0 
0 Напоредо са социосфером и техносфером постоји и нека жива суштина,
која се налази не само око људи већ и у њима самима. (Гумиљов)
Пише: Тодор Вулић
Буран животопис Лава Гумиљова (1912 – 1992) започео је убиством његовог оца од стране бољшевичких власти у његовој деветој години, а наставио се вишекратним заточеништвима у Гулазима, црвеноармејством чији се ратни пут завршио у Берлину 1945. са одличјем за храброст, и сталним перипетијама са совјетским властима. Ипак, животне недаће нису сломиле његов научни дух. Син познатих руских песника Николаја Гумиљова и Ане Ахматове (која је 1965. ушла у ужи избор за Нобелову награду) и поред свега реченог оставио је иза себе низ врло значајних историјских и етнографских дела. Једно од њих је свакако и оно објављено под називом Етногенеза и биосфера земље, у којем он обзнањује оригиналну теорију – теорију пасиониране етногенезе.
Према Гумиљову, развој етноса је подвргнут неумитном закону циклизма – закону настанка, развоја и нестанка. Он дефинише етнос као природну појаву и феномен биосфере. То је колектив људи који делује као јединствен систем; друштвена али и биолошка група обједињена заједничком историјом, културом и осећајем заједничке припадности, а коју покреће посебна врста енергије – енергија пасионираности. За разлику од општепознатих теорија цикличне динамике друштвеноисторијског развоја, теорија пасиониране етногенезе овог руског историчара и етнолога из неког разлога и даље остаје у сенци.
Неоевроазијство
На основу своје теорије, затим географских, културних и историјских чињеница, Гумиљов је Русију препознао као засебну, не европску, већ евроазијску цивилизацију. Тиме је он следио траг Константина Леонтјева (заговорника код нас давно заборављене идеологије конзервативизма) и евроазијског покрета руске емиграције из 1920-их, нарочито Петра Савицког. Леонтјев руску спољнополитичку акцију није упућивао ка неруским Словенима, као словенофили, већ ка Азији. Западни и јужни Словени, с правом је тврдио Леонтјев, већ тада су (у другој половини 19. века) увелико били оболели од европског „егалитаризма и либерализма“, па би у будућности било каква веза с њима и преко њих убризгала тај разарајући европски отров и у руско друштво. Та свеопшта словенска спремност да се стави у службу западноевропској „либералној“ трулежи и изопачености у њеним империјалним походима на Русију, никада није била толико јасно изражена као данас. Слепило, рецимо, српских еврофанатика и из власти и из опозиције, који безалтернативно покушавају да се у последњем моменту укрцају на европски Титаник, просто шокира. Ти њихови очајнички покушаји да се пошто-пото и не питајући за цену сврстају уз губитничку страну у актуелном судару цивилизацијских и геополитичких тектонских плоча, показују до које је мере Леонтјев био у праву.
Према Гумиљову, модерна Русија је географски и институционално баштиник не само Кијевске Русије већ и турско-татарско-монголских каната, па је формирање савременог руског етноса настало из интеракције та два наслеђа; наслеђа шуме и степе. Стога је он Русију видео као јединствени културни ентитет који се суштински разликује од западне цивилизације, и који има сопствени историјски пут. Идентификујући западњаштво и космополитизам као смртне непријатеље руске цивилизације, Гумиљовљево евроазијство карактерише снажан анти-западни и анти-космополитски став.
Теорија пасиониране етногенезе
Гумиљов посматра етносе кроз органицистичку призму, доказујући да они, слично биолошким организмима, пролазе кроз предвидив животни циклус од свог настанка до нестанка. Као што је код Ибн Халдуна асабија („дух заједништва” или „ниво способности заједнице да усклађено делује”), кључни фактор и делатна сила цикличноисторијских промена, према Гумиљову, у процесу етногенезе је то „пасионираност“. Под овим појмом он подразумева урођену енергију која усмерава припаднике етноса ка конструктивној акцији и стварању. Другим речима, промена интензитета тог делатног нагона, доводи до смена фаза етногенезе. У складу с тим, Гумиљов прилаже следећу шему етногенетског циклуса:
- Фаза успона: Ова фаза започиње брзим повећањем броја пасионара, што резултира настанком етноса и његов успон;
- Акматична фаза: Број пасионара достиже врхунац;
- Фаза напрслина: Број пасионара се драматично смањује и истискује од стране субпасионара;
- Инерциона фаза: Број пасионара се и даље смањује, али успорено. Етнос улази у процесе пропадања и деструкције;
- Фаза опскурације (помрачења): У њој долази до потпуне замене пасионара субпасионарима;
- Реликтна фаза: Коначно растварање етноса.
*
Према приложеној шеми, из односа броја припадника етноса који су животно (или пасионирано) заинтересовани за судбину сопственог народа и броја субпасионара (оних који су према сопственом народу равнодушни или чак нихилистички настројени), можемо хипотетички одредити у којој се фази етногенезе данас налази српски народ. До драматичног пада српске пасионираности и њихове замене субпасионарима дошло је у другој половини 20. века због комунистичке антисрпске акције после 1945, космополитизма, етноцидног идентитетског инжињеринга итд. и све то уз погубан пад наталитета. У складу са реченим, могуће је да смо тренутно у инерционој фази! (Били некад неки Скити и Хетити, Етрурци и Ободрити. Некад били сад их више нема).
*
Дакле, Гумиљовљев циклизам етногенезе се суштински не разликује од схватања процеса друштвене динамике теоретичара циклизма још од антике. На једном месту у Држави Платон каже: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове (про)мене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Нешто слично је тврдио и Полибије: „’Сваки организам, свака држава и свака делатност [дакле, све] пролази кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадањаꞌ“ (Тејнтер, 2007: 127). „Сима Ћијан (или можда правилније Сима Ћен – примедба аутора) је формулисао тај закон лаконски: ꞌПут трију царстава се завршио и поново је почеоꞌ. Ту идеју [цикличне динамике] прихватају многи историчари почевши од Ибн Халдуна и Ђанбатисте Вика, до Освалда Шпенглера и Арнолда Тојнбија“ (Гумиљов, 2005: 278). И ту сад следи обрт. Гумиљов у наставку каже: „Она (ова идеја) је нетачна ако се односи на историју човечанства, нетачна је у разради појединих држава, али је применљива у изучавању етногенезе“ (Гумиљов, 2005: 278). Да ли је овај дубоко контрадикторни став Гумиљова заиста његово мишљење или је то просто мимикрија испод дамакловог мача совјетских инквизитора? Ти инквизитори су били алергични на теорије циклизма друштвеног развоја јер оне негирају вечно трајање било чега – па и комунизма? Међутим, ако је у то што је рекао Гумиљов био и искрено убеђен, онда искрсава питање – зар национална држава није организациони облик етноса? Ако етнос у фази успона ствара националну државу која надаље дели судбину етноса, зашто се онда закон цикличне динамике може применити у изучавању етногенезе, а не може применити у изучавању од ње неодвојивог државног развоја? Било како било: „Знамо – каже Гумиљов – да су се сви постојећи етноси формирали релативно недавно, из прошлости су сачували ретке реликте, а од првобитних није остало ни једнога. То показује да је етногенеза стално текући процес сличан другим природним појавама“ (Гумиљов, 2005: 278). Евола би рекао: „Светла се гасе овде и светла се пале на другом месту у наизменичном ређању онога што је условљено временом и простором. Циклуси се затварају и циклуси се поново отварају.“ (Евола, 2010: 446).
Гумиљовљеви пасионари
У студији која садржи 38 поглавља и чак 196 потпоглавља, Гумиљов у стилу врсног ерудите и полихистора, а у функцији своје теорије, обрађује задивљујући број тема почевши од етноса као облика постојања Homo sapiensa, па до његовог одласка у нигдину. У низу тих тема занимљиви су и његови ликови пасионара, под којима он подразумева историјске личности које су урођено способне да из окружења апсорбују енормне количине енергије и да је усмере ка стварању или уништавању, попут Александра Македонског или Наполеона Бонапарте.
„Александар Македонски је – каже Гумиљов – на основу рођења имао све што је потребно човеку“ (Гумиљов, 2005: 292). Па шта га је онда терало у освајачке походе од Беотије и Тракије, преко Египта и Персије, па до Средње Азије и Индије, по цену надљудских напора и огромних жртава, по цену чак и елементарних интереса сопствене земље. При свему томе он није штедео ни себе. За разлику од Александра, Наполеон Бонапарта је рођен у релативном сиромаштву, али је током Француске револуције изградио каријеру и стекао богатство, тако да је остатак живота могао провести мирно. „Али нешто га је вукло у Египат, а затим га гурнуло у ризик ХVIII бримера. (Наведени датум француског револуционарног календара је моменат када је Наполеон 1799. извршио војни пуч и окончао Прву француску републику – примедба аутора). […] А када је постао император Француза, зар се није смирио? Не. Прихватио је прекомерну тежину ратова, дипломатије, законодавног рада и чак подухвате које никако нису диктирали интереси француске буржоазије, попут Шпанског рата и похода на Москву“ (Гумиљов, 2005: 292). Нико није знао да одговори на питање – „због чега император вечно тежи да се бори. Исто тако ни Александра Македонског нису схватали чак ни његови ꞌпријатељиꞌ, како су називали најближе саподвижнике цара-завојевача“ (Гумиљов, 2005: 292).
Уместо њих, на ту запитаност одговор је дао Гумиљов: „Импулс пасионираности је тако снажан да носиоци тог обележја – пасионари, не могу себе натерати да размисле о последицама својих поступака. То је врло значајна околност, која указује на то да је пасионираност атрибут не свести, већ подсвести“ (Гумиљов, 2005: 292). (И према Јунгу, несвесно је јаче од свести). У прилог реченом, Џозеф Кембел у свом Хероју са хиљаду лица наводи делове из исповести Наполеона: „ꞌОсећам сеꞌ, рекао је Наполеон на почетку свог похода на Русију, ꞌгоњен ка неком циљу који ни сам не познајем“ (Кембел, 2018: 57). Нешто слично је у једном од својих говора, тврдио и Хитлер: „Ја следим пут који ми је доделило Провиђење, са инстиктивном сигурношћу месечара.“ 1 Да ли су изјаве Наполеона и Хитлера о додељеном путу на који су гурнути и који следе, манифестације менталне болести, или их је заиста нешто гурало ка непознатом циљу? (Интересантно је да је у оба случаја тај циљ била Русија). Све ово упућује на закључак да пасионираност није категорија слободне воље, већ трансцедентни нагон који покреће пасионара на активност. И на крају, према Гумиљову, пасионирана индукција се испољава свуда, и поседује важно својство – она је заразна. „Сваки процес етногенезе почиње херојским, каткада и жртвујућим поступцима невелике групе људи којима се прикључују масе које их окружују и то искрено“ (Гумиљов, 2005: 308).
Зашто се Гумиљов није слагао са Тојнбијем?
У једном од својих потпоглавља Гумиљов негира у науци широко прихваћену тезу Арнолда Тојнбија да цивилизације настају, развијају се и пропадају кроз динамички процес (географског) изазова и одговора. Кључну улогу у формулисању „одговора“ игра мањина креативних појединаца који воде већину. Док год та мањина нуди успешна решења на нове изазове, цивилизација расте. Дакле, цивилизација се рађа као одговор одређене друштвене заједнице на изазове суровог окружења. Тако је египатска цивилизација настала као одговор на изазов пустиње; минојска (или егејска) на изазов мора; мајанска (или средњоамеричка) на изазов тропске шуме или руска на изазов шума и мразева итд. Уз приметну иронију, алудирајући на Тојнбијево енглеско порекло, Гумиљов констатује: „Према овој концепцији енглеска култура би морала бити резултат кише и магле, али то Тојнби не наводи“ (Гумиљов, 2005: 175). Заиста, као одговор енглеске елите на изазов енглеских киша је могло бити масовно коришћење кишобрана, али не и рађање енглеске (империјалне) културе. Уосталом, и импулс за настанак енглеске нације дошао је са стране, изван магловитих и кишовитих британских острва; дошао је са инвазијом Англа, Саса и Јита на њих.
У закључку Гумиљов каже: „Теза по којој сурова природа стимулише човека на повећану активност с једне стране је варијанта географског детерминизма, а с друге – једноставно је нетачна. Клима око Кијева, где је формирана стара руска држава, никако није лоша. Тврдња ꞌда господарење над степом захтева од номада много енергије – да сврх тога ништа не остајеꞌ, показује неинформисаност аутора. […] Ако је море што запљускује Грчку и Скандинавију ꞌизазовꞌ, зашто су Грци ꞌна њега одговорили само у периоду од 8. до 6. века старе ере, а Скандинавци у периоду од 9. до 12. века нове ере? А у осталим епохама није било ни победоносних Хелена […] ни сурових Викинга, већ су [и једни и други] били само ловци на сунђере и харинге“ (Гумиљов).
Кина
У потпоглављу о Кини Гумиљов коначно отворено и афирмативно говори о цикличној динамици друштвеног развоја. „Дискретност историјског развоја – каже он – уочила су два велика историчара древности, Полибије и Сима Ћијан […] Сима Ћијан је писао своје ꞌИсторијске записеꞌ у I веку старе ере, али је већ тад уочио период који је за њега био ꞌантичностꞌ, тј. прошлост са континуираном традицијом. За њега је античност епоха трију првих династија: Сја, Шанг и Џоу, а после пада династије Џоу следио је политички и културни распад. ꞌПут трију царстава показао се сличним кружном кретању; он се завршио па је поново почеоꞌ. То свакако не значи да је династија Хан буквално поновила прошлост. Не, она је заправо била појава у потпуности самостална, са својим специфичним особинама. Једнообразност, по мишљењу Симе Ћијана, била је не реална стварност, већ унутрашња законитост појава коју је он схватао као природну законитост историје“ (Гумиљов, 2005: 184). Наравно, спиралноциклична динамика друштвеноисторикског развоја не подразумева дословно понављање историјских догађаја и епизода, већ понављање, како би то рекао Шопенхауер – „истог, али под другим именом или оделом“. Управо, и баш то, понављање еadem sed aliter (lat. исто али другачије), јесте суштинско својство и најважнија одредница закона спиралноцикличне динамике друштвеног развоја. У другом веку нове ере цар-филозоф Марко Аурелије је спиралноцикличну динамику друштвеног развоја дефинисао на следећи начин: „Увек треба мислити на то да су се све ове ствари које се сада дешавају дешавале и раније и да ће се оне и убудуће дешавати. Треба подједнако имати пред очима и целе драме и поједине сцене […] – све су те сцене биле исте, само су глумци били други” (Књига 10, мисао 27).
„Закономерност коју су открили историчари – наставља Гумиљов – није само објашњавала прошлост, него је омогућавала и да се праве прогнозе. Ако се стара Кина распала због неизбежних унутрашњих ритмова, онда и она из времена Симе Ћијана, а за нас – Стара Кина тј. империја Хан – није могла избећи ту судбину. Наравно, Сима Ћијан није могао предвидети детаље пропасти своје земље, али резултат је морао бити једнозначан. Тако се и десило. У 3. веку грађански рат је изнурио Кину, а 312. године престоница Поднебеске империје била је освојена [од стране хунских завојевача] […] Прогноза концепције Симе Ћијана се потврдила“ (Гумиљов; 2005: 184). Слом империје Хан, којим је поновљен слом империје Џоу, свакако није био крај Кинеске империје, јер у цикличној динамици крај је уједно и нови почетак. Нови успон Кине започео је са Јанг Ћијаном који је поново ујединио Кину. „То је била ꞌјутарња зораꞌ средњовековне Кине“ (Гумиљов, 2005: 184). И ова јутарња зора завршила се мрклим мраком. Треба се само присетити свих понижења којима су Кинези били изложени у историји 19. и 20. века од стране европских сила и Јапана. Међутим, после тога, последњих деценија, Кина је поново ушла у „јутарњу зору“ своје историје. Парафразирајући Симу Ћијана рецимо: Пут царстава показао се сличним спиралноцикличном кретању; он се завршава па поново почињеꞌ. Његова прогноза будућих збивања заснована на цикличној динамици друштвеног развоја више пута се потврдила у прошлости, а несумњиво ће се потврђивати и у будућности.
Утицај Гумиљовљеве теорије на геополитику и идеологију модерне Русије
У студији Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, Хантингтон је врло луцидно поделио историју сукоба на фазе према основном карактеру и садржају спорења: на ратове принчева, народа, идеологија и цивилизација. Према њему, ратови принчева су вођени од 1648. и Вестфалдског мира до Француске буржоаске револуције 1789; ратови народа од 1789. до Руске револуције и краја Првог светског рата 1917/18 и ратови идеологија (комунистичке, фашистичко-нацистичке и неолибералне) од краја Првог светског рата до слома Совјетског Савеза 1991. После 1991. започињу ратови цивилизација, (а први међуцивилизацијски рат је вођен на просторима бивше Југославије). Нашавши се због агресивног ширења НАТО-а у околностима егзистенцијалне угрожености, Русија је грозничаво почела да обликује нову геополитичку и од ње неодвојиву државну идеологију – идеологију четвртог пута. У тим настојањима, учење Гумиљова постаје незаобилазни део руског геополитичког планирања. Пред епоху судара Хантингтонових цивилизација, управо је Гумиљов препознао и дефинисао Русију као самосвојну евроазијску цивилизацију. Надаље, он Русију посматра као младу цивилизацију у успону, док код западне цивилизације препознаје све елементе својствене фази помрачења и декаденције. У околностима егзистенцијалне угрожености, он дефинише пасионираност као кључни фактор одбране и опстанка нације. Руска стратегија ꞌВеликог евроазијског партнерстваꞌ, која подразумева природно савезништво Русије са народима Азије (укључујући Кину, Иран и Индију), темељи се управо на евроазијству Гумиљова – евроазијству као глобалној брани од атлантистичког агресивног универзализма итд. Захваљујући рекултивацији сопственог цивилизацијског простора, Русија се враћа на мапу великих сила. У тим епохалним геостратешким и идеолошким сударима којима управо сведочимо, за нас је интересантно питање – а где је ту Србија? Па тамо где ју је Леонтјев још у 19. веку видео – на безалтернативном и убрзаном укрцавању на ЕУ Титаник.
У чланку Александра Дугина Неоевроазијство, а који је пре неколико дана пренео Нови Стандард, овај руски теоретичар пише: „Најистакнутији ученик евроазијца Савицког био је чувени руски научник – историчар Лав Николајевич Гумиљов. Он у својим радовима није обрађивао саме геополитичке теме, али његова теорија етногенезе и етничких циклуса представља очигледан наставак ꞌорганицистичкогꞌ прилаза и донекле ꞌгеографског детерминизмаꞌ који представљају суштину геополитике. […] Неоевроазијска геополитичка школа добија на значају управо у оној мери у којој је способна не само да просто геополитички објасни логику историјских догађаја који се одигравају, него и да изгради складни футуролошки пројекат способан за сучељавање са пројектима Запада“. 2 На којим темељима би онда тај футуролошки пројекат био заснован? Па на оним који су једини егзактни и могући; на оним на које је и Гумиљов указивао; на темељима прогнозне концепције Симе Ћијана (и других заговорника циклизма) која се више пута потврдила; дакле, само на темељима закона спиралноцикличне динамике друштвеног развоја. Изгледа да у актуелном сукобу цивилизација и идеја историјског циклизма поново добија замах и да се са маргине друштвене науке, враћа у њен епицентар, где је била и у антици. „У људској историји – тврдио је Аристотел – понављање истоветних научних гледишта се не дешава само једном, или дваред или неколико пута; оно се дешава ad infinitum” (Тојнби, 1970: 262).
Извори:
Гумиљов, Лав: Етногенеза и биосфера земље, ЦИД Подгорица, 2005.
Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.
Tainter, Joseph A: Kolaps kompleksnih društava. Naklada Jasenski I Turk, Zagreb 2007.
Кембел, Џозеф: Херој са хиљаду лица. Златно руно, Београд, 2018.
Аурелије, Марко: Самоме себи, Дерета, Београд, 2004.
Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.
*
1) https://pescanik.net/kako-je-hitler-pridobio-nemacki-narod/
2) А. Дугин, Неоевроазијство: https://standard.rs/2025/12/05/neoevroazijstvo/
