0 
0 Питање шта је заправо воук (woke) постало је последњих година једна од важних друштвених тема. При томе, не само да не постоји сагласност између приврженика и противника, него ни међу критичарима није до краја јасно који су корени и импликације ове идеологије. Док један број аутора читав феномен не узима озбиљно и на њега гледа као пролазну моду, други сматрају да је ствар много дубља, сложенија и са ширим последицама него што се обично претпоставља.
Међу ове друге спада немачки истраживач Марвин Нојман који у својој књизи Американизам. Идеологија западне модерне настоји да савремену појаву воука посматра у контексту развоја америчког либерализма, односно онога што назива идеологијом американизма. Наравно, Нојман није први који говори о американизму као о идеологији. У питању је још један много коришћен и нејасан појам, чија честа употреба није допринела његовом разјашњавању.
У овој књизи се он односи на нову цивилизацију која је настала на америчком тлу. Да она није монолитна и без унутрашњих противречности свестан је и Нојман који констатује да је американизам од почетка у себи носио напетост између етноцентризма и вере у општељудску једнакост (13). Тако је американизам у споју са критичком теоријом постмарксистичке левице кулминирао у савременом воукнесу (wokeness), док је са друге стране конзервативизам приватно-грађанске и индивидуалистичке елементе превео у неолиберализам (12).
Према Нојману, реч је о два пола американизма. Заправо, американизам је овде представљен као најпотпунији израз пројекта западне модерне, он је масовно прихваћен и стоји у позадини бројних савремених феномена: либералне демократије, мултикултурализама, универзализма људских права итд. (15). Тако је Нојманова слика о Америци далеко од популарне и једноставне слике о земљи каубоја.
Амерички дуализам
Основни елементи американизма донесени су из Европе. У првом реду реч је о просветитељском и либералном идејном наслеђу. Радикално егалитаристичка мисао утицала је на схватање природноправног поретка код америчких револуционара (15). Ново друштво требало је створити на темељу „природног стања“. У вези с тим битну улогу игра и етнички супстрат, односно представа о егалитарној и демократској традицији Англосаксонаца.
Други важан моменат на који Нојман с правом скреће пажњу је прогресивизам (19–20) који је такође од почетка обликовао Америку. Посебно је обрађен и утицај јеврејске, старозаветне традиције која је у предреволуционарном протестантизму играла важну улогу, при чему се и идеологија Manifest of Destiny експлицитно везује за пуританско порекло (22). Тако и концепт америчког ексцепционализма своди на јудео-протестантско међудејство XVII и XVIII столећа (23). У идејном смислу реч је о плодном тлу за доцнији развој онога што се може назвати аутошовинизмом, а за шта Нојман употребљава Скрутонов појам „екофобија“ у смислу одрицања од наслеђа и дома.
Ипак, било би погрешно поверовати да су ствари ишле само у једном правцу. Нојман с правом истиче дуализам између здравог етноцентризма и универзалистичко-егалитарних представа. „Инстинктивна расна самоперцепција британских насељеника постојала је паралелно са развојем америчког националног идентитета, односно нерефлективно му је претходила. Ова паралелност носила је увек конфликтни потенцијал“ (30). Другим речима, у Америци је од почетка постојала супротност између прокламованих идеала и политичке праксе.
То, уосталом и није нов увид. Међутим, за разлику од левичарске критике Нојман не мисли да је у питању затуцаност или цинизам, већ немогућност остваривања прокламованих идеала у конкретном етно-културном оквиру. Ипак, истовременост етноцентричних и мултиетничко-хуманистичких идеја обликовала је епоху очева оснивача, од којих је већина у истој мери заступала међусобно непомирљиве ентонационалистичке и либерално-космополитиске позиције.
Оснивачки мит, а тиме и основа будућег американизма постојао је на три нивоа: етничком (англосаксонско порекло), државно-идеолошком (просветитељство и либерализам) и религијском (нови Израел као цивилизација изабраног народа са светском мисијом) (33–34).
Одатле, према аутору и долази амерички дуализам између етничке партикуларности и просветитељско-либералног космополитизма спојеног са универзалистичком свешћу о мисији. Полазећи од тога, Нојман читаву даљу америчку повест тумачи као освешћивање ове инкомпатибилности која се доцније изразила прво у англофобној, а затим у антибелачкој самокритици, која је истовремено у свом либерално-универзалистичком делу добила израз у глобалистичком развоју.
Први талас антибелачког расположења и самокритике у Америци Нојман лоцира већ у средину XIX столећа у оквиру једне анархо-протестантске смесе у којој су се мешали мотиви расног егалитаризма и пуританске свести о послању (35). Такође, аутор показује да је већ аболиционизам Џона Брауна око 1859. године имао терористичке изразе, те присуство комбинације процрначког расположења и идеологије сексуалног ослобођења у оквиру раног феминистичког покрета у Америци.
После Грађанског рата Републиканска странка се на свом конгресу 1868. године залагала за неограничено усељавање, посебно из азијских земаља, док је дневни лист Sacramento Union објавио својим читаоцима да је „размена популација“ део „здравих трговинских односа“ (39). Тако је већ у том раном периоду политички формулисана „егалитарно-универзалистичка суштина американизма и оптерећена расном другошћу“ (40).
Хибридна култура
Даљи развој ка „воуку“ Нојман прати преко покрета „ethical culture“, односно Феликса Адлера и Вилијема Џејмса, при чему је посебан нагласак на Џејмсовом прагматизму. Нојман држи да се већ у тој фази америчког развоја види свесни отклон од англоамеричког етоса, односно рефлективно одвајање либералних идеала од англосаксонске групе као носиоца (44).
Другим речима, улога англосаксонског елемента са друге стране Атлантика видела се у томе да роди просвећено човечанство и да се у испуњењу те свете мисије напуштањем сопствене етничке партикуларности одрекне и себе. Дакле, универзализација Америке истовремено значи и њено самоукидање.
Нојман даље прати Џејмсове ученике Џона Дјуиа и Џејн Адамс који служе као савршени примери просветитељско-либералне и протестантско-мисионарске традиције. Штавише, Дјуи је сматран најважнијим интелектуалцем у САД тридесетих година, а Адамс је била феминистички и социјал-активистички пионир.
Аутор показује да је према Дјуиу американизам циљао на стварање хибридне модернистичке културе која би се образовала из елемената свих култура човечанства, образовала савршену либерално-модерну форму живота и коначно засновала светску цивилизацију. Само по себи се разуме да у том оквиру нема места за водећу улогу, односно посебно место за културу WASP (White, Anglo–Saxon, Protestant) која се такође мора асимиловати у већинско окружење.
Такође, Дјуи је успео да повеже егалитет и либералитет, јер је по његовом мишљењу прво било гаранција другог, па само када су слободе и моћ складно расподељени сваки појединац се може развијати у сигурности. Као и Дјуи и Адамс се залагала за сламање доминације WASP културе, те била против асимилације странаца, односно за одржавање њиховог етно-културног идентитета, што би подразумевало трансформацију земље у космополитско друштво. Са друге стране, концепт хришћанске мисије је секуларизован и претворен у „хуманитаристички интервенционизам“.
Тако се према Нојману од 1900. амерички дуализам разделио на две супротстављене струје које су обје развиле идеолошке и политичке тенденције. Либерално-прогресивна струја успела је да за себе присвоји појам американизма. Како пише Нојман, одатле настаје традиција која преко левог-либерализма шездесетих година досеже до воука из друге деценије XXI столећа. „Дјуи, Адамс и њихови ученици се често превиђају, али су ипак у великој мери обликовали концептуални оквир послератног света“ (49).
Раскид са обичајима
У овом развоју значајну улогу су имале и специфичне контракултурне варијанте левог либерализма. Тако Нојман вредну пажњу посвећује групи young intellectuals и њиховим часописима, књигама, манифестима и позоришним представама у којима је дух егалитаризма, прогреса и индивидуалне еманципације нашао свој израз једнако као и презир према сопственој култури уз одушевљење за све оно што одступа од норме.
Њихова побуна против доминантне културе подразумевала је потрагу за аутентичношћу у оквиру мултикултурализма и раскида са обичајима. Нојман са правом скреће пажњу на часопис The New Republic и његов утицај на развој америчке елите, као и на њихову жељу да створе праву западну цивилизацију у којој ће се вредности Јерусалима, Египта, Грчке стопити са хуманистичком културом ренесансе, идеалима једнакости Француске револуције и научним концептима XIX столећа“ (52).
Као главног представника овог идејног круга Нојман идентификује Рандолфа Борна чије позиције детаљно анализира уочавајући већ код њега развој од антианглосаксонског, ка антибелачком, односно антиевропском американизму (56).
Први светски рат је у америчкој јавности посматран не само као сукоб нација, него и као културна борба где су на једној страни идеали правде, слободе и демократије, а са друге немачке представа о моћи. Нојман описује ток англоамеричке борбе против немства као и различите облике дискриминације Немаца у САД.
Ту се лоцира формирање „милитантног американизма“ и проналази заједнички именитељ већинске англо-саксонске културе и разних мањина у борби против унутрашњег непријатеља. То је представљало даљи отклон од Европе. Нојман цитира Рузвелтов говор у коме он експлицитно каже да су Сједињене Државе основане како би очувале демократске принципе, а не континуитет Европљана као таквих у новом свету“ (63).
Нојман у књизи не губи из вида ни развој англосаксонског етноцентризма и настојања да се на темељу антрополошких истраживања пружи подлога за англосаксонску доминацију у САД, односно за ограничење имиграције. Ипак, аутор оцењује да су такве иницијативе пропале, односно да су остале без снажнијег утицаја на пољу политике. На литерарном пољу се пре Другог светског рата све снажније наметала она екофобна културна критика која је у хомогеној, белој, англосаксонској и протестантској Америци видела непријатеља.
Тридесетих година марксизам је дао нови полет екофобним снагама иако је одушевљење СССР-ом релативно брзо спласнуло.
Из перспективе идеолошког американизма Нојман тумачи и амерички ангажман у Другом светском рату, истичући да централни конфликт између САД и Трећег рајха није могао бити јаснији (77) при чему њихове идеолошке разлике показује на примеру немачких текстова о Америци и америчких о Немачкој.
У том периоду све снажније се артикулише идеја о светској мисији Америке или како пише Нојман: глобализам, унутрашњи као и спољашњи, је већ дуго у „англосфери“ био уједињујући идеал елите као крунисање модерне чији су они носиоци (87). Тај идеал је подразумевао искорењивање европског национализма и боље економско и војно повезивање демократских држава. Са друге стране, сукоб са Немачком је на идеолошком нивоу значио и порицање њиховог схватања расе, што је такође свој израз добило у америчкој литератури у којој се негира и англо-европски односно белачки идентитет Америке, односно редукује се једино на либералне симболе устава, док се истовремено глорификују мањине као „стални извор елана“ (93–94).
Левичарска контракултура
Међутим, њујоршка елита била је свесна да још увек живи у сувише конзервативној земљи него што је то њима било прихватљиво и тек ће културни рат са СССР-ом у пуном смислу довести до развоја еманципаторских тенденција, при чему ће сада државни апарат играти значајнију улогу (95).
Ипак, Нојман увиђа да антикомунистички национализам у Америци такође није био монолитан и да је развио леву и десну варијанту. Док је у десној интерпретацији англосаксонство замењено антикомунизмом, односно одбраном капиталистичког поретка и „негативне слободе“, дотле је са леве стране бити Американац значило бити филантроп и космополита. При томе су се обе стране позивале на исти извор: устав САД (96). Лева страна је захтевала либералнију политику усељавања управо како би Америка на моралном плану играла водећу улогу и на том пољу поразила Совјете.
У послератном периоду Нојман посебну пажњу посвећује још једном контракултурном феномену: битницима. Овде је као и код раних аболициониста или међуратне Lost Generation срећу исти мотиви еманципације, слободног развоја, сексуалног ослобођења, одбацивање сопствене традиционалне културе уз прихватање страног.
„Комерцијализација лево-либералне критике друштва и уметничког нонконформизма као модног саморазумевања једне нове Managerial elite била је окончана почетком седамдесетих година, симболизована кроз феномене као што је глобалистичко-мултикултурална реклама Кока-Коле: ’I’d like to buy the world a Coke’ из 1971“ (102).
Нојман запажа да победоносни поход левичарске контракултуре под кишобраном америчке хегемоније није био тек израз спонтаног развоја, него и свесних напора државних структура у Америци. Намера је била да се лево-алтернативни културни и духовни свет искористи као средство помоћу кога би се супротставило совјетско-социјалистичком културном извозу, а американизам пропагирао као истински израз слободе, при чему је комунистима припала улога замене за нацисте (103).
У тој борби најважнији инструмент ЦИА био је Congress for Cultural Freedom, чија је сврха била да на идеолошко-естетској основи развије америчку хегемонију која би била истовремено и антикомунистички и антифашистички оријентисана. ЦИА је помагала левицу у настојању да се западни блок трансформише у егалитарно-интернационалистичку утопију како би се комунистичкој визији одузела привлачна снага (105).
Левица је била у служби америчког глобализма и епизода са Макартијем не мења ширу слику. Отуда следи да баш оно што су и пре Нојмана приметили бројни конзервативни аутори од Еволе до Нолтеа, а то је да се коначне визије Совјета и Американаца релативно мало разликују (стапање свих народа и раса у егалитарној светској цивилизацији“), те да је главна тачка спорења метода којом се долази до циља.
Нојман указује не само на државне структуре, него и на улогу капиталистичке олигархије у финансирању и промовисању левичарске контракултуре, односно слике о Америци као о једином истинском наследнику модерне. Још једном се показало да крупни капитал и левица нису на супротним странама. Либерали из времена Хладног рата који су стајали на платном списку ЦИА нису штитили традиционалну Америку, него је за њих „демократски социјализам“ представљао бедем против тоталитаризма.
Може се рећи да је интелектуална елита која је стајала у вези са обавештајним структурама створила тло за шездесетосмаше и хегемонију нове левице. У том погледу ни припадници Франкфуртске школе не чине изузетак. „Културно-марксистичка“ субверзија културних и академских установа у Америци тиме више добија карактер партнерства, него освајања (112).
На плану критике капитализма једног Хокхајмера Нојману није тешко да уочи паралеле са критиком индустријске експлоатације која се среће већ код поменуте Џејн Адамс, док је антиимперијализам Рандолфа Борна служио као инспирација противницима рата у Вијетнаму као што је Чомски. „Ране прогресивне струје американизма које су се ослањале на прагматизам, демократске реформе и социјалну правду спојиле су се са критичком теоријом и другим постмарксистичким струјама у ону нову левицу која већ више од шездесет година обликује западни свет и дефинише идеологију либералне, универзалистичко-демократске модерне“ (111).
Шта је са Европом?
Нојманова књига нема, међутим, за циљ само да понуди један приказ развоја либерализма од првих досељеника на америчко тло до нове левице и њихових воук наследника. То постаје јасно у завршном поглављу где аутор не само да истиче да су већ почетком тридесетих либерално схваћени антифашизам и демократски егалитаризам као морални идеал ухватили корена у делу америчке елите, него и да је после Другог светског рата американизам уз помоћ нове левице одиграо „светско-револуционарну улогу“.
Међуигра либералних и левичарских, односно ексмарксистичких интелектуалаца моделовала је западни појам „модерности“ и „цивилизације“ који без „америчког ексцепционализма“ не би био могућ (113). САД су црвеном интернационализму могле да супротставе лево-либерални космополитизам који је пре тога већ сто година обликовао њихове елите, који се служио симболима и појмовима марксизма, али је у својом коренима задржао дубоко америчко искуство.
Такав американизам је на крају победио совјетску конкуренцију и понудио своју верзију демократски организованог, плуралног и етнички разноликог човечанства као „крај повести“. С обзиром на америчку културно-политичку снагу изван граница свог континента разуме се да судбина Американаца може задесити и Европљане, што подразумева културну деконструкцију и демографску замену у име либералне модерне и са њом повезаног малог, елитног круга (116).
Јер, како истиче Нојман Европска унија идеолошки почива на митовима из 1945. године, док на САД гледа као на узор. „Трансатлантизам са позивањем на евроамеричку ’заједницу вредности’ и ’јудео-хришћанско’ наслеђе јесте и остаје есенција ЕУ“ (116). Стога, да би се измакло америчкој судбини Европа би морала да начини отклон од наслеђа раног либерализма, било у америчком, било у француском облику, те да уместо хуманистичке утопије у фокус цивилизације врати супстанцијални опстанак, што подразумева скицирање једног другачијег пројекта модерне, чиме би Европа поново постала европска (117).
Нојманова књижица се може читати као историја екофобије и самопорицања у Америци. Она има ту добру особину да јасно показује да воук идеологија није тек пролазна мода, него да иза себе има скоро две стотине година дугу идејну традицију. Могуће је повући линије континуитета између аболициониста и данашње Black-Lives-Matter левице, што на крају крајева чине и сами активисти.
Нојман прихвата Кауфманово мишљење да је при томе реч о трећем „буђењу“ које стоји у истој линији са хуманистичко-протестантским, дакле религијским „буђењем“ пуританске Америке, при чему су постмарксистички утицаји из шездесетих година мање важни. Није, дакле, традиционална Америка једног јутра одгурнула Библију и подигла заставу дугиних боја, нити се за све може кривити шака троцкиста која се инфилтрирала на универзитете и у високу политику, него воук има дугу идејну историју, а његова појава је, у крајњој линији, резултат логике модерне.
Поново се треба сетити речи Ричарда Вивера: идеје имају последице. То сви који нису сагласни са воук идеологијом морају имати у виду пре него што одмахну руком у уверењу да ће и ова олуја проћи и да ће се уз пар промена Америка вратити на старо, ставити каубојски шешир и одјахати ка заласку сунца. Нојманова књига поставља питање да ли то „старо“ уопште постоји?
Екофобни слојеви
Такође, из ове кратке студије се види да се на читаву ствар не може гледати као на искључиво амерички феномен, с обзиром на културну доминацију Америке у Европи. Подсмевање америчкој омладини чудне фризуре или ликовање над њиховом судбином неће спасити Европљане да и сами не постану жртве истог развоја, с обзиром да су и њихове елите мање или више усвојиле идеологију американизма као нешто што се мање или више подразумева.
У том смислу се Нојману мора дати за право: Европљани морају да створе сопствену визију модерне с оне стране американизма и совјетизма. Ипак, то за конзервативце и није нов увид, с обзиром да је исто пре више од тридесет година истицао и Томас Молнар.
Уз све похвале може се приметити да је Нојман ипак испустио значајну литературу која би била више него корисна. На пример, нема сумње да би Нојман значајно профитирао од Американологије Томаса Молнара. Такође, штета је и што се није позабавио погледима Панајотиса Кондилиса који је тврдио да у Хладном рату и није победио грађански либерализам него да је на западу дошло до споја либерализма и социјализма у нову идеологију, односно да је грађанска епоха завршена.
Масовна демократија је, истина, изашла из крила грађанског друштва, али структурално представља сасвим нову формацију, а масовнодемократско и планетарно доба је сасвим другачије од либералног.
Иако ово није књига само о воуку, не може се порицати да у оквиру Антифа група марксистичко и анархистичко идејно наслеђе још игра извесну улогу, те да се њихово идеолошко становиште не може свести искључиво на либерализам. Њихови активисти се врло често и сами изјашњавају као марксисти. Чак ни када се укаже на либералне корене воука, што је добро уочено, то ипак не пориче да исте те изворне поставке либерализам дели са марксизмом што су приметили бројни десни аутори од Хајдегера до Еволе.
Нојман је врло добро указао на прастаре екофобне слојеве у Америци и приказао њихов развој, али се с тим у вези не може заобићи питање да ли је то само америчка специфичност, односно колико се тога може наћи и у Европи? „Нежно туђе народе заволе, а мудро свој замрзе“ писао је Пушкин. Нојман је ослањајући се на Бекелда добро указао на сличне појаве већ међу старим Грцима (16–18), што отвара сложеније питање дубљих извора духа самопорицања који претходе американизму. То упућује да екофобија не долази само споља, него да је она као могућност присутна у свакој култури која се одрекне сопствених корена и пожели да искорачи из свог круга.
Извор: Нови Стандард
