0 
0 У последње време у нас, по часописима, много се расправља о корпоративном систему народног представништва.
Овде се не поставља – наш лист у опште не поставља – питање корпоративистичког система у парламенту. Ни као питање пратичног решења у нас политичких проблема, још мање као актуелно питање.
Али нас политичка идеја о корпорацијама у нас, разуме се, ипак занима и зато је циљ овог чланка да, у сасвим простим потезима, и са свог гледишта, покаже асоцијације које се јављају кад се о корпоративном систему и могућностима тог система претреса.
Присталице корпорација тврде, пре свега, да би корпорације дале бољу селекцију представника. Нема сумње, то мишљење је тешко побијати.
Партије, или бар бивше политичке партије у нас значе, у сваком случају наставак свих оних политичких тегоба, и ругоба, које су нам толико шкодиле, са националистичког гледишта. Карактеристичне црте наших политичких партија, уопште парламентарног живота у нас, биле су, нема сумње, прилично негативне.
Питање је дакле да ли би систем корпорација уништио партијску поделу нације, ти покрајинску расподелу државе? И ако нисмо присталице, или бар још нисмо присталице корпоративног система, увиђамо ипак, да би корпорације, биле унитирастичкије него партије.
Са националистичког гледишта, организација нације, по партијама, нижи је степен политички од корпорација.
До год буду постојале, ма и притајено, партије, пoстојаће и племенске границе, покрајинске баријере, сепаратистички нагони. А што је најгоре, и што се често превиђа и провинцијализам културни.
И не само да ће све то у партијама постојати, него ће чак оном упорном снагом коју имају зле ствари, живахнути и васкрснути.
Корпорације би дакле могле значити, пре свега, један дубок прекид у нашој политичкој историји. А тешко је и замислити да се без таквог прекида може у ново и боље прећи.
Оно што корпоративном систему у нас прибавља све нове присталице, није толико сам систем, нити пример из иностранства, него сумња у могућност еволуције наших бивших политичких партија. Sint ut sunt, aut non sint.
Где су се прво морале осетити, увидети, нематнути потребе нове државе, њене позитивне вредности од год. 1918 до данас? У корпорацијама.
Где најдаље живе племенске традиције, егоизми, верске, а нарочито покрајинске негативе? Нема сумње, у бившим партијама.
Партије ће увек у нас значити „политику кључа“, са корпорацијама нестало би тог кључа.
Дубоки прекид, међутим, у нашој политичкој историји, потребан је још више ради маса. За њино покретање из апатије. И да би се у нас појавила нада, она нада која је данас, крај свих економских фактора, једна од главних политичких снага.
Партијски представник, заиста, скоро је увек паланачког видокруга, пун обавеза и веза, покрајинских. Корпорације ће у свој рад унети много више ширине, осећаја заједнице и стручног знања и морала.
Нису ни у прошлости политичке партије биле једине корисне по наш народ. Такво мишљење је скроз погрешно. У нашој целокупној новијој историји највише добра било је од корпорација.
Прво црквени, затим трговачки и занатлијски, војни, у Хрватској и племениташки сталежи, код Словенаца учитељски и наставнички, дали су, као сталежи, много више него партије.
Тај национализам, у борби за словеначке школе, за права народа у хрватским саборима, имали су људи у партијама не као партијски људи, већ као припадници корпорација. У корпорацијама, ваља признати, наш ситан човек најбоље је радио.
И у прошлости Босне и Херцеговине и старих, јужних, српских крајева корпорације су дале највише са националистичког гледишта. Без српских земљорадничких задруга које је нарочито развила Српска Банка из Загреба, са својим филијалама, сва слава српско хрватске коалиције не вреди ни луле дувана.
Корпоративни дух није ништа ново у нас, чак ни у отсудним тренуцима историје. Хрватски сабор и мајски сабор у Карловцима год. 1848 били су са својим национализмом и ширином замаха, две типичне корпоративне скупштине.
Са партијама ми смо више фолклорна и провинцијска нација, са корпорацијама можда би били више европска и културна.
Најјача одбрана партија, могла би гласити овако: треба бити природан, примати своју судбину, треба умети чекати, пустити да сваки крај преко свога претставника говори и каже шта га тишти и шта му треба. Али зар се на тај начин чује нешто паметно и корисно? – одговарају присталице корпоративног система – само се политизира и брбља.
Главна црта наше политичке јединке, нарочито у неким крајевима јесте: да је комплексна. У истом човеку налазите и либерала и реакционара, и националисту и сепаратисту, као кад се у пићу бунца, или гледа кроз вео суза.
То су припадници партија пуни самообмана и обмана. Исти људи, кад су пословни, и у корпорацијама, сасвим су разборита мишљења и дубоко осећају питања државна.
Према томе, питање корпорација заслужује пажњу и логично је претпоставити да то питање неће престати да се расправља.
Држава која, пре свега, већ тутњи преко свега старог и застарелог, генерација која се одрекла племенских амблема, и најсветијих, у прошлости, и најомиљенијих, прошла у свом путу према будућности и покрај гробова и триколора, опростила се и од славом увенчаних, ратничких застава, морају застати пред питањем није ли политичка идеја корпорација, ако још није сазрела у нас да се примени, заслужила да се о њој размишља и расправља. То се уосталом намеће и само од себе и код припадника бивших, политичких партија.
Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард
Извор: Милош Црњански, Политички списи, Сфаирос, Београд 1989.
