Љубиша Маленица: Војни рок као друштвени механизам вишеструког утицаја

Read Time:35 Minute, 1 Second

Почетком фебруара, министар одбране Небојша Стефановић је изјавио да ће одлука о враћању обавезног служења војнога рока бити донесена до септембра или октобра ове године. Неколико дана након тога, Министарство одбране је иступило у јавност са информацијом да су у току припреме за увођење предмета „Основе система одбране Републике Србије“ који ће бити факултативнога типа те ће се спроводити у трећем и четвртом разреду средње школе.[1]

Недуго након изјаве министра Стефановића, огласило се и Министарство просвјете са обавјештењем које негира увођење новога предмета те истиче да у образовном програму Србије од школске 2018/2019. већ постоји програм, састављен од четири годишња часа у току којих се обрађује једанаест тема те се ученици могу упознати са дужностима и улози Војске Србије.[2][3][4]

Да ли се министру случајно поткрала грешка или се пак кроз ову неозбиљност може посматрати читава тема обавезног служења војнога рока остаје да се види, но са сигурношћу можемо рећи да је поновно покретање овога питања у српској јавности произвело значајан број коментара.

Предсједник Србије, Александар Вучић, је приликом разговора на ову тему истакао да „ћемо тиме подићи нека мјеста, демографске центре. У тим мјестима бисмо подизали или обнављали касарне, гдје би свака врста економске активности допринела даљем економском развоју тих мјеста. А тај потез би значајно унаприједио и нашу борбену готовост“.[5]

С обзиром да су се наводи о поновном служењу војнога рока појавили у периоду када и вијест везана за закон о истосполним заједницама није немогуће да је питање војнога рока само покушај скретања пажње јавности.

Ипак, расправа о питању војнога рока није ограничена само на простор Србије. Половином прошле године слична расправа је вођена и у Њемачкој. Наиме, министар одбране Њемачке Ангрет Крамп-Каренбауер је најавила нову добровољну службу у њемачкој војсци под називом „Твоја година за Њемачку“. У току првих шест мјесеци добровољци би прошли кроз основну војну овуку коју би пратило распоређивање у резервне службе, у трајању од пола године.[6]

Јенс Туро, новинар Дојче Велеа на енглеском, позивајући се на сопствено искуство служења војнога рока, истиче да су он и остали регрути његове генерације „сви имали осјећај сазрелости и оспособљености за излазак у свијет након тога периода. Регрути у Бундесверу су онемогућавали да професионални официри постану отуђени, док су ону који су добровољно служили у цивилном сектору одрађивали битан посао. Обавезна војна служба неће спријечити настанак крајње десничарског екстремизма у изолованим специјалним јединицама, каква је КСК, но идеја да млади људи учине нешто за своју земљу прије него ли започну сопствене индивидуалне каријере сада је важнија него икад“.[7]

Сам министар Крамп-Каренбауер је истакла како је сврха „шема као што је ова да послужи као љепило које ће сачувати јединство друштва у тешким временима“.[8]

Њемачка већ дуже времена слови у неким круговима српске елите као узор који би Србија требало да прати, иако у тој улози није усамљена. Швајцарска, генерално гледано из перспективе Балкана, не само Србије, представља се као уређена и развијена земља. С обзиром да је поређење двају земаља увијек незахвалан подухват прожет сложеним односима унтуар двије различите заједнице, различитим историјским искуством те културним обрасцима, може се поставити питање вриједи ли сугерисати једном друштву да се трансформише у друго.

Ипак, за потребе овога текста, с обзиром да либерално настројене струје то често чине, претпоставимо да Србија треба прихватити Швајцарске норме и културне шаблоне. Ако је већ тако, онда би служење обавезног војнога рока морали прихватити као израз напреднога друштва јер управо Швајцарска и даље регрутује и обучава младиће за улогу војника.[9]

Приликом расправе о потпуном укидању војске, поводом чега је у Швајцарској било организовано и гласање 26. новембра 1989. тадашња влада у Цириху је истакла како „Швајцарска нема војску, Швајцарска јесте војска…Одбрана земље је саставни дио националног идентитета и сваки мушкарац са Швајцарским пасошем мора дати свој допринос“.[10]

Служење војнога рока, које је добровољно само за жене, може бити обављено у оквиру швајцарске војске или пак унутар јединица цивилне заштите. Они који се одлуче за службу у цивилној заштити су обавезни плаћати порез на изузеће, што јасно указује да власти Швајцарске желе мушкарце који су прошли стварну војну обуку те који су на тај начин оспособљени за службу у војним јединицама од којих се очекује способност ступања у борбене операције. Штавише, ово се могло уочити током 2019. године када су швајцарске власти подржале осам нових мјера чија основна сврха је умањити број особа које се одлучују за службу у цивилној заштити или чисту цивилну службу те повећати привлачност војне службе.[11]

У контексту расправе о служењу војнога рока у Србији, постоје они који истичу могуће негативне посљедице његовога поновног увођења. Приликом интервуја за телевизију Њузмакс Адриа, извршни директор Савјета за стратешке политике, Никола Лунић је истакао „да би увођење обавезнога служења војнога рока додатно повећало исељавање младих из Србије и да би војна обука треба да буде на добровољној основи“.[12] Служећи се подацима ОЕБС-а, Лунић истиче да је у периоду од двадесет година више од 650.000 становника напустило Србију, док према истраживању фондације Фридрих Еберт више од 70% младих жели да напусти земљу.

Као што сам господин Лунић истиче, нама је неопходно „да мислимо како да опстанемо као нација“,[13] но питање војнога рока се мора рјешавати истовремено са осталим питањима која данас слове као проблематична за српско друштво. Проблем, који из перспективе аутора, лежи у начину посматрања војнога рока од стране господина Лунића јесте његова ограниченост. Лунић посматра питање обавезног служења војнога рока из перспективе економских околности те питања права појединаца, да ли желе или не служити војни рок.

Из раније наведеног примјера Швајцарске можемо уочити да питање војне обуке није у толикој мјери повезано са питањем економских околности. Нема потребе говорити о степену економског развоја и животног стандарда Швајцарске, но ако је већ питање економске сигурности рјешено, за претпоставити је да би становништво било склоније служењу војнога рока с циљем очувања система који им је побољшао животе. Као што се могло уочити, то није био случај. Лоша економска ситуација не може бити разлог томе, те се извор оваквога понашања мора потражити другдје.

Исти Лунић на другом мјесту истиче да „смо емотивно заглављени у последицама неразумевања глобалног контекста пре 20 година, уместо да сагледавамо и дефинишемо стратегије и визије за наредних 20 година…будућност мора да обезбеди победе кроз поверење у региону, поузданост спољнополитичких односа и предвидљивост безбедносних изазова. Нажалост, унапређење оперативних способности ВС без оправданих геостратешких разлога изазваће управо супротан ефекат, који лако може да постане основа за наше будуће поразе“.[14]

Занимљиве су опаске господина Лунића, и поред помало забрињавајућег дефетизма и наратива о поразима, иако аутору није најјасније које поразе Лунић спомиње. Република Српска није настала као производ пораза, нити је у тријумфу чизма страног војника крочила на српско тло током свих 87 дана рата за Космет. Шта се десило када је оружје утихнуло је прича за себе и генерално гледано, дешавања у току и након ратова у којима је нестала Југославија су много комплекснија од просте дихотомије побједа-пораз.

Ипак, има одређене логике у Лунићевим наводима, посебно када спомиње неразумјевање глобалног контекста, но као што смо могли уочити из недавног прилива становника осталих балканских држава у Србију зарад вакцинације, нису Срби ти који су и даље заробљени у дешавањима од прије двадесет до тридесет година. Глобални контекст се заиста промјенио. Русија и Кина су у далеко повољнијој позицији него ли прије 20 година, евроазијске нације се консолидују, економски мотор свијета се сели на Исток док Запад улази, што је већ сада јасно видљиво, у период кризе. По логици самога господина Лунића, било би неразумно за Србију да се у разматрањима сопствене будућности води лошим методама западних земаља.

Када господин Лунић говори о повјерењу у региону, стиче се утисак да је он дуже времена био одсутан те да није упознат са дешавањима која су обиљежила посљедње три деценије. Како Србија може имати повјерења у своје комшије након што је Бугарска минирала Јужни ток зарад интереса Брисела, иако би дотични гасовод био од изузетне користи како Србији тако и Бугарској? Приликом рата за Косово, Албанија није имала никаквих проблема да подржи нарушавање норми међународнога права из искључиво себичних порива. Муслимански и хрватски лидери у Босни и Херцеговини већ три деценије не престају да понављају пропагандне мантре о агресији и геноциду, упркос свим доказима у супротно. Хрватска слави своје усташке „хероје“ и прославља етничко чишћење Срба као један од највећих празника у години. Господин Лунић по свему судећи не разумије, што изненађује, да је за сарадњу потребно двоје, а лекције из посљедњих тридесет година јасно указују да Србија, у већини случајева, нема с ким сарађивати у своме окружењу.

Постоје и они који доводе служење војнога рока у питање користећи се разликом између војника професионалаца и војника резервиста, те исправно примјећеном разликом у степену њихове обуке, способности савладавања војних задатака, те баратања како личним наоружањем тако и сложенијим оружаним системима.

У своме чланку за Ал-Џазиру на српском језику Ненад Кулачин полази од овога аргумента те износи мишљење да је војни рок „превазиђен облик функционисања одбране земље. Нарочито ако се има у виду напредак и модернизација војнога наоружања. Не воде се више ратови по рововима, бацањем бомби по непријатељским бункерима. Ратови све више личе на монструозне видеоигре са џојстицима, а то је и скупа опрема и скупа обука…Уместо тога, Србији је потребна права професионална војска, са тачно одређеним знањима и задацима. Нема бољег војника од професионалног војника, али он мора да буде обучен, оспособљен и, пре свега, адекватно плаћен, а не да спаја крај са крајем. Када би се такав систем у војсци успоставио, не би било разлога да се брине о евентуалном нападу на Србију“.[15]

Иако постоји дио текста са којим се свакако требамо и можемо сложити, а то је да економски услови и надокнаде војних лица буду одраз изузетно битне улоге коју они испуњавају у друштву, двије кључне тврдње господина Кулачина, превазиђеност војног рока као система одбране земље те супериорност професионалног војника, су далеко од записаних у камену, како из перспективе историјског искуства, тако и из поука савремених сукоба који су се одвијали у високотехнолошком окружењу какве он описује.

Историја је богата биткама у којима добровољци, или пак мање професионалне војне снаге, односе побједу над, иначе, далеко боље опремљеним и обученим армијама. Међу најупечатљивијим примјерима, како због обима уништења људства тако и због бруталности саме битке, истиче се Теутобуршка битка у којој су германска племена до ногу потукла и потпуно уништила три римске легије, војне јединице које су у тренутку своје пропасти спадале међу најспособније и најпрофесионалније борбене формације.

Штавише, и сам Рим је у период Републике био окарактерисан војним снагама које су биле састављене од регрута који су сачињавали армије изнова подизане сваке године или пак у случају великих ратова. Управо овакво уређење римске војске, засновано на регрутима из широке популационе базе, је омогућило Републици да преживи један од најтежих сукоба у својој историји, Други пунски рат. Према процјенама историчара, у рату против Ханибала Римљани су изгубили више од 300.000 војника, првествено у три највећа пораза, код Требије, Тразименског језера и Кане.

Да су римске трупе, сплетом околности, у томе тренутку биле засноване на принципу професионализма, Рим би, када се узме у обзир ток рата, врло брзо остао без војних формација способних да се одупру Картагињанима. Чињеница да је војска била заснована на регрутима омогућила је Римљанима да заснују нове армије, чак и након катастрофалних пораза као што је онај код Кане. Римски војник из периода пунских ратова није био нити опремљен нити обучен као онај из времена ранога царства, но ипак је био довољно способан да очува стабилност Римске републике и осигура побједу чак и у поражавајућим околностима Другога пунског рата.

Византија, као наслиједник Рима, је од вјечнога града преузела војна достигнућа и умјеће, дајући им карактеристике које су одговарале времену и простору у којем је Цариград постојао и дјеловао. За потребе нашега рада случај Византије је занимљиву због развоја војнога система одбране који је почивао на слоју слободних сељака које нису задовољавали карактеристике професионалних војника, но опет су више од три стотине године служили као одбрана од спољашњих непријатеља.

Тематско уређење византијске империје, једно од њених кључних обиљежја, почивало је на систему стратиота, ситних и слободних земљопосједника који су у замјену за парцелу земље, добијену од стране државе, обављали војну службу, првенствено одбрамбене природе. С обзиром на своју двојну природу, стратиоти нису могли бити професионализовани тако да их можемо сматрати регрутима који су неколико пута годишње пролазили кроз војну обуку и маневре након којих би се враћали својим посједима, док су масовно позивани у службу, најчешће у случајевима упада непријатељских јединица на територију царства.

Мобилност, познавање терена и локално дјеловање пружали су тематским армијама предности приликом страних инвазија истовремено вршећи додатни притисак на непријатељске јединице и команданте с обзиром да се Римљани тога периода нису у свакој прилици упуштали у одсудну и отворену битку, већ су, често суочени са бројно снажнијим противником, пратили непријатељске јединице, припремали засједе, уништавали усамљене групације противника, проводили тактику спаљене земље те су нападали када би више тематских армија постигло довољну оперативну кохезију да могу парирати непријатељу.

Иако су византијски непријатељи и даље односили значајне побједе с времена на вријеме, ефикасност система се уочавала у скоро па константном територијалном односу царства наспрам својих противиника, посебно Арапа на источним границама.

Након десетога вијека, византијска војска почиње да поприма све професионалнију природу уз повећано регрутовање страних плаћеника, док тематски систем бива постепено занемарен да би већ половином XI, у већини, престао да постоји. Катастрофалне посљедице искључиве професионализације војске на уштрбу одржавања система стратиотских имања постаће очигледне када Селџуци 1071. код Манцикерта униште професионално језгро царских армија чиме је пут у само срце Византије, Малу Азију, остао потпуно небрањен. Након миграције турских племена и њиховог насељавања унутар бивших византијских тема, царство никада више неће повратити контролу над већином изгубљених територија.

Синергија и равнотежа остварена у ранијем периоду царства, између тематских, односно регрутованих трупа, те тагматских јединица, које јесу биле професионална војска омогућила је Цариграду да се одупре небројеним страним нападима те да временом пређе у офанзиву. Ако постоји лекција која се може извући из примјера Византије онда је то да професионални војник и оспособљен резервиста имају своје мјесто у војним операцијама те да квалитетна обука и наоружање пружају и једном и другом могућност да сав свој потенцијал искористе у одбрани земље.

Као што можемо уочити из наведених примјера, одбрана земље заснована на систему регрутације и обуке просјечног грађанина има своју вриједност, како кроз историју тако и данас. Постојање професионалних војних снага интегрисаних у овај систем омогућава повећање борбене готовости и укупне ефективности војних јединица те се на основу историјског искуства може закључити да одбрана земље која почива како на професионалцима тако и на регрутима пружа више предности у односу на системе засноване само на једној од ових категорија, те ублажује мане специфичне свакој од ове двије визије система одбране.

Наредне редове ћемо посветити разматрању друге опаске господина Кулачина, везане уз промјењену природу ратовања гдје напредне технологије, које се развијају у веома кратким временским интервалима, у значајној мјери мјењају природу ратовања те се стиче утисак, као што сам Кулачин истиче, да се борба претворила у неки облик компјутерске игре, без излагања војника стварној опасности.

Овакав утисак је разумљив, но искуства савремених ратова као што је онај у Сирији, Украјини те недавни сукоб Јерменије и Азербејџана указују да је махом погрешан. Једна од сталних карактеристика ратовања, присутна од самога почетка организованих сукоба, јесте непрекидно такмичење између средстава одбране и напада, често сликовито дефинисано као надметање између штита и мача. Без обзира о којој области војне вјештине или пак рода војске говорили, надметање између дефанзивних и офанзивних средстава је увијек присутно и због саме своје природе никада не може престати.

Слична ситуације је и данас, посебно када узмемо у обзир савремена борбена средства, као што су ваздушне и копнене оружане платформе на даљинско управљање, која пружају повећан степен борбених могућности но која такође почивају на сложеним технологијама и инфраструктури неопходнима за њихову производњу и кориштење. Управо је ова сложена позадина функционисања нових оружаних система истовремено њихова предност и слабост, с обзиром да сама комплексност система постаје проблематична када се дотични пронађу у борби против непријатеља са сличним способностима.

Кориштење дронова од стране Сједињених Држава током рата у Ираку, Афганистану и другим сукобима може пружити утисак посматрачу да је доба пјешадијског ратовања прошло, но овде се не смије сметнути с ума да је однос способности и опремљености америчке војске и њених противника у споменутим конфликтима био окарактерисан изузетно високим степеном неравнотеже по свим битним параметрима. Да је наивно, можда чак и опасно, сматрати улогу класичних војних јединица сувишном илуструје и недавни рат на Кавказу.

Према изјавама јерменског премијера Никола Пашинијана, у току сукоба између Бакуа и Јеревана, јерменска страна је претрпила више од 3.250 војних жртава.[16] Када се дотичне сукобљене стране упореде нема сумње да је Азербејџан у много бољој позицији него ли Јерменија. Према подацима из прошле године, војни буџет Бакуа је износио више од двије милијарде долара док је Јереван у истом периоду на своје војне снаге издвојио нешто више од 600 милиона долара.[17] Економски посматрано, Азербејџан је у повољнијој позицији него ли Јерменија. У погледу демографије, Баку је у несумњивој предности са скоро три пута већим бројем становника од Јеревана.

Према свим параметрима побројаним изнад можемо претпоставити да је Азербејџан у рат са Јерменијом ушао спреминији него ли противничка страна. Додатну предност азербејџанским јединицама пружило је присуство турских војних инструктора те плаћеника са Блиског Истока, махом исламиста из Сирије, заједно са израелским и турским беспилотним летјелицама које су имала значајан утицај на развој ситуације на терену.

Према подацима званичних азербејџанских извора, број погинулих на крају сукоба је износио 2.783 војника. За тијелима још стотину војника се трага, док је скоро хиљаду и три стотине избачено из строја рањавањем.[18] У рату за Нагорно-Карабах је, такође, погинуо 541[19] исламиста. Као што можемо уочити, на крају сукоба, број убијених бораца са обје стране је био приближно исти. Јерменски губици су износили 3.250 убијених војника док је број страдалих на азербејџанској страни износио 3.424 када урачунамо и елиминисане исламисте.

Став аналитичара, присутан како на Истоку тако и на Западу, истиче да је кориштење беспилотних летјелица играло кључну улогу у побједи Бакуа, но број жртава са обје стране показује бруталност борбе и способност јерменских војника да непријатељу нанесу значајне губитке чак и у условима његове технолошке предности. Од кључнога је значаја уочити да супериорност азерских снага, постигнута путем вјештог кориштења дронова, настаје као резултат веома ограничених способности јерменске стране да се средствима електронског ратовања или пак сопственим беспилотним летјелицама супростави противничким дроновима.

Прије него ли наставимо даље, у закључку овога дијела текста можемо и требамо навести примјер наше војске приликом агресије НАТО алијансе на СР Југославију 1999. О укупној супериорности земаља Сјеверноатлантског пакта нема потребе говорити, она је била очигледна, како данас тако и прије двадесет година. Упркос гротескном несразмјеру снага, рат за Косово и Метохију је трајао скоро осамдесет дана, изискивао је учешће како професионалних војника тако и резервиста, који су своју дужност према отаџбини узорно испунили, те је довео до циљаних напада НАТО авијације на цивилне и индустријске циљеве што се може посматрати као прешутно признање немоћи западних сила да војно поразе српску војску у року који су саме себи поставиле. Обарање Ф-117 невидљивог бомбардера стоји као сасвим довољна илустрација да напредне технологије, саме по себи, не гарантују побједу.

Аутор, те самим тиме и овај текст, посматра служење војнога рока као друштвени феномен који има шири спектар утицаја, како на друштво тако и на појединца, те који се не може само свести унутар параметара чисто везаних уз државну сигурности или пак војну сферу људске активности. У складу с тим, служење војнога рока ћемо прво посматрати кроз призму ритуала сазријевања.

Џозеф Камбел, амерички професор књижевности, најпрепознатљивији је по своме капиталном раду „Херој са хиљаду лица“.[20] Књига се заснива на теорији да митолошки наративи који се сусрећу широм планете, у друштвима често узајамно изолованим, посједују заједничку фундаменталну структуру. Камбел овај темељ назива мономитом, односно „путовањем хероја“. Ово путовање, такође познато и као авантура, се састоји од јасно сегментисаних етапа.

Према Кембелу, мономит је подијељен на фазу у којој херој тек започиње своје путовање, односно свакодневни свијети у којем херој пребива. У овоме окружењу, јунак открива позив на авантуру чијим прихватањем он напушта свијет који је познавао. Сљедећи корак води хероја, уз помоћ ментора, преко прага познатога, у свијет наднаравног гдје правила из ранијег искуства нису примјењива. У току ове фазе јунак се сусреће са бројним препрекама које мора да превазиђе, не увијек сам, да би се на крају суочио са главним изазовом. Након савладавања ове препреке, херој бива награђен. Из Кембелове перспективе, у ову фазу је неопходно укључити категорије смрт и васкрснућа хероја, које могу бити стварне или метафоричне, с обзиром да сам херој бива промјењен искуством борбе, те дио њега мора умријети да би потом васкрснуо као нови човјек. Претпосљедња фаза путовања хероја обухвата његов повратак у свакодневно постојање, односно суочавање са преосталим изазовима на путу. Финална етапа херојске авантуре подразумјева употребу, од стране јунака, стечене награде како би био побољшан свакодневни живот заједнице.

С обзиром да је Камбел истраживао и упоређивао древне митове из читавога свијета, може се стећи утисак да је тема његова рада протоком времена превише удаљена од савремене цивилизације и човјека, но мало пажљивије посматрање неких од најпопуларнији, у глобалним оквирима, романа, серија и филмова данашњице веома брзо ће нам указати супротно. Серијал књига о младом чаробњаку Херију Потеру прати фазе путовања хероја. Једна од најпопуларнијих трилогија савременог доба, Господар Прстенова, како у свом литерарном облику тако и у кинематографској верзији, заснован је на херојском путовању. Џорџ Лукас, творац глобално прослављене трилогије филмова „Ратови Звијезда“ је приликом једнога интервјуа сам истакао кључни утицај који је Кембелова књига имала на развој његове филмске саге.

Није тешко уочити, приликом поређења војног рока и херојског путовања, сличност ова два друштвена феномена. Од регрута се очекује да напусти познати и стабилни свијет своје околине и породице. Након уласка у касарну чека га свијет другачијих правила, односа и знања којему обични грађанин иначе нема приступа. Регрут се сусреће са сталним изазовима, како у односу према знањима које је неопходно усвојити тако и у односу са другим регрутима и официрима који истовремено могу имати улогу и препреке и савезника на путу ка успјешном савладавању обуке. Суочен са дисциплином војнога живота и ригорозним захтјевима обуке, регрут мора допустити да дио њега нестане како би био замјењен зрелијом личношћу способном за сусрет са стварностима живота које чекају након што војни рок заврши. Савладавање свих препрека током обуке води ка полагању заклетве као тренутку када регрутов труд бива препознат и награђен након чега се регрут враћа кући, опремљен новим знањима, дисциплинованији те са озбиљнијим схватањем живота.

Историјско искуство нас учи, управо због глобалне присутности овога феномена, да ритуал иницијације младих чланова друштва у категорију зрелих особа има дубок значај и вриједност за развој како појединца тако и заједнице. Овај значај се првенствено огледа на упорном опстајању суштине ритуала кроз миленијуме те његова распрострањеност широм свијета.

У прилог овоме виђењу иде и студија из 2010. године из Сједињених Држава, насловљена „Војска и транзиција у зрело доба“, чији аутори уочавају да савремена „војска на добровољној основи је истовремено и каријерно и породично оријентисана, и истичу како материјална и друштвена подршка коју војска пружа младим војницима промовише одговорно учешће у породици и широј заједници. Резултат тога је, према њима, да транзиција у зрело доба, укључујући и економску независност од родитеља, је стабилнија и уређенија за војно особље него ли за цивиле“.[21] Од значаја је напоменути да, иако истраживање истиче добровољну природу оружаних снага које су предмет проучавања, суштина се не огледа у природи вида регрутације већ у самој војсци као механизму која може и треба да послужи као стабилизујући фактора друштва, без обзира била заснована на добровољном принципу или обавезном војном року.

Ако прихватимо виђење регрутације као савремене верзије херојева путовања, те самим тиме као вид преласка младих особа из дјетињства у зрело доба неминовно је да ће служење војнога рока имати утицаја на психологију појединца и групе. Ритуали који означавају прелазак и сазријевање појединаца, како младића тако и дјевојака, долазе са сопственим психолошким претпоставкама с обзиром да живот озбиљних и зрелих особа има ограничен додир са животом који су уживали као дјеца.

У истраживању проведеном 1995. од стране Елизабет Наир, под насловом „Регрутација и изградња нације: Психолошка анализа“, истакнуто је „постојање јасно препознатог уједињујућег утицаја заједничких барака и режима вјежби који превазилази економске, етничке и религијске разлике. Резултати пружају комплементарне доказе о присуству психолошких ефеката суперординатних циљева, минималне групне парадигме и контактне хипотезе, у служби изградње кохезивне нације. Уочене су понављајуће и конвергентне карактеристике војнога искуства одговорне за настанак војника са врлинама дисциплине, одговорности, тимскога духа и физичке спремности. Примјећено је да ове стечене позитивне особине бивају пренесене у сферу цивилног живота те карактеришу сингапурску радну снагу“.[22]

Искуство из Сингапура потврђују студије из Европе. Истраживање проведено у Шведској је утврдило постојање снажног позитивног утицаја који служба у војсци има на могућности стицање менаџерске позиције у цивилном сектору. Најзахтјевнија официрска обука „повећава могућност запослења као цивилни менаџер за приближно 5 процентних поена, односно 75%“.[23] Слично истраживање спроведено у Португалу 2012. указује да служење војнога рока има позитиван утицај на висину касније плате мушкараца са нижим степеном образовања.[24]

У погледу губитка прилика за образовање, што се често истиче као један од аргумената против служења војнога рока, истраживање из Италије је утврдило да не постоје докази који указују да би укидање обавезног војнога рока имало уочљивог утицаја на одлуку да се започне универзитетско образовање.[25] Истраживање из 2010. године, засновано на прегледу података свих земаља чланица Организације за економску сарадњу и развој, у период од 1961. до 2000. утврдило је веома низак степен, статистички гледано, зависности између постојања обавезног војнога рока и одлуке да се упише више образовање.[26]

Студија из Аргентине, проведена од стране стручњака са Универзитета Сан Андрес 2019. препознала је да служење војнога рока утиче на стварање војнога менталитета код мушкараца који учествују у обуци те да дотични менталитет остаје дугорочно присутан,[27][28] чиме бивају потврђени резултати сингапурских истраживача који су уочили предност војних вриједности и понашања на цивилни сектор у трену када регрути заврше обуку и поново ступе у друштвене интеракције које карактеришу свакодневницу.

Служење војнога рока има утицај и на криминалну статистику, иако су ту резултати специфични те указују на двоструки утицај служења. Наиме, истраживање из 2016. спроведено од стране Рандија Хјалмарсона и Метјуа Линдквиста,[29][30] везано је за простор Шведске и посматрало је утицај служења војнога рока на стопе криминалитета регрута. Резултати су показали да је учешће у војној обуци довело до значајног повећања стопе криминалитета код регрута, доби од 23 године до 30, након што напусте војску. Оно што пружа прави увид у природу овога проблема јесте чињеница да је до пораста криминалних активности дошло код посебне групе регрута, односно оних младића који су потицали из сиромашнијих друштвених слојева и оних који су већ раније, прије регрутације, имали криминални досије. Штавише, само истраживање препознаје војни рок као процес који онемогућава регрутима поновно упуштање у криминалне активности за вријеме свога трајања, односно превентивно дјелује.

Као што се може уочити, само служење војнога рока не узрокује пораст криминалитета већ се извор овога проблема може пронаћи у околностима које су изван контроле војске као институције и које су присутне у свим друштвеним заједницама.

Поред раније наведених психолошких утицаја које служење војнога рока има на појединца, студија из Европе,[31] проведена 2016. показала је присуство једнога, мање-више органског, облика самоконтроле војске од стране особа које је сачињавају. Наиме, студија истиче да „облици контроле изнутра укључују обуздавање агресивности појединачних војника, потказивање, селективно и сиво одбијање извршења наредбе, непотребно отезање извршења наредбе, колективно преговарање везано уз борбене операције, документовање прекршаја и свједочења“.[32]

Од кључнога је значаја закључак да читав процес унутрашње самоконтроле постоји у значајно већој мјери унутар системима који су засновани на принципу обавезног служења војнога рока у односу на система који почивају на принцпу добровољне службе. Стиче се утисак да су овакви системи у вишем степену наклоњени својеврсноме облику демократског понашања, прилагођеног војним условима.

Један међи најважнијим ефектима служења војнога рока јесте и његов утицај на развој здраве мушкости, како у психолошком, тако и биолошком смислу. Однос између ове двије категорије је познат друштвеној науци већ дуже времена. Истраживачки рад из 1978. године,[33] настао кроз сарадњу Вилијама Аркина и Лин Доброфски, препознаје да служења војнога рока има двоструки утицај на регрута.

С једне стране, сама природа службе и послова који се обављају захтјева подстицање и развој мушкости како у тијелу, тако и у духу, но с друге стране, пролажење кроз војну обуку те живот у баракама доприноси социјализацији регрута, иако дотична социјализација има одређене војне карактеристике. Да питање здраве мушкости у савременом друштву није занемарљив проблем може се уочити у недавној иницијативи кинеских власти да у област образовања уведе промјене којима ће основни циљ бити развој мушкости код дјечака, за које се сматра да су у посљедњој деценији све више изложени свеприсутним феминизирајућим утицајима и негативним узорима.[34][35][36]

Да војни рок има улогу у социјализацији и развоју дисциплине те одговорности код мушкараца препознале су и власти Јордана који је након 29 година поново увео служење обавезнога војног рока.[37] Војни рок у Јордану, у чему се огледа његова специфичност, се односи на све мушкарце између 25 и 29 година који не настављају школовање, нису запослени, не живе у иностранству нити су глава породице. Јорданске власти су препознале опасност од препуштања дјела мушке популације, који је јасно дефинисан самим параметрима регрутације, силама друштвене инерције.

Служење војнога рока може и треба бити посматрано као прилика да младе особе прихвате специфична знања од којих се посебно истиче правилно и сигурно руковање те кориштење ватренога оружја. Посједовање оружја је кроз историју српскога народа било схватано као сасвим нормална и прихватљива пракса. Ако је судити према медијским насловима, то је случај и данас. Према истраживању из 2018. Србија и Црна Гора су на Балкану предводници по броју наоружаних грађана, при чему на сваких 100 особа постоји 39 комада ватреног оружја.[38]

За разлику од оних који оружје виде као нешто искључиво негативно, ова проблематика није црно-бјела и значајан напредак би се могао постићи ако би регрути у оквиру своје обуке били научени важности сигурнога кориштења, чувања и руковања ватреним оружјем. Корисност посједовања оружја, посебно у сврху самоодбране, могли смо уочити у недавном примјеру из Лебана гдје се старији грађанин, Милутин Цветковић, одбранио себе и своју непокретну супругу од провалника са хладним оружјем.[39] Чињеница да је господин Цветковић морао бити приведен је показатељ дубљега проблема који заслужује посебно разматрање.

Милутин Цветковић, иначе полицајац у пензији, се највјероватније не би могао физички супротставити доста млађем провалнику да није био у посједу ватренога оружја. Као неко обучен у кориштењу и руковању оружјем, Цветковић је имао и знање и искуство на које се могао ослонити у тренутку када је то било неопходно. Војни рок је савршен механизам којим би се корисност и опасности ватреног оружја могле приказати младим особама, како у теорији тако и пракси.

Према истраживању[40] агенције Хаус оф вин (House of Win), спроведеном у Србији у периоду од 15. до 22. фебруара 2021. године, 72,5% испитаника мушког спола између 17 и 30 година подржава поновно активирање обавезног војнога рока. Већ дуже времена је познато да, генерално гледано, у српском друштву постоји висок степен подршке за поновно увођење војнога рока.

Постоје особе, међу њима и предсједник Србије, које истичу да ће поновно увођење војнога рока бити веома скупо, но аутор је мишљења да новац који се потроши, годишње гледано, на потребе регрута јесте новац који ће циркулисати српском економијом. Штавише, довољно је искористити логику па да се девет милијарди динара, колико ће оквирно износити трошак реактивације служења војнога рока[41], препозна као вид својеврсног улагања у привреду Србије. Регрутима је неопходно осигурати храну, а најповољнији извор природних и прерађених прехрамбених производа јесте сама Србија. За свакога регрута је неопходно осигурати квалитетну униформу, другу личну опрему и обућу. То је прилика да се пружи подстицај српској текстилној и обућарској индустрији.

Недавно је амбасадор Србије у Русији, господин Мирослав Лазански обзнанио да је Туркменистан потписао уговор о куповини борбеног оклопног возила српске производње Лазар 3.[42] Крајем прошле године потврђено је учешће српске самоходне хаубице Александар у тестирању за потребе опремања јединица америчке војске.[43] Крајем 2020. је представљена и нова пушка, М19, која је настала као резултат рада домаћих стручњака а одликује се својом модуларном природом.[44] У погледу опремања и обуке регрута јасно је да Србија има довољно сопствених капацитета на које се може ослонити за дате потребе.

Спона економије и војске је древна те сачињена из бројних елемената тако да у оквиру овога текста није могуће сагледати све појединости датога односа, но несумњиво је да промишљеном политиком усмјереном на сопствене потенцијале ове двије области могу послужити једна другој као подстицај за раст.

Један од помало апстрактнијих и несвакидашњих аргумената против враћања обавезнога војног рока јесте поистовјећивање овога механизма са припремама за рат. У своме тексту везаном за ову тему, Вукашин Обрадовић претпоставља да је кључна дилема „када се говори о јачању војне моћи, с ким би то Србија могла да ратује будући да је буквално окружена државама које су или у НАТО или на путу ка овој војној алијанси“.[45]

Сам начин на који је питање постављено изузетно сужава простор за разговор, но када напустимо спутане оквире оваквога размишљања сасвим је јасно да повећање борбене готовости српскога становништва и уопштеног степена сигурности Србије не подразумјева аутоматско ступање у рат са неким. Истовремено остаје нејасно од каквог је значај што је Србија тренутно окружена чланицама НАТО савеза. Током агресије на бившу СР Југославију, политичко окружење није у драстичној мјери одскакало од ситуације коју имамо данас. Бугарска и Румунија су тада уступиле свој ваздушни простор НАТО авијацији иако саме још увијек нису биле чланице алијансе. НАТО трупе су се налазиле распоређене у Македонији и једина стварна разлика јесте улазак Црне Горе у оквире Сјевероатлантске алијансе.

Иако се геополитичка ситуација на Балкану, у погледу НАТО присуства, није значајније промјенила, стање на глобалном плану је далеко од онога из 1999. године. Сам НАТО савез није монолитна сила какав је био раније. Ако није било апетита за копнену инвазију на самоме прагу 2000. године, за претпоставити је да га не би било ни у случају неке нове евентуалне агресије. Управо из ових разлога не треба на присуство НАТО савеза гледати као на непремостив фактор у настојању да се поново активира служење војнога рока и изгради још снажнија српска војска.

Изрека да ће хранити туђу војску онај ко не храни своју постоји са разлогом. Истраживање[46] Центра за слободне изборе и демократију указује да су грађани Србије, у периоду од 2015. до 2017. највише повјерења указали војсци и цркви. Вјеровати да након распада СФРЈ рат постаје ствар прошлости је у најмању руку наивно. Живимо у период смјене глобалнога поретка. Таква времена су увијек окарактерисана друштвеним, политичким и геополитичким потресима те се исплати бити припремљен. Онај ко жели мир треба да буде спреман за рат. Истинитост ове изреке вриједи данас као што је вриједила и вјековима раније.

Извори:

[1] https://www.dw.com/bs/ho%C4%87e-li-srbija-ponovo-uvesti-obavezni-vojni-rok/a-56640518

[2] https://www.srbijadanas.com/biz/obrazovanje/kako-ce-izgledati-novi-casovi-u-srednjim-skolama-detalji-o-novom-predmetu-osnove-sistema-odbrane-2021-02-10

[3] http://www.mod.gov.rs/lat/13671/odbrana-i-bezbednost-ponovo-u-srednjoj-skoli-13671

[4] https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3622945/-

[5] https://www.dw.com/bs/ho%C4%87e-li-srbija-ponovo-uvesti-obavezni-vojni-rok/a-56640518

[6] https://www.dw.com/bs/tvoja-godina-za-njema%C4%8Dku-ili-obavezni-vojni-rok/a-54057767

[7] https://www.dw.com/en/opinion-a-year-in-the-service-of-germany-cant-do-any-harm/a-54070693

[8] https://www.dw.com/en/germany-new-army-volunteer-scheme-will-keep-society-together-says-minister/a-54297157

[9] https://www.ch.ch/en/performing-compulsory-service/

[10] https://www.swissinfo.ch/eng/conscientious-objection_is-it-possible-to-refuse-military-service-in-switzerland-/45306024

[11] https://www.swissinfo.ch/eng/civilian-service_government-seeks-to-boost-attractiveness-of-military-service/44772120