0 
0 Прочитајте интервју који је Часлав Копривица дао поводом своје нове књиге Српски пут.
Српски пут, књига философа Часлава Копривице, публици је педстављена промоцијом у Београду. Међутим, свестан да је 500 страна приличан обим – Копривица у разговору за портал Факти даје „пречице“ до најважнијих поглавља која аргументују којим путем, од ове тачке где смо сада, треба да идемо надаље као народ, да би тај пут прво постао, а потом и остао – српски. И, да би последично довео до онога што Копривица сматра јединим исправним и одрживим решењем српског националног питања: до заједничке државе Срба.
Књига обухвата публицистичке, стручне и научне текстове које је аутор, иначе професор на Факултету политичких наука Београдског универзитета, написао у последњих двадесет година. Националне, ангажоване текстове, почео је да објављује од НАТО бомбардовања, па и
Српски пут почиње причом о НАТО агресији 1999.године.
– У књигу је укључено само оно што је издржало тест истинитости. А време је, као Његошево мајсторско решето, одлучило шта се од свакодневних догађаја сели на маргину, а шта ће бити трајно и постати историја и тредиција. Мени је било важно да у свакодневним догађајима, од којих ће само неки постати та историја, разлучим неважно од онога што ће за нас представљати шансу или опасност.
Књига је требало да се зове „истиноналиковање“. Платон у „Држави“ каже да о стварима које не могу бити доведене у стање постојаности и јасноће не може бити знања него само варљиво мњење, а дневна политика и јесте таква да сам хтео да одмах кажем читаоцима да ово може бити истиноналиковање. Међутим, трудио сам се да пружим што истинитију слику, и зато сам неке текстове написао специјално за Српски пут , као што је текст о Гаврилу Принципу и текст о духовном смислу Републике Српске.
Три кључне истине
Које истине су за српску нацију и државу најважније?
– Ударни део је Косово и Метохија, јер и данас бијемо ту битку. На жалост, то претежно радимо у Београду, против оних који желе да предају нашу прапостојбину. Косовски завет нас конституише. Традиција Косовског боја је оно што стоји у језгру духовног генотипа српског народа и што у њему остаје били ми верујући или не, саглашавали се са Лазарвом клетвом (и оним да је лепше и погинути нето бити жив на страни неправде) или чак и ако не држимо много до тога. Ако смо Срби, чак и гледано само формално а не много претенциозно, онда је Косово у нама. Ако не у душама, онда у плоти.
Ако бисмо покушали да се одрекнемо Косова – а разгранчење Србије од саме себе је управо то – онда то не би био само међународно-правни акт самопорицања Србије, већ и духовно самопорицање. Срби могу да остану Срби ако немају контролу на КиМ, али ако га се у себи одрекну, КиМ би деловало као канцер на нас. Не можемо ишчупати косовско памћење, а да останемо исти народ. Тада би оно што нас конституише, за нас постало страно тело и десила би се језива аутоимуна реакција: да нас убија оно што је пранаше. Оно што треба да нас чува и да нас држи – то би нам дошло главе.
Не бисмо могли да опстанемо ни реално политички, ако бисмо се духовно одрекли КиМ. Нема ничега практичнијег од начела и нема ничега реалнијег од духа, ако је то заиста дух. А косовски завет је то.
Друга истина је да не смемо да одустанемо од настојања да успоставимо државу која одговара нашем реалном етничком простирању и саморазумевању. Држава треба да фактички одговара ономе што је духовно стање једнога народа. Заборавили смо да је прва српска престоница у југоисточној Европи била Скадар. То данас, на жалост, не фигурише у нашем српском саморазумевању. Али, фигуришу и Српска и Црна Гора!
Ако говоримо о консолидацији српског народа, једини проверени облик за то је прављење српске државе која одражава реалности једног народа или макар његове самосвести. Ако су нас у последња два века много коштали покушаји да уредимо нашу државу, пре свега да јој дамо одговарајуће границе, треба да се сетимо како је изгледао живот српског народа када није имао српску државу – под турским ропством, Аустроугарском и како данас изгледа живот Срба на постјугословенским територијама ван Србије и Републике Српске.
Онда ћемо схватити да нам није држава крива због наших напора да створимо државу, већ је то што нисмо успели да створимо државу разлог наше велике патње. Треба да на сваки начин настојимо да створимо своју државу, јер је и најгора властита држава много боља од туђинске (нарочито оне која Србе перципира као непријатеље).
