0 0
Read Time:4 Minute, 0 Second

Од пролећа 2020, ванредна епидемијска ситуација узрокована SARS-CoV-2, обеснажиће накнадно и већ најслабије националне европске државе. Разоткрила је праву природу Европске уније као уније европских подређених класа и уније трагичног сусрета за народе и раднике из целе Европе.

Она је истребила – кроз загушљива ограничења ванредног здравственог стања и убилачке блокаде – национална мала и средња предузећа, препуштајући да њихове лешеве немилосрдно мрцваре мултинационални гиганти е-трговине и до данас преовлађујуће економије затварања, односно „економије између граница“, увезане он деманд, наручене од куће и неретко коришћене онлајн.

Предодређени неуспех – идеолошки оправдан у име епидемијске ванредне ситуације – пропадање стотина хиљада малих и средњих предузећа, на читавој територији Европе, захтева да буде интерпретиран упоредо са интерпретацијом паралелне централизације продуктивних циклуса која је у рукама незнатног броја мултинационалних олигарха и гиганата производње без отаџбине.

Присилно, повремено затварање оближњих радњи и локалних занатских делатности, малих предузетника, као и необезбеђени пензијски и социјални доприноси за пореске обвезнике, не производе искључиво, као што је евидентно, урањање ових категорија у круг новог плебса лишеног свега: они омогућавају „велико развлашћивање“, до сада непознату „првобитну акумулацију“ новог терапеутског капитализма.

Колоси капитала овом праксом могу приграбити делатности средњих слојева у фази њихове плебеизације, поништавајући њихову конкурентност, наредбодавно намећући нови стил потрошње становништву које је присиљено на кућни јо-јо притвор, који се састоји од доставе хране и производа наручених путем интернета на дигиталним платформама и продаваних у олигополитичком облику колоса без држављанства, колоса који доводе до стварања владајућих група финансијске аристократије.

Теза коју је формулисао Славој Жижек у својој студији Вирус. Катастрофа и солидарност (Понте алле Гразие, Милано 2020) није убедљива – у антитези ономе што Жижек тврди, и далеко одлучније јаснијој форми, Донатела ди Чезаре (Вирус суверен, Боллати Борингхиери, Торино 2020) тврди да коронавирус уопште не подразумева кризу капитализма, већ сасвим супротно, његову апотеозу, под условом да се схвати – према ономе што сам појаснио у Минима мерцантилиа.

Филозофија и капитализам – да се а) капитализам и средњи слојеви не поклапају и да, управо супротно б) капитализам, како би се реализовао у апсолутној форми, мора поништити средњи слој, са његовом могућом „несрећном савешћу“, и његовим нетржишним сферама вредности и постојања.

После једне дуге коегзистенције, која се еластично поклапа са простором модерног, капитализма и средње буржоаске класе („владајућа класа“ марксистичког памћења), нови турбокапитализам, према плану косе равни који се примењује од 1968. и успешно наставља после 1989, више не налази савезника у преосталим фрагментима средње класе, већ само препреку.

Укратко, ако се нови постбуржоаски капитализам постигне уништавањем средње класе, постаје јасно зашто промена омогућена ванредним стањем епидемије – „вирусна пустиња“, како апострофира Жижек – представља фронтални напад на средње слојеве (поред напада на радничку класу) и, ео ипсо, фактор оснаживања абсолутус капитализма и његове дијалектичке логике саморазвоја.

Нова владајућа класа унутар турбокапитализма – постбуржоаска финансијска аристократија – јача своју доминацију самим чином ванредног стања које преокреће у своју корист, чиме уништава средњу и радничку класу, односно нову класу подређених. Основа новог бесконтактног друштва, и социјално дистанцирање могли би се, дакле, ишчитавати и на другачији начин.

Поред алудирања на нови организациони принцип друштвених односа у време санитарног Левијатана, социјална дистанца би се односила и на све већу дистанцу између врха и базе, глобал-елитистичког Господара и прекарног, „глебализованог“ и национал-народног Слуге.

Као што смо изволели да покажемо у Историји и свести прекаријата, глобализација, рецтиус „глебализација“, могла би да се протумачи и као класни масакр који владајући блок – сачињен од банкократа и финансијске олигархије, адмирала мултинационалних компанија и колоса е-трговине – врши на штету подређених слојева, не наилазећи на реакције или одговор.

Прекаријат је есенцијално састављен од старе радничке класе и традиционалних средњих слојева: путем „реформи рада“, које је спровео космполитски патрицијат, радном слоју становништва полако су ускраћивана стечена социјална права. Уједно су средњи слојеви пауперизовани легализованим финансијским пљачкама („криза хипотекарних кредита“ од 2007, на пример) и банкарским измишљотинама.

Радничка класа и средња класа су, на тај начин, свесно гуране у понор нове класе – још увек не унд фüр сицх, „за себе и по себи“, да употребим Хегелов израз – прекаријата; дакле, класе која живи од свог рада, за разлику од доминантног пола финансијске аристократије санс фронтиèрес, која, у основи, живи на паразитски начин рентирања и експлоатације рада других.
***

Владајуће класе искористиле су епидемиолошко ванредно стање како би убрзале све процесе који су већ покренути у капиталистичкој глобализацији: превазилажење већ крхке парламентарне демократије, неутралисање неслагања, ауторитарно реорганизовање односа моћи, програмско уништавање радон способног становништва и средње класе, у сенци господара финансија и дивова е-трговине и интернета.

Дијего Фузаро (Diego Fusaro) предаје филозофију на Институту за високе стратешке студије и политику у Милану и један је од чланова пројекта „Етицономиа“. Себе сматра независним Хегеловим и Марксовим учеником. Међу његовим књигама су и: „Минима мерцаталиа. Филозофија и капитализам“ (2012), „Будућност је наша“ (2014), „Мислити другачије“ (2017), „Историја и свест прекаријата“ (2018), „Глебализација“ (2019) и „Грамши, добро дошао назад“ (2021). Оснивач је пројекта „Филозофија и њени хероји“.

 

 

Извор: 021.rs

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Часлав Копривица: Српски идентитет и мултиконфесионалност
Next post Алексеј Лосев – Дијалектика мита

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *