0 0
Read Time:9 Minute, 16 Second

Имамо посебно задовољство да разговарамо са Владимиром Коларићем, прозним и драмским писцем, теоретичарем уметности и културе, чија је књига, „Тајна пурпурних зора“, недавно изашла из штампе.

  1. Наше доба представља, као и доба у протекла два века, како сте приметили у скорашњем разговору за Нови Стандард, својеврсну идеократију. Какве идеје данас владају и како се оне изражавају кроз филм, уметност и књижевност?

 

Да – идеократија, што би отприлике значило да се они који владају заклањају иза идеја. То је згодно јер идеје лако буду представљене па и прихваћене као неупитне, подразумевајуће, природне, док човек-владар има много мана. И није их лако сменити као владара са именом и презименом. И пружају представу да су настале консензусом, односно да тамо где владају идеје постоји консензус, а ко је против консензуса тај је отпадник, криминалац, у најбољем случају маргиналац. И основно, идеје су неухватљиве, није лако лоцирати њихов право порекло и намену, па и њихове носиоце.

Данас наизглед влада велика шароликост идеја али она би се могла назвати хоризонталном, меко и флуидно структурираном, што је пре простор за манипулацију него истинску слободу избора. Та флуидност успешно замагљује и у основи једноставне односе потчињавања, најпре оног економског, мистифукујући их и компликујући, како би се дезоријентисали они који би да осмисле некакве обрасце отпора.   Наравно,  и даље је улога људи незаменљива, и у том наизглед апстрактном систему. Људи су људи и као маса и као појединци и још нису постали компјутерски програми, па ни марионете које аутоматски реагују на манипулативне технике. Уметност, као и сваки комуникациони систем може да буде оружје манипулације, али и буђења, очаравања и рашчаравања, како је одувек и било. А личност је пре или касније, овако или онако, по дефиницији испред и изнад система. Уметник то не би требало да заборави.

 

  1. Пишете у свом тексту „Филм као весник идеолошке исцрпљености Запада“ да када нема идеје, нема ни заната. Шта се, заправо, догодило са филмом на Западу? Када нестаје, а и зашто, западна идеја?

Филм кошта, а онај ко плаћа воли да буде по његовом. Нарочито кад онај ко плаћа има јасне идеје на који начин и у ком смеру треба обликовати умове. Филм је деведесетих почео да губи значај пред новим медијима, што се подударило са једном агресивном идеологизацијом, која је појединалне идентитете вредносно замењивала колективним.. А свака уметност када почне да губи социјалну базу, односно широку публику, лако пристаје на то да буде инструментализована, јер уметници иду тамо где има мрвица са господских трпеза. За неке од њих и више од мрвица.

Што се тиче Запада, то је цивилизацијска парадигма, која као и свака, има свој крај. Када се материјалне вредности нађу на врху пирамиде, то је крај, иако у очима овога света ти периоди изгледају као врхунац. Али знамо ко је кнез овога света, па не би требало да нас чуди.

Запад је имао своју динамику која је имала вредност у промоцији индивидулане слободе и техничког усавршавања, као битних корака напред у људској еманципацији од природе. Сада је ентузијазам по тим питањима значајно опао, на делу је рефеудализација: нису потребни слободни појединци него конзументи и топовско месо и није потребно даље техничко усавршавање, свакако не оно које би било свима доступно и које би било оружје у рукама већег броја људи. Запад је посејао семе побуне против свега што није Запад, а сад му се то на неки начин враћа. Носталгија за Западом слободних појединаца и баскрајног техниког усавршавања окреће се против самог Запада, односно идеја које га сада обележавају, а које су све више колективистичке и све мање продуктивне. Али колективизам Запада никад неће моћи да се мери са колективизмом неких других цивилизација, и у овом одмеравању Запад сигурно неће изаћи као победник јер игра туђу игру, или своју игру на туђем терену или по туђим правилима.

 

  1. Наслов Ваше докторске дисертације гласи „Филм и књижевност. Транформација књижевног текста Ф.М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Како данас можемо разумети књижевна и филмска дела Живојина Павловића?

Павловић је слободоуман уметник, у основи ван клишеа и увек на ивици ексцесивности и анархичности. То ће нам увек бити потребно. Не чуди што свако мало неко мора своју правоверност да демонстрира критиком Живојина Павловића, с лева или с десна свеједно. Нечим узнемирава самопрокламоване чуваре поретка, свих поредака. Тим шре што у основи није био друштвено неодговоран човек; прва књига му је била посвећена увођењу филма као школског предмета, и никада му није било свеједно у каквом друштву живи, али, како је говорио, није хтео да буде и у кавезу ни на ланцу ни на повотцу, али ни у дивљини, ван друштвених и културних токова. Хтео је да буде слободан , али не да пере руке од одговорности. То је код нас изузетно ретко.

  1. Писали сте о колонијализму и култури. Како посматрате процесе колонизације српске културе? Када, заправо, овај процес поробљавања туђим идејама почиње? У којој сфери наше културе колонизација је најизраженија?

Почиње кад и наша савремена култура, после ослобођења од Турака. Леонтјев је говорио да све што Срби желе јесте да буду обични европски грађани. Али ипак су цела та два века вољно или невољно плаћали то што их је Запад видео као „мале Русе“ и никад нису постали пуноправни део тог Запада. А нису постали зато што то у основи никада нису ни хтели, без обзира на вољу елита и извесне спољне манифестације засноване на комплексу ниже вредности и провинцијском помодарству. Процес колонизације који нам се данас чини неповратним и чије су последице и даље на сцени је започео педесетих година прошлог века прихватањем дела тадашње југословенске елите да се стави у службу западних интереса и да за узврат добије монопол на унутрашњем плану. Људи који су тих деценија владали Србијом носе огломну историјску одговорност, која се не тиче толико њихове идеолошке припадности колико конформираности и невероватног одсуства одговорости за добробит  сопственог народа. А тај народ је и са становишта тадашње државне идеологије био српски, јер у СФРЈ у основи није охрабриван југословенски национални идентитет, односно југословенски интеграционизам и унитаризам као, како се сматрало, само маска за великосрпски хегемонизам. То је показало какво је било стање српске елите у послератном периоду.

 

 

  1. Шта данас српска кинематографија има вредно да понуди, нама, гледаоцима? И који су, по вашем мишљењу, главни недостаци наше кинематографије?

 

Српски филм нема тржиште и зависи од државе и иностраних фондова. Као и у свету, и код нас филм се повлачи пред приматом телевизијских серија. До сад су нам били најбољи мали или сасвим апартни филмови, попут оних Милутина Петровића, Јелене Марковић, Саше Радојевића, Ивана Јовића, или филмови попут „Мог јутарњех смеха“, с једне , или „Српског филма“ с друге стране. Односно они који су колико-толико измицали наруџбеницама евро-фондова или самовољи домаћих клановских структура. Ипак, ми имамо добру занатску основу, неспорну традицију и извесне креативне појединце, па би можда и могло нешто да се уради, ако сви они трајно не пребегну у производњу серија. А телевизија и филм нису исто, то не бисмо смели да заборавимо. А ја бих волео да филм опстане, и то баш као филм, а не као изговор за серију.

 

  1. Један универзитетски професор пише да је антисрпство предуслов патриотизма и, чини се, да такав искривљени „патриотизам“ представља основни поглед на свет већине која ради у културним институцијама. Како се одупрети таквом погледу на свет? Шта се, конкретно, може урадити на пољу културе како бисмо се супроставили владајућој матрици и покушали да изградимо српски културни простор?

То зависи од сваког од нас. Морамо доста радити, истраживати, да нам истинољубивост буде испред ситних привилегија и јефтиних калкулација, дела да буду испред речи и да постоји брига о артикулацији и довршености форме онога што радимо. Морамо умети да се организујемо, радимо заједно, уз уважавање разлика и способност превазилажења конфликата, који само троше енергију. И без провинцијалне учаурености у своје уске кругове, интригантске котерије и уска интересна обзорја, страх од сваког ко наизглед може да угрози нечији статус или привилегију, или макар високо мишљење о самом себи. Треба нам мало стила и снаге, а не млохавост.

  1. Терор лево-либералног тоталитаризма постаје све видљивији. Дешавања у Америци су одличан пример тога. Како тумачите догађаје у срцу империје? Шта можемо очекивати у будућности од сукоба који тамо постају све крвавији?

Бајден ће настојати да успостави континуитет са Клинтоновом и Обамином ером. Онај ко памти деведесете, зна колико је тада доминантна идеологија деловала моћно и непроменљиво, колико су конзервативци попут Гингрича или Бјукенена деловали смешно и анахроно. А онда смо добили Буша, што је средином деведесетих деловало незамисливо. Идеологија коју заступа садашњи амерички председник никада неће моћи да буде тако снажна, без обзира на тријумфалистичку реторику, која међутим, ни сама не делује превише уверљиво.

Америка је веома подељено друштво, та подела је сада дубља него раније и не поклапа се са паријским шавовима, ако икада и јесте. Антисистемске снаге имају већи институционалну снагу него раније, постале су озбиљан фактор у игри. Може се претпоставити да ће Бајден несигурност на унутрашњем плану покушати да надомести агресивнишћу на спољном, пре свега у виду у пре субверзивних него отворенио интервенционистичких поступака. Можемо претпоставити да ће се Русија наћи под већим притиском, а са њом, не заваравајмо се, Србија и Срби. А да ће Кина можда моћи мало да одахне. Не знам колико је то добро или лоше. Ја нисам поклоник Доналда Трампа, али нисам од оних који говоре да је нама свеједно ко тамо влада. Не, није свеједно, али истовремено, ми треба да се вратимо самима себи. Америка има свој пут. Не можемо се правити да се то нас не тиче, али ни да је то питање свих питања.

  1. За крај, ко су Ваши научни и књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

У разним периодима различите ствари су утицале на мене, и вероватно су ме највише обликовале младалачке лектире попут Маја, Салгарија, Стивенсона, Бонелијевих стрипова, научне фантастике  и слично, која су ме заразиле неком врстом култа херојства, саборштва, тога да је најважније бити веран пријатељ и штитити слабијег. Нисам много од тога реализовао у свом живот, али то ми је увек некако оријентир, уписано је негде; некако сам и у веру ушао преко те потребе за слободом, и то слободом која има име и презиме.

А шта читати? Имамо нашу међуратни књижевност, од Растка, Мицића, Винавера, Божовића, Црњанског, Кракова, Настасијевића надање, која је трагала за јединством традиције и модерности, архетипских и архајских творачких енергија у руху свог времена. Или нашу послератну реалистичку литературу која није бежала од приказивања ствари какве јесу, укључујући и њена мрачна, а и метафизичка наличја, попут Ивана Ивановића, Жике Лазића, Живојина Павловића, Драгослава Михаиловића, раног Милисава Савића, Душана Јагликина и других. Имамо Јустина, Николаја и Жарка Видовића, који никада неће престати да нам говоре најважније ствари, и то громко и слободно. Треба читати и неке од савремених, махом скрајнутих писаца, који иако из разних углова проширују подручје слободе, попут Предрага Црнковића, Светислава Пушоњића, Илије Бакића, Дејана Огњановића, Адријана Сарајлије, или наше и даље одличне поезије, јер ми смо и даље, препознавали то или не, народ песника. А можда је важно да управо то препознамо у себи, па да запевамо и у прози, у филмовима, у серијама, сликама и музици, и на тај начин се вратимо себи и својим најдубљим стваралачким изворима, свако од нас појединачно, али и једном вишем сазвучју.

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Миша Ђурковић: Дигитални тоталитаризам
Next post Јасна Поповић: ЗАШТО „антифашисти“ КАЖУ ФАШИЗАМ А МИСЛЕ ПРАВОСЛАВЉЕ?

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *