Интервју – Милан Ковачевић: Јаловиште сматрам судбином овог поднебља, не зато што сам некакав мрачњак и фаталиста, већ зато што је то неминовност и довољно је погледати кроз прозор у задимљени град и запитати се где је, и кад је направљена грешка.

Read Time:6 Minute, 23 Second

Имамо посебно задовољство да разговарамо са Миланом Ковачевићем, поводом изласка његове нове збирке прича „Јаловиште“.

Прво на шта бих желео да обратимо пажњу јесте само име збирке – Јаловиште. Шта, заправо, за тебе Јаловиште представља?

Место труљења, вечног. Јаловиште сматрам судбином овог поднебља, не зато што сам некакав мрачњак и фаталиста, већ зато што је то неминовност и довољно је погледати кроз прозор у задимљени град и запитати се где је, и кад је направљена грешка. Већ неко време суверено владамо на чартовима најзагађенијих земаља на свету, што је катастрофично али и траги-комично. Увек много причамо, премало радимо – осим на активном самоуништењу. Ваздух је отрован одавно, а земља? Увек на акцијској цени, на продају. Начуо сам да ће одређени делови бити коришћени како би се на њима направили базени за растакање отровних рудних материја, који махом бивају довезени из Немачке, како би се овде несметано распадали, далеко од инвеститорских носева. Србија ће постати јаловиште, али за то нам чак и не треба дужебрижни инвеститор… Ето, то је за мене Јаловиште, али постоји и оно друго јаловиште; оно у човеку. Њиме се као аутор бавим.

Чини ми се да кроз одређене приче у збирци провејава, на неки начин, „наслеђено зло“, док кроз друге „зло“ постаје нешто што сами стварамо или смо једноставно бачени у њега. Колико смо ми, заправо, кроз визуру Јаловишта, господари своје судбине? И ко нам онда, ако нисмо, ту судбину кроји?

Ја верујем да на овај или онај начин сваки грех мора бити наплаћен, ако већ није окајан. Одатле и мотиви наслеђеног зла, односно тежине греха. А што се дуже чека, тај дуг постаје већи, а наплата грубља. У другом наведеном случају, одређени срећници имају прилику да се са својом сенком суоче за живота, што је некако великодушније него да сопствено црнило преносимо на потомке. Ту доста помаже терапија, или вера – ако је човек верујући – важно је само стиснути зубе и суочити се. Одлагање функционише све док дан наплате не дође, а онда… Па, са срећом.

Простори попут села, кафане, мочваре, камене пустопољине, па и школе, у твојим причама, представљају места трулежи и поприште распадања ликова. Колико је битна позорница дешавања приликом писања? Колико она покреће причу?

Искрено, позорница је овде битна колико и сами ликови. Половина прича из ове збирке настала је док сам сам пролазио, најчешће пешке, поред простора који су ме дубоко инспирисали. До сада сам приче писао вођен добром иницијалном реченицом, док овде допуштам простору да дише и говори. Важно ми је да локалитет буде један од ликова, колико год да је то могуће. Вештина доброг писања се угледа управо у томе. У оживљавању неживог. Ипак, колико год простор дисао, оно што се налази – или не налази – у њему је оно чега се људи најчешће плаше.

Ако погледамо друштвени аспекат у твојим причама, можемо да видимо да бројни ликови живе у условима екстремног сиромаштва и изолације. Колико је тај социолошки, а можемо рећи и психолошки аспекат, битан за грађене приче и ликова? Да ли у Јаловишту има друштвене критике?

Свакако. За мене је хорор последња истинска побуна унутар књижевности. Наравно, има одличне научне фантастике која критикује боље од сувопарних научних радова, дисертација и политичких чланака, али што се мене тиче – хорор је на првом месту. Као жанр пружа креаторима највише слободе, са минимум правила; инклузиван је и скоро свачије критичко мишљење може бити исказано унутар устаљених или свежих мотива. Питање је колико су људи спремни да загребу, те колико храбрости имају. Верујем да је „ледени брег“ хорор жанра најмистериознији од неколицине сличних, и да је врло привлачан читаоцима – нарочито када је у служби критичара друштвених појава. Такође, он је идеалан начин да се као аутор суочим са стварима које ми дрмају кавез, али да никада не уђем у реон „revenge fantasy-a“. Приватна вендета у прози убија књижевност. Што се сиромаштва и изолације тиче, одрастао сам гледајући болесне алкохоличаре у беспарици, који су махом живели од приче, и за причу. Већина мојих ликова постоји у стварности, али у далеко разблаженој варијанти. Мада, њихова стварност далеко је грубља од сваке фикције.

Где Јаловиште поручује да лежи истинско зло на којем ђаво одмара крила? Да ли је то чудовиште на крају пута, нешто наслеђено од чега не можемо да побегнемо или продукт околности и средине?

Зло је свуда; по мало. У овој збирци људи ће бити суочени са мраком; било својом вољом, потерани кужном судбином или зато што је то воља другог. Тачну локацију зла не знам, зато је толико пријамчиво тражити је у писању. Фасцинантно је где проста идеја може да одведе писца. А, уколико је у питању писац хорор жанра, зло је на свакој станици. Вожња је само предах између два зла. Два лоша. Јаловиште не нуди спасење, и морам признати да сам пречесто немилосрдни џелат својих ликова. Мало ко ту је добио прилику за спасење. Но, опет – спасење је, попут страха, индивидуална ствар.

С обзиром да ти је ово већ друга збирка прича, шта би рекао да ти писање даје што ниједна друга ствар у животу не може?

Иако нисам трагао за идентитетом ушавши у свет списатељства, то се некако природно догодило. Писање је постало мој идентитет, и како сам се постепено ратосиљавао свих ствари које су утицале на учесталост и квалитет писања, схватио сам да је то једна од ретких ствари до којих ми је заправо стало. О мало чему причам са таквим жаром, еланом и ентузијазмом. Престао сам да скупљам аудио-касете, разделио сам инструменте, баталио сам видео-игре, елиминсао сам одређене људе из живота… Све се подредило писању. Нисам се покајао нити једног јединог тренутка. И опет, на крају дана, имам осећај да могу – и да морам – више. Авај, некада је празан Word документ највећа мука. Некада човек једноставно не може да пише. Такве тренутке користим да размишљам о писању. Тако стварам идеје. Оне добре не морам чак ни да запишем. Никада ме не напуштају. Укратко, одговор на питање је – писање ми је дало личност. Или боље речено, обликовало личност; елиминацијом свих осталих личности што носих у себи.

За крај, који су ти списатељски планови за будућност? И шта препоручујеш за читање?

План ми је да одрадим трећу збирку. Да направим својеврсну трилогију пропадања. Враговести – Јаловиште – трећа књига чије име још не желим да откривам. Важно је рећи да приче већ имам, али никада не журим са тим. Селекција прича је важна колико и целокупни процес пост-продукције, да се изразим филмаџијским језиком. То ће се засигурно догодити и то је једино важно. А, након тога – имам вероватно три започета романа, те ће један од њих добити приоритетно место. У мени се бори неколико креатора, па се креативност усмерава по чудном, мени нејасном нахођењу. Свакако, биће то мање-више класична проза Милана Ковачевића, али у дугометражној форми, са дужим загрижајем и већом количином труле реалности сасуте у очи. Оно што такође могу да потврдим јесте да ће романи обиловати декаденцијом, али оном најнижег нивоа, са дна каце. Превише сам времена протраћио управо ту, али очигледно са разлогом, јер ће се многи умрли и они једва живи поново чути, макар кроз слова. А што се тиче читања, тренутно сам на Попи З. Брајт и ту нема грешке, читам роман Изгубљене душе у издању Веселог четвртка. Шта ћу следеће читати, појма немам… Листа за читање је толико претоварена, да сам одавно превазишао ону са прочитаним књигама. Неко ми рече да је живот прекратак за читање свега са тих листа, и нажалост се морам сложити. Томе у прилог говори то што сам почео да одустајем ако ме књига не „ухвати“ у првих стотинак страна… Знам да је грех, али упамтите – живот је превише кратак. Јаловиште се – на моју срећу – чита брзо!