0 0
Read Time:13 Minute, 22 Second

Исувише самозадовољна, ЕУ дела као да је њен централни политички циљ да постане

         најудобнији пензионерски дом, а Америка је у центру глобалне пажње, и као оличење

        бољитка и као оличење зла. (Бжежински)

 

 Аутор: Тодор Вулић

       Збигњев Казимјеж Бжежински (1928 – 2017) је био амерички политиколог, геостратег и професор Универзитета Џон Хопкинс, а у периоду од 1977. до 1981. и саветник за националну безбедност председника Џејмса (Џимија) Картера. Познат је по својим геополитичким расправама, и у последњим деценијама сврстао се међу најчитаније и најцитираније ауторе. Међу делима Бжежинског, интересантна је и његова стратешка визија геополитичке будућности, објављена под називом Америка – Кина и судбина света. У њој он покушава да одговори на питања: да ли ће Кина до 2025. престићи Сједињене Државе и постати најача светска сила и какви су сценарији могући ако се то догоди?

У поглављу „Ишчезавање Америчког сна“, Бжежински набраја злослутне показатеље слабљења моћи Сједињених Држава. „Први се односи на раст јавног дуга који постаје неиздржив. […] ꞌФинансијски изгледи су управо апокалиптичниꞌ (Бжежински, 2013: 53). „Друго, амерички напукли финансијски систем. […] Ексцесност, неуравнотеженост и немар америчких инвестиционих банака и трговачких кућа – што је омогућено конгресним неодговорним односом према дерегулацији и финансирању власништва над некретнинама и подстицањем похлепних шпекуланата на Волстриту – узроковали су финансијску кризу 2008. и потом рецесију, наносећи милионске штете економији“ (Бжежински, 2013: 53) „Треће, повећање неједнакости у дохотку удруженом са стагнацијом друштвене мобилности представља дугорочну опасност друштвеном консензусу и демократској стабилности, што су два нужна услова за одржавање делотворне америчке спољне политике. […] Овај тренд лансирао је САД на сам врх глобалног индекса неједнакости у погледу дохотка и богатства, тако да је Америка постала најнеједнакија развијена земља у свету“ (Бжежински, 2013: 54-55). „Четврта америчка слабост је њена национална инфраструктура која је у фази распадања. […] Сама Кина има супербрзе возове на готово 5.000 километара пруга, а САД нема ниједан. Пекиншки и Шангајски аеродроми су, по ефикасности и елеганцији, неколико деценија испред аеродрома у Вашингтону и Њујорку, који у великој мери подсећају на оне у Трећем свету“ (Бжежински, 2013: 57). „Пети амерички проблем је јавност која има мала знања о свету. Неугодна je истина да америчка јавност има алармантно ограничено знање о базичној глобалној географији, текућим догађајима и кључним моментима у светској историји – реалност коју делимично производи њен недовољно добар образовни систем. […] Истраживање из 2006. установило је да […] 88% [младих Американаца] није умело да локализује Авганистан – и то у време скупих америчких војних интервенција у том региону“ (Бжежински, 2013: 58). „Шеста слабост, повезана са петом, јесте амерички у великој мери затворени и пристрасни политички систем  […] тако да је релативно неинформисана јавност рањива на манихејску демагогију. […] Дакле, постојећи амерички систем – високо завистан од финансијских доприноса политичким кампањама – доста је неотпоран на моћ добро обучених, али уско мотивисаних лобија који су у стању да искоришћавају постојећу политичку структуру како би остварили своје циљеве на штету националних интереса. […] ꞌНаша нација је већ дуги период у политичком рату између левице и десницеꞌ“ (Бжежински, 2013: 59).

          Од времена писања ове књиге до данас: амерички јавни дуг је и даље растао; амерички Конгрес је постао још неодговорнији, а похлепа шпекуланата на Волстриту је још већа; богати Американци су све богатији, а сиромашни све сиромашнији; америчка јавност и даље поседује мала знања о свету, и подложна је манихејској демагогији интересних лобија више него икад. Све те слабости тренутног глобалнополитичког хегемона које је Бжежински набројао, не само да у међувремену нису отклоњене, већ нарастају геометријском прогресијом. [Према недавном писању дневног онлајн часописа American Thinker, њихова земља: „се претвара у племенско друштво са колективним сиромаштвом, растућим криминалом, уништеном јужном границом, уништеним уставним нормама и помамном инфлацијом. Дуги низ деценија смо се кретали ка овој ситуацији и сада смо стигли, а питање је и да ли ће Америка постојати 4. јула 2026. или ће тог тренутка бити на ивици распада“]? Као да се потврђује она изрека која каже – када Бог хоће неког да упропасти, прво му памет одузме. Ту америчку памет данас оличава њен актуелни председник, који не само да је веома зао човек, већ је и човек врло проблематичних менталних способности. Међутим, Бжежински, као фанатични поборник америчке геополитичке хегемоније, иако таксативно набраја показатеље њеног евидентног пада, истовремено је веровао у њену ревитализацију. Према њему, иако је неспорно да кинеска моћ показује скоро невероватан тренд раста, она никада неће постати глобални геополитички хегемон. Свргавањем Сједињених Држава са трона господарице света, свет би само ушао у период хаоса и сукоба (пошто је, тренутно, под овом хегемонијом у идиличној и досадној хармонији – зар не)? Ако се то деси, био би то, према Бжежинском, епохални губитак за мир у свету. А где би, опет према њему, у том случају најпре дошло до хаоса и слома тренутног међународног система? Па управо на оним местима где је актуелни хегемон поставио динамит и запалио фитиљ у циљу слабљења и ометања успона потенцијалних конкурената?

           Он каже: „У савременом свету, безбедност једног броја слабијих држава, географски лоцираних до великих регионалних сила, зависи (чак и у одсуству специфичних америчких обавеза према некима од њих) од међународног статуса који оснажује Америка захваљујући својој глобалној хегемонији. Те државе су данас геополитички еквиваленти ꞌнајугроженијих природних врстаꞌ. Њихови моћни суседи почињу да их посматрају као земље које симболизују мрски амерички упад у њихову фактичку или захтевну сферу регионалног утицаја. Према томе, тежња ка агресивном односу према њима рашће сразмерно опадању америчког глобалног статуса“ (Бжежински, 2013: 94-95). Другим речима, Бжежински нам обзнањује следеће: док нам се могло, силеџијски смо упадали у туђе сфере регионалног утицаја инсталирајући квислиншке режиме као смртне непријатеље њиховим најближим суседима – регионалним силама – а ти режими ће, кад нам се не буде могло, постати ꞌнајугроженије природне врстеꞌ јер симболизују мрски амерички упад у туђе двориште и туђу кућу. У ствари, ти режими ништа не симболизују; они јесу фактичке слуге, слепо оруђе и тужни реликти америчког и уопште западног геополитичког дивљања, током којег је амерички дивљи запад пројектован као међународни систем и пренет на цео свет. Мексиканци, који су после северноамеричких Индијанаца били прве жртве тог америчког пројекта „мира и благостања“, сматрају да су Сједињене Државе: „експанзионистичка, територијално незасита сила, безобзирна у тежњи да остваре своје материјалне интересе, империјалистичка у својим амбицијама на међународном плану и лицемерна у својим демократским афектацијама“ (Бжежински, 2013: 46). Овом мексичком опису данас пандемичне америчке империјалне заразе нема се шта одузети, али имало би се још што шта додати. Елем, статус ꞌнајугроженијих природних врстаꞌ, које би по слабљењу америчке хегемоније прошле као што је прошла птица додо на Маурицијусу, Бжежински додељује (гле чуда) бившим совјетским републикама: Грузији, Украјини и Белорусији, затим Тајвану и јужној Кореји, надаље, Авганистану (који више није актуелан јер је у међувремену као угрожена врста нестао), Пакистану и Израелу, а уз Израел и ширем Блиском истоку; дакле, свуда тамо где је та племенита америчка хегемонија „обезбедила трајан и правичан мир“. По свој прилици Бжежински и није погрешио. Демонтажа америчког глобалнополитичког зла се дешава и дешаваће се управо ту где је он упро прстом. Авганистан и Белорусија су прошле године већ скинуте с дневног реда, режим у Украјини се управо демонтира, а ни на демонтажу режима на Тајвану нећемо чекати дуго.

            Историјска паралела Америка – Рим је данас практично постала опште место у анализама геополитичке стварности, и све већи број теоретичара увиђа фрапантне сличности између данашњих Сједињених Држава и Западнг римског царства пред његов пад и нестанак. Наравно, све су то цикличари први запазили и образложили. За разлику од Бжежинског, који је дијагностификовао симптоме америчке империјалне оронулости, али није веровао у њен пад, његов антички претеча Амијан Марцелин (око 330 – око 400) се није дао заварати. Уверен да империја, као друштвени ентитет, пролази кроз исти животни циклус као и сваки други организам, он римску историју дели на више периода. Према Марцелину, Рим је с ратовима у својој непосредној близини прошао кроз фазу детињства, са преласком Алпа и мора – фазу одрастања, у доба својих највећих тријумфа – фазу младости и зрелости, док је у његово време империја већ испољавала све знаке старачке оронулости и блиског краја, иако је она тад још у територијалном смислу била скоро нетакнута. И заиста, само десетак година после његове смрти, Аларих на челу Визигота продире у само срце Римске империје, осваја и до темеља пљачка Рим, успут жарећи и палећи по Апенинском полуострву. Ко зна где ће у блиској будућности, рецимо, десетак година после смрти Бжежинског, неки савремени Аларих продрети жарећи и палећи по империји Запада. Бескомпромисни закон историјског циклизма учи да – све што је у историји настало МОРА и нестати. То важи и за Америчку империју, као што је важило и за њене претходнице.

 

           *    *    *

 

           И јесте исто и исто није,

           старо се време у новом крије. (Светозар Радишић)

 

           У својој песми Увек су кругови владали светом (увек се иста понавља прича. Једино ново у игри сталној, у игри истој – нова су лица), Радишић је у само пет строфа сажео суштину доктрине историјког циклизма. Како се то историја понавља и како је она уједно и нова и није нова; како се то „старо време у новом крије“, показаћемо кроз једну историјску паралелу из наше скорије прошлости:

  • У 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије. За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.
  • У 1941. години нацистичка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
    За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТO-a.
  • У 1941. години вољом нацистичке Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска. За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.
  • У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и Косова, потражило је спас од погрома у окупираној Србији. За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.
  • У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије. За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе, одвоје Косово од Србије.
  • У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора. На крају рата победили су комунисти. За време Милошевићевог председниковања, у јеку рату са спољњим непријатељем, поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора. На крају рата победили су демолиберали.
  • У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело. Своје председниковање Милошевић је завршио у пучу, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.
  • Слободан Милошевић је рођен 1941. године, а умро је 2006, када је Црна Гора вољом Запада одвојена од Србије, као што је и у години његовог рођења нацистичким насиљем одвојена Црна Гора од Србије. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине и живота поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО.

*    *    *

             После ове дигресије вратимо се поново Бжежинском. Евидентно је, да његова стратешка визија болује од истих бољки од којих болују и друга превасходно идеолошка штива демолибералних теоретичара. Бжежински, рецимо, на почетку муку мучи одређујући положај Западне Европе у односу на САД. Он прво каже: „Америчко-совјетски хладни рат довео је до процеса редефинисања атлантског запада, који је био зависан од Америке и отуда под њеном доминацијом“ (Бжежински, 2013: 17). Међутим, већ у следећој реченици он се коригује: „Америка и независни остаци Европе […] постали су геостратешко средиште новорођеног атлантског света“ (Бжежински, 2013: 17). У следећој реченици он поново противречи сам себи: „Рањива од совјетске моћи, Западна Европа је постала готово формално амерички протекторат, а неформално њен економско-финансијски ꞌдепендансꞌ“ (Бжежински, 2013: 18). „Тако је захваљујући уједињеној Европи којом још влада Америка  […] атлантски Запад уочи 21. века био спреман за нову еру глобалне супремације“ (Бжежински, 2013: 18). Да резимирамо: Западна Европа је зависна од Америке и под њеном доминацијом; она је амерички протекторат и економско-финансијска подружница (депенданс), али је истовремено у време хладног рата представљала и једине независне остатке Европе, јер су зависни остаци били под Совјетима. По тој логици, ако ћемо баш да карикирамо – роб је роб ако није амерички, а ако је амерички, онда је он слободан човек, или прецизније, економско-финансијски ꞌдепендансꞌ. С друге стране, Европа је НЕЗАВИСНА, али само док њом ВЛАДА Америка? Англосаксонска логика са примесама пољско-католичког морала (Бжежински је по рођењу Пољак) – је чудо.

            Када је коначно апсолвирао ту своју причу на тему западноевропске зависности-независности, Бжежински се одмах потом саплео о колонијализам, вређајући при том интелигенцију својих читалаца. Никако не желећи да се Американцима ускрати слава у деколонизацији света од пропалих зависно-независних европских колонизатора он каже: „Опредељење Америке [и председника Рузвелта] да ослободи Европу после Другог светског рата није укључивало залагање за обнову колонијалних империја Велике Британије, Француске, Белгије и Португала. Међутим, Рузвелтово принципијелно супростављање колонијализму није га спречило да америчку политику води на такав начин да она стекне лукративну позицију у блискоисточним земљама које су биле главни произвођачи нафте. Рузвелт је 1943. на не тако суптилан начин (дакле, ниво суптилности је у ствари проблем – примедба аутора) саопштио британском амбасадору у САД-у лорду Халифаксу, док му је показивао мапу Блиског истока: ꞌПерсијска нафта је ваша. Ми имамо удео у Ираку и Кувајту. Што се тиче нафте из Саудијске Арабије, она је нашаꞌ. Тако је Америка почела своје болно укључивање у тај регион“ (Бжежински, 2013: 18). И ето, по цену личног бола, Американци су се принципијелно супроставили колонијализму, али тако што су туђа богатства прогласили својим; они су принципијелно против свега онога, за шта су лукративно за; они ослобађају свет од ауторитарних режима уводећи „демократију“, а преко ње инсталирају ауторитарне режиме у њиховој служби јер је и то лукративно; они постоје да би пљачкали, санкционисали, бомбардовали, уништавали и рушили, па опет пљачкали; они лажима засипају јоносферу, да би при свему томе верглали холивудску причу о својој моралној супериорности. Немогуће је не запитати се: за кога се пишу овакве стретешке визије и теоријске студије, у којима Бжежински и њему слични, разбојничку отимачину туђег суптилно називају лукративном политиком? Којим се то математичким незналицама обраћа Бжежински лажирајући чак и процентни рачун, уколико му резултат није по вољи: „На пример, кинеско-афричка трговина се увећала за 100%, са 10 билиона долара у 2000, на 107 билиона долара у 2008.“ (Бжежински, 2013: 87). Од када је то, нешто што је увећано 10,7 пута – увећање од само 100%. Да не би било забуне, то увећање у ствари износи 1.070,00%, али је та цифра ипак превише шокантна за читаоце његове студије са Запада, па зашто је не би мало искориговао. Пошто америчка јавност, како он рече, ионакоима мала знања о свету“, онда је за њу и процентни рачун „шпанско село или португалска бандера“? Гутају они свакакве будалаштине и још траже додатак.

            Да закључимо: теза Бжежинског о хаосу који би настао у свету после 2025. уколико америчка хегемонија буде срушена, је наменска прича која се сервира конзументима западних геостратешких снова и илузија, како у метрополи, тако и по колонијама. Геополитички хаос којим Бжежински прети уколико америчка империја падне, био би у ствари процес враћања света у стање какве-такве нормалности. А за бригу о послеамеричком свету, коју испољавају демолиберални памфлетисти, могло би се рећи – путуј игумане и не брини за манастир.

            

Извори:

Бжежински Збигњев: Америка – Кина и судбина света: стратешка студија. Албатрос Плус, Београд, 2013.

Насловна фотографија: Mandel Ngan/AFP/Getty Images

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Владимир Коларић: Пропаганда као захтев – верујте у отворене лажи
Next post Две стране гвоздене завесе: Рат као могућност раскида Русије са Западом

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *