0 
0 Мотив за писање овог текста је мој случајни проналазак изјаве Душана Никезића, председника Одбора за привреду и финансије Странке слободе и правде (ССП) у којој се каже да ће свако домаћинство у Србији Кини дуговати 6.250 евра (извор Н1, 6.3.2021.). Схватио сам да је „страшило“ стигло и у Србију.
Догађај који је направио „страшило кинеског дуга“ је прича о луци у граду Хамбантота у Шри Ланци. Наиме, Кина је дала позајмицу у висини од милијарду долара влади Шри Ланке за изградњу луке у поменутом граду. Лука, нажалост, није могла да оствари довољно прихода па је влада Шри Ланке морала да уступи луку на коришћење (концесију) кинеским компанијама на период од 99 година ради отплате кредита. Ова прича је интензивно експлоатисана од стране западних медија како би се повећао страх других држава приликом разматрања могућности за узимање кинеских кредита.
Међутим, шта говоре чињенице? Кинески кредити чинили су свега 10 одсто укупног дуга Шри Ланке. Заправо, проблем је у томе што је влада Шри Ланке позајмљивала превише новца и кинески кредит је била само кап која је прелила чашу. Наравно медији у свом сензационализму забораве да ураде ову веома једноставну анализу већ само преносе фразе о кинеској дужничкој замци.
Пропагандни мит
Као позорница за разрађивање мита о кинеском дугу служи Подсахарска Африка. У европским и америчким медијима се аксиоматски говори да је Кина својом дужничком замком изнова колонизовала Африку. Међутим, подаци не могу да потврде такве тврдње. Према подацима China-Africa Research Initiative (који важи за западњачки истраживачки центар) кумулативни ниво дуга земаља Подсахарске Африке (2000-2019) према Кини је 153 милијарде долара. Требало би нагласити још неколико ствари: неки кредити су у посматраном периоду сигурно већ враћени, тренд задуживања опада након 2016. године, исказани износ дуга је задужење на централном нивоу државе и у стварности је сигурно већи.
С обзиром на многољудност Подсахарске Африке ни ова, на први поглед, импозантна цифра заправо и није толико велика. Додатно, номинални нивои дуга нису довољан показатељ стања задужености неке државе. Да ли је нека земља у дужничкој кризи је комплексно питање чији одговор изискује анализу много фактора. Пре свега, много је битније колики је ниво дуга у односу на БДП и каква је структура тог дуга. Затим, битно је ко су повериоци и под којим условима је новац позајмљен.
Сада ћемо погледати ситуацију са дугом у појединим подсахарским земљама. У августу 2018. укупни јавни дуг у Кенији износио је 56,4 одсто БДП, тј. приближно 49 милијарди долара. Пола тог износа (24,9 милијарди) је спољни дуг. За државу од 47,5 милиона становника (попис 2019.) ови трендови су прилично позитивни. Подаци показују да Кина држи 72 одсто спољног дуга Кеније што приближно износи 5,34 милијарде долара. Из ових података можемо закључити да Кенија није у опасности да упадне у „кинеску дужничку замку“ из два разлога: прво, Кенија ни нема проблем задужености; друго, удео дуга према Кини је веома мали у односу на укупни дуг Кеније.
Танзанија је у сличној позицији. У фискалној 2017/2018. години укупан дуг државе износио је 22,5 милијарде долара, што износи 43 одсто БДП, а спољни дуг Танзаније износио је 16,03 милијарде долара. (извор: Централна банка Танзаније, годишњи извештај). Централна банка Танзаније не објављује податке о повериоцима спољног дуга, али је општеприхваћено мишљење да је Кина највећи билатерални кредитор. Чак је и ММФ посведочио да Танзанија одржава задовољавајући ниво дуга и низак скор на стрес тесту дуга (извор: Tanzania invest).
Спољни дуг Етиопије достигао је 26,4 милијарде долара у фискалној 2017/2018. години, а удео спољног дуга према БДП је износио 28,9 одсто (извор: Национална банка Етиопије). Удео Кине у укупном дугу Етиопије је 17 милијарди долара (извор: New Business Ethiopian).
Према подацима Нигеријске канцеларије за управљање дугом, укупан дуг Нигерије износи 79,436 милијарди долара, што представља 19,09 одсто БДП-а. Спољни дуг износи 25-27 милијарди долара, што чини 6,07 одсто БДП-а (извор: Нигеријска канцеларија за управљње дугом). У структури спољног дуга на билатералном нивоу Кина је убедљиво највећи зајмодавац (већи од свих других заједно), али та сума износи свега 2,485 милијарди долара. Заправо, Нигерија дугује много више на мултилатералном нивоу институцијама Светске банке, око 8,7 милијарди долара, али тај податак нико ни не спомиње. Дакле, приче о кинеској дужничкој клопци за земље Подсахарске Африке су пропагандни мит.
Када погледамо које су мере обезбеђења које Кина користи видимо да се оне не разликују од обезбеђења било ког комерцијалног кредита. Као и сваки други кредит великог износа и дугог рока отплате и овај кредит је био обезбеђен хипотеком у виду „некретнине“, тј. привредног субјекта. Зар није привремени губитак контроле над једним привредним субјектом у много мањој мери опасан за економију једне државе него његова насилна промена коју у виду реформи предлажу ММФ и Светска банка?
Малициозна манипулација
А где је ту Србија? Шри Ланка је далеко, просечан Србин вероватно није сигуран ни где се тачно налази, па се зато Србија плаши црногорским дугом према Кини. Дуг Црне Горе износи 4,4 милијарде евра, од чега једну четвртину представља кинески дуг (извор: РТС Око магазин, 6.5.2021.). Како је могуће да је једна четвртина дуга проблематичнија и опаснија од преостале три четвртине? И да ли је могуће да је Црна Гора „пропала“ због кинеског дуга, а не због корупције врхушке ДПС-а и пандемије која је уништила претходну туристичку сезону?
Што се тиче пројеката у Србији – за пут Београд-Зрењанин задужићемо се 710 милиона евра, за обилазницу Бубањ Поток-Панчево 680, за брзу саобраћајницу Нови Сад-Рума 610, Иверак-Лајковац 130, ТЕ Колубару Б 440, постројење за пречишћење воде у Батајници 135 милиона евра, у збиру око 2,5 милијарде новог дуга. Удео кинеског дуга у нашем укупном дугу је три одсто (извор: РТС Око магазин, 6.5.2021.).
Дакле, ова задужења нису проблем ни номинално а ни реално с обзиром на то да је новац уложен у изградњу инфраструктуре. Дуг је дуг! Префикс кинески је малициозна манипулација. Не можемо банкротирати због „кинеског дуга“ већ због превеликог и непаметног задуживања (нпр. давање „живог кеша“ грађанима суштински зарад куповине гласова) и због чињенице да су држава Србија и њени грађани жртве рекетирања страних инвеститора које финансирамо властитим новцем, од Млађана Динкића наовамо.
Вратимо се на иницијатора овог чланка. Након Никезићеве изјаве потражио сам још изјава из странке ССП на ову тему. Тако се у саопштењу ССП од 11 фебруара 2021. каже да је Србија прва кинеска колонија у Европи (извор: Радио Слободна Европа). Постоји још неколико чланака на ову тему. Дакле, наступање ССП је стратешки антикинеско. Моја претпоставка је да се ради о срачунатом додворавању Европској унији у циљу побољшавања властите позиције унутар опозиције и гаранције одржања вазалске позиције Србије у односу на ЕУ уколико ова странка дође на власт.
Реч је о економском и политичком дилетантизму. Зашто бисмо се супротстављали економској и политичкој сили у надолажењу која притом подржава наш национални интерес? Милошевић је преспавао пад Берлинског зида и није разумео његове последице. Уколико српски политичари преспавају и успон Кине и поново државу поставе насупрот водеће светске силе, будућност за Србију и српски народ може бити веома мрачна. Можемо ли преживети последице хипотетичког сценарија у коме је уместо Србије Албанија главни партнер Кине на Балкану? Овај сценарио и није толико невероватан имајући у виду некадашње везе Енвера Хоџе са Кином. Кину морамо пригрлити не због љубави према Кинезима, већ због шанси које то партнерство доноси, као и опасности које могу настати уколико ту шансу искористи нека од нама супротстављених земаља у региону.
Извор: Нови Стандард
