0 
0 Завршном форум-трибином која се одржала у петак (23.11) у просторијама ОК Клуба на СПЕНС-у завршен је овогодишњи Омладински форум „Ентер“.
Овај догађај трајао је три недеље и заснивао се на три форум-трибине које су организовали Зрно словесности и Центар за културну обнову Археофутура. Омладински форум „ЕНТЕР“ за циљ је има(о) повезивање, ослушкивање потреба и упознавање са погледима и размишљањима младих људи. Форум је конципиран као место за дискусију и сучељавање ставова, где је свако имао прилику да изнесе своје мишљење, али и да чује друго.
На првој форум-трибини (одржаној у среду 07.11.) обрађена је тема: РЈЕЧНИК – ДВЕ СТОТИНЕ ГОДИНА ПОСЛЕ ВУКА.
На другој форум-трибини (одржаној у среду 14.11 ) обрађена је тема: СВЕТ МЛАДИХ – ПОСТМОДЕРНА СТВАРНОСТ.
На трећој форум-трибини (одржаној у петак 23.11) тема дискусије била је: ИДЕОЛОГИЈЕ И МЛАДИ.
Омладински форум „Ентер“ није замишљен као краткорочни пројекат, већ место на коме ће се сваке године окупљати млади људи који имају шта да кажу, а који су заинтересовани да по нешто у међусобној дискусији и науче. У том смислу, Форум ће своју активност наставити и следеће године уз нове теме и надамо се, уз још веће интересовање младих људи. Овогодишњи догађај, имајући у виду да је реч о нечему новом и релативно непознатом широј јавности, имао је високо интересовање младих људи, што само указује на препознату потребу омладине, која у свеопштем бесмислу трага за малим оазама смисла.
Важно је и споменути да је овогодишњим затварањем Форума, удружење Зрно, које је и идејни покретач, али и овогодишњи носилац пројекта, окончало свој рад и предало Археофутури будућу организацију овог пројекта. Удружење Зрно, такође је, за свог наследника одредило Центар за културну обнову Археофутуру.
Тим поводом, председник и оснивач Зрна словесности, Дејан Перишић, изјавио је следеће:
„Удружење Зрно словесности је себи дало задатак да посеје искру националног друштвеног активизма, да буде расадник истог, те да кад то уради сиђе са јавне позорнице јер „зрно које не умре не доноси плода“.
Мислим да смо успели у томе кроз делатност коју смо спроводили. За време свог петогодишњег трајања смо организовали:
Преко сто културних дешавања – књижевних вечери, изложби, трибина, око педесет дечјих радионица, релизовали и учествовали у десетак пројеката, организовали пет ходочашћа нашим светињама или местима страдања нашег народа као што су Јасеновац и Јадовно, неколико десетина породичних излета на којима смо посетили знаметнита места околине Новог Сада и дружили се у природи….Свакако је посебан „пројекат“ био наш клуб, у којем су се већина дешавања и одвијала а који је у правом смислу био место стваралачког сусрета.
Наше удружење је имало два принципа свог деловања. Први је био мале ствари са много љубави а други делимо дарове једни других. По нама ови принципи извиру из солидарности и одговорности. Први принцип је стваралачка одговорност за сопстевено постојање, њиме свако од нас преображава сиву стварност у плаветнило живог живота. Други принцип, би се могао назвати стваралачка солидарност, односно солидарност, изражена кроз пажњу и љубав према стваралштву Другог, јесте мотор организовања друштвеног активизма.
Загревани том у љубављу из Зрна као из инкубатора су произашла нека нова или обновљена стара удружења која сада самостално делују, као што су Радост стварања, Удружење доброваљаца Обилић, Изданак... Са трибине Зрна су се на нашу јавну сцену попели и неки политички аналитичари и други друштвени радници.
Па ипак, посебно издвајамо и као своје наследнике именујемо младе људе који воде Центар за културну обнову Археофутура. Они су преузели само језгро Зрно а то је ентузијазам на поље националног друшштвеног деловања. Наша искра у њима се запалила као пламен, за сада, малог али интензивног дејства, којем од самог настанка опасност долази из два правца. Прва претња је да буде угашен буром гневног беса сорошевског тзв. отвореног ддруштва, а заправо полигона за обуку сурове мондијалистичке фаланге која већ увелико маршира нашим државним, културним и друштвеним институција. Њима смета аутентичност Археофутуре те су је одмах оквалификовали фашистичком и јавно ставили на листу својих непријатеља. Са друге, пак, стране исткушење је теже, иако мање агресивно али зато подмуклије. То је тешки, тмасти и кужни притисак владајућег духа који болује од безвољности, незаинтересованости и неодговорности за јавно деловање.
У борби за остварење своје друштвене мисије упркос овим савременим пошастима нове снаге оличене у Археофутури увек ће имати нашу подршку, пажњу и бригу као и заговор код оних које своје душе греју истом ватром.“
