0 
0 И онда поставимо питање, заиста, шта је било пре, кокошка или јаје? Да ли је важније оно што смо створили или колико (агресивно) смо то испромовисали? Промовисање одређених производа (у које у последње време спада и уметност, па и уметност писане речи) је толико нападно да често прелази границе доброг укуса. Наравно, магови маркетинга ће препоручити што агресивнији наступ на тржишту, том немилосрдном стецишту наших надања и страдања и брзо ће обесхрабрити мекане и стидљиве. Друштвене мреже прште од најава, реклама, мамљења и убеђивања, често и вређања (до кад мислиш да будеш дебео/лењ/незадовољан својим животом/сиромашан?) да се чак и мало проницљивији којима је позната маркетиншка манипулација запитају, заиста, докле. Ово је приметио још Зигмунт Бауман 2005. године и о томе говорио у својој књизи ,,Флуидини живот“. Да видимо како је он о томе писао:
„У флуидном модерном свету – лојалност је разлог за стид, не за понос. Као прву ствар ујутру се повежите на интернет преко вашег провајдера и главна ставка у јутарњим вестима ће вас подсетити на једну горку истину: Стидите се свог мобилног телефона? Телефон вам је толико стар да вас је срамота да одговорите на позив? Пређите на нови на који ћете бити поносни. Друга страна медаље заповести преласка, преласка на мобилни телефон у складу са потрошачком коректношћу је, наравно, забрана да икад више будете виђени како користите претходни телефон.“[1]
Ипак најопаснији су они који продају производе за лечење душе. Ако наручим хлеанке или парфем са Инстаграма, неко време се осећам глупо и увређено јер су ме опет превеслали, јер, производ, наравно, није ни налик спектакуларној причи коју су распредали око њега. Нажалост, често је толико лош да доводи до дубоког разочарења собом и светом око себе и дубоком запитаношћу да ли је ишта више сазнатиљиво и истинито на Инстаграму који нас окружује. Али, то су ипак производи физичке природе које је лако заборавити, склонити на страну, па кад прође осећај кривице коначно и бацити у канту за ђубре уз свечано обећање да то више никад нећемо урадити. Али шта је са производима који рачунају не само на новац, него на ваше време, укус, критички ум, на крају и вашу душу, што је далеко најопасније што можете изгубити. Контемплација над овим проблемом ме доводи до књиге Фредерика Бегбедеа „699 динара“ која кроз саркастичан, понегде и баналан иронијски приступ, али свакако учинковит, говори о тржишту у једном агресивном постдемократском друштву. Препорука за читање.
Уколико је основни показатељ постдемократије систем у којем је власт у рукама економских елита, онда су и ниже структуре друштва организоване по истом принципу. Власт, моћ и вредност јединке се мери новцем која она заради када продаје своју сврху на земљи, била та сврха лечење канцера или преједање пред камерама. Вероватно би се могло доказати да извесни јутјубер који се преједа пред камерама зарађује више него доктор медицине, што је посебна прича о пропасти друштва над којом овога пута нећемо (баш много) ламентирати. Аналогијом, власт на друштвом има јутјубер, а не доктор, и моралне вредности јутјубера ће се опонашати, ка њима ће се друштво кретати, њих слушати и опонашати.
Дакле, како себе коначно уновчити?! Како натерати људе да купе твој таленат? Једног јутра, негде у Београду освануо је графит „Мајка на продају“. Живимо у сталној напетости да уновчимо сваки минут свог времена. Ако умем да објасним падеже, како то да претворим у новац? И то је у реду, морамо од нечега живети. Ако умем да пишем песме, како то да уновчим? То је исто у реду, ми само делимо књижевност са нашим народом, али, ипак, можда, награда, наградица? Оба ова примера су далеко од екстрема „Мајка на продају“ али хајде да видимо шта није. Добро је познато да су многе звезде наше естраде, али и наша најсјајнија звезда, Ђовак, пронашли утеху у загрљају new age свештеника, извесног гуруа, небитног имена, који шири љубав и свест свуда, па и на Косову, где га је Јелена Ђоковић водила. И пре него што децу почнемо да ословљавамо са they, them, обратимо пажњу на већ присутне претње.
*
И претходни део текста је већ био написан када је стигла вест о убиствима у школи у Београду.
А онда сам прочитала и вест да су цвећаре близу школе „Владислав Рибникар“ подигле цену ружа на 600 динара јер су ових дана добро ишле. Мајка на продају.
И нешто ми говори да сви ми упркос тужним статусима на Фејсбуку само хоћемо да продамо. Да продамо време, децу, мајку, душу. Сви. Без увреде.
Остављам текст недовршеним јер сам осетила потребу за оним Тишминим (Слободан) упражњеним местом, неодређеним местом, помислим боље да ћутим, али ево текста. И ја желим нешто да продам вама.
Хвала што сте купили.
[1] Бауман, Зигмунт. Флуидини живот. Нови Сад: Mediterran Publishing, 2009, стр.18.
