5 
0 Аутор: Бошко Вуковић
Сјеверна Кореја.
Демократска Народна Република Кореја.
Џосон.
Тајанствено Пустињачко краљевство Далеког истока за собом оставља прилично контроверзне наслове у западним медијима. Обично приказана као страшна диктатура, Сјеверна Кореја се западној јавности приказује као један од холивудских зликоваца. Потпуно луд, али генијалан лик, склон ка покушајима остваривања светске доминације. Или као карикатура која стално пропада – само што неће! Ниједан од ова два приказа не одговара истини, и ниједан аналитичар не би требало да их озбиљно схвати, без обзира којем дијелу политичког спектра тај аналитичар припада. Пропаганда и сензационализам су темељ многих митова који окружују ову изоловану државу. Централна обавештајна агенција, односно чувена америчка ЦИА, у својим извештајима тврди да се о Сјеверној Кореји ништа не може са сигурношћу знати. У свакој анализи Сјеверне Кореје морамо примијенити следећа два метода и принципа:
- Аналитичари Пустињачког краљевства морају бити свесни да цијело Корејско полуострво, културно, не припада Западној цивилизацији. Јужна Кореја је под чаролијом западне псеудоморфозе, како је дефинисао чувени њемачки историчар Освалд Шпенглер. Кореја припада Високој цивилизацији Кине, и стога су њене основне вриједности и погледи на свијет усклађени са онима у Кини – дијелећи многе са другим Сателититским културама Кине, попут Јапана и Вијетнама. Западне културне вриједности не смеју да се пројектују на корејски народ (или било који други народ са Далеког истока у сваком случају) када се анализира Сјеверна Кореја и њен однос са њеним народом.
- Аналитичари Демократске Народне Републике Кореје морају схватити да је ова земља једна од ријетких преосталих истински социјалистичких земаља у XX вијеку после Христа, након распада Совјетског Савеза. Треба имати на уму да већина преосталих истински социјалистичких земаља припада далекоисточном свијету. А социјализам једноставно остаје један од најбољих друштвених инструмената које нека култура може имати – треба објективно анализирати достигнућа Култура и Цивилизација чији су економски системи били аналогни западном социјализму, као што су Стари Египат, Кина и претколумбијски Перу. Капиталистичке економске вриједности се не смију очекивати од корејског народа – барем од оних који потичу са Сјевера.
Ако узмемо у обзир ова два аргумента, можемо себи, али и другима, представити једну далеко бољу слику савременог Далеког истока, а тиме и саме Сјеверне Кореје.
Исток је црвен [1]
Француски историчар, Амори де Ријенкур, упоредио је успон првог кинеског цара, Чин Ши Хуангдија, са успоном комунистичког револуционара, Мао Цетунга. Тако је Мао Цетунг играо веома важну духовну улогу за Хан Кинезе, посебно оне на југу. Мао Цетунг је био поборник марксизма, јеретичке доктрине – са становишта западног либерализма, који је секуларни, али догматски систем вјеровања ове Цивилизације. Имануел Волерстин је прикладно описао како су конзервативизам и радикализам били јеретички облици либерализма. Ово гледиште, са суштински хришћанског становишта, дијели британски историчар Арнолд Тојнби. Али оно што су Карл Маркс и Фридрих Енгелс заправо написали било је Јеванђеље. Секуларно, радикално и социјалистичко Јеванђеље – чак и атеистичко – али ипак Јеванђеље. На крају, и Маркс и Енгелс су били под утицајем Протестантизма – који је сам по себи радикално германска доктрина супротстављена конзервативнијем римокатоличком систему вјеровања.
Дакле, поријекло марксизма лежи у протестантској етици. Њемачки сељачки рат, Пуританска револуција у Енглеској и холандски анабаптисти из Минстера предвођени Џоном од Лајдена, свједоче о радикално лијевом духу Протестантске реформације, насупрот конзервативнијој Католичкој контрареформацији, или монархистичкoj англиканскoj цркви.
Како онда све ово објашњава кинеско усвајање марксизма?
Самир Амин, радикални француски економиста и политиколог египатског поријекла, види порекло маоизма – кинеске варијације марксизма-лењинизма – у Тајпинг побуни и њеном вођи Хонг Шјучуану. Хонг Шјучуан и његова Небеска династија покушали су да створе чудан облик револуционарног социјализма у комбинацији са радикалним месијанским кинеским хришћанством. Тврдио је да је млађи брат Исуса Христа и да је примио своје визије од Свемогућег. Иако би његове тврдње западном посматрачу могле изгледати поремећено, мора се узети у обзир чињеница да би модерна западна психијатрија све Пророке током људске историје сматрала лудима. То не значи да су тврдње Хонг Шјучуана биле легитимне. Или разумне. Занимљиво је да комунистичке власти у Пекингу позитивно гледају на револуцију Тајпинга. И то не само од комунисти – већ и националистички Куоминтанг предвођеног кинеским револуционаром Сун Јат-сеном – који је био кинески конгрегационалиста. Дакле, у суштини калвинистички протестант. Сун Јат-сену одају почаст како у Пекингу, тако и у Тајпеју.
Још једна занимљива чињеница о Тајпинг револуцији је њен иконоборачки карактер, који дијле са маоистима касније Културне револуције. Овај иконоборство се налази и у оригиналном учењу Протестантизама, посебно наглашеног у његовој пуританској варијацији, и у исламској традицији пророка Мухамеда – која представља својеврсан Протестантизам Магијанске културе. Квазирелигијске импликације овог револуционарног жара не треба потцјењивати, посебно када се упореде са историјским успјесима других, већ поменутих, иконоборачких покрета кроз историју. Да не говоримо о Ванг Мангу и његовој династији Шјин, или Жутим турбанима касне династије Хан, или чак о Црвеним турбанима који су збацили Монголе и успоставили чувену династију Минг у „средњовековној” Кини.
Утврдили смо постојање протестантске етике која се инфилтрирала у кинеско друштво, полако се асимилијући у конфучијанско-легалистичку политичку структуру кинеске цивилизације. Ова конфучијанско-легалистичка политичка структура кинеске цивилизације води поријекло још од дана најранијих кинеских Цезара, попут Чин Ши Хуангдија и Хан Гаозуа.
Амори де Ријенкур нам објашњава да кинеска душа, због своје језичке структуре, посједује рационалистичку логику – али је та логика, због својих неаријевских карактеристика, прилично туђа западњачким или грчко-римским мисаоним процесима. Због ове чињенице, де Ријенкур (слично Освалду Шпенглеру) описује кинески Логос као суштински магичан. Овај магични поглед на догађаје под утицајем намјерних акција предузетих на Путу, у комбинацији са инхерентно историцистичком природом кинеске душе, представљао је плодно тло за усвајање марксистичког учења.
После двије хиљаде година конфучијанизма и легализма, зачињеног таоизмом и будизмом, Кина, већ најсекуларнија култура на свијету, постала је духовно јалова. И не само Кина. Јапан, Кореја и Вијетнам такође. Ову духовну празнину испунили су марксизам и протестантизам, али они нису довољни.
На Далеком истоку рађа се нова религија…
Земља јутарњег смираја
Почетком XX вијка, Корејско полуострво је припојено Јапанском царству. Јапанска окупација Кореје била је изузетно брутална и прилично репресивна према корејском националном духу. Међу антиимперијалистичким герилцима, они на челу са Ким Ил-сунгом показали су се најопаснијим по јапанске интересе у Кореји. Јапанци су га се плашили као „Корејског тигра“, животиње изузетно поштоване у древном корејском шаманизму. Месијански призвук ове приче већ је постао сасвим очигледан, посебно када се узме у обзир чињеница да су родитељи Ким Ил-сунга били презбитеријански протестанти. Занимљива случајност, у складу са онима које смо претходно пронашли у Кини.
Након што је побиједио Јапанце, заједно са другим борцима корејског покрета отпора, Ким Ил-сунг је успоставио сопствено друштво на сјеверу Корејског полуострва. Ова сјеверњачка држава ће се, након Јапанаца, суочити са својим највећим непријатељем до сада – америчком војском. Американци су, помажући десничарском капиталистичком моћнику, Сингману Рију, напали Кореју да се боре против комунистичког Сјевера.
На крају је Северна Кореја, потпомогнута маоистичком Кином, одбила америчку инвазију сјеверно од 38. паралеле. Пјонгјанг је био тињајућа рушевина, опустошена америчким бомбама. Ова ситуација је дала Ким Ил-сунгу историјску прилику да оживи корејску нацију користећи радикалну нову доктрину коју је преузео из Москве и Пекинга. Успоставио је стабилно и ефикасно друштво, које је до касних осамдесетих година XX вијека било богатије и просперитетније од капиталистичког југа. До краја Хладног рата, Сјеверна Кореја је, било западном блокадом земље или њеним самонаметнутим облицима изолације, постала једна од периферних зона капиталистичког светског система – упркос покушајима да се одвоји од истог.
Владајући режим у Пјонгјангу усвојио је политику Сонгун, дајући приоритет Корејској народној армији и тиме још више милитаризујући земљу. Ова милитаризација је убрзо праћена усвајањем нове идеологије која ће служити као њена званична доктрина – Џуче. Џуче се првобитно сматрао корејском варијантом марксизма-лењинизма, све док Ким Џонг-ил, син и наследник Ким Ил-сунга, није ју прогласио за изразито корејску идеологију још седамдесетих година XX вијека. Ова нова идеологија укључује историјске материјалистичке идеје марксизма-лењинизма, али такође снажно наглашава појединца, националну државу и национални суверенитет – стога је већина ортодоксних марксиста сматра идеалистичком по природи. Џуче предлаже да ће земља напредовати само онда када постане самостална постизањем политичке, економске и војне независности. Критичари сјевернокорејског режима описали су га као националистичку квази-религију.
Овај сјевернокорејски националистички дух не би требао да представља изненађење ниједном познаваоцу историје овог полуострва. Од времена Христа, корејским сјевером су владала милитаристичка краљевства као што је Гогурјо. Гогурјо је познат по легендарној бици код Аншија, 645. године после Христа, где је мала корејска војска победила моћну Танг војску, коју је предводио њен највећи цар, Танг Таизонг – чија се слава може поредити са римским царем Трајаном. Многе друге, касније кинеске инвазије су успјешно одбили антиимперијалистички настројени Корејци. Али, једна инвазија, изнад свих осталих, обликовала је корејски националистички дух – јапанска инвазија на Корејско полуострво, иначе названа Имџин рат, крајем XVI вијека после Христа. Адмирал Ји Сун-шин уништио је јапанску морнарицу, користећи револуционарне „бродове корњаче“ и тако спасио Кореју од Тојотомијевог режима у Кјоту.
Чак и када је Корејско полуострво било под влашћу јужних краљевстава, попут Краљевине Шила, на примјер, њихове краљеве би на крају збацили генерали сјеверњачког поријекла – који су изгледа били страственији Корејци кроз корејску историју. Страственији у смислу ријечи који је користио руски етносоциолог и поборник евроазијства, Љев Гумиљов.
Стога не би требало да буде изненађење да је Сјеверна Кореја та која брани корејске традиције, на више начина, а не Југ којим доминира Запад. Пјонгјанг користи традиционалније писмо од Сеула – инверзија ситуације коју можемо примијетити између Пекинга и Тајпеја.
Које су онда могуће судбине за Сјеверну Кореју? А које за сателитску цивилизацију Кореје – с обзиром на то како су је дефинисали Арнолд Тојнби или Амори де Ријенкур?
Чолима на крилу![2]
Кина ће се на крају једног дана опет распасти да би формирала теократију налик Тајпинг покрету, или ће се интерно реформисати да би је организовала. Распад кинеске Универзалне империје је периодичан, праћен стабилношћу – након чега слиједи још један слом. Како се отвара чувени кинески епски роман Романса о три краљевства, књига од важности за историју књижевности која је поштована широм Далеког истока:
„Царство,
Дуго подијељено,
Мора се ујединити;
Дуго уједињено,
Мора се подијелити.”
У сваком евентуалном слому или изолацији Кине – нека друга Велика сила може да се уздигне и да преузме позицију хегемона Далеког истока.
Прва три не-кинеска владара која су преузела ту титулу били су Монголи у XIII вијеку после Христа, Манџуријци у XVII вијеку после Христа, и Јапанци у XX вијеку после Христа.
Да ли би Корејци могли да полажу право на ту титулу у наредним вјековима?
Врло је могуће да је тако.
Чак и ако савремена држава Сјеверне Кореје падне под моћне америчке Цезаре, попут Понтског царства које је пало пред диктаторима Рима, њена душа неће.
Као што је Уједињену Шилу са Југа збацио генерал Гогурјо порекла, Ванг Геон. А главни град Гогурја био Пјонгјанг. А Шила је претходно побиједила Гогурјо уз помоћ страних сила, односно моћне династије Танг, највеће свјетске суперсиле тог доба – којом су владали кинески еквиваленти Нерва-Антонинске династије римских царева.
Ванг Геон је успоставио династију Горјо – ону по којој је Кореја добила једно од својих имена. Другa је била династија Џосеон, коју је основао Ји Дан. Који је такође био са Сјевера.
Кореја уједињена од стране Американаца ће једног дана, неизбјежно, довести до војног преузимања земље од стране генерала сјеверњачког поријекла – или синова и унука избјеглица са Сјевера, у случају или веома бруталне америчке инвазије, или колапса државе под притиском вишедеценијске западне блокаде.
Таква Кореја би засигурно величала историјске напоре Сјеверне Кореје и њених врховних вођа – слично као што је династија Горјо била импресионирана својим претходником, Краљевством Гогурјо.
Ова Уједињена Кореја би сигурно постала главни играч у свјетској политици, једна од њених Великих сила – чиме би вјероватно замијенила Јапан. Таква Кореја би могла да изврши инвазију или анексију Јапана – чиме би потчинила Земљу излазећег сунца. Инверзија јапанске окупације Кореје вјековима раније. Страствено, живахније друштво, које замјењује старе и уморне – ритам који представља константу људске историје. А ко каже да тако моћна Кореја се не би проширила ван Кореје и Јапана? Даље у Манџурију – историјске земље Краљевине Гогурjо! И увијек се морамо сјетити да је Јапанско царство такође освојило Манџурију прије Другог свјетског рата, успостављајући марионетску државу Манџукуо – којом је номинално владао последњи од императора династије Ћинг, Пу Ји.
Ова Велика Кореја, са могућим империјалним аквизицијама као што су Јапан и Манџурија, могла би да постане најмоћнији ауторитет под Небом – наслиједивши Средње краљевство.
Ова Велика Кореја би могла ефективно попунити духовну празнину насталу урушавањем конфучијанских вриједности у Источној Азији. Могла би да искористи духовне тенденције Кине и Јапана, као и остатка Далеког истока, да створи једну моћну, готово теократску империју.
Наравно – ове духовне потребе могу се задовољити и из саме Кине – путем једне теократске „комунистичке” револуције која би васкрсла Кину и опет учинила је доминантном силом Далеког истока. Али, из досадашњег историјског искуства Средњег царства, изгледа да постоји један доста занимљив дуалистички образац који се јавља у кинеској историји још од XIII вијека после Христа…
Монголски Јуан – Хан Минг. Манџу Ћинг – Хан комунисти.
Хан Минг је пао под Манџу Ћингом.
Шта ће доћи после Хан комуниста?
Не постоји више спољни пролетаријат, како га дефинише Тојнби, са сјевера, који би извршио инвазију на Кину и асимиловао се у њену културну структуру – обнављајући страственост и виталност њеног друштва. Русија је, као што је де Ријенкур примијетио, освојила све номадске културе сјеверног од Великог зида. Савремени Монголи, као и Турци унутрашње Азије, чак пишу ћирилицом!
Или ће се Хан Кина трансформисати својим унутрашњим пролетаријатом, који је такође дефинисао Тојнби, или ће пасти под управу једне од Великих сила периферних у односу на језгро кинеске цивилизације.
После Монгола, Манџурије и Јапана – у кинеском свијету остала су само два кандидата: Кореја и Вијетнам. Вијетнам је такође легло нових вјерских активности, које су демонстрирали страствени ратници Вијетконга под командом Хо Ши Мина, или следбеници Цао Даија, новог култа који је основао Нго Ван Чиjеу. Да ли би Вијетнам и Кореја у наредним вjековима могли да подијеле Кину дуж културне границе сјевер-југ?
И онда бити одбијени снажном реакцијом Хан Кинеза – као што то често бива?
Довољно смо се забављали распраљајући о могућностима Судбине…
Закључци за Западног човјека
Сјеверна Кореја свакако није модел на који би Запад требао да се угледа, јер припада цивилизацији која је потпуно страна Евро-Америци. Баш као што евро-амерички модел није примјенљив на Корејском полуострву – о чему свједоче брутални капиталистички услови у Јужној Кореји, или њена невјероватна стопа самоубистава. Ово није ни одобравање сјевернокорејског режима, као ни хваљење истог. Само јаснe констатације.
Овај текст служи као објашњење онога што је врло могућа путања будуће корејске историје, заснована на културним и духовним трендовима унутар Високе цивилизације Кине, као и на претходним историјским искуствима и процесима. Како буде западна моћ полако нестајала у наредним вјековима, друге културе и цивилизације ће се подизати и ковати сопствене судбине. Дакле, Запад мора бити свјестан ових младих духовних организама – да би њихов раст могао преокренути у своју корист. Будући западни Цезари имају потенцијал, због готово неограничених могућности западне науке и технологије, да постану или најгори тирани у историји људског рода (далеко гори од кинеског Чин Ши Хуангдија – испуњавајући библијско пророчанство о Анти-Христу), или да буду најдоброћуднији диктатори које је свијет икада видео (чак и бољи од индијског Ашоке Маурје – испуњавајући старо гибелинско пророчанство о Последњем римском цару).
Оно што сваки будући западни аналитичар и стратег мора да разумије јесте да културна објективност, а самим тим и дисперзија универзалистичког наратива Историје, омогућава јасан суд – способност да се реално процијени ситуација, а да није замагљена културним и идеолошким предрасудама. Такав метод анализе би трансформисао западну стратегију – и не само западну стратегију – једноставном примјеном цикличних теорија историје, какве су предложили Данилевски, Шпенглер, Тојнби, де Ријенкур и Квигли – као и многих других…
Иако је овај текст само спекулација о контроверзним питањима футурологије – његова поента је да се позабави могућностима Судбине како би се стекао бољи културни и стратешки захват свијета и свјетске историје. Пројекције будућности, засноване на цикличном разумијевању историје, омогућавају занимљиве (и реалне, ако се правилно разумију) сценарије. Ови сценарији се могу користити као стратешки мисаони експерименти за анализу.
Што се Словена тиче, као најмлађег од свих тренутно активних Логоса свјетске историје, он би требао обратити пажњу на постојање одређених сличности савремене сјевернокорејске културе са совјетским и пост-совјетским стилом живота, као и чињеницу да је Корејска царевина – прије њене анексије од стране Јапанског царства – била савезница Руског царства. Још ако се узме у обзир сродност Корејаца са народима Сибира – поставља се питање: да ли Кореја представља трећи пол неке будуће евроазијске цивилизације, ако први пол представљају Словени, а други пол туркијски народи Централне Азије?
Извори
- Александр Гельевич Дугин – Ноомахия: войны ума, Геософия: горизонты и цивилизации, Академический проект, Москва 2017
- Лав Николајевич Гумиљов – Етногенеза и биосфера земље, ЦИД, Подгорица, 2005
- Amaury de Riencourt – The Coming Caesars, Van Rees Press, New York, 1957
- Amaury de Riencourt – The Soul of China, Harper Colophon Books, New York, 1965
- Arnold J. Toynbee – A Study of History: Illustrated, Oxford University Press, Norwich, 1972
- Carroll Quigley – The Evolution of Civilizations: An Introduction to Historical Analysis, 2nd Edition, Liberty Fund, Indianapolis, 1979
- Oswald Spengler – Decline of the West, Volume I, Form and Actuality, George Allen & Unwin, London, 1929
- Oswald Spengler – The Decline of the West, Volume II, Perspectives on World-History, George Allen & Unwin, London, 1929
- Samir Amin – The Implosion of Capitalism, Pluto Press, London, 2014
[1]Наслов Исток је црвен аутор овог текста дао је по чувеној маоистичкој пјесми The East is Red.
[2]Наслов Чолима на крилу аутор овог текста је дао по истоименом сјевернокорејском поп-фолк хиту Chollima on the Wing који изводи чувени Почонбо електронски ансамбл.
