0 
0 
[quote_box_right]Суд историје о побеђенима је суров, он не опрашта онима који нису победили. Ако у једном народу, само дефетизам и нада, постану доминантна осећања, односно ако таква осећања надвладају жељу за борбом и пре свега жељу за победом, онда је такав народ јако близу сопственог нестанка.[/quote_box_right]
У времену, када на славне и победничке дане сећања избледе, када нестану живи сведоци једне епохе који су у својим причама оживљававали догађаје и када нема нових победа да вежу континуитет са „старом славом“, тада, у таквом времену, један од подсетника на славну прошлост једног народа јесу споменици. Они, углавном камени, мермерни, метални, златни и сјајни који често са „висине“ посматрају нове савремене генерације које сада безбрижно и често несвесно пролазе поред горостаса историје, оних чија је бесмртност управо везана за сећање тих истих њихових савременика који поред њих шетају и оних који ће тек шетати.
Један од споменика српске славне историје који дневно посети више од 5.000 туриста, који је најфотографисанији и најпопуларнији београдски споменик је споменик Победнику. Победник је назив за тријумфални споменик који је подигнут 1928. године на Горњем граду Београдске тврђаве. Споменик је подигнут у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Међутим, споменик не обележава „само“ ту славу. Он је пре свега био замишљен да буде подигнут и у славу коначне победе над Турцима у Првом балканском рату. Прве идеје о подизању споменика потичу још из 1912. године. Дакле, Победник носи и славу победе над Турцима 1912. године и славу пробоја Солунског фронта 1918. године.
Зашто смо баш као пример узели споменик Победнику? Постоји неколико разлога за то који ће нам послужити као историјска лекција и који стоје у супротности са данашњим догађајима.
Први разлог је тај што споменик подсећа на два важна већ споменута догађаја 1912. и 1918. године. Два догађаја који су показали да је васкрс Србије могућ. Васкрс Србије, на ослобођеном Косову и Метохији 1912. године, када се у офанзиви српске војске, после више од четири века завијорила српска застава у царском граду Призрену 30. октобра. Тада се остварило нешто можда незамисливо генерацијама које су до тада живеле и умирале под окупацијом.
Такође, васкрс окупиране Србије 1918. године, дошао је преко Солунског фронта. Дошао је после трогодишње окупације Србије, после мучног, дугог повлачења преко Албаније, после Плаве гробнице, после Вида и Крфа. Васкрсла је српска војска, васкрсао је српски народ, још једном потврдивши да са правом носи епитет јединог државотворног народа на Балкану.
У ова два догађаја можемо видети величину и храброст наших предака, њихов надљудски напор који заслужује сву славу коју са правом носе. Они су бесмртни, уписани златним словима у историју, из простог разлога-зато што су Победници.
Управо се у тој речи, односно у самом називу споменика налази други разлог зашто смо баш њега узели у разматрање.
Од почетка писане историје, од првих митова, победник у било ком надметању је увек уписиван златним словима и подизан у ранг божанства. Победник у рату је диктирао своју вољу и односио сву славу и част у историји. Поражени су били ту, ето, само да увеличају славу коју oн носи. О Победнику су се спевале песме, у његову част се клицало, а потомци су га славили. Јер Победник, једини има право на славу, поражени имају право само на оправдања. Тако је и данас.
Иако живимо у свету лажне једнакости и емпатије. Шарених лажи, права и шанси за све. Миту о светском миру и једнаким друштвима. Испод шарене површине ми и даље (најбруталније до сада) живимо у свету где само Победник диктира услове побеђеном. Испод свих шарених лажи, неписани древни закон о свим правима које Победник има над побеђеним и те како још увек живи и живеће док је људског рода.
Данас у Србији ми тога, у огромној мери, нисмо свесни. Верујући у бајку о светској правди, помоћи од виших сила, или спасу од стране друге самилосне државе, ми се препуштамо сањарењу. У тим нашим колективним сновима ми се у ствари надамо да ће неко завршити посао уместо нас. Да ћемо ето неким чудом добити прилику да учествујемо у гозби победника а да сами нисмо победници. Надамо се да ћемо моралистичким судовима замолити историју да нас поштеди. То се никада неће догодити. Управо из једноставног разлога зато што је историја, само историја победника.
Суд историје о побеђенима је суров, он не опрашта онима који нису победили. Ако у једном народу, само дефетизам и нада, постану доминантна осећања, односно ако таква осећања надвладају жељу за борбом и пре свега жељу за победом, онда је такав народ јако близу сопственог нестанка.
Нема ничег горег од веровања у туђе доброчинство (ма чије то доброчинство било) и од надања да ће то доброчинство бити веће од незаинтересованости за сопствену судбину.
Показатељи све већег дефетистичког духа у нашем народу су бројни. У последње време поста ли смо много (квази)побожни па се уместо у сопствени напор уздамо у Божија чуда. Међутим, неће ни Бог помоћи онима који сами себи не помогну. Такви су Га недостојни и не заслужују Његову помоћ. Бог помаже тамо где види вољу и труд. Он је тамо где гори пламен живота и борбе за победом. Зато, данас, треба схватити да ако не желимо да нас ветар историје одува у заборав, морамо почети да побеђујемо. Али не у лажним и туђим победама, оних, са којима се заваравамо данас. Већ истинских победа, управо оних који су чинили наши преци. Сетимо се 1912. и 1918. године, сетимо се тих Победа. Оне су и те како могуће и данас, али да би до њих дошло, победимо прво себе. Победимо сопствену сујету, лењост, дефетизам, незаинтересованост, малодушност, утрнулост, поспаност и постанимо достојни наших предака, постанимо достојни сопствене историје и нека онај споменик са почетка приче не остане усамљен пример, постанимо и ми Победници!
Текст је првобитно објављен у штампаном и дигиталном издању часописа Искра:
http://www.novo-videlo.com/wp-content/uploads/iskra/iskra1256.pdf
