0 
0 Аутор: Горан Миловановић
Питање комуникације људи модерног времена нисам случајно насловио овим контрапунктним полазиштем.
Старословенска реч „глагољати“ носи звучност лакоће али и значење говорења као нечега што у себи садржи радњу (глаголjање) односно носи назнаку упућености на смисленост дате активности. Да би смисленост говорења постојала потребно је да постоји смисаоност бића које произноси ту смисленост. Бесмислено биће које нема кординате вредности и развоја не може садржати исту, и коначно не може бити личност, као неко ко влада својим доживљајима и ко је истински, с мером аутентичности односан са другим бићима и потенцијалним личностима. Брбљање пак у себи нема садржаја, јер нема извора. Оно носи процеп, откаченост језика од бића и према томе има неслућене токове и размере (никад размене), и не зна за меру. Брбљање не може да те чује. У свом највећем достигнућу позајима облике и форме, трансформације и замке, продукте времена, актуелна опонашања, софизме, наслеђене и истрошене таутологије, којим се служи да оправда немогућност испуњености и присуства. Та празнина подлога је за даљу производњу сваке врсте манипулативности што у трпном- пасивном, а тако исто у активном- напаствујућем облику. Тако је тај круг самозаваравања спреман да ствара сваку лаж и да се понаша потпуно неутрално у односу на сваку истину изван игре его убеђења. Треба разликовати неформални језик лишен било какве строгости, који је производ спонтаности испољавања, луденса и непретенциозности а који је притом размењив. Насупрот тој мекоћи намере брбљање се у својој глади брани сопственом варком, и иде смером умножења те датости. Видимо, човека одређује сам језик. Преко језика он постаје оно што постаје испуњавајући речи. „И рече, и би тако.“ Или ништа не постаје јер је његов субјект неуцеловљен, нестваралачки, језик неиманентан сопству.
Парадигматичан је мит о Вавилонској кули као простору неспоразума и многојезичности где свако прича сам за себе и нико никог не разуме. У теолошком захвату узрок тог неспоразума јесте искривљеност људске природе саможивошћу, самољубљем или тачније речено гордошћу. Невиђење Другог као подједнако важног. Не кроз шаблон него кроз лице. А гордост сликовито и можемо представити као саможивост, ограђеност, тврђавицу, кулу где свако остаје унутар себе. Подједнаке су крајности изолација, као говор за себе и ћеретање као говор за све.
У ери модерности као апологији заборава, илити постмодерном симулакрумском небићу растргнутом путоказима реклама изван чега услед свеколике помућености и обузетости потребама да се одговори на предлог исте, сваки други особни знак не бива опажен. Тако долазимо до тога да савремени човек у питомости и прилагођености савремено изложеном знаку, бива странац сваком извору аутентичне могућности. Сваки пак онај ко се не ушушкава у предметност доминантне савремености, од исте свести те доминанте наравно бива неприхваћен јер квари слику постојеће констaлације која се назива укљученост у ток времена. Самим тим, прети се колебљивом појединцу укључивањем у оно што заправо јесте искљученост од самоосвешћења и самоосмишљавања. У тој инверзији нашости масе, повезаност не нестаје на нивоу појединачно-личносне самосвојности, већ се то чини на нивоу једне општости плаћањем улазнице која кошта колико губитак себе. Поставља се питање повезаности. Простор истинске комуникације бива онемогућен онима који су својом куповином улазнице изгубили потентност симболичности која није ништа друго него напор уложен у култивисање индивидуалности, у свевременост културе и духовности са могућношћу исијавања, препознавања и дељеља са Другим, у својој креативно-слободној прецизности. Термин социјализација који звучи подједнако опоро и штуро као да сам носи у себи поништавање, сведен је на присуствовање у небивању. Цео развојни или тзв. билдунгс пут једног човека у постојећем систему данас као да води усавршавању управо томе. Усавршавању сналажења, тражењу позиције, каријере, прилагодљивости општем обрасцу као јединих мера успелости. Јер управо ти то даје могућност на испуњење поменутих потреба и могућност стицања важности, вредности и прихватања од оних који држе позиције јавне или прећутне, а у оба случаја лажне моћи. Права моћ произилази једино из квалитета личног се, моћи која је довољна себи у својој способности и нема потребу истицања и овладавања другим. Прва, неистинита, ствара један зачаран круг где се бива опасно поиграно са човеком. Друга бива угрожена да опстане. Сликовито речено, мајмуни у кавезу који грицкају нокте и играју се бананом, смејући се сваком другом ко то исто не ради. Толико је тај смех гласан, грохотан и масован да је постао полиграф истине и припадања.
Асоцијација на с почетка поменуто глагољање даље је проширење асоцијативности на осниваче древног писма (Глагољице), древних знакова ствараних на ползу просветљења. Ћирило и Методије својим подвигом и мисијом, учили су човека да кроз учење и образовање заправо престане бити роб, да је подвиг овладавања знацима подвиг у смеру буђења којим се постаје слободно биће. Описмењавање се могло преводити и као просветљење. Не експлатација знака. Тако велика браћa мислећи себе остављају кроз знаке мисао у тежњи великој мисији. И како то једном др Александар Петровић рече говорећи о словенском језику у односу на модерну претензију истрошености: „писмо одвојено од духа сведено на корист саморазумевања постаје технологија. А технологија је радост ничега и радост ничему. „ Где нам је дакле присуство? Лишени смо га остајањем на нивоу мајмуна-банане, мајмуна-иконица који кликће изгубивши језик да се испољи из себе, и прихвати у себе. Да чује, а не да се изгуби и поништи у слици која је као врста хиперлинка за експоненцију одвајања и самоудаљавања.
Остати сведочитељ својства и личности могуће је само у разликовању, а никако у поистовећењу које нуди површна психологија изједначавајући поставком да је све само једно могуће уверење не видевши да тиме стаје на страну непрепознавања, неразликовања али тобожње толеранције која служи као платформа трпељивости у неупознавању. Зато говори да бих те видео. Али не можеш само ти да говориш. Потребно је и ја да говорим да бих видео тебе. А да би било ко проговорио, потребно је да се зађе иза слоја видљивог, испод слоја времена – идеолошког, изнад навике тражењем димензија. Живећи без културе, живећи у једном слоју времена значи остати заробљен у једну димензију и само на укључујуће-искључујућем односу и схватањима. Потенцијал човека то превазилази, а до њега треба долазити јер се његова тродимензионалност непрестано закопава. Лалићевски речено помера се средиште, те све оно што је у једном тренутку времена значило човека и његову вредност, у другом бива непрепознато и затрпано. Бива страно. А ми јесмо изградиви и осмишљени само у целокупном полазишту, у распону од пре до сада. Видети – разгртати непостојеће сада и рестаурирати палимсест прошлог. Цео напор је да се врати померено средиште, да се речено језиком истог писца не одвоји плод од петељке. Јер неће очигледно бити лепши језик љубави оним који њену надвременост буду обневидели јер су глагољање заменули интригом брбљања које нема снагу да је роди.
Остаје, долазити до језика а тиме и до извора, или прва реченица можда и највећег романа 20. века, Човек без особина – из чега на помена вредан начин ништа не остаје.
