0 0
Read Time:3 Minute, 57 Second

Град, и живот без смисла. Како смрт може бити другачија?

У бежању од осуђујућег погледа заједнице, човек града, одрастао у самоћи, подлеже највећој казни – живи у друштву, на бетону, а да га ниједан члан тог друштва не примећује.

Социолог, Георг Зимел, пише у свом есеју о граду и духовном животу да је готово немогуће пронаћи место где се човек може осетити тако усамљеним као у великом граду. Токвил, долази до сличних запажања, када истиче да усамљеност људе у пустињи далеко мање притиска од усамљености коју доживљавамо међу људима у суморним метрополама.

Протагониста града је одвојени појединац, индивидуа чији начин живота, препознат у науци као индивидуализам, доводи до вечитог „уситњавања“. Слобода није ништа друго до мноштво могућности, која одумире када се срж слободе замени безличним појмом слободе. Одвојени појединац нема јасан животни циљ, самим тим ни разлог да га оствари. Уживање у могућностима постаје циљ по себи. На тај начин, становник града, одвојен од других, у физичком и у духовном смислу, ствара потребу да се покаже посебним, да окружењу представи своју личну јединственост.[1]

Индивидуа града увек у потрази за идентитетом, који јој није дат, стално себе надзире, одржава и мења. Таква особа слободна од ограничења, живи у одсуству ограничења, и тиме сваки свој порив, сматра да може претворити у закон. Зато није ни чудо што врло брзо сваки одвојени појединац доноси одлуку на самоћу, која не захтева пуно обавеза. Све већи број људи живе сами, сматрајући то као ствар личне одлуке. Број старих који живе, а природно, и умиру сами, непрестано расте. Можемо закључити да је Јозеф Шумпетер био у праву, када је у свом делу Капитализам, социјализам и демократија (1943) предвидео да ће породични живот и улога родитељства мање значити у модерним капиталистичким друштвима, и да ће све мањи број људи бити спреман на жртве како би живео у породици. Како он пише: „Те жртве не састоје се само од појединости које улазе у новчани захват, већ обухватају и неограничени губитак удобности, безбрижности и уживања све привлачнијих и разноликијих могућности.“[2]

Човек у граду не може да пусти корен. Бетон не дозвољава. Једино место, за које се издаје прописана дозвола, је градско гробље, на којем преци леже, докле год има новца за закуп гробног места.

Велики град је простор самоће у којем анонимност тежи да се институционализује. Технологије које се данас убрзано развијају, омогућавају људима да, за већину ствари, другог човека никада ни за шта не морају замолити док обављају своје дневне послове. Жеља за приватношћу води нас ка томе да сваки члан домаћинства сматра да треба поседавати своју собу, телефон, телевизор, компјутер и, ако материјална ситуација дозвољава, ауто[3] – да би то, на крају, било зачињено приватним простором, станом. Живот се, на тај начин, заснива на одвајању и уситњавању.

Смрт индивидуе, заборављене у своја четири зида, је нешто, како запажа социолог Норберт Елијас, што се у градској култури скрива. Самоћа самртника, углавном старих људи који су везани за простор у којем обитавају јер не могу превише да се крећу, доводи до изопштења из друштва живих. Призор смрти градски човек не жели да види. Он, неминовно, осети задах смрти из суседног стана и у одређеном тренутку позове надлежне службе да смрад отклоне.

Генерације су осуђене на самотну смрт. У Јапану, самотна смрт постала је социолошки феномен, званичног термина – кодокуши. Око четири хиљаде људи недељно умире тако, трулећи недељама, па и годинама, пре него што их неко пронађе. Начин на који се умире у великом граду је огледало начина на који се живи.[4]

Екстремна изолација старијих Јапанаца је тако честа да се око ње појавила читава индустрија специјализована за чишћење станова у којима се налазе остаци усамљеника.

Лето је најопасније доба. Врућине су несносне, и може се догодити, као у Француској 2003. године, да умре и више од десет хиљада старих особа јер није било никога да им пружи чашу воде.[5]

У Србији самотна смрт старијих људи, и у граду и на селу, наступа углавном од глади.

Овакви примери показују, шпенглеровски речено, јаловост живота градског човека, као и његов метафизички обрт ка смрт, јер последњи човек неће да живи; хоће као појединац, сведен на биолошко преживљавање на бетону, и ништа више од тога. Опстанак породичне лозе га не занима. Само он долази у први план; брига о себи и испуњење сопствених потреба у урбаном мозаику разноликих могућности. Неонске рекламе су свуда око њега, шире илузију бесмртности до тренутка смрти, до истинског отисака друштва у простору, друштва које је изгубило жељу за животом.

[1] Лаш, Фр. Х. Свенсен, Филозофија усамљености, Геопоетика, 2017.

[2] Шумпетер, Јозеф, Капитализам, социјализам и демократија, Плато, 1998.

[3] Лаш, Фр. Х. Свенсен, Филозофија усамљености, Геопоетика, 2017.

[4]https://www.nytimes.com/2017/11/30/world/asia/japan-lonely-deaths-the-end.html?fbclid=IwAR0NkqlGU5D1nhF7dx9H5ABO1Zn8r_U2d-j1hserHbDpczVoooO03s-2rkg

[5] http://www.novipolis.rs/dosije/28180/zemljotres-uelbek.html

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Антонић: Зли Ћира против НВО принцеза
Next post Сима Ћијан – кинески поглед на циклизам историјске динамике

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *