0 
0 Аутор: Тиосав Пурић
Српске поделе постале су фолклор. Чак је грб Палеолога, последње византијске династије, који краси наш грб, преименован и пренаменован, па тако данас представља гесло српског патриотизма, и поручује да „само слога Србина спасава“. Иако су много пута до данас, у разним епохама дијагностификоване поделе, поставља се питање зашто је код нас овај проблем изражен у запаженој мери, и зашто је постао архетипски тренутак наше националне стварности.
Чини се да је потребно вратити се, ради разумевања свих акутелних парадокса, у време када је српска посебност установљена, у време од пре осам векова. У време првог великог сукоба међу Србима које историја може колико-толико пратити и посведочити изворима. То је време грађанског рата између двојице српских владара, Стефана Првовенчаног (тада великог жупана Стефана) и његовог брата Вукана. Моменат у ком се овај сукоб конституише је питање наследства, дакле питање власти. Ми можемо рећи, са садашњег становишта епохе које је испрана од потребе за било каквим утемељењем, да се то десило пре много времена, али нам право да се у контексту теме бавимо овим проблемом дају две чињенице.
Прва чињеница која нам допушта ову, са актуелним стандардима историографског еснафа потпуно несагласну интелектуалну „акробацију“, произилази из политичких околности, под којима подразумевамо то што се од тренутка Вукановог доласка на престо у Србији, након што је првобитно потукао брата, Србија нашла у званичној интитулацији угарских краљева до 1918. године (Извор: Историја српског народа I, СКЗ, Београд, 1981, стр. 268).
Друга јесте та, што се управо данас чују гласна зазивања и помен онога ко је омогућио помирење зараћених страна 1205. године – Светог Саве (тада монаха Саве), над мироточивим моштима Светог Симеона. Али ово измирење није било потребно услед политичког намиривања, него услед потребе за духовним намиривањем и симболичниим помирењем.
Дакле, у овом, као и у многим каснијим сукобима имамо сукоб једне стране, коју представља тада још увек велики жупан Стефан, који је на престо дошао одлуком свог оца, српског жупана, на таласу једне аутохтоне идеје и домаћих интереса (вероватно због Стефанове женидбе ромесјком принцезом), што представља решење изнађено у оквирима тадашњег политичког система Србије. Са друге стране, имамо оног ко се одметнуо од устројеног система, и на таласу остварења страних интереса одлучио да преиначи читав систем у своју корист, а то је Вукан Немањић. На трећој страни, која је изнад поменутих сукоба, имамо светогорског монаха, и потоњег првог архиепископа српског, Светог Саву (тада још увек само Саву), који је ауторитетом свог порекла, своје духовности, и ауторитетом мироточивих моштију свог оца, помирио двојицу браће. Наравно, не можемо мимоићи ни чињеницу да је у међувремену трајао крвав грађански рат, о коме историјски извори, вероватно у духу етичке стране средњевековне књижевности и историографије, говоре мало.
Бројне поделе, пратиће и потоње сукобе. Увек је преовлађивала, међутим, та аутохтона, домаћа, страна ваге, јер је вага на којој су се одмеравале снаге била српска, тј. оквир је био оквир српске културе, у којој се као гарант духовности, те следствено ауторитета као духовне категорије, налазила Српска православна црква. У хришћанској историографији средњег века, налазимо податно тло за разрешење ових дилема, јер уколико отклонимо интерпретације заната, наилазимо на врло јасну слику, која ако није научно, јесте политички згодна. Наиме, Вуканова одлука, о томе да испружи руку ка угарском краљу Емерику (или обрнуто) нашла је благослов код самог папе Иноћентија, који благосиља Емерика због уклањања Стефана и довођења Вукана на престо, тиме га у контексту ширег сукоба, доводећи на страну Запада (насупрот Ромејском царству, због чега је Стефан и добио од оца престо).
Да ли је ова скица једне краткотрајне епизоде са самог свитања немањићке епохе, згодна за било шта осим за разрађивање пера српских медиевиста?
Рекло би се да јесте. Наиме, интерпретације ове чињенице, иако је средњи век једна епоха другачијег духовног сензибилитета, економских односа, другачијих правила у међународним односима – остају згодне при тумачењу модерних и савремених политичких подела, које се чине непревазилазећим.
У самој бити наших политчиких сукоба налази се онтолошки проблем – проблем саморазумевања. Да ли смо ми способни да сами креирамо своју будућност или не? Један од највећих српских историчара пише следеће: „Свесно се дугорочно руши право народа Балканског полуострва да сами од себе и изнутра својих државних организација могу интегрисати и стабилизовати овај део Европе. Ту је (године 1992. чишћењем српског етичног простора западно од Дрине, прим. аут) заиста ударена коначна граница напора седам векова да ли ће Турци, или Срби, бити нови интегративни фактор на рушевинама византијских покушаја интегрисања балканских Словена“. (Извор: М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Evro-Guinti, Београд, 2010, стр. 20).
Данас ће свако у пренаглашеној жељи за доказивањем месијанског карактера своје памети рећи како је концепт атлантистичког блока вековна чињеница оличена у латинској сентенци, која нам поручује да је лакше управљати завађеним поданицима. И то је истина. Међутим, да ли се може говорити о овој поруци као коначној речи Историје, ако знамо да је српски народ стари народ и да се наше историјско искуство протеже на епохе у којима су владале много перфидније и величанственије империје, него што су то скоројевићке Сједињене Америчке Државе, којима је Велика Британија уступила лиценцу за империјализам, ако је за веровати Најлу Фергусону на реч?
Читава каскада превирања, у модерној епоси, али и под турском или аустријском окупацијом, индукована је претњама да ће се неки страни фактор мешати у наше одлучивање, а још је гласовитији пример коришћења, поштено или непоштено, оптужбе за сарадњу са странцима, у тренуцима политичких прелома. Од Тајне конвенције, преко партизанских оптужби према четницима за колаборацију, закључно са петооктобарским превратом, где се, овога пута, оптужба користила у контра-смеру, као доказ идеолошке чистоте борбе.
Иако јасна линија поделе, ми немамо, као што смо имали у епоси Стефана и Вукана, и касније, све до судбинске 1944. тај свод који би се протезао изнад ових сукоба. Мада, морамо признати да су чак и комунисти били опрезни у поступању са Црквом, и док су јој вадили зубе, нису покушавали да је у потпуности уклоне. Та памет, данас, у епохи постмодерне фали, јер долазимо у парадокс у ком се простор сумње сакрализовао, у ком се секулиразм поистовећује у контексту своје неповредивости са хришћанством Старе Европе, што је све оличено у агенди о људским правима и политичкој коректности, које су идеолошки црвени тепих по ком наступају данашњи империјалисти. Мада је то глобални феномен, српски народ показује да иако ужива у глобалистичким играчкама, не прихвата менталитет савременог човека. Док можемо прихватити чињенице да се након Октобарске револуције у Русији цркве претварају у музеје (што је прелазак од једног ка другом културном моделу), или да се у Енглеској претварају у дискотеке и клубове (што је прелазак од културе ка субкултури и у том смислу процес са малом могућношћу заокрета), отворено је питање зашто „прапорци“ и даље звецкају са српских црквених звоника. У том смислу, није релевантан само српски, него, како је користила Тодорова, појам homo balcanicusa. Дакле, да ли је страној памети могуће да схвати да је једини модел толеранције могућ за Сарајево, онај који прихвата да по западном часовнику, у сасвим различито време виче хоџа са минарета, дрхте звона са православних звоника, и звони са католичких торњева, ако је већ сваки од ових симбола деконтекстуализован и испран од политичких садржаја у земљама из којих странци долазе?
Одатле полази и свест о фаталностима данашњих побуна. Наиме, династичке смене које су подупиране, између осталог и тиме да је постојао тренутак сарадње са странцима, који их је политички депласирао, те политички преврати и уставне реформе у 19. веку – све је то било решавано у оквирима српске културе. Добар литерарни пример овакве ситуације, јесте тренутак у коме Аранђел Исакович одлази у цркву, да би предупредио сукоб са братом и испрао своју савест. Дакле, постојао је оквир.
Зашто помињемо Цркву? Јер ниједна друга институција примерима своје егзистенције није доказала своју вредност на начин на који је то у свом осмовековном трајању дала Црква, најпре доследношћу. То није срећа, него жалост. Управо због тога, САНУ данас може имати председника који отворено заступа признање независности Косова. Овом приликом није згорег позвати се на говоркања по којима ниједан представник друштвено-хуманистичких наука не може бити председник САНУ. Дакле, овде не говоримо о личним ауторитетима, него о институционалним оквирима. И упорно позивање на оснаживање институција, код многих заговорника, говори о решавању проблема са институцијама на начин на који је то решено са САНУ, која је најпре Меморандумом сатанизована и идеолошки испрала предстојећи поступак у мантри империјалистичке догме, да би данас била сведена на меру која одговара несрпским интересима.
А институционални оквири који подупиру идеју о потреби за страним мешањем у домаће послове, које опет на посредан или непосредан начин афирмишу становишта која су у тренуцима зрелости артикулисали Латинка Перовић или Радомир Константиновић, дајући идеолошки ореол својим схватањима управо у правцу супротном од оног који износи Екмечић о историјској потврди државотворности Срба – дакле такви институционални оквири, не да постоје, него цветају, са све припадајућим вредносним категоријама, које су под идеолошком мантром двоје гуруа фамозне Друге Србије, усмерене да иду против атрибута онога што данас сматрамо српском културом. Треба изразити сумњу у то да су такве интитуције најпре невладине организације. То опет говори о политичком опортунизму. Док са једне стране имамо чињеницу да нпр. са места омбудсмана једна личност прелети у политички зенит „грађанске“ опозиције, која представља милитантне одреде импeријалистичке догматике, чиме се доказује да нису само невладине организације несрпске, са друге стране, многи који и данас са националних становишта изузимају критику појединих владиних инстанци, инстистирајући на невладним организацијама, остављају себи простор за пружање руку од стране истих тих власти, које су мање више такве какве су од 1918/1945.
Чињеница је да се у нашој култури остварује потпуно искључив oднос између атрибута западњачког надирања, које устрајава у својим намерама упркос нашим често неоснованим одушевљењима успоном суверенистичких страна и надом у преврат унутар самог центра глобалних збивања (за шта најаве постоје, али су далеко од изгледа да се ускоро десе), и атрибута српске националне културе, онога што је Црњански називао „ошртим цртама чистог лика нашег народа“. Само ретки и најодговорнији говоре о ономе што је један други мост изнад те поделе, који постоји мимо Цркве, о ликовима налик Доситеју Обрадовићу, Јовану Скерлићу и другима, али је руку на срце, проблем таквог поступка у чињеници да су они коришћени од стране комунистичког идеолошког апарата да ублажи евентуални српски отпор. Тиме су они постали неприхватљиви великом делу нашег националног бића, које не види никакву разлику између многобројних противника српске идеје и државотворности, на шта нарочито треба обратити пажњу у погледу идеолошког и логичног следа од Доситеја и заговорника секуларне и просветитељске струје, преко апологета титоизма, до њиховог коначног цветања у нимбусу случајног српства, данас (али треба имати и у виду да су посебне заслуге и евенутална штетност сваког од поменутих субјекта за српску културу, драстично различите од случаја до случаја). И у ширем европском контексту, постоји још један оштри контраст, између франкофилских следбеника Русоа и Волтера, и многобројних аустромарксиста потоње епохе који су читали Карла Кауцког, држали Крлежу за пророка и завршили на позицијима Латинке Перовић, што може само да цвета и постоји у савезу док су и у Паризу и у Берлину Дизниленди главне туристичке атракције.
У контексту свега наведеног, једино је Црква та која може довести до помирења. Под претпоставком да помирења има, јер помирење мора рачунати на добру вољу гледе националног интереса, чега је постојање упитно код многих припадника тзв. Друге Србије. У том случају последња насловница Недељника, имајући у виду њен контекст, треба да гласи „Прва сеоба случајних Срба“, чиме они остварују своју културну егзистенцију на овом свету у пуном смислу. Питање за националисте треба да буде, да ли су спремни на помирења међу собом, и хоће ли се, туђем оку неприметне, разлике, оставити по страни. Једини свод под којим се то може десити јесте, као почетак и исходиште свих политичких процеса, култура, а у оквиру српске културе, једина институција са ауторитетом и капацитетима, од 1205. године, очигледно је – Српска православна црква.
Коначно, разлог због ког је све ово описано, почива у следећем. Под патронатом несумњиве политичке проницљивости председника Србије, дешава се цветање обе крајности. Док се са једне стране у Београду врши припрема европске „Параде поноса“ за 2022, на другој страни се спрема величанствени споменик Стефану Немањи. То што огромне масе народа у ову поделу нису укључене не треба да завара. Присуство Збораша и комуниста, пред Други светски рат, у Србији, било је једнако маргинално, па је довело до чега је довело. Стварају се у култури центри, нарочито због питања Косова и Метохије, који су способни да индукују културолошке и цивилизацијске сукобе дуж давно устаљених раседа, и који ће се несумњиво реперкутовати у политичким аренама. Под тепихом ври. Наравно, постмодерна, лишена својих садржаја аутентичности, неће омогућити сукобе који ће довести до жртава, али може створити нестабилност која ће трајно онемогућити промишљано кретање српског друштва и државе кроз време, трансисторијски. И припремиће барјаке, који ће бити спремни да у тренуцима евентуалног ширег сукоба буду стављени у строј иза неких туђих застава, уместо да сви буду под једним на ком се налази мото да „само слога Србина спасава“.
