најпре мора навићи на ту лажну светлост што се прелива . . . Тако! Доста! А сад говорите! Шта се тамо доле збива? Реците шта видите, човече с најопаснијом знатижељом – сада сам ја тај који слуша.

– „Ништа не видим, али заузврат много више чујем. Из свих кутака и закутака допире опрезно, подмукло и тихо домунђавање и сашаптавање. Чини ми се да лажу; шећерава благост заодева сваки звук. Слабост ваља лажју преиначити у заслугу, сумње нема – онако је како рекосте.“

– Наставите!

– „А немоћ, која не жуди за одмаздом, у ‘доброту’; бојажљиву понизност у ‘скрушеност’; потчињавање онима које мрзе, у ‘послушност’ (‘послушност’, наиме, Једноме за кога веле да је наредио то потчињавање, – Богом га зову). Безазленост слаба човека, чак кукавичлук којим је богат, његово скењерење крај врата, његово неизбежно морање да чека – све ово добија ту ваљано име, такво какво је, рецимо, ‘стрпљење’, а чак се назива и врлином самом; ‘не-моћи-се-осветити’ постаје ‘не-хтети-се-осветити’, можда чак и праштање (‘јер они не знају шта чине – само ми знамо шта они чине!’). Говоре, такође, о ‘љубави према својим непријатељима’ – и при том их зној облива.“

– Наставите!

– „Бедни су они, сумње нема, сва та домунђала и све те буџаклије-варалице, иако су се топло шћућурили једни крај других – но веле ми како је беда њихов знак да су од Бога изабрани; како се батињају пси који су најдражи; како је можда беда, такође, припрема, испит, школовање, како је она ваљда нешто још више – нешто што ће се једног дана намирити и исплатити са големим каматама у злату, не! у срећи. ‘Блаженством’ то називају.“

– Наставите!

– „Сад ми дају на знање да су не само бољи од моћника, господара земље, којима се морају улизивати (не из страха, никако не из страха! него стога што им Бог наређује да поштују сваку власт) – да су не само они бољи, већ да су и у ‘бољем положају’, да ће свакако једног дана бити у бољем положају. Али доста! доста! Не могу више да издржим. Рђав ваздух! Рђав ваздух! Ова радионица, где се фабрикују идеали – чини ми се да она заудара на све саме лажи.“

– Чекајте! Тренутак само! Ништа још не рекосте о ремек-делу тих опсенара, који од свега црног праве бело, млеко и невиност – нисте ли приметили њихову савршеност у рафинману, њихов најсмелији, најтананији, најдуховитији, најлажнији артистички захват? Пазите! Те подрумске животиње пуне осветољубивости и мржње – шта оне чине од освете и мржње? Чујете ли икад те речи? Ако бисте просто поверовали њиховим речима, да ли бисте слутили како сте међу људима ресантимана? . . .

– „Схватам; поново ћу отворити уши (ох! ох! ох! и нос зачепити). Сада тек чујем оно што су већ толико пута рекли: ‘Ми добри – ми смо праведници‘ – оно што захтевају не зову одмаздом већ ‘тријумфом праведности’; оно што мрзе није њихов непријатељ, не! они мрзе ‘неправду’, ‘безбожништво’; оно у шта верују и чему се надају није уздање у освету, није опијеност слатком осветом (– ‘слађом од меда’, рече већ Хомер), него победа Бога, праведног Бога, над безбожницима; оно што им на земљи још остаје да воле нису њихова браћа у мржњи, већ – како веле – њихова ‘браћа у љубави’, сви добри и праведни на земљи.“

– И како зову то што им служи као утеха у свим животним патњама – ту своју фантазмагорију претпостављеног будућег блаженства?

– „Како? Чујем ли добро? Они то зову ‘Страшним судом’, доласком њиховог царства, ‘царства Божијег’ – а у међувремену живе ‘у вери’, ‘у љубави’, ‘у нади’.“

– Доста! Доста!

15.

У вери у шта? У љубави према чему? У нади у шта? – Ти слаби – једном ће, наиме, и они хтети да буду јаки, сумње нема, једног дана доћи и њихово „царство“ – њега, као што је горе речено, зову просто-напросто „царством Божијим“: човек је у свему тако скрушен! Да би се то дочекало, човек треба дуго да живи, да живи и после смрти, – и збиља, човеку је неопходан вечни живот, како би, такође вечно, у „царству Божијем“ био обештећен за овоземно живљење „у вери, у љубави, у нади“. Обештећен за шта? Обештећен чиме? . . . Данте се, чини ми се, грубо преварио када је, са страхотном ингениозношћу, понад врата свога пакла ставио натпис: „И мене створи вечна љубав“, – изнад врата хришћанског раја и његовог „вечног блаженства“ свакако би с већим правом стајао натпис: „И мене створи вечна мржња“ – под условом да истина сме стајати испред врата лажи! Јер, шта је блаженство тога раја? . . . Можда бисмо чак и одгонетнули; али биће нам боље да се ослонимо на речи једног ауторитета, неоспорног када су посреди такве ствари, на речи Томе Аквинског – великог учитеља и свеца. „Beati in regno coelesti“, вели он кротко попут јагњета, „videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat“ (25) Или, ако се жели чути у јачем тону, можда из уста једног победоносног црквеног оца (26), који је своје хришћане саветовао да се клоне сурових уживања у јавним представама – али зашто? Зато што „нам вера нуди много више“ – каже он, De spectaculis, c. 29 ss. – „нешто кудикамо силовитије; захваљујући спасењу, на располагању нам стоје посве другачије радости; уместо атлета имамо своје мученике; ако хоћемо крв, имамо, ето, крв Христову . . . А шта нас тек очекује на дан његовог повратка, његовог тријумфа!“ – и затим наставља, тај усхићени визионар: „At enim supersunt alia spectacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudem! Ubi exultem, spectans tot et tantos reges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides“ (намесници по провинцијама) „presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam poẽtàs non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes! Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales“ (више при гласу, још грђи викачи) „in sua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; dunc spectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malim ad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. ‘Hic est ille, dicam, fabri aut quaestuariae filius’“ (све што следи, а нарочито тај назив за Исусову мајку, нама познат из Талмуда, показује да од овог тренутка Тертулијан има у виду Јевреје), „sabbati destructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentes subripuerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentia commeantium laederentur’. Ut talia spectes, ut talibus exultes, quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo per fidem spiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt?“ (I Cor. 2, 9.) „Credo circo et utraque cavea“ (прва и четврта галерија, или – по другима – комична и трагична позорница) „et omni stadio gratiora.“ (27) – Per fidem: тако је написано.

16.

Да закључимо. Обе супротстављене вредности „добар и рђав“, „добар и зао“, на земљи су биле страхотну, хиљадама година дугу битку; и мада је извесно да друга вредност одавно има превагу, још постоје места где битка ипак није одлучена. Чак би се могло рећи да се она у међувремену све више узносила и управо тиме бивала све дубља и духовнија: тако да данас можда нема пресуднијег знака „више природе“, духовније природе, него бити располућен у том смислу и збиља још бити поприште за ту супротност. Симбол ове битке, исписан словима видљивим кроз читаву људску повест, јесте „Рим против Јудеје, Јудеја против Рима“: – досад није постојао догађај већи од те битке, тог питања, тог смртоносног неслагања. Рим је у Јеврејину осећао нешто као саму противприроду, тако рећи свог антиподног монструма; у Риму је Јеврејин био „проглашен кривим за мржњу према читавом роду људском“: и с разлогом, уколико се има права да се спас и будућност рода људског повезују с безусловном влашћу аристократских вредности, римских вредности. Шта су, с друге стране, Јевреји осећали према Риму? То нам показују силни знакови; али биће довољно да се присетимо Откривења светога Јована богослова, оног најразузданијег од свих књижевних излива које освета има на својој савести. (Уосталом, нека се не потцењује дубока доследност хришћанског инстинкта кад је управо ту књигу мржње насловио именом ученика љубави, истог ученика коме је приписано оно заљубљено-заносно Јеванђеље: има у томе део истини, ма колико да је књижевног кривотворења било за ту сврху потребно.) Римљани су били јаки и отмени, и досад никад на земљи није било јачих и отменијих, чак нигда ни у сну; све што нам је од њих остало, сваки натпис буди усхићење, под условом да се зна која га је рука исписивала. Јевреји су, напротив, били онај свештенички народ ресантимана par excellence, којем је била својствена несравњива народно-морална генијалност: нека се само упореде сродно-обдарени народи – рецимо, Кинези или Немци – с Јеврејима, да би се осетило шта је први а шта пети ранг. Ко је од њих засада победио, Рим или Јудеја? Али не може бити сумње: треба се једино досетити коме се данас у самом Риму клањају као укупности свих највиших вредности – и не искључиво у Риму, већ безмало на половини земљине кугле, свуда где је човек припитомљен или хоће да постане питом, – клањају се тројици Јевреја, као што се зна, и једној Јеврејки (Исусу од Назарета, рибару Петру, ћилимару Павлу и мајци на почетку поменутог Исуса, названој Марија). То је веома значајно: Рим је, ван сваке сумње, побеђен. Додуше, у ренесанси је постојало блиставо-страхотно поновно буђења класичног идеала, отменог начина вредновања свих ствари: сам Рим мицао се попут неког из обамрлости повраћеног, притиснут новим, надграђеним јудаизованим Римом који је понудио вид екуменске синагоге и био назван „црквом“: али Јудеја је одмах изнова победила захваљујући оном скроз-наскроз плебејском (немачком и енглеском) ресантиманском покрету, који се зове реформација, и оним што је из њега морало да уследи, обнови цркве – обнови, такође, старе гробне тишине класичног Рима. У једном чак пресуднијем и дубљем смислу него тада, Јудеја је с француском револуцијом још једном победила класични идеал: последња политичка отменост у Европи, отменост седамнаестог и осамнаестог француског столећа, скрхала се под народним инстинктима ресантимана, – никада се на земљи није чуло големије клицање, бучније одушевљење! Истина, усред свега тога десило се нешто најчудовишније, најнеочекиваније: сам антички идеал појавио се отелотворен и с невиђеним сјајем пред очима и савешћу човечанства, – и још једном, али овог пута силовитије, једноставније, продорније но икад, насупрот лажној ресантиманској пароли о првенству већине, насупрот вољи за снижавање, унижавање, изједначавање и пропадање и сумрак човека, заорила се страшна и заносна противпарола о првенству мањине! Као последњи миг, који је указивао на други пут, појавио се Наполеон, тај најусамљенији и најпозније рођени човек што је игда постојао, и у њему сушти проблем отменог идеала по себи – нека се добро размисли какав је то проблем: Наполеон, тај спој нечовека и натчовека . . .

17.

Да ли је с тим било свршено? Да ли је онај најголемији од свих сукоба између идеала био за сва времена стављена ad acta? Или је само одгођен, одгођен на неодређено време? . . . Зар једног дана, после кудикамо дуже припреме, стара ватра не би могла да успламти много стравичније? Још више: не би ли управо то требало свом снагом желети? чак хтети? чак подупирати? . . . Ко на овом месту узме, слично мојим читаоцима, да размишља и да следи своју мисао, тај тешко да ће с тим брзо изићи накрај, – мени довољан разлог да и сам приведем ствари крају, под претпоставком да је одавно у довољној мери постало јасно шта хоћу, шта хоћу управо оном опасном паролом што је исписана као наслов мојој последњој књизи: С оне стране добра и зла . . . То никако не значи „С оне стране доброг и рђавог“.

Напомена
Користим прилику што ми пружа ова расправа да јавно и формално изразим жељу коју сам досад износио само у случајним разговорима с научницима: жељу, наиме, да неки филозофски факултет низом академских конкурса унапреди студије историје морала – можда ће ова књига послужити да се да снажан подстрек управо у том правцу. С обзиром на такву могућност, предлажем следеће питање (оно заслужује подједнако и пажњу филолога и историчара и пажњу професионалних филозофа):

„Какву светлост наука о језику, посебно етимолошка истраживања, баца на историју развоја моралних појмова?“ С друге стране, такође је потребно да се за тај проблем (проблем вредности досадашњих вредновања) заинтересују физиолози и медицинари: при чему би филозофима по струци било препуштено да и у том појединачном случају делују као заговорници и посредници, пошто буду у целости успели да испрва тако уздржан и неповерљив однос између филозофије, физиологије и медицине преиначе у најпријатељскију и најплодоноснију размену. И заиста, свака таблица вредности, свако „ти треба“ познато историји или етнологији, на првом месту изискује физиолошко осветљавање и тумачење, пре свега психолошко; свакој од њих неопходна је и критика од стране медицинске науке. Питање: каква је вредност ове или оне таблице вредности и „морала“? било би размотрено с најразличитијих страна; јер се проблем „вредно за шта?“ не може у довољној мери суптилно разложити. Примера ради, нешто што би очигледно имало вредност с обзиром на највећу способност трајања (или на повећање њене моћи прилагођавања одређеној клими или на опстанак највећег броја њених припадника), никако не би имало исту вредност када би, рецимо, било речи о обликовању снажнијег типа. Добробит већине и добробит мањине јесу супротстављена вредносна гледишта: сматрати прво већ по себи вреднијим – то ћемо препустити наивности енглеских биолога . . . Све науке треба сада да припремају будући задатак филозофа: овај се задатак састоји у разрешавању проблема вредности, у одређивању хијерархије међу вредностима.

УПУТНИЦЕ:

(1) Срам. – Прев.

(2) Инерција. – Прев.

(3) Добар, ваљан, племенит; јуначан, смео. – Прев.

(4) Рђав, гадан, опак. – Прев.

(5) Страшљив; слаб, кукаван, јадан. – Прев.

(6) Добар, честит, племенит. – Прев.

(7) Рђав. – Прев.

(8) Мрачан, таман. – Прев.

(9) Из Хорацијевих Сатира, I 4, стих 85. („… овде је тамни …“). – Прев.

(10) Добар. – Прев.

(11) Мистично сједињење (јединство). – Прев.

(12) Под тим знаком. – Прев.

(13) Поставља се питање. – Прев.

(14) У слици. – Прев.

(15) Бедан, јадан, кукаван, никакав. – Прев.

(16) Мучан, тежак, напоран; лош, неваљао, опак. – Прев.

(17) Мучан, јадан, невољан, кукаван. – Прев.

(18) Бедан; трудан, напоран. – Прев.

(19) Несрећан, јадан. – Прев.

(20) Злосрећан, бедан. – Прев.

(21) Бити несрећан. – Прев.

(22) Несрећа, зла срећа. – Прев.

(23) Делати добро у смислу добре среће. – Прев.

(24) Међу једнакима. – Прев.

(25) „Блажени у небеском царству видеће казне осуђених, да би им блаженство било милије.“

(26) По среди је Тертулијан. – Прир.

(27) „Да, а има и других призора: онај последњи и вечни дан Судњи; тај дан који народи не очекују, предмет њихове поруге, када ће свет, поседео од старости, и сви његови многобројни производи, нестати у једном пламену. Какав грдан призор се тада показује моме оку! Шта ту побуђује моје дивљење? Шта моју поругу? Који ми призор пружа радост? Који ме наводи да ликујем? – док гледам толике славне владаре, чије је примање на небо јавно објављено, како сада стењу у мрачним дубинама са самим Јупитером, као и са онима који су били сведоци његовог ликовања; а исто тако и намеснике провинција, који су прогањали хришћанско име, у ватрама жешћим од оних с којима су у данима своје охолости дивљали против следбеника Христових. Па које мудре светске људе, саме филозофе, у ствари, који су подучавали своје присталице томе да се Бог не брине ни за шта земно и обичавали да их уверавају да они или немају душе или да се оне никад не враћају телима која у часу смрти напуштају, који се сада стиде пред оним јадним заведеним, док их једна ватра прождире! Песнике такође, који не дрхте пред Радамантовим или Минојовим, већ пред судијским постољем неочекиваног Христа! Имаћу потом бољу прилику да чујем трагичаре, гласније у својој пропасти; да посматрам глумце, много раскалашније у пламеновима што растапају; да гледам возара, сасвим усијаног у његовим колима од ватре; да мотрим рваче, не у њиховим вежбалиштима, већ како се премећу у ватреним облацима; осим ако чак ни тада не будем хтео да бринем о таквим слугама греха, у својој жудњи да радије усредсредим свој поглед незасити на оне чији се бес искаљивао на Господу. ‘Ово’, рећи ћу, ‘ово је онај син дрводеље или блуднице, онај кршилац сабата, онај Самарићанин и ђаволом опседнути. Ово је онај кога сте купили од Јуде! Ово је онај кога сте ударали штапом и песницом, на кога сте презриво пљували, коме сте дали жуч и сирће да пије! Ово је онај кога су његови ученици потајно однели, како би се могло рећи да је Он васкрсао, или вртлар уклонио, како његовој салати не би наштетиле гомиле посетилаца. Који ће вам претор, или конзул, или квестор, или свештеник, у својој великодушности подарити милост да видите такве ствари и да над њима ликујете? И ми их ипак чак и сада кроз веру донекле имамо у сликама маште. Но какве су тек ствари које око није видело, уво није чуло, које се нису чак ни показале људском срцу? Какве год да су, оне су племенитије, верујем, од циркуса и оба позоришта, и сваког тркалишта.“

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

Превод са немачког: Божидар Зец

Извор: Фридрих Ниче, Генеалогија морала, Графос, Београд, 1986.

Извор: Нови Стандард