0 
0 Да хомосексуалност може бити више од сексуалне оријентације малог дела популације, видели смо кроз фетишизацију геј параде. Уочи сваке параде медији брује о толеранцији, ЛГБТ покрети и друге НВО организације излазе из таме својих канцеларија вриштећи о значају нових/старих пројеката суживота, а политичари понизно корачају поред својих западних надзирача. Узроке овакве праксе медија, организација и политичких структура треба тражити у трансформацији хомосексуалности из сексуалне оријентације у идеологију – хомосексуализам. И у њеном каснијем коришћењу као инструмента моћи којим се постижу политички и вредносни циљеви.
Идеолошка метафизика хомосексуализма иде много даље од геј параде која је само јавна демонстрација моћи. Укључује низ сегмената који доводе у питање опстанак државе, па и самог друштва: „Од измене схватања породице, преко промена породичног законодавства, до прераде јавног дискурса, школских програма и промоције хомосексуализма у популарним културама, али и верским заједницама“ (Ђурковић, 2013: 48). Ова пракса са собом носи један парадокс јер се у тренутку највећег демографског пада Запада, али и Србије, промовише и примењује демографско оруђе које је историјски служило за смањење популације (Ђурковић, 2013). Државе се на тај начин све више дестабилизују и идентитетски мењају.
Промена идентитета је такође важан исход деловања ЛГБТ покрета. Они настоје да своје културне образце поставе за доминатне. То остварују преласком из ослободилачких и аутсајдерских покрета у лобистичке и у систем укључене интересне групе (Антонић, 2014). Начин деловања више није револуционаран, циљ није пуки излазак на улицу, већ улазак у политичку и медијску структуру, чиме се омогућава да интересна група постане и група за притисак на јавност и контролу јавног мнења. Таква организација, путем медијске подршке, може креирати јавну прецепцију себе, извршити своју институционализацију и извести шире мобилисање.
За геј заједнице карактеристичан је хомонационализам који производи сепаратни псеудоетнички идентитет. Застава, симболи, хероји, па ускоро и митови стварају једну отуђену заједницу чији хомонационалистички изливи према другим, по њима, нетолерантним заједницама су итекако шовинистички. Не дозвољава се никакав шири поглед на свет. Све се дефинише и тумачи на основу једне идеолошке матрице. Свако ко се у њу не уклапа, приказан је као непријатељ чија дехуманизација се, ето још једног парадокса, оправдава политичком коректношћу и људским правима. Наиме, геј права постала су саставни део људских права са занимљивим реал – политичким последицама, док саму политичку коректност можемо тумачити као жељу да се влада друштвеним мишљењем. „Хомофобија је постала једна од данашњих шифара моћи, етикета која социјално стигматизује онога на кога је налепљена и, истовремено, показује кратолошки статус онога ко је овлашћен да етикету ставља“ (Антонић, 2014: 52-53).
Медији су одиграли главну улогу у прихватању хомосексуалности као нечег позитивног. Прво је ишла фаза умиривања – засипање јавности ненападним геј причама у којима су гејеви углавном безазлени и луцкасти ликови (Антонић, 2014). На основу таквих јавних слика, започела је медијска борба против дискриминације, где је нагласак стављен на људско право слободе избора. Тиме се отупљивала антигеј реакција. Медији су редовно промовисали геј права: основне слободе, елементарну праведност, пристојности према сваком људском бићу. На тај начин су умиривали јак емоционални набој јавности око тог питања, стварајући једну врсту равнодушности, чак и помирености доброг дела публике испред малих екрана (Антонић, 2014). Затим је поборницима другачијег мишљења онемогућен приступ медијима. Није било јавне расправе, већ су противници постали политички екстремисти, фанатици и лудаци којима се препоручује психијатријско лечење услед хомофобне шизофреније. Као некада у СССР-у, када су противници социјализма ишли на душевно лечење јер нису поимали то најбоље друштвено уређење. На крају је дошао преображај. Прихвата се мишљење да бити геј значи водити одређени стил живота, припадати одређеној култури па и представљати једну врсту култувисаног, племенитог (нат)човека.
Геополитичке последице уздизања ЛГБТ популације виде се и у новој доктрини усвојеној од стране Обамине администрације. Сви представници америчке државе, где год се на свету налазили, дужни су да промовишу права ЛГБТ заједнице. Сједињене Америчке Државе отвориле су нови међународни фронт. Свака земља која не прихвати ЛГБТ доктрину, може се суочити са почетним санкцијама и бојкотом од стране САД-а. Наравно, отвара се и могућност „ЛГБТ“ инвазије, пошто класично „испоручивање демократије“ више није довољно. Америка је овим добила нови штап за лупање пацки непослушнима.
За Србију последице се виде на спољашњем и унутрашњем плану. Како ствари изгледају, да би се показала лојалност, наша државна администрација мораће у своје највише кругове прихватити представника ЛГБТ заједнице приликом сусрета са америчком, а вероватно и осталим западним делегацијама. Тиме се добија још један апаратчик западног интереса. У већ прозападној државној управи то на први поглед не значи много, али тек ће се на пољу културе (идентитетске политике) видети прави учинак. Запад поред политичке хегемоније, себи обезбеђује и културну.
Унутар друштва добили смо још једну групу јавних делатника финансираних споља. Њихов флудни идентитет заснива се на подривању сваког стабилног идентитета, што у српском случају значи да су сви геј активисти код нас јасно антисрпски настројени. Својим деловањем у Србији, представљају још једну оштрицу аутошовинизма, вешто је негујући у својим редовима, скривени иза мантре о људским правима.
Геј покрети имају финансијску, медијску и едукативну подршку споља и користе је за деловање унутар земље, директно подривајући државу (Ђурковић, 2013). Демографски је слабе, морално и вредносно разарају (нарочито променама у схватању породице) и умањују њену одбрамбену моћ. Геј идентитет, који је иначе доминатно сексуални, постављен је тако да се друштвено понашање тумачи искључиво кроз сексуалност. Лично задовољство, себичност и пролазност (фокусирање на тренутак и занемаривање сваког дугорочног циља) јесу вредности које иду у склопу ове животне оријентације. Tиме се заједница обесмишљава, а држава, у крајњој консеквенци, укида.
Литература:
Антонић, С. (2014). Моћ и сексуалност (социологија геј покрета). Катена Мунди: Београд.
Ђурковић, М. (2013). Тамни коридори моћи. Укронија: Београд.
