Ентони Константини – Шта ће се десити када Трећи Рим падне? | Центар за културну обнову

Read Time:17 Minute, 6 Second

„Два Рима падоше, а трећи стоји,

и четвртога неће бити“. (Филотеј)

Аутор: Тодор Вулић

У скорашњем чланку под називом Напред – ка Византији, Слободан Антонић елаборира самодржавље и православље као есенцијалне елементе руског националног идентитета, које је у њега уградила Византија. „Украјински рат деловао је као катализатор у лабораторији политичких идеја Русије. Развиле су се нове концепције, а неке старе су обновљене. Међу поново рођеним визијама нашла се и идеја византизма“ (Антонић, 2023).¹Неодвојива од византинизма је и идеологија Трећег Рима, према којој је Москва органска наследница Константинопоља (Другог Рима), као што је Константинопољ настављач Првог Рима. Антонићев на изглед парадоксални наслов Напред – ка Византији погодио је, свесно или не, суштину циклизма историјске динамике, у којој се идући напред (у будућност) иде у ствари уназад (у прошлост). То су знали и антички мудраци попут Лао Цеа: „Основно својство тао-а јесте циклична природа његовог непрекидног кретања и промене. ’Враћање је кретање тао-а’, каже Лао Це, ’и отићи далеко значи вратити се’. Идеја је да све појаве у природи, и оне из физичког света и оне из људских ситуација, показују цикличне обрасце долажења и одлажења” (Цапра, 1989: 123–124).

У наставку Антонић каже: „Током Украјинског рата, о потреби да се на Русију гледа као на савремену Византију, пише и The American Conservative. Аутор Е. Константини прави паралелу између хиљадугодишњег Византијског и петовековног Руског царства (укључив СССР и данашњу Руску Федерацију). Тако, расулу у Византији, током 11. века, одговара хаос у Руском царству, почетком 20. века. Пандан Алексију I Комнину, који је обновио снагу Империје, био је Стаљин, који је ꞌоживео руску царску величинуꞌ. Надаље, западњачко заузеће Цариграда 1204. одговара паду Русије под западну хегемонију 1991. а Михаилу VIII Палеологу, који је ослободио Цариград 1261, обновивши Царство, одговара Владимир Путин. Настављајући ову паралелу, Константини упозорава да је Запад, својевремено, направио далекосежну стратешку грешку. Он је наставио да и после 1261. руши Византију. Западњаци, наиме, вођени краткорочним интересима и похлепом, нису видели да уништењем Византије отварају пут много опаснијем непријатељу – Турцима Османлијама. И управо ће моћно Османско царство, које је заменило слабу Византију, у наредна три века бити главни војни изазивач Западу – који ће га на једвите јаде савладати. Рушећи Русију, из опсесивне жеље да распарча и уништи ово древно царство, упозорава Константини, Запад неопрезно отвара пут далеко погубнијем непријатељу – Кини. Јер, ако се Кина, због западњачке лакомислености у украјинском рату, докопа руских ресурса, каже Константини, САД и Европа ће се наћи лицем у лице с противником кудикамо озбиљнијим но што је данашња Русија“ (Антонић, 2023).¹

Константини о томе дословно пише: „Гледајући пут Другог Рима, може се уочити упадљива сличност са путем који је прешао Трећи Рим. Као и њен православни претходник, Русија је имала дугу и богату историју. […] Совјетски Савез није био нова држава, већ је уместо тога био руски еквивалент византијске рестаурације из времена Комнина […]. Као што су за Византијце нова владајућа сила били Комнини […] за Русе су то били бољшевици који су преузели власт над државним апаратом. Обе ове нове владајуће силе су имале спор почетак и обе су, вероватно, започеле свој прави успон под својим другим „династичким“ вођама, Алексијем I Комнином за Византијце и Јосифом Стаљином за СССР. […] Византијци су тада несумњиво поново стекли статус велике силе (или барем њен еквивалент из раних 1000-их) у свом делу света, а до 1950-их сфера утицаја Совјетског Савеза простирала се преко Евроазије од Берлина до Пекинга. Али, баш као и рестаурација Комнина, брза бољшевичка експанзија убрзо се преокренула. Нешто више од 100 година након што је Алексије I Комнин преузео трон Другог Рима и предузео своја освајања, Византијци су накратко покорени од стране Латинског Запада 1204. Исто тако, бољшевичка ꞌимперијална рестаурацијаꞌ је пала након нешто више од шест деценија пред западним идеолошким снагама крајем 1980-их и почетком 1990-их. Иако Запад није успео буквално да освоји Трећи Рим као Константинопољ, Москвом је током 1990-их управљала администрација Бориса Јељцина, влада која је […] дословно одржана на власти америчким мешањем у [руске] изборе.“ (Константини, 2003).² После подлегања Западу, следили су, и у једном и у другом случају, ослобађања од њега: „први поновним успостављањем Византијског царства под династијом Палеолога, а други у виду [владавине] председника Владимира Путина. Као што су се Палеолози вратили вредностима својих предака, Путинова влада је вратила све симболе некадашње треће римске величине: љубав према отаџбини, православље, понос у историји, неповерење према Западу и поштовање вође, а не стварајући нужно култ личности — све док успева да заиста спречи пад. Путинова Русија покушава да добије територије које је некада контролисала и очајнички се бори да обнови своју бившу сферу утицаја, као што је то учинила Византија Палеолога. Али као и Други Рим, Трећи се суочава са огромним чеоним ветровима: те невоље су на крају биле довољне да ветрови времена одувају Византијце. Хоће ли данас одувати и Русију? А шта ће се десити ако то ураде? Ово су питања са којима се Запад сада мора суочити“ (Константини, 2022).²

Дакле, као што је то и Антонић приметио, Константини уочава историјске аналогије:

између „расула“ византијског 11. века и „хаоса“ с почетка руског 20. века,
између владавине династије Комнина Другим Римом и владавине бољшевика Трећим Римом,
између освајања Цариграда 1204. од стране латинских крсташа и (идеолошког, политичког, економског…) освајања Москве 1991. после пораза у Хладном рату, и на крају
између обнављања ослабљене Византије под Палеолозима и обнављања ослабљене Русије под Путином.

На основу ових аналогија Константини изводи закључак да је крај Русије такорећи пред нама и упозорава Запад да њеним рушењем понавља грешку коју је већ починио рушећи Византију. Сламајући Русију, Запад отвара пут свом далеко опаснијем непријатељу – Кини. Константини примећује да: „Већина спољнополитичких аналитичара, посебно оних либералне интернационалистичке сорте, не би видела ту везу изван историјских случајности. За њих је Трећи Рим, какав је био, завршио када је Руско царство пало 1917. Већина западних аналитичара и креатора политике гледа на тренутно стање ствари у Источној Европи као ништа друго до постсовјетску Русију која чини последњи покушај да враћајући своје бивше територије понови своје комунистичке висине из 1950-их, у време у којем је била јасан владар Евроазије“ (Константини 2022).²

Историјска динамика јесте циклична без обзира на виђење већине „спољнополитичких аналитичара, посебно оних „либералне интернационалистичке сорте“, па аналогије попут Константинијевих нису изузетак већ правило и нужна манифестација тог циклизма. У оквиру те динамике, по стабилним хронолошким распонима поједине историјске периоде сукцесивно смењују њима аналогни периоди, а унутар њих, по истом хронолошком распону, појединачне владавине сукцесивно понављају њима аналогне владавине; аналогне и по трајању и по основним биографским елементима владара. Кључни критеријум који потврђује да аналогије појединих историјских периода нису случајност је стабилна временска ритмика (или хронолошки распон) између њих. Без тог критеријума, препознавање сличности између два историјска периода је често пука спекулација. За илустровање реченог, послужићемо се примерима из историје Првог Рима. У завршници Римске републике опште су познати периоди Првог и Другог тријумвирата (или владавине тројице). По хронолошком распону од 354/55 ± 2 године, тријумвирате понављају Прва и Друга тетрархија (или владавине четворице). Дакле, у овим периодима, уместо уобичајених владавина једног владара, Империјом је истовремено владало више њих, уз поделу владарских домена. Владавина више владарских личности истовремено је ипак само „морфолошка“ аналогија између тријумвирских и тетрахијских периода. Да би та аналогија била и историјски-циклична, мора је потврди стабилан хронолошки распон.

Први тријумвират – Прва тетрархија

60 п. н. е – Почетак првог тријумвирата: Помпеј, Крас, Цезар.

293 – Почетак прве тетрархије: Диоклецијан, Максимијан, Хлор, Галерије.

Међувреме: 354/55 (-1) година.

49 п. н. е – Крај првог тријумвирата.

305 – Крај прве тетрархије.

Међувреме: 354/55 година.

Међутим, речено је да се у оквиру датих периода понављају и аналогне владавине; аналогне не само по њиховом трајању већ и по ритмичности основних биографским елементима владара. Илуструјмо и ово само једним биографско-ритмичким примером. После смрти Гнеја Помпеја, од првих тријумвира, као активни владар остао је само Јулије Цезар; после смрти Констанција Хлора, од првих тетрарха, преостао је само један активни владар, Галерије.

Гај Јулије Цезар – Гај Галерије

100 п. н. е – Рођен Гај Јулије Цезар.

253 – Рођен Гај Галерије.

Међувреме: 354/55 (-1) година.

60 п. н. е – Почетак тријумвирске владавине Гаја Јулија Цезара.

293 – Почетак тетрахијске владавине Гаја Галерија.

Међувреме: 354/55 (-1) година.

48 п. н. е – После смрти Гнеја Помпеја, Јулије Цезар остаје једини

активни владар од првих тријумвира.

306 – После смрти Констанција Хлора, Галерије остаје једини

активни владар од првих тетрарха.

Међувреме: 354/55 година.

44 п. н. е – Крај владавине Гаја Јулија Цезара.

311 – Крај владавине Гаја Галерија.

Међувреме: 354/55 година.

44 п. н. е – Смрт Гаја Јулија Цезара.

311 – Смрт Гаја Галерија.

Међувреме: 354/55 година.

После убиства Јулија Цезара успоставља се Други тријумвират, а после смрти Гаја Галерија успоставља се нова тетрархија.

Други тријумвират – Друга тетрархија

43 п. н. е – Почетак тријумвирата: Антоније, Октавијан и Лепид.

311 – Почетак тетрархије: Максенције, Константин, Лициније, Максимин Даја.

Међувреме: 354/55 година.

30 п. н. е – Крај овог тријумвирата.

324 – Крај ове тетрархије.

Међувреме: 354/55 година.

Као пример аналогних владавина у оквиру ових периода, послужиће биографско-ритмичко двојништво тријумвира Марка Антонија и тетрарха Флавија Лицинија.

Антоније – Лициније

п. н. е. – Рођен Марко Антоније.
– Рођен Флавије Лициније.

Међувреме: 354/55 (-1) година.

п. н. е. – После Цезарове смрти, Антонијев владарски домен је био источни део Империје.
– После Галеријеве смрти, Лицинијев владарски домен је био источни део Империје.

Међувреме: 354/55 година.

У првој фази савладарства, Антоније и Октавијан су сарађивали у борби против политичких противника. У првој фази савладарства, и Лициније је сарађивао са Константином у борби против политичких противника.
Да би савладарство са Октавијаном било учвршћено, Антоније се венчао са Октавијановом сестром Октавијом. Да би савладарство са Константином било учвршћено, и Лициније се венчао са Константиновом сестром Констанцијом.

п. н. е. – Венчање Марка Антонија и Октавијанове сестре Октавије.
– Венчање Флавија Лицинија и Константинове сестре Констанције.

Међувреме: 354/54 (-1) година.

У дргој фази савладарства, Антоније се сукобљава са Октавијаном. У другој фази савладарства и Лициније се сукобљава са Константином.
У том сукобу Антоније је био одсудно потучен од Октавијана у поморској бици код Акцијума. У сукобу са Константина и Лициније је био одсудно потучен у поморској бици код Хелеспонта.

п. н. е. – Поморска битка код Акцијума.
– Поморска битка код Хелеспонта.

Међувреме: 354/55 године.

п. н. е. – Крај владавине Марка Антонија.
– Крај владавине Лицинија.

Међувреме: 354/55 године.

п. н. е. – Смрт Марка Антонија.
– Смрт Лицинија.

Међувреме: 354/55 године.

* * *

Ова понављања саобразних историјских периода, владавина и догађаја по стабилном хронолошком распону је манифестација уређујућег и детерминишућег деловања закона историјског циклизма у историјској еволуцији. Егзактност уочених аналогијама, као што је речено, потврђује или негира стабилан хронолошки распон. Проверимо зато хронолошки распон између Константинијевих аналогија и изведимо закључак о њиховој ваљаности.

Алексијe I Комнин – Лењин и Стаљин

– Почетак владавине Алексија I Комнина.
– Почетак владавине Владимира Уљанова Лењина.

Међувреме: 837/38 (-1) година.

– Крај владавине Алексија I Комнина.
– Крај владавине Јосифа Џугашвилија Стаљина.

Међувреме: 837/38 (-2) година.

– Смрт Алексија I Комнина.
– Смрт Јосифа Џугашвилија Стаљина.

Међувреме: 837/38 (-2) година.

Јован II Комнин – Хрушчов и Брежњев

– Почетак владавине Јована II Комнина.
1953. – Почетак владавине Никите Хрушчова.

Међувреме: 837/38 (-2) година.

– Крај владавине Јована II Комнина.
– Крај владавине Леонида Брежњева.

Међувреме: 837/38 (+1) година.

– Смрт Јована II Комнина.
– Смрт Леонида Брежњева.

Међувреме: 837/38 (+1) година.

Манојло I Комнин – Андропов… Путин

– Почетак владавине Манојла I Комнина.
– Почетак владавине Јурија Андропова.

Међувреме: 837/38 (+1) година.

Око 1154. – ?

– Слом и распад Совјетског Савеза.

Међувреме: 838/39 година.

– Крај владавине Манојла I Комнина.
– Крај трећег председничког мандата Владимира Путина.

Међувреме: 838/39 година.

Ритмичка усаглашеност владавина Комнина, Алексија I и Јована II, са владавинама совјетских властодржаца Лењином, Стаљином, Хрушчовом и Брежњевом наизглед је функционална, па би се могло погрешно закључити да је Константини у праву. Међутим „систем пада“ већ са најзначајнијим од Комнина, Манојлом I. У руском периоду, који по датом хронолошком распону понавља Манојлову владавину (1982 – 2018), лоциране су и последња деценија Совјетског Савеза, и „окупација“ Русије у Јељциново време, али и владавина Владимира Путина који је по Константинију еквивалент првог Палеолога. Да је он у праву, Совјетски Савез је требало да постоји до 2022. (или 837 година од краја Комнина 1185.), Москва би требала да „падне“ под окупацију Запада 2041. (или око 837 година после пада Константинопоља под Латине, а не у време Јељцина), а Владимир Путин би требало да започне владавину тек 2096. (или 837 година после 1259, када почиње владавина првог Палеолога, Михаила VIII). Дакле, Константинијеве аналогије су само спекулативне, јер не садрже ни елементарну егзактност.

* * *

У студији Америка и Рим: империјалне паралеле, Александар Гајић пише: „Поређење између Сједињених Америчких Држава и античког Рима не представља нешто ново: у питању је опште место у јавном и стручном дискурсу већ неколико деценија, још од времена када су, својом тријумфалном улогом и стеченим позицијама по окончању Другог светског рата, Сједињене Државе ‘наследиле’ Британску империју на глобалном трону“ (Гајић, 2019: 7). У наставку, Гајић запажа: „Културолошка условљеност на Западу, која води ка томе да се Рим посматра као ‘империјални прототип’ у односу на који се мери степен ‘империјалности’ свих других историјски важних политичких творевина широко је присутна. Она се, свакако, у знатној мери пресликава и на савремено проналажење паралела између САД као империје данашњице и њеног античког претходника. Можда је баш из тог разлога подужи списак савремених јавних личности и научника који су оберучке прихватили аналогију Рима и Америке. Међу њих спадају појединци попут истакнутог стручњака за међународне односе Џозефа Наја, његовог колеге Чарлса Краутхамера, писца Гора Видала, Тома Волфија, Петера Бендера, историчара Џонатана Фриленда и Најла Фергусона… Списак је веома дуг, готово бескрајан“ (Гајић, 2019: 12).

Дакле, док Западњаци своју Империју виде као империјалног наследника Првог Рима (а многи, како с правом запажа Гајић, то виде), дотле, неки Руси себе виде као империјалног наследника Ромејског царства. Пошто је Ромејско царство надживело Први Рим за цео миленијум, онда је Константинијева брига илузорна, јер ће за толико и Русија надживети ову мрачну Империју неолибералног Запада. Стога би права тема за западне спољнополитиче аналитичаре и теоретичаре (и то не оне „либералне интернационалистичке сорте“ јер они су безнадежно оболели од идеолошког слепила), била – не шта ће се десити кад Трећи Рим падне, већ кад ће пасти и потонути у морске дубине њихова Атлантида?

Извори:

Цапра, Фритјоф: Тао физике, Опус, Београд, 1989.

Гајић, Александар: Америка и Рим – империјалне паралеле. Catene Mundi, Београд, 2019.

1) Слободан Антонић, Напред – ка Византији, 2023.

https://srbin.info/pocetna/aktuelno/slobodan-antonic-napred-ka-vizantiji/

2) Anthony J. Constantini, What Happens When the Third Rome Falls? 2022.

https://www.theamericanconservative.com/what-happens-when-the-third-rome-falls/