0 0
Read Time:5 Minute, 6 Second

Аутор: Никола Павловић

Типичан представник данашње (сваке позне)  цивилизације је  њен грађанин. Грађанин представља одређену девијацију  човека, односно, неприродно стање  које се одликује амнезијом, несигурношћу, егоистичношћу и себичношћу. Стање којим доминира обузетост материјалном добити где се у  похлепној журби „заборавља“ све оно што је некад осликавало човекову слободну природу.

Тако грађанин постаје одређено биће. То биће  нема територију, нема везу са тлом. Оно је са друге стране  универзална појава, може бити свуда  али  истински не припада нигде. Грађанин нема идентитет, за њега је традиција, историја, народ,  нешто што није „у духу времена“ , нешто што у њему изазива страх и одбојност. Страх, то је доминантна особина грађанина, јер страх-прожима читав животни век једног грађанина. Он страхује од губитка привилегија  и статуса у друштву, он се плаши нестанка омиљеног пића или хране у супермаркету. Помисао да ће на тренутак изгубити сигнал на мобилном телефону  га ужасава.

Грађанин нема домовину јер се за њу треба жртвовати а жртва је у животу грађанина табу тема, тема мрачне прошлости и досадне историје. Пацифизам доминира у свести грађана. Ипак, морамо рећи да је пацифизам одрицање од рата због оних који рат хоће, а рат је природни однос између народа што грађанин нипошто не може да појми. Али као што је и Ниче говорио;”Грађанин је унутрашња свиња која жели да умре у свом кревету.”|1| Дакле, њега не занима ништа што изискује и мали ризик,  јер његов се његов хедонистички живот мора управо тако и завршити, само удобно и у кревету.

Страх

Иначе, сама помисао о смрти, која у грађанину изазива параноичан страх, га углавном „инстиктивно“ води ка неком салону лепоте, да би на тај начин „залечио“ своје страхове од неизбежног. Грађанин се понаша као да ће живети  вечно. Његов константан страх од смрти и зависност од модерног култа „вечите лепоте“ одржава индустрију препарата, медикамената и пластичне хирургије. Он верује да ће хемијом, салвом препарата и  хирушких интервенција зауставити неминовно, зауставити природу. Плашећи се од природе и њених процеса он се тако крије под „фасадом“ медикамената стварајући привид младости.  Тако, лажући сам себе он се посвећује „уживању“. Он се проводи сматрајући „провод“ као одмор од сваке мислеће радње и тако у духу овце он „блеји“ шареним урбаним пољем светлећих  реклама и рефлектора.  Његова врхунска мисао остаје „у се на се и пода се“ и то је читава филозофија његовог живота. Вероватно, када би свиња могла да говори изрекла би исту „мудрост“.

Слобода грађанина је слобода „од нечега“ а не слобода „за нешто“. Па се тако он кроз слободу „ослобађа“ традиције, митова, предака и корена. Грађанин нема проблем са наслеђем, одређењем, нацијом. Он је јуче био југословен, данас је Србин а сутра може бити марсовац.  Он не сазрева са својим идентитетом, он га мења као што се мења одећа. Грађанин бира шта ће бити,  припадник једног народа међутим, нема ту могућност.

Једина метафизика коју грађанин може да појми, је платежна моћ оличена у папиру или банковној картици. Бог коме се грађанин моли је новац. Он клечи пред банкоматима, банкама, осигуравајућим друштвима и управо новац и само новац испуњава потрошачку душу грађанина. Па су тако банке и банкомати место обожавања где се долази по „смисао живота“ јер што више новца, више трошења, а живот грађана је живот потрошача, његов смисао и његов разлог постојања.  Што више потрошње,  то је грађанин прихватљивији у глобалном грађанству.  Индустрија вештачких потреба ради пуном паром, задатак грађанина је да буде савршени потрошач  који ће испратити сваки нови хир индустрије и савршено се уклопити у њу. Точак потрошње не сме да стане а попут хрчка у кавезу грађанин га савршено окреће трошећи средства за оно што му углавном није ни потребно. Он је homo-ekonomicus који живи у последњем облику политичке химере која се  само назива  „демократија“ а што је у  ствари  политички облик  диктатуре  новца.

Грађанство руши сваки морал, тако се морал пре свега изгубио на западу у католичком и протестанском свету, сада руши православни а сутра ће урушити и исламски морал. Римски цар Калигула је, кад је испражњена државна благајна, наредио сенаторима да доведу ћерке и жене у државни куплерај, да се тако пуни буџет. Само су двојица, од три стотине  сенатора, одбила.|2| Такви  сенатори су и наши савременици.

Ако би данас оцењивали природу по мерилима грађанског друштва она би била непоправљиви фашиста. У природи владају закони који се не мењају милионима година. Слабашне врсте нестају а замењују их јаче и прилагодљивије врсте. У природи нема толеранције, слабашних саосећања за туђу и небриге за сопствену групу. Сви морају да раде у интересу групе, било да је то чопор лавова, вукова или јато птица. Ту влада савршена селекција, слабе и болесне јединке бивају одстрањене тако да се лоши гени не преносе у наредну генерацију. Најспорија антилопа бива увек ухваћена од лава, оне боље успевају да утекну и да се размножавају. Опстанак је на врхунцу приоритета у свакој групи, жртвују се родитељи зарад опстанка младунаца. Природа је препуна таквих примера, животиње знају да је смисао живота у стварању и очувању сопствене врсте. Грађанско друштво није способно да учи ове неписане законе, оно их не види, јер није у стању да их уочи, оно се одвојило од ње и сада се не може тек тако вратити назад. Оно је покидало све везе са прецима а самим тим и са силама природе односно са правилима живота. Јер као што то функционише  у животињском свету тако и у историји људског рода остареле и ослабеле народе мењају млађи и прилагодљивији, „природнији“ народи.

Дистопија

Да завршимо управо оним што је недавно написао мађарски писац и нобеловац Имре Кертеш: „Због свог либерализма, који се показао као инфантилан и аутодеструктиван, Европа би ускоро могла пропасти. Својевремено је Европа произвела Хитлера, и одонда се чини као да је од срамоте изгубила главу за све рационалне аргументе. Широм смо отворили врата исламу… То се увек завршава на исти начин: Једна цивилизација постиже стадијум презрелости, где не само да више не може да брани, већ из неког наизглед несхватљивог разлога још одгаја и храни властитог непријатеља који ће јој задати одлучујући ударац„.|3|

 

Литература:

 

|1| Ниче, Фридрих (1982), Ecce Homo, Графос: Београд

|2| Светоније, Гај Транквил (1956), Дванаест римских царева, Иби: Загреб

|3| Кертеш, Имре (2015), Последње упориште (енг.The Last Refuge), ИСБН: 9789187347948

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Мит о Титу као харизматском вођи
Next post Рурална социологија: Прича о жилавом трајању једне дисциплине

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *