0 
0 Имамо посебно задовољство да разговарамо са социологом и писцем Душаном Стојменовићем о његовој збирци прича Долази нам враг у посету.
- Када отворимо књигу, ако пажљиво погледамо, пре него што уронимо у приче, видећемо графички приказ сата на књизи и текст израчунатог просечног времена за читање збирке. Пет часова и четрдесет минута. Одмах се сетим Луиса Мамфорда и његовог запажања да индустријска револуција није почела парном машином, већ сатом. Да ли тај сат, који замишљам да тихо откуцава док читам, има неку симболику за тебе? Имамо ли времена да се препустимо читању или нам је битнија количина прочитаних страна, годишњи списак „одрађених“ књига и брзина читања?
На основу свог читалачког искуства сматрам да је брзина читања најмање важна, посебно ако говоримо о књигама које траже већу посвећеност. Донекле то исто мислим и када је у питању број прочитаних књига годишње. Много ми је важније колико сам „уронио“ (како си ти то у питању навео) у књигу, него да „летим“ преко страница. Време је ту најмање битно, и у том смислу се ништа није променило од антике до данас. Брзина читања може бити продуктивна када читамо пословне извештаје и такозване едукативне презентације, али не и вишезначне књижевне текстове. Једном је Борхес рекао: „Немојте ме питати шта читам (читам све и свашта); питајте ме шта читам поново.“
- Видех сва земаљска огледала и ниједан свој одраз. Пре својих речи, прву причу, „Игра огледала“, отвараш овим Борхесовим цитатом. Велико питање које се, по мени, намеће је питање идентитета. Шта искривљени одрази говоре о нама? Како ти, као социолог, гледаш на ову савремену и масовну фрагментацију и дисторзију идентитета?
Гледам као на известан вид колективне схизофреније. Фројд је религију окарактерисао као колективну неурозу, али је зато технократски модел структурирања друштва деградирао сваки облик друштвеног поља и социјализације, као и могућности макар и привремене интеграције савременог човека. Идентитет је постепено, путем слика и означитеља који их стално прате, изгубио упориште не само у социјалном већ и у емоционалном и идеолошком спектру. Наши искривљени одрази говоре о томе да се наше окружење мења безмало са сваким нашим кораком (чак и у буквалном, не само симболичком смислу), а поља у која улазимо, истовремено и излазећи из њих, конструисана су виртуелним путем; она често представљају ритуал, односно инцијацију која нас никако не доводи до неког конкретног циља, већ ствара напетост, стрепњу и конфузију. Свака објављена илити монотеистичка религија има своје откривење, док у секуларном друштву данашњице живимо у псеудорелигијском свету најбаналнијих илузија и мотивационих флоскула, где је свако сам себи и пророк и исповедник, а сутрашњица тотално неизвесна. Битније је шта смо постовали на друштвеним мрежама и какву слику о себи ту стварамо, све дотле да неко то настави у наше име и после наше смрти. Као неки postmortem гуру/менаџер.
- Сећам се да сам први пут за термин животињска фантастика чуо код Уелбека, у његовом роману Проширење подручја борбе. Искрено, обрадовао сам се када сам у твојој збирци дошао до приче „Коњ и бува“. Откуд инспирација за ту причу? Шта нам твоја животињска фантастика поручује?
Прича „Коњ и бува“ представља алегоријску причу, више но басну. Читао сам Уелбека, али тај роман на који се позиваш ми је промакао. Понекад је путем простих и општепознатих места која су разумљива и деци, лако дотаћи ону негативну страну човекове природе, коју ни одрасли не желе до краја да прихвате, а и алегорије су погодне за иронизацију. Познајемо велики број коња који уживају да их јаше велепоседник, док им сићушни инсекти служе за истеривање правде, чак и када им нису на сметњи. Свака државна фирма код нас представља једну такву ергелу.
- Шта би Радоје Домановић рекао о стању у Србији да се сад, као у твојој причи, врати међу нас?
Па, Радоје и јесте део овог тренутка; Србија у коју он долази с оног света, јесте она Србија у којој читалац живи баш онда док чита ту причу. Ако се сетимо његове приче „Вођа“, која је добрим делом инспирисана ликом и делом Николе Пашића, имаћемо осећај као да је писана ових дана. Слично као и код Нушића; понекад ми се чини довољним да се у његовим комедијама она имена којих данас скоро и да нема, само замене именима на која смо навикли, па да нам рецептивна реакција буде – Хеј, па ово се односи на овог политичара/министра/председника, на мог шефа, на мог директора, на чистачицу која је постала министар или директор, и тако даље. Тек када обиђеш известан број јавних предузећа, схватиш да све то није спрдња и да увек може горе.
- Кроз твоју збирку, читајући разне приче, приметио сам да психички поремећаји и последице које остављају на људске судбине, играју важну улогу. Због чега је то битна тема у твом књижевном стваралаштву?
Људи са искривљеном перцепцијом умногоме могу да послуже у осликавању наше свакодневице. Једноставно, даш себи шири простор који ти „нормална“ илити униформисана особа не дозвољава. Психоза, слично као и снови и нарколепсија, омогућује израз „баз пардона“. Увек ће више пажње привлачити Иван Карамазов од свог брата Аљоше, мада је и овај други прилично слојевит лик. Исто као и Старац Зосима. Јуродиви хришћани и психотични појединци често виде оно што поменути конформисти и не слуте. Проблем код неких академских радника је тај што се диве писцима који су познати по убедљивим описима злочинаца и душевних болесника, а у својим радовима се држе општих места, просека, патетике и оног што већина жели да чује. То као да потврђује да су формалним школовањем и породичним васпитањем које је најчешће малограђанско, целим бићем интегрисани у стереотипију уже заједнице. Причају о Набокову не зато што их у „Лолити“ наведе да се саосећају са манијаком, већ само зато што је етаблиран и познат писац – много више познат, но што је читан, да парафразирам Сартра. Такви пишу тек да би писали, јер је то „лепо“ и „за сваку похвалу“.
- Због чега си, од свих прича, изабрао „Долази нам враг у посету“ за наслов своје збирке? Шта ту причу чини посебном?
Бићу искрен – то је био предлог уредника. Није ми дуго требало да схватим да је наслов интригантан, па донекле и логичан на књижевном плану. Скоро свака прича је, мање или више, својим значењем супсумирана тим насловом. Чест мотив је да неко долази, и то неочекивано, и представља носиоца саме структуре.
- Да ли можеш нешто више да кажеш о заказаној промоцији твоје збирке прича у Новом Саду?
Радујем се доласку у Нови Сад. Чак ми и промоција није толико битна, колико само дружење. Тренутно преговарам са организатором; највероватније ће до краја јануара да се реализује. Те вечери делим сцену са писцем Миланом Ковачевићем, који је недавно објавио своју другу збирку прича, а зове се „Јаловиште“.
- За крај, ко су твоји књижевни узори? Шта би препоручио читаоцима да обавезно прочитају и зашто?
Тешко да овде могу да кажем нешто ново, што није безброј пута речено. Свакако да треба читати класике, али оставити места и за оне који су неафирмисани писци јер увек треба имати на уму да нико није почео као класик.
Ако бих морао неког савременог писца да препоручим читаоцима, то би свакако био Салман Рушди, као и поменути Мишел Уелбек. Већ неко време читам Јуна Фосеа. Имам утисак да формом тока свести парира језичком лудилу Фокнера и Џојса, као и „Записима из подземља“ Достојевског. Скоро да се нигде више не може чути за Миодрага Булатовића, Владана Десницу и Александра Тишму. Ето, то су писци на које бих указао, њих препоручујем, сматрам да их данас треба читати у новом кључу, са што мање предзнака и стереотипа које институционални оквир нужно намеће.
