0 
0 Приредио: Никола Павловић
У петак, 11. јуна 2021. године у Матици српској одржан је округли сто „Нација и образовање”. Округли сто отворили су др Радивој Стојковић, председник Националног просветног савета, и проф. др Драган Станић, председник Матице српске.
Говорећи на самом отварању, председник Матице српске проф. др Драган Станић, истакао је да: „…не смемо дозволити да као глас савести, као глас будних утихнемо. Ако будемо утихнули као јавне личности, као људи који су спремни да кажу оно што мисле, онда ће све оно што долази из великих центара војне, политичке, економске и друге моћи, бити спровођено овде на терену, просто како они то желе, а смисао српске историје је да се ми изборимо за то да креирамо своју историју, да Срби креирају сопствену историју“.
Први говорник на скупу био је проф. др Славко Гордић. Говорећи о стратегији развоја образовања Србији до 2030. године, Гордић запажа њене „уграђене кварове“ које описује као „бројне“ и „нимало случајне“, те се пита да ли и код нас постоји „дубока држава“ која у подсистему, у просвети, на дужи рок, подрива идентитетску самосвест и стваралачку виталност земље. Замерке које су уочене указују на одсуство идентитетског духа стратегије, занемаривање значаја општег образовања и критичког мишљења младих људи, одсуство визије образовања које доприноси интелектуалном и емоционалном и етичком развоју младих, као и непостојање јасно изражајне мисије образовања посебно у области националних и идентитетских предмета и тек формалистичког поистовећивања образовања са обучавањем.
После проф. Гордића, реч је узео проф. Милован Митровић који је своје излагање насловио тежњом да се организационим настојањем споји национални идентитет и образовање на један рационалан начин. „То несрећно наше образовање и просвета одавно нису образовање и просвета него су едукација, (…) која јесте обука“. И то обука, када те други који мисли својом главом обучава да се понашаш онако како њему одговара, (…) то се дешава нажалост кроз све наше институције“. Додајући: „ја скоро да више не верујем у институције, јер су оне запоседнуте од људи који нису на нашој страни, најдубље гледано“. Митровић је указао на значај културног и националног идентитета, самосвојности упоредивши то са главицом лука. – Нема здраве главице без дубоког корена, као ни без здравих листова који прихватају социјалну и културну фотосинтезу. Сами слојеви главице лука јесу наши лични, породични, завичајни и национални идентитети.
Затим је уследило обраћање председника Матице, проф. др Драгана Станића који је тежиште свог излагања ставио на тему Болоњске реформе. Говорећи о самим почетцима увођења Болоњске реформе у наш систем образовања Станић истиче да је реформа била формулисана попут комунистичке, револуционарне логике. Односно спровођења реформе без питања, а конципирала се на либералном америчком моделу „који уништава супстанцу озбиљне универзитетске наставе“ јер студент практично може да по сопственом нахођењу упише скуп курсева које год хоће, а где су углавном критеријуми код студената за одабир кусева, лакоћа пролаза. Крајњи продукт оваквог модела образовања јесте да „добијате људе који у струци нису ништа“. Како истиче, када се спроводе реформе, не требају се правити „резови“, већ „нежни кораци“ у коме оно што је претходило може да се настави у новом систему. Оцењујући последице Болоњске реформе, Станић запажа да ми данас „добијамо данас сасвим другачију децу која више нису деца озбиљног и темељног проучавања у књигама, него су деца која су се формирала на искуству интернета и електронске комуникације где су научили само да хватају информације у лету“. Он додаје да сведочимо феномену урушавања универзитета на свим нивоима, али не само код нас, већ на планетарном нивоу.
Следећи говорник био је проф. др Слободан Антонић. Говорећи о проблему комерцијализације образовања односно претварања образовања у робу, Антонић наводи да се проблем јавља доласком приватних универзитета, односно приватним школством у Србију. Он је истакао да је „приватно образовање до сржи (…) корумпирало и искварило образовање. Оно је искварило образовање зато што га је прво претворило у најобичнију робу, која се заправо испод руке продаје. Код нас приватно образовање изгледа тако што родитељ купује диплому за своје дете од власника школе, односно универзитета. Корумпираност се шири даље, имате кандидате за улазак у политичку елиту, који на приватним универзитетима завршавају факултете, добијају мастер и докторске дипломе, такође на сличан начин и тако се омогућава да у државне структуре улазе дипломци са приватног факултета., за које је потребно јасно каквим квалитетом знања располажу”, додајући: „Ми смо слушали те приче како ће тржиште све да регулише, али пазите, приватно школство не производи кадрове за тржиште, него све више производи кадрове за државну службу. Уместо да државно школство образује људе за државну службу, ми смо сада обрнули ствари“. Он закључује да је општи интерес друштва покривен парцијалним интересима и жељом да се све што је могуће комерцијализује. Како би се ишло ка решавању овог проблема Антонић предлаже да се јасно дефинишу границе и могућности између приватног и државног школства. То јест да приватно школство производи кадрове за тржиште, док за државу то чини државно школство. Уколико неко из приватног сектора хоће да буде примљен у државну службу, нека полаже додатни државни испит. Потребна је једна јасна културна политика, однсно политика образовања.
Затим је реч имао проф. др Миломир Степић који је говорио о образовном занемаривању националног простора. Своје излагање започео је речима „знање о националном простору требала би највише да пружи географија, стара, национална, фундаментална наука. Међутим, она је маргинализована (…) под притиском је цензуре и аутоцензуре, такозване политичке коректности. И она је често жртва променљиве ескиваторске, балансерске , националне и државне политике. Степић наставља и каже: „С тога је српско поимање националног простора и даље минималистичко, фрагментарно, аморфно, непотпуно и суштински нетачно. Оно је рудимент југословенства и титоизма, то јест у просторном смислу резидуално и ово није моја идеолошка оцена него географска и геополитичка констатација“. Он предлаже: „ требало би да се тај талог систематски уклања у складу са чињеницама и то, како у српској науци и политици, све утицајнијим медијима, нарочито у образовном систему, од универзитета, средњих и основних школа до предшколских установа“. „Само на тај начин поимање правог просторног опсега и апроксимативних граница укупног српског простора, може да поново постане пријемчиво и прихватљиво нашем народу као предуслов да се у будућности оствари врхунски, круцијални, основни национални интерес, а то је олобођење и уједињење. Степић је парафразирајући великог Бизмарка закључио: „тако ће српско уједињење бити резултат рада српског учитеља“. Степић такође примећује да „постоји једна врста менталне инхибиције, аутоцензуре и избегавања да се у наставним програмима и плановима, чак и у најкраћим цртама, ваљда у страху од великосрпског греха, помене етноинжењеринг на основу кога су од делова српске нације дектретном генезом направљене инстант нације. Уз то се подразумевају не само те нове нације, већ њима припадајуће територије, које су издвојене, ампутиране из целине српских земаља“. Степић је своје излагање закључио да по њему треба у образовни систем вратити појам „српске земље“ и да „ми можемо говорити о српском културном простору и српском свету, али то је аморфно. Српске земље је термин који је укинут 1918. сада је време да га вратимо“.
Проф. др Часлав Копривица тему нације и образовања обрадио је из филозофског угла, своје излагање насловио је као „образовање народа као постајање ка суштини“. На самом почетку увео је термин „коинтенционалности“ који објашњава као унутарнародску усаглашеност сневања, осећања, понашања и свега осталог у називништву социјалне антологије. Даље појашњава: „То означава заједничку усмереност ка нечему на одређен и препознатљив начин. Говорећи о успостављњу етничке коинтенционалности, односно о разумевању механизма образовања народа, истакао је да се „понављањем и вршењем саусмерености повратно производи једно нас“. Он истиче да опстајање духовног ентитета, нарочито тако сложеног какав је народ, није само ствар одржавања пуке егзистенције, него поврх тога и унапређивање и рефлексивно препознавање и усвајање његове суштине. „А та суштина није датост, није ништа што би тобож надвременито било установљено и што би као такво неупитно важило. Пре је реч о нечему што је изложено повести што бива као повесно. Зато је чување сопствене суштине неодвојиво трагање за њом, од њеног преобликовања и преображавања. Због тога је ауторефлексија која је у функцији властитог образовања није слободно лебдећа као што се често дешавва када о нечему напросто размишљамо необавезно га премићући по глави. Не, рефлексија је овде супстанцијално важна будући да она делује преображавајуће што значи да је онтолошки саконституивна за биће рефлектованог у датом случају за биће народа“. Само постајање духовног бивајућег какав је народ није само сврха, већ физичко постојање народа служи као носач нечега невидљивога, потенционално увек превирујућега, што у неком смислу даје и метафизичко оправдање голе физичке егзистенције народа који се појављује као носилац једног одређеног индивидуализованог колективног духа“. Он истиче и појам „аутоесенцијализације“ као саме сржи образовања, односно „процеса раздвајања потребнога и непотребнога, припадајућега и неприпадајућега нама самима односно нашој суштини“. „Сама форма бивања духовно колективног ентитета јесте трајање то јест продужавање својег бића кроз време што значи истрајавање у ономе што се јесте путем предања, односно предавања. Традиција није само очување него и подједнако оправдано подразумева и алтеризацију, самопреиначавање“, додајући: „…порцес самопреиначавања не треба бити тек случајно спонтан, већ циљано усмераван ка идеалном циљу, пројектованој суштини нас самих, која се увек изнова освешћује и захвата у процесу ауторефлексионога самообразовања“. Копривица је своје излагање закључио речима: „Брига за душу мене самога неизбежно води, бризи за духовни образ онога што ми јесмо из чега произлази да образовање и појединачно и колективно мора постојати прворазредно етичко идентитетско питање и за појединца и за духовне колективе“.
Проф. др Слађана Зуковић је тему сагледала из угла педагогије са тежиштем на институцију породице, без које, како је рекла „ни национални ни образовни просперитет није могућ“. Она је говорила о важности развијања свести о потреби оснаживања савремене породице јер то види као први корак ка постајању породице као институционалног ресурса. Зуковић запажа да „у данашњем времену врло убрзаних мењајућих друштвених околности, веома честих и често радикалних промена, породица је некако пред огромним искушењима и изазовима да на адекватан начин одговори на све те промене, а да опет оствари све своје улоге које се од ње очекују“. Она наводи и неке од потешкоћа као што су материјална депривираност, коју дефинише као један од највећих изазова за савремену породицу из разлога што се економске потешкоће углавном одражавају на бројне аспекте породичног живота, а посебно истиче родитељску улогу. Говорећи о проблему насиља у породици Зуковић истиче да „осим често помињаног насиља над женама итекако постоји и насиље над мушкарцима о коме се много мање говори“. Додаје и насиље где су жртве деца, као и насиље где су жртве родитељи, односно стари родитељи. Зуковић помиње и нове породичне форме као производа нових животних стилова. Од одлагања брачних, породичних заједница за касније године живота, преко ванбрачних заједница или одлуке за партнерски живот без деце, па до једног новог животног стила који је доста раширен на западу, а то је „намерно сами“. Ове нове форме породичног живота утицале су на промену динамике породице, породичног система вредности и креирања неких образаца породичног живота. Додаје да је „дестабилизација породице дестабилизација друштва“. Због наведених савремених промена и тенденција Зуковић предлаже да „стратегија оснаживања породице мора да постане национални императив“. Овде посебно истиче важност подршке родитељству. Породица и васпитно образовне установе су два кључна развојна окружења која не могу добро функционисати без помоћи друге стране. Зуковић истиче приступ подршке као најбољи начин за сарадњу између породице и васпитно образовних институција а који се огледа у преклапању сфере утицаја између ове две институције. Она додаје „да је породица прва и најважнија константа у дететовом животу и да родитељи најбоље познају своју децу и њихове потребе и да треба уважавати та њихова знања, затим да родитељима треба пружити прилику да јавно дискутују о многим проблемима који су од интереса за њихову децу“. Зуковић је своје излагање закључила речима“ Било који вид подршке породици да се пружа, важно је да се не ради за породицу, него да се ради са породицом“.
После излагања проф. Зуковић, реч је узео др Миша Ђурковић. Своје излагање насловио је као „Џендер мејнстриминг или антиобразовање у Србији“. На самом почетку истакао је да“ сада званично, након доношења закона џендер мејнстриминг постаје оно што је марксизам био од 1945. до 1990. године. Дакле, доминантна идеологија, којој ћемо ми по члану 37. и 38. тог закона о родној равноправности сви морати да се у медијима, науци и образовању придржавамо по цену врло озбиљних санкција које су тим законом примерене“. Појашњавајући појам џендер мејнстриминга Ђурковић наводи да се заправо „ ради о једном од три стуба политике ЕУ уз антидискриминацију и афирмативну акцију. Од 1997. и уговора у Амстердаму, оно представља званичну политику ЕУ. Иако се тада још увек говори о једнакости жена и мушкараца, они се већ тада воде као родови, а не полови. Што значи да су друштвени конструкти, а не природне одлике људи“. Ђурковић наставаља „Сада се под фирмом наводне борбе за једнакост жена подстиче промовисање, разарање и укидање не само традиционалне и природне породице, већ и природних полова, укључујући само део мушкарца и жене. Џендер мејнстриминг данас представља фундаменталну политику спровођења тоталитарне идеологије изграђене око деконструкције полова радикалног феминизма и посебно такозване квир парадигме која захтева перманентну флуидност родних идентитета. Научници, јавни радници, политичари и новинари, који не прихватају овај модел политике изграђене око њега и примену у научним радовима и јавној речи, врло често губе посао, изложени су такозваном канселовању, оптужују их за фашизам и не могу да се баве својим послом и да издражавају породице од тога“. Осврћући се на бројне примере џендер мејнстриминга у нашој земљи, Ђурковић наводи да се у оквиру Математичког инситута САНУ одржава радионица за родну равноправности коју организује Математички институт САНУ, као и то да је иста институција пре две године са поносом организовала прву конференцију о родној равноправности у организацији одбора за људска права и родну равноправност, који води професор Тибор Варади, а да је симболички индикативно новац за рад овог одбора пребачен од раније постојећег одбора за демографију. Даље, Ђурковић подсећа да је 20. маја ове године у Скупштина усвојен закон о родној равноправности у пакету са радикализованим законом о забрани дискриминације којим се забрањује заправо сваки критички јавни говор о идеолошкој основи ових закона. Додаје још један пример, да од наредне јесени у основне школе улази Клетов уџбеник за осми разред у коме се џендеризација уводи на велика врата. „Имаћемо ситуацију где ће се наша деца у 8. разреду из биологије учити да су мушкарац и жена само друштвени конструкти настали услед перформативног понављања наметнутих родних улога и где се уводи трансродност као равноправан род, излет који свако може и треба да направи и то постаје део српског образовног система“. Ђурковић каже да се налазимо у ситуацији када смо дошли до тога да џендеризмом “ племениту српску реч род празнимо од најсветијих садржаја наше традиције, означавања рађања, крвних породичних веза, соја, националне традиције и уместо тога испуњавамо садржајима неокомунистичке идеологије, односно оним што је до недавно перципирано, третирано и класификано као облик индивидуалне и социјалне патологије“. Ђурковић је своје излагање завршио говорећи да се суштина своди на систем вредности. Где ми имамо суочавање са доминацијом и напредовањем идеологије која све време подстиче причу о правима детета, тако да деца имају само искључиво права, над традиционалним системом вредности и образовања у коме је дужност изнад права и законодавства.
Проф. др Зоран Аврамовић говорио је о образовним политикама и националном образовању. Аврамовић је на самом почетку констатовао да смо у свега неколико деценија прошли кроз три система образовања. Од социјалистичког од 1945. до 1990. затим транзиционог до 2000. и на крају до образовања које се спроводи последњих двадесет година, а које је он назвао грађанским. Ове брзе промене свакако нису прошле без последица. Последња реформа на којој се темељи грађанско образовање увек садржи три ставке, образовање у функцији економије, демократског развоја и подршка европској интеграцији земље. Грађанско образовање одликује се у тежњи да се наше образовање усклади са политичким и образовним кретањима у Европи, увек је реч у афирмацији демократије, западноевопских политичких култура, затим се инститира на промену структуре свести контра традиционалног друштва и промене личности. Аврамовић истиче да се услед овако усмерених реформи, „образовање за нацију и државу маргинализовало. Оно није у фокусу образовања за грађанско друштво“. Он додаје да је проблем оваквог образовања универзализација западноевропског модела, као и појам отвореног друштва, јер оно види појединца који ће сам да решава социалне и политичке проблема што је оценио као “ један идеалистички захтев за појединци, јер једноставно, нису сви појединци способни да користе властити разум“. Он каже да је „грађанско образовање заправо напад на националну образовну политику“. Притом додаје да проблем за образовање долази и из ИТ сектора „где се уводи знање о вештачкој интелигенцији, он запажа да су последице уочљиве јер опада интересовање ученика за друштвено-језички тип образовања. Додаје да је поремећена равнотежа између оног што је знање о друштву и оног што је технолошко. Говорећи о алтернативи грађанском образовању Аврамовић наводи три нивоа активности на којима се може базирати национално образовање. А то су заштита, унапређење националног живота и његов развој, као и критички однос према групама и појединцима унутар нације, који угрожавају националне вредности. Он истиче да сваки образовни систем мора да бира одређена знања и одређене вредности из националне и светске баштине. Али се „ту појављује проблем, ко бира вредности и знања за основну и средњу школу? Дакле, имамо неколико актера селекције. Имамо државну власт, стручњаке, јавност, родитеље и ученике“. Ту се преплићу и сукобљавају различити интереси“. Он је истакао проблем огромног иностраног утицаја, проблем дисконтинуитета образовне политике, хетерогеност струке њених погледа и закључака, као и утицај тржишних и НВО интереса. Као други велики проблем он наводи саму реализацију образовне политике. Ту наводи проблем са садржајем уџбеника и њихову хетерогеност. На крају, поставља и питање одговорности. Излагање је закључио цитирајући социолога Емила Диркема: „Свако друштво изграђује себи известан идеал човека“ упитавши се „а који је идеал српског човека за кога се вреди борити?“.
Реч је узела проф. др Данијела Арсеновић са новосадског природно-математичког факултета, департмана за демографију. Она је говорила о образовној структури становништва, као демографском фактору развоја друштва. Индикатори су били исказани кроз писменост и образовну структуру. Арсеновић се определила да прикаже евалуацију развоја писмености од 1953. године, из разлога што је годину ана пре тога основно образовање уведено као обавезно. Стопа писмености од тада до последњег пописа из 2011. године је континуирано расла и износила је око 98 процента. Оно што истиче као нову ставку која је уведена у последњем попису, јесте компијутерска писменост становништва, која се базирала на четири основне мере: да ли лице зна да куца текст, да обрађује табеле, користи електронску пошту и интернет. „На основу добијених одговора, нешто више од половине наше популације старије од 15 година је било компијутерски писмено, неких 34 процента делимично, а скоро 15 процента те популације се сматрало компијутерски неписмено. Она поставља питање да када је у питању образовна структура становништва јесте да формално ми имамо виок степен писмености становништва и мали проценат неписмених, али колика је функционална писменост становништва? Надовезујући се на претходне говорнике, Арсеновић се осврнула и на болоњску реформу, односно да се јавља проблем „школованог кадра који у струци није ништа“ и додала да „ту заправо долози до изражаја та функционална писменост“. Функционална писменост, нажалост, није показатељ који се кватитативно може мерити кроз пописе на целокупној популацији, али кроз одређена истраживања на ограниченом броју људи и кроз конкретне примере видимо да се на томе не ради довољно. Она сматра да се функционална писменост може кроз формално образовање унапредити и може допринети јачању позитивног националног осећаја али и етничког идентитета појединца али и једног народа.
Проф. др Душко Певуља говорио је о искуствима свог рада у Републици Српској, односно на Филолошком факултета у Бања Луци. Излагање је започео речима да се образовање треба водити у два смера, а први је на теоријском нивоу. Он је изјавио да су образовање у РС водили педагози који суштински не разумеју образовање, а који су се њиме бавили на инжењерски начин. Он додаје да резултате тих очајних потеза могу се данас констатовати. Други смер је на емпиријском, унутрашњем нивоу. Он је позвао на поновно редефинисање појмова нација и образовање јер сматра да се они суштински не разумевају и/или различито тумаче. Певуља је такође констатовао да „смо ми данас у духовном смислу неједниствен народ. У том смислу мислим да нисмо направили искорак од чувене књиге Стојана Новаковића из 1900. године која носи назив Српска књига, „њени продавци и читаоци у 19. веку, где он каже да између Срба из различитих покрајина и различитих држава не постоји духовни саобраћај и да књига која се објави у једном делу нашега народа не доспе до представника нашег народа у другим подручијима. У том смислу се за 120 година практично ништа није променило“. Говорећи о недостатку суштинског свесрпског јединства он је наставио „Уз упадљиво одсуство државника ми се втимо у зачараном кругу политике где се заправо наратив о једниству најчешће злоупотребљава. Једно од кључних питања јесте и то како данас гледамо на регионална обележија и именовања припадника нашега народа, а како смо рецимо то чинили кроз историју. На тим посебностима карактеристичним за сваку етничку заједницу из српског су изведени неки политички идентитети, односно политички конструкти јер се рачунало са нашим слабостима“. Говорећи о разбијању српског националног корпуса Певуља наводи да „у нашем народу, међу нашим националним институцијама, међу нашим интелектуалцима не постоји свест о српском филолошком програму. Ми данас различито гледамо на оно што се зове идентитет српској језика, идентитет и интегритет српске књижевности, оно што се зове преименовања српског језика“ наводећи конкретан пример Певуља подсећа на одлуку одбора за стандардизацију српског језика при САНУ из 1997. године да они признају бошњачки језик. „Другчије речено, највиша национална институција признаје преименовање властитог језика“. Он додаје да се“ последњих месеци појавио 19. том речника српско-хрватског језика, речника непостојећег језика, речника који је Стојан Новаковић покренуо под називом Речник српског језика“. Говорећи о бројним манама болоњске реформе Певуља је истакао и једну ствар која није лоша, а то је „покретљивост студената“, а „ми то нисмо успели да изведемо чак ни на нивоу језичког и духовног простора а бар смо то и толико могли“.
Следећи излагач био је проф. др Горан Радоњић. Он је своје излагање насловио са образовање за чуваре заједнице. Питајући се која је сврха образовања, који су захтеви које нека заједница поставља пред образовање, он је поменуо Платона који као главну једну од главних функција образовања види чувања полиса, чувању заједнице. Говорећи о болоњској реформи Радоњић наводи улогу техничке интелигенције која је крајње неосетљива на друштвено-хуманистичка питања већ она тражи конкретну сврху, пре свега на тржишту. Он истиче да је са друге стране, образовање постало средство личне промоције, прагмаичким и егоистичним циљевима, а не служба заједници. Када се говори о претварању знања у идоктринацију Радоњић наводи искуство са простора са кога долази (ЦГ) рекавши да је образовни систем формиран пре 15 година, коришћен како је то најавио министар образовања Црне Горе, у стварању „новог човека“ и брисања дотадашњег већинског идентитета, али и подсећа како се све то завршило. Радоњић помиње и појам културног рата. Рекавши да се „сада рат води у овој (културној) сфери, а не толико у класичном смислу. „Угрожене су пре свега хуманистичке и друштвене дисциплине и оне морају да бране разлогсвог постојања, дакле да образложимо зашто постојимо“. „Једна од функција коју образовање има јесте да изгради заједнички наратив. Шта значи наратив? Издојити важне догађаје, дати им логику и формулисати сврху“. Радоњић је издвојио један од облика колонијалистичког приступа, а то је“ притисак да се пише и објављује у страним часописима и на страним језицима. Дакле, не да се обраћамо својој заједници, да се ја бавим науком, уменошћу било којој делатношћу због својих сународника пре свега, него да резултате представљам на страном језику. Имам ситуацију да колега са којим радим у истом кабинету мора мој рад да чита на страном језику. Необично како смо на то пристали“.
Следећи говорник био је проф. др Љубиша Деспотовић. Он је говорио о мрежном друштву, националном идентитету и образовању. Истакао је да приступ мрежног друштва полази од више дициплина као што су социологија, политикологија, геополитика и наука безбедности. Ове четри науке Деспотовић наводи као науке које могу да декодирају мрежно друштво. Он дефинише мрежно друштво у три корака. Шта је мрежно друштво, који су његови инструментални носиоци и који су његови учинци. „Основна карактеристика мрежног друштва јесте да је то идеална мешавина креираног хаоса, или креативног хаоса и скривене хијерархије. То значи да су учесници у ономе што називамо мрежним друштвом истовремено и корисници његових услуга. Свесни и несвесни, истовремено да јесу део тог процеса а да са друге стране нису свесни, да су његови конзументи, док су на врло директан начин манипулисани од стране скривених хијерархија“. Деспотовић их још назива и „елите које глобализују“. „У првом сегменту оне су извор свега наведеног а у другом то су локалне, вазалне олош елите које су се ставиле у функцију спровођења овог програма и имплементације циљева“. Деспотовић помиње и мрежне ратове у сајбер простору који се одвијају у свакој секунди. Они су пре свега засновани на техничко-технолошком нивоу, али имају и своја вредносна одређења и у најдиректнијем сегменту гађају национални идентитет и систем образовања. Концепт који је такође веома важан за мрежно друштво јесте синхрона амбиваленција. То је појам који треба да означи да је мрежно друштво истовремено и реално и виртуелно. Ненасилна инфилтрација је процес који почиње да се одвија оног тренутка када људи узму телефон у руке или седну за рачунар нису ни свесни да су ушли у поменути процес. Говорећи о одређивању контекста мрежног друштва он наводи дисперзију моћи, која се креће ка недржавним актерима, а главни актери у тој сфери јесу глобалистичке НВО које конкретно делују на овом простору. Као други ешалон обавештајног деловања Деспотовић наводи агенте од утицаја који су присутни у нашем културном, медијском и осталом просотру. Они то могу радити свесно или несвесно, желећи да се идентификују са оним што је доминантан дискурс у медијима у образовању, култури и тако даље. Као један од главних инструмената Деспотовић помиње образовни систем који је у оваквим околностима стављен у функцију елита које глобализују, а локале и вазалне олош елите су те које спроводе ту политику. Такође важан подсистем јесте медиј који дефинише јавни простор, који дефинише шта је о пожељно, шта се може рећи, који дефинише листу тема на које се може говорити, као и учеснике. „То јесу неки самозвани геополитичари и политички аналитичари, далеко од политикологије, далеко од било какве обавезе струке и који наравно, своју експертизу нигде и никад нису доказали, осим што су верни локалним и вазалним олош елитама“. Као неке од могућих и досадашњих учинака оваквог деловања Деспотовић види промену вредносне оријентације нације и националних идентитета, однсно укидања националне државе. Још једна од могућих је цивилизацијска конверзија, измена геополитичког идентитета овог простора, оспоравање религијске конфесионалне припадности, аутошовинистичка пропаганда која је заступљена на дневном нивоу, затим популаризација страних образаца културе и о кроз масовне облике културе и истовремено извргавање руглу традиционалне културе. Затим разарање породице, обесмишљавање патриотизма, промоција настраности и разних облика социјалне патологије. Конрола образовног и научног сектора. Све ово за крајњи циљ има постизање потпуне окупације наше националне заједнице. Налазимо се у окупацији која је и политичка, медијска, културна, али и војна на простору КиМ.
Историчар проф. др Саша Марковић. Говорио је о националној идеји Срба између самопоуздања и самоуверености. Своје излагање започео је тврдњом да национална идеја Срба није једном дата творевина, већ да се она мења кроз време. „Замрзавање националне идеје у једну константу у једну вредност јесте идеологизација националне идеје“, додајући да се то Србима често дешавало током историје. „Често су они који су имали намеру да кроје политички идентитет српског народа, војно-политичко вођство српског народа, идеологизовали националну идеју, занемаривајући и чак обустављајући њен образовни развој. То је највећи проблем националне идеје када је узимамо у њеном односу према образовању. Образовање је процес који је супртстављен идеологизацији“. Он додаје да „национална идеја расте у самопоуздању кроз образовање, национална идеја расте у самоуверености кроз идеологизацију“. Идеологизацију треба одбацити као што треба одбацити самоуверености у националној идеји“. У националној идеји треба неговати самопоуздање јер тако негујемо образовање.“ Он је навео и речи Стојана Новаковића који када пише о Балканском полуострву, каже да ни један национализам не треба да буде претенциозан, ни српски ни бугарски ни грчки. Као последицу тога имамо да добијемо Балкан балканским народима, пред Балканске ратове. Један савез који је ретко виђен на Балканском полуострву. Заправо једини пут тада. Он закључује: „ Дакле, низ је таквих примера, који говоре о дијалектичком развоју националне идеје, којој често прети нестанак према идеологизацији, односно где, воља надмашује разум, а склоност учених људи треба да буде да је врате у контекст идеје кроз образовање, где је разум изнад воље“.
Проф. др Слободан Владушић почиње своје излагање анализом наизглед баналног појма „вишка знања“ односно оним, што се назива „знање непотребно за живот“. Он појашњава да се заправо ради о одређеном концепту човека. Тај концепт човека је човек сведен на функцију, даље додајући „ако питате те људе, које вам је знање потребно? Они ће вам одговорити, потребно ми је знање само оно којим зарађујем за живот и ништа ми друго није важно.“ Владушић поставља питање, „који то концепт образовања треба да обликује не личност, него функцију?“ Трагове таквог размишљања он наводи у књизи Жан-Франсое Лиотара Постмодерно стање из 1970. године. „Где врло јасно, децидирано пише, да задатак универзитета није да обликује и образује будућу националну елиту која ће учествовати у процесу еманципације сопственог народа и сопствене државе, него да обликоју одређени број функција, које ће онда учествовати у неким језичким играма“. Владушић даље наставља: „И сада видите, имамо једну врсту опозиције, са једне стране имамо функцију, а то је човек коме се увек чини да зна нешто што не треба да зна. И, који дакле, самим тим друштвено конструисано тежи редукцији знања, а са друге стране имамо личност, коа супротност човеку функције. Јер личност је онај концепт човека који подразумева да нема неког вишка знања. Него, напротив, да је увек знање недовољно“. „Зашто нам је ово потребано, зато што можемо да поставимо следеће питање. Ко је титулар знања у овој земљи? На први поглед можемо да кажемо, национална држава. Али смо имали прилике да видимо бројне пропусте који се не би могли догодити да је титулар знања у овој земљи национална држава. Напротив, титулар је неко други. Неко други је тај ко одређује концепт и смисао знања. Сада можемо да то имаенујемо на различите начине. Ја сам то назвао мегалополисом у својим књигама“. Објашњавајући карактеристике мегалополиса он каже, да је мегалополис анационалан, а да је владајућа класа у њему олигархија. Даље закључујући „..ако мегалополис обликује образовно поље у Србији, то онда заправо значи да га обликује спрам својих карактеристика. Јер ти људи који су образовани од стране мегалополиса треба да легитимизују моћ мегалополиса и, оно што је друго важно јесте да не угрожавају сам мегалополис“. Другим речима, „мегалополис у Србији не образује личности него образује само функције“. „Ако тако посматрамо ствари, видећемо да се у образовању у Србији не ради о ни о каквим пропустима, грешкама и изненађењима него се ради просто о једном врло јасном системском процесу који одлично функционише“. Говорећи даље о задацима мегалополиса који за циљ има образовање функција, а не личности, Владушић каже: „први, то је атомизација друштва. Дакле, цепање било каквих друштвених веза. Као наставак атомизације друштва имамо охрабривање такозваних субнационалних идентитета. Други моменат је охрабривање транснационалних идентитета. Јасна је веза између мегалополиса који је анационалан и охрабривања људи да преузму једну врсту транснационалног идентитета. „Како се то види у Србији? Па кроз рекламу о имиграцији. Дакле, овде миграција није више економски процес. Овде се ради о једној врсти психолошке, политичке миграције, то постаје образац понашања који треба подржавати. Говорећи о одликама мегалополиса, Владушић наводи да је мегалополис само „једна врста неофеудалне државе, где ће олигархија бити мањина која поседује знање, новац и све ресурсе а ово испод, то ће бити нишчи и кметови, који ће заправо бити ти људи функције које образује мегалополис“. Он закључује да је у Србији немогућа аргументована расправа о овом проблему образовања са другом страном и то је свима јасно. Те да се налазимо у рату и да је неопходно пружити отпор и да то требају да учине сви они којима је стало до националног образовања, до полиса и до хуманизма. „Јер личност подразумева хуманистичке вредности, а функција упућује на антихуманистички карактер мегалополиса. Дакле, питање које сви себи морамо да поставимо јесте, да ли смо спремни да из једног интелектуалног дискурса који подразумева аргументацију, дијагнозу, пређемо у један, условно речено, ратни дискурс који подразумева жртву, а то у овом тренутку значи време и новац за сада, а можда и нешто друго у будућности“.
На крају је реч узео проф. др Срђан Шљукић. Он је због временског ограничења само у кратким цртама најавио основе свог рада, у коме ће компаративном анализом приказати како стоје ствари са грађанским, односно цивилним образовањем у неким земљама у свету, односно у Енглеској, Француској, САД и у Кини. Друга ствар коју је Шљукић изнео јесте „да се обрати пажња на то колико се национални идентитет спомиње у Стратегији развоја образовања у Србији до 2030. године коју је Влада управо усвојила“. Он наводи да се „национални идентитет као израз помиње на свега на два места и то врло стидљиво у контексту основног образовања, при чему нема никаквог прецизирања о каквом се ту идентитету ради“. Друго, „израз српски национални идентитет се уопште не користи у поменутој Стратегији“. Он додаје да су “дате примедбе од стране Националног просветног савета и Матице српске, али оне нису наишле на некакав одговор који би заслуживао пажњу. Настављајући даље додаје „Када је реч о кључним идентитетским предметима у школском смислу предметима, они су такође запостављени. Реч је о српском језику и историји“. Закључује да „ова стратегија образовања не води нимало рачуна о оним питањима о којима смо ми сада говорили, а зато има много чега другог“.
После краћег излагања проф. Шљукића, започела је дискусија као последњи сегмент округлог стола. Први се за реч јавио проф. Копривица који је рекао да „ системска деструкција процеса образовања у Србији, после 5. октобра 2000. године је наставак остварења ратних циљева агресора 1999. године који током агресије нису испунили.“ Наводећи речи западних агресора, Копривица додаје: „Морамо да им систем образовања доведемо до тога, да не могу да понове ону што су радили 1999. године“. „Уништити техничку интелигенцију и уништити оне делове образовања који имају везу са друштвеном репродукцијом“. Наше тренутно стање проф. Копривица је дефинисао „системом меке окупације“. Проф. Аврамовић, који је узео реч после Копривице, закључује да је решење борба за српско и национално, како унутар нације тако и на спољном плану, против оних који раде за наше „наводно добро“. Степић који се јавио за реч, истако је проблем са појмовима и појмовником који се намеће у Србији. Навео је пример са употребом појма „Западни балкан“ или „Прешевска долина“ рекавши да се испред тих појмова мора ставити такозвано, јер они у стварности не постоје. Он грешку види у преузимању терминологије од медија и новинара, уместо да медији и новинари преузимају терминологију од стручњака. Новинари седе за рачунарима и преузимају терминологију која се сервира. Реч је узео председник Матице проф. Станић рекавши да он види као једно од решења, „не блоковско опонирање целом систему, већ увођењем једног система меких категорија“ које имају бољи ефекат у тактичком смислу и практичним ефектима. „Боље је кренути причом о томе да се рецимо на приватним универзитетима падају критеријуми и да је акредитација крајње спорна, чиме би се натерали сви они који образовању прилазе као врсти бизниса да нешто учине у побољшању образовања“. Он наводи пример САД, „где се јасно зна који су универзитети приватни а лоши“. „Људи образовани на таквим универзитетима се не запошљавају. Али ми нисмо у таквој прилици, наше становништво је сиромашно и ми морамо да обезбедимо државни универзитет који ће бити бесплатан и то апсолутно нису линије испод којих смемо да идемо. Образовни систем мора сваком да буде доступан“. Миша Ђурковић, који је говорио после Станића, истакао је да ћемо ићи ка све горем сценарију, како у осталим сегментима тако и у образовању, из разлога што смо ми „полуокупирана земља која иде ка томе да буде што више окупирана“. „Ми у таквој ситуацији морамо да делујемо дефанзивно, да бранимо један по један сегмент колико можемо, знајући да ће то да буде све горе. Друга ствар, оно што ће долазити од споља ће бити све горе и горе. Ми идемо ка нечему што се зове постстидно друштво. Потпуна доминација сексуалности и подстицање анималности“. Цитирајући речи Колаковског изречене деведестих година каже: „уништили смо све класичне табуе, остала су још два, педофилија и инцест“. Истиче да је први корак већ започет а то је декриминализација инцеста и педофилије. Што се тиче наших могућности за одбрану, Ђурковић констатује да смо потпуно разваљени „наша елита, од политичке, интелектуалне, економске, војне, чак и црквене зарад корупције и сосптвеног добитка прихватиће шта треба“. Тако да људи који хоће да бране елементарну људскост,човечност и наслеђе ће бити све више мањина. У таквој ситуацији, он поставља питање алтернатива, реалних изводљивих система. „Реално је бранити места где су људи још нормални и борити се у оквиру тих институција колико је то могуће. Притиснути цркву да нешто ради у смислу одбране, затим образовање деце код куће, у школи формално за оцену а код куће суштинско, користити огроман простор који даје интернет. Кључ је очувати зрно елите, док се ствари глобално не промене“, закључује он.
Насловна фотографија – принтскрин са Јутјуб канала Матице
