0 
0 Превод: Јасна Поповић
Тридесетогодишња ауторитативна клептократија убија демократксе напоре у Подгорици.
Под плаштом дешавања на Средњем Истоку и у вези са импичментом у Америци, дешава се једна друга криза на Балкану. У Црној Гори, хиљаде људи протестује против новог закона који је усвојио црногорски парламент и потписао дугогодишњи властодржац, Мило Ђукановић. Закон даје овлашћења влади над имовином коју религијске организације користе уназад бар цео век. Подаци о проблемима које нови контраверзни закон ствара, може се видети по широкој осуди од стране појединаца попут: папе Франциска, патријарха васељенског Вартоломеја и патријарха Руске православне цркве Кирила.
Ђукановићеви мотиви су сасвим транспарентни. Економски гледано, нови закон дозвољава Ђукановићевој клептократској власти да преузме контролу над стотинама објеката које користи Српска православна Црква, док истовремено слаби једину преосталу инститиуцију у Црној Гори, способну да озбиљно угрози његову власт. (Испитивања јавног мњења показују да Српска православна Црква у Црној Гори ужива више поверења грађана него председник, влада, скупштина и судство.)
У крајњој линији, Ђукановићев план је да преузме црквено власништв и преда га неканонској организацији под његовом контролом коју води распоп шарлатан снимљен како удара старију жену.
Тренутни протести у Црној Гори, су последица дуго настајућег сукоба. Невероватно да је најмлађа чланица НАТО-а једина бивша комунистичка држава у Европи која никада није имала демократску смену власти. Чак и у Белорусији и Русији, комунисти нису на власти већ најмање један изборни круг. Али, Ђукановићева владајућа Демократска партија социјалиста, која је само преименован Црногорски савез комуниста је на власти континуирано од 1945.
Да би смо ставили овај период у неку перспективу, рецимо да Ђукановићев ДПС влада дуже него Бољшевици у Совјетском Савезу, а сам Ђукановић је нма власти дуже од Стаљина.
Ђукановић је успео да остане тако дуго на власти променама курса и прилагођавањем. 1991. као Милошевићев савезник, наредио је бомбардовање Дубровника. Ипак, и данас у Вашингтону има људи који Ђукановића виде као „старог државника“ и приман је у вашингтонским спољнополитичким салонима. 2014. Џо Бајден га је примио у Белој кући.
Док у Вашингтону ужива популарност, Црну Гору је претворио у свој феудални посед. Као што пише у недавном чланку ЊуЈорк Тајмса:
(Đukanovic)…је сада владар са најдужим стажом у Европи, на власти дуже него Путин и Ердоган заједно…Председникова сестра је врховни државни адвокат, који помаже страним инвеститорима да преузму обалу и градњу на њој. Његов брат је власник Прве Банке, највеће државне финансијске институције. Његов син управља највећом државном електраном. Његов нећак је умешан у највећи државни туристички пројекат.
Захваљујићи таквим махинација, по речима Мојсија Наима, Ђукановић је претворио Црну Гору у „мафијашку државу.“ Тако, по Наиму, водећи државни службеници су заправо учесници ако не и вође криминалних предузећа, а одбрана таквих предузећа постала је звнични приоритет државе…национални интереси и интереси организованог криминала су сада нераскидиво повезани.
Заправо, једна истакнута опозициона личност је прикладно назвала Ђукановићев систем владавине „Црногорским Путинизмом“. 2015. Ђукановићев успех у претварању Црне Горе у мафијашку државу, довео је до тога да буде проглашен „Човеком године Организованог криминала“ од стране једне међународне антикорупцијске посматрачке групе. Додељивачи награде назвали су је „наградом за животно дело“. Нико, осим Путина није управљао државом ослањајући се тако снажно на корупцију, организовани криминал и прљаву политику. То је истински и дубоко труло до корена.
Ревизија Ђукановићеве породичне банке открила је један од многих механизама помоћу којих корупција у Црној Гори функционише. Прво, јавни фондови су депоновани у Првој банци, која онда обезбеђује зајмове Ђукановићевим сарадницима и добро познатим ликовима из организованог криминала, као што су Дарко Шарић, истакнути балкански дилер дроге. Друга Ђукановићева тактика је обезбеђивање власништва над државним предузећима својим пајташима, који онда умањују вредност предузећа, распродају шта могу и проглашавају банкрот. По једном извештају, до новембра 2015. 89% државних предузећа које је Ђукановић приватизовао, банкротирало је.
Поред финансијске корупције, Ђукановић је користио разне нелегалне изборне инжињеринге да би остао на власти. Ове тактике иду од преваре гласача до уцена, одстрањивања потенцијалних опозиционих гласача, застрашивања, претњи полицијским насиљем и куповином гласова. Анти корупцијски посматрачи верују да је 15 процената гласова у октобру 2016. било лажно.
На крају, напад на независне медије и критичке гласове је такође један од показатеља Ђукановићевог система владања. Ђукановић је једном рекао да би истраживачко новинарство требало да буде „уништено као мишеви“, и неко је у Црној Гори то схватио као јасну поруку. 2004. Убијен је уредник опозиционог часописа Дан. У августу 2013, новинар истраживач Туфик Софтић био је жртва бомбашког напада. У децембру 2013. експлозивна направа је активирана испред канцеларије Вијести, независног дневног листа из Подгорице. У октобру 2015. Јово Мартиновић, новинар који се бави истраживањем организованог криминала, осуђен је на 15 месеци под лажним оптужбама за кријумчарење дроге. У мају 2018. Оливера Лакић, новинар који се бави извештавањем о корупцији, упуцана је испред свог стана у Подгорици.
Ипак, упркос овом организованом терору над независним медијима, Репортери Санс Фронтијарса забележили су у децембру 2018. да су „сви напади на новинаре у последњих две године прошли некажњено“.
Поред ових искључиво физичких напада, Ђукановић и његови послушници, прибегавају различитим клеветничким кампањама против својих опонената. За људе који мисле да су Трампови коментари о женама ниски, Ђукановић је отишао чак ниже. 2015. Ђукановић је лансирао напад на једну од водећих црногорских антикорупцијских активиста, Вање Чаловић, дословно је оптужујући да је имала секс са псима. У прилог овоме, Америчка амбасада у Подгорици назвала ју је „најхрабријом женом у Црној Гори“ у 2016.
Из свега наведеног закључујемо да је Ђукановићева владавина ишла од разузданости до корупције. Понекад је такође била и лакрдијашка. Најбољи пример за ово може се видети кроз догађаје који су пратили такозван „Државни удар под руским патронатом“ у октобру 2016.
Заиста, афера тзв. Руског државног удара постаје све апсурднија што јој се више посвећујете. Потпуно је неважно, на пример, да је наводни државни удар био најмање трећи такав удар на државу који се догодио у предвечерје избора у Црној Гори, за последње три године. И апсурди ту тек почињу.
Наводни организатор удара, Саша Синђелић, својевремено избачен из средње школе, тражен у Хрватској због убиства и није био у Црној Гори петнаест година. ГРУ је наводно задатак државног удара дао некоме тако маргиналном (са роком од три недеље) против режима који је на власти три деценије. Не изненађује да је у марту 2019. Синђелић потпуно порекао своје прво сведочење за које је рекао да је изнуђено након 23 дана у самици у току којих је небројено пута пребијан.
Друга централна личност у наводном удару, Мирко Велимировић, такође је променио свој исказ у априлу 2017, после кога је имао озбиљан сабораћајни удес, и одлучио је да је за њега боље да поново сведочи. Ипак, под унакрсним испитивањем, његово сведочење се брзо распало. Велимировић, на пример, није могао да идентификује оружје које је он наводно купио (а које никада није произведено), нити је могао да идентификује мистериозног албанског продавца црног тржишта од кога је наводно то оружје купио.
Други наводни учесници овог трећеразредног балканског кабареа били су прави лакрдијаши, како пише у једном извештају, „највећи број ухапшених били су стари и лошег здравственог стања“. Врхунац комедијашког, овај процес доживео је сведочењем једног наводног завереника који је у реалности (по сопственом признању) зависник од дроге, који је био оптужен за разбијање прозора и убацивање Молотовљевог коктела у штаб политичке партије, али је погрешио адресу. У току свог конфузног сведочења, наводни завереник тврдио је: „У ствари, ја и не знам шта је требало да урадим. Сви људи које ја овде познајем раде за владу.“
Изненађујуће је, с обзиром на претпостављену велику опасност која је претила земљи, ни министар унутрашњих послова, нити министар одбране, нити црногорски савет за националну безбедност нису били обавештени о тако озбиљној претњи. Нити су црногорски званичници обавестили НАТО да су открили Руски утицај у организовању државног удара. И сам Ђукановић је изјавио да је из медија сазнао за ову наводну аферу. Док је црногорски министар унутрашњих послова приметио: „Није било састанка владе или Савета за националну безбедност, председник је рекао да не жели да коментарише, премијер је рекао да ништа не зна о томе или да нема довољно информација. Морам признати да је ово врло посебан државни удар!“
Вашингтон се сада суочава с једном од својих вишегодишњих стратешких и моралних спољнополитичких дилема. Притиском против њега са свих страна, Ђукановић ће прибјећи све очајнијим мерама за останак на власти. То ће заузврат изазвати све већу конфронтацију са политичком опозицијом и цивилним друштвом у земљи.
Вашингтон стога има два избора пред собом. Један од корака акције био би наставак подупирања Ђукановићевог корумпираног режима. Током протекле деценије, Вашингтон је дозволио Ђукановићу да придруживање НАТО-у замени за демократизацију (да узмемо само један пример – убрзо након што се Црна Гора званично придружила НАТО-у, Ђукановић је обележио ову прилику чишћењем државне радиотелевизије од оних неколико преосталих независних гласова, без приговора из Вашингтона.) Ако Вашингтон настави овим путем, тада ће преузети стратешку одговорност за нестабилност и одступања коју ће Ђукановићева владавина и даље изазивати, и моралну одговорност за издавање сваке наде за мирну демократску реформу у земљи.
Алтернативно, Вашингтон може бити веран својим наводним моралним принципима и престати подржавати Ђукановићеву тридесетогодишњу ауторитарну клептократију. Ако се Вашингтон озбиљно бави промовисањем демократије на Балкану, онда ће тражити прекид политичке репресије и злочиначког понашања, што је саставни део партије Ђукановићевог режима, и очистити пут првој демократској транзицији у историји Црне Горе. Осим што ће озбиљно ударити против организованог криминала и корупције у југоисточној Европи, потез против Ђукановића такође би упутио снажну поруку осталим балканским владарима да се њихово самовлашће више неће толерисати.
Извор: Национални интерес
